Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирјане Јевтовић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. маја 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мирјане Јевтовић и утврђује да је пресудом Управног суда У. 5776/10 од 10. фебруара 2010. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 5776/10 од 10. фебруара 2010. године и налаже се да Управни суд донесе нову одлуку по тужби подноситељке уставне жалбе поднетој због непоступања Владе по њеном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја од 31. јула 2007. године.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 5776/10 од 10. фебруара 2010. године и налаже се да Управни суд донесе нову одлуку по тужби подноситељке уставне жалбе поднетој због непоступања Владе по њеном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја од 31. јула 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирјана Јевтовић из Београда је 6. април а 2010. године, преко пуномоћника Слободана Кремењака, адвоката из Београда, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 5776/10 од 10. фебруара 2010. године , због повреде слободе мишљења и изражавања из члана 46. Устава Републике Србије и права на обавештеност из члана 51. Устава .
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да се подноситељка као новинар обратила Влади захтевом за достављање копије Извештаја о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића, усвојеног у августу 2003. године, са свим прилозима које је Комисија користила у раду (78 извештаја и докумената државних органа) и списком свих особа које су позване на разговор, са записницима са тих разговора (Комисија је обавила разговор са 32 лица), као и копија аудио записа 40 седница које је Комисија одржала у периоду од 2. јуна до 13. августа 2003. године; да је Генерални секретаријат Владе дописо м 05 број: Сл/2008 од 26. а вгуста 2008. године обаве стио подноситељку да је предметни извештај већ био доступан јавности, а да се остала тражена документација чува као радни материјал с ознаком државне тајне, за чију је процену оправданости, начина и мере скидања овлашћена једино Влада; да је подноситељка изјавила жалбу Поверенику за информације од јавног значаја ; да је Повереник закључком број 07-00-00759/2008-03 од 26. августа 2008. године одбац ио жалбу као недопуштену и истовремено Влади упутио допис у коме је указао на то да предметном захтеву подноситељке није удовољено, те да допис Владе од 26. а вгуста 2008. године не може представљати образложено решење о одбијању захтева, са поуком о правно м средству које се може изјавити против таквог решења у смислу одредбе члана 16. став 10. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја.
Подноситељка уставне жалбе, такође, наводи: да Влада није донела решење ни у да љем року од 7 дана од обраћања пожурницом у смислу члана 24. став 1. у вези са ставом 2. Закона о управним споровима, због чега је поднела тужбу због ћутања управе; да је Упр авни суд одбио тужбу као неосновану , налазећи да је њеном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја удовољено, будући да је предметни извештај Комисије био доступан јавности; да је Управни суд притом „игнорисао чињеницу“ да је захтев за достављање тог извештаја представљао само један део њеног захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја.
По мишљењу подноситељке уставне жалбе, у конкретном случају је испуњен само један од два кумулативно постављена услова за искључење права на слободан приступ информацијама од јавног значаја, и то онај формални – да се тражена документација чува као државна тајна, али да се „нико није бавио“ упоређивањем значај а слободе информација, односно права на приступ информацијама, са једне стране , и значаја интереса који се штити одлуком о поверљивости, са друге стране . Подноситељка уставне жалбе налази да „има разлог да сумња да је пре више година стављена ознака државне тајне задржала своје оправдање и данас, јер, након што је пресуда у поступку за убиство пок. др Зорана Ђинђића постала правноснажна , не види се какве би то тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом могле наступити због одавања садржаја тражене документације“.
Подноситељка стога закључује да јој је, као новинару, нарушено не само право да, у складу са чланом 46. Устава Републике Србије, тражи, прима и шири обавештења и идеје, већ је осујећена у остваривању своје дужности да истинито, потпуно и благовремено обавештава јавност о питањима од јавног значаја, јер држава има обавезу да обезбеди правни и друштвени оквир који омогућава да медији и новинари ту своју дужност испуне.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену пресуду Уп равног суда, а да Влади „нареди“ да достави подноситељки тражену документацију, односно да одлучи о захтеву подноситељке за слободан приступ информацијама од јавног значаја.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и осталу достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Мирјана Јевтовић из Београда (овде поноситељка уставне жалбе) поднела је 31. јула 2008. године захтев Генералном секретаријат у Владе, на основу члана 15. Закона о слободном приступу информацијама од значаја, тражећи да јој се достави Извештај о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе д р Зорана Ђинђића, усвојеног у августу 2003. године, са свим прилозима које је Комисија користила у раду (78 извештаја и докумената државних органа), као и списак свих особа које су позване на разговор, са записницима са тих разговора (Комисија је обавила разговор са 32 лица). Захтевом су, такође, тражене копије аудио записа 40 седница које је Комисија одржала у периоду од 2. јуна до 13. августа 2003. године.
Генерални секретаријат Владе је дописом о 5 број: Сл/2008 од 26. а вгуста 2008. године, обаве стио подноситељку да је Комисија за испитивање система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића (даље у тексту: Комисија) сачинила извештај, који је био доступан јавности, док се остала тражена документација чува као радни материјал с ознаком државне тајне. Како је Комисију образовала Влада, то је за процену оправданости, начина и мере скидања ове ознаке једино овлашћена Влада.
Подноситељка уставне жалбе се 27. октобра 2008. године обратила Влади ургенцијом, у којој је навела да њеном захтеву није удовољено, нити допис Владе од 26. августа 2008. године може представљати образложено решење о одбијању захтева са поуком о правном средству, због чега се ургира да Влада у наредном року од седам дана одлучи о предметном захтеву у складу са законом.
Подноситељка уставне жалбе је 8. новембра 2008. године поднела Врховном суду Србије тужбу, с агласно одредби члана 24. став 2. Закона о управним споровима, због непоступања Владе по њеном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја и недоношења решења у смислу члана 16. Закона о слободном приступ у и нформацијама од јавног значаја. Захтевала је да суд уважи тужбу и обавеже Владу да достави подноситељки тражену документацију, односно да обавеже Владу да одлучи о њеном захтеву.
Управни суд је, на седници одржаној 10. фебруара 2010. године, донео пресуду У. 5776/10, којом се тужба одбија као неоснована. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде констатовао да је тужба поднета з бог непоступања Владе по захтеву подноситељке за слободан приступ и нформацијама и да је Генерални секретаријат Владе у одговору на тужбу исту оспорио, наводећи да је након доношења закључка од стране Повереника за информације од јавног значаја, подноситељки достављен комплетан текст Извештаја о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића, иако су претходно сви медији добили овај извештај на конференцији за новинаре председника Комисије, због чега се тражена информација може окарактерисати као општепозната информација. Управни суд је даље навео да је преузео нерешене предмете Врховног суда Србије и окружних судова од 1. јануара 2010. године, на основу чл ана 77. ст ав 1. Закона о управним споровима („ Службени гласник PC “, бр ој 111/09) и члана 29. став 1. и чл ана 90. став 1. Закона о уређењу судова. Управни суд је, након оцене навода тужбе, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, нашао да је тужба неоснована. Управни суд је, такође, навео: да према одредби члана 24. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима , странка може покренути управни спор као да је жалба одбијена ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом утврђеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу; да на начин из става 1. овог члана може поступити странка и кад по њеном захтеву није донео решење првостепени орган против чијег акта није дозвољена жалба; да не стоје наведене тврдње из поднете тужбе и да је Генерални секретаријат Владе поступио по захтеву подноситељке, тако што је дописом 05 број Сл/2008 од 26. августа 2008. године обавестио подноситељку да је Комисија сачинила извештај који је био доступан јавности, док се остала документација чува као радни материјал са ознаком државне тајне; да је одредбама члан а 10. ст. 1. и 2. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописано да орган власти не мора тражиоцу омогућити остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја, ако се ради о информацији која је већ објављена и доступна у земљи или на интернету, у ком случају ће орган власти у одговору на захтев означити носача информација, где је и када садржана информација објављена, осим ако је то општепознато. Управни суд је, полазећи од наведеног , применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96) , који се примењује на основу одредбе члана 77. став 1. Закона о управним споровима („ Службени гласник PC“, бр ој 111/09), одлучио као у диспозитиву пресуде.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, те да се слобода изражавања може законом ограничити, под условом да је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. ); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују, као и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.) .
За одлучивање о уставној жалби од значаја су и следеће одредбе Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Сл ужбени гласник РС“, бр. 120/04 и 54/07), у тексту који је важио на дан подношења предметног захтева за приступ информацијама од јавног значаја, којим а је било прописано:
- да је информација од јавног значаја, у смислу овог закона, информација којом располаже орган јавне власти, настала у раду или у вези са радом органа јавне власти, садржана у одређеном документу, а односи се на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна ( члан 2. став 1.);
- да се сматра да оправдани интерес јавности да зна, из члана 2. овог закона, постоји увек када се ради о информацијама којима располаже орган власти које се односе на угрожавање, односно заштиту здравља становништва и животне средине, а ако се ради о другим информацијама којима располаже орган власти, сматра се да оправдани интерес јавности да зна, из члана 2. овог закона постоји, осим а ко орган власти докаже супротно (члан 4);
- да се права из овог закона могу изузетно подврћи ограничењима прописаним овим законом ако је то неопходно у демократском друштву ради заштите од озбиљне повреде претежнијег интереса заснованог на уставу или закону (члан 8.);
- да орган власти неће тражиоцу омогућити остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја, ако би тиме –
1) угрозио живот, здравље, сигурност или које друго важно добро неког лица,
2) угрозио, омео или отежао спречавање или откривање кривичног дела, оптужење за кривично дело, вођење преткривичног поступка, вођење судског поступка, извршење пресуде или спровођење казне, или који други правно уређени поступак, или фер поступање и правично суђење,
3) озбиљно угрозио одбрану земље, националну или јавну безбедност, или међународне односе,
4) битно умањио способност државе да управља економским процесима у земљи, или битно отежао остварење оправданих економских интереса,
5) учинио доступним информацију или документ за који је прописима или службеним актом заснованим на закону одређено да се чува као државна, службена, пословна или друга тајна, односно који је доступан само одређеном кругу лица, а због чијег би одавања могле наступити тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом који претежу над интересом за приступ информацији (члан 9.);
- да орган власти не мора тражиоцу омогућити остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја, ако се ради о информацији која је већ објављена и доступна у земљи или на интернету, у ком случају ће орган власти у одговору на захтев означити носач информације (број службеног гласила, назив публикације и сл.), где је и када тражена информација објавље на, осим ако је то општепознато (члан 10.).
- да је о рган власти дужан да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева, тражиоца обавести о поседовању информације, стави му на увид документ који садржи тражену информацију, односно изда му или упути копију тог документа ( члан 16. став 1.); да ако орган власти одбије да у целини или делимично обавести тражиоца о поседовању информације, да му стави на увид документ који садржи тражену информацију, да му изда, односно упути копију тог документа, дужан је да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од пријема захтева, донесе решење о одбијању захтева и да то решење писмено образложи, као и да у решењу упути тражиоца на правна средства која може изјавити против таквог решења (члан 16. став 10.);
- да се на поступак пред органом власти примењују одредбе закона којим се уређује општи управни поступак, а које се односе на решавање првостепеног органа, осим ако је овим законом другачије одређено (члан 21.) ;
- да тражилац може изјавити жалбу Поверенику у року од 15 дана од достављања решења органа власти, ако орган власти, супротно члану 16. ст. 1. и 3. овог закона, одбије да обавести тражиоца о томе да ли поседује одређену информацију од јавног значаја или му је она иначе доступна, да му стави на увид документ који садржи тражену информацију, да му изда, односно упути копију документа, или ак о то не учини у прописаном року (члан 22. став 1. тачка 1)); да се против решења Народне скупштине, председника Републике, Владе Републике Србије, Врховног суда Србије, Уставног суда и Републичког јавног тужиоца не може изјавити жалба (члан 22. став 2.); да се п ротив решења из става 2. овог члана може покренути управни спор, у складу са законом, о чему суд по службеној дужности обавештава Повереника (члан 22. став 3.).
Одредбама члана 24. Закона о управним споровима («Службени лист СРЈ», број 46/96), који је важио у време подношења предметне тужбе, било је предвиђено: да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена (став 1.), да на начин из става 1. овог члана може поступити странка и кад по њеном захтеву није донео решење првостепени орган против чијег акта није дозвољена жалба (став 2.).
5. Подноситељка уставне жалбе истиче да је Управни суд «игнорисао чињеницу» да је захтев за достављање Извештаја о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића представљао само један део њеног захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја који је упутила Влади 31. јула 2008. године . Полазећи од ових навода, Уставни суд је закључио да подноситељка уставне жалбе указује на то да се доносилац оспореног акта није изјаснио о основаности њене тужбе у погледу преосталог дела захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 2. Устава, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Уставни суд указује да обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да образложе своје одлуке не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени.
Испитујући да ли је оспорени акт образложен на начин који се може сматрати уставноправно прихватљивим , Уставни суд је најпре констатовао да је Влада, поступајући по предметном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја, актом од 26. августа 2008. године обавестила подноситељку да је извештај Комисије био доступан јавности, а да преостала тражена документација представља државну тајну. Уставни суд је , такође, констатовао да је подноситељка уставне жалбе покренула управни спор због недоношења решења Владе у смислу одредбе члана 16. став 10. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и да такво решње Влада није донела ни у току предметног управног спора .
Уставни суд указује да је одредбом члана 16. став 10. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописана обавеза органа власти да у случају одбијања да у целини или делимично стави на увид или изда копију документа који садржи тражену информацију, најкасније у року од 15 дана од пријема захтева, донесе решење о одбијању захтева и да то решење писмено образложи, као и да у решењу упути тражиоца на правна средства која може изјавити против таквог решења. Уставни суд оцењује да из дописа Генералног секретаријат а Владе 05 број: Сл/2008 од 26. а вгуста 2008. године несумњиво произлази да није удовољено захтеву подноситељке уставне жалбе у делу који се односи на достављање прилога које је Комисија користила у раду, списка свих особа које су позване на разговор, са записницима са тих разговора, као и копија аудио записа 40 седница које је Комисија одржала у периоду од 2. јуна до 13. августа 2003. године. Полаз ећи од изложеног, а имајући у виду да Влада ни накнадно ни је донела решење о одбијању захтева у том делу, Уставни суд налази да је доносилац оспореног акта био дужан да наведе разлоге за оцену да је актом Владе од 26. а вгуста 2008. године удовољено и захтеву подноситељке за достављање преосталих тражених докумената, односно њихових копија.
С тим у вези, Уставни суд истиче да је право на приступ информацијама први пут као такво признато од стране Европског суда за људска права у 2009. години, и то у два случаја. У случају „Мађарска Унија за грађанске слободе“ против Мађарске ( број 37374/05, пресуда од 14. априла 2009. године), Мађарска је прекршила право на слободан приступ информацијама, јер није омогућила увид у документе који су се тицали иницијативе оцене уставности неких законских одредаба, док се у случају Kenedi против Мађарске (број 31475/05, пресуда од 26. маја 2009. године) мађарске власти нису повиновале одлукама суда да дозволе приступ документима за потребе историјског истраживања чија је тајност била укинута. Од суштинског значаја је да је у оба случаја утврђена повреда права на приступ информацијама, као посебног права у оквиру члана 10. Европске конвенције, којим се гарантује слобода изражавања. Раније, ово право није разматрано самостално, већ само уколико је било предуслов за остваривање неког другог права заштићеног Конвенцијом, као на пример права на приватност.
У наведеном предмету „Мађарска Унија за грађанске слободе“ против Мађарске ( број 37374/05, пресуда од 14. априла 2009. године) Европски суд за људска права је закључио:
- да јавност има право да добије информације од општег интереса и да сумарни захтев за испитивање уставности, посебно када га поднесе посланик у Парламенту, несумњиво представља ствар од јавног интереса;
- да су власти , стварајући административне препреке и ускраћујући приступ садржају захтева за испитивање уставности, подносиоцу представке – чија се активност састој и у прикупљању информација у стварима од јавног значаја, ометале припремне фазе тог процеса;
- да је монопол Уставног суда Мађарске на информацијама у овом случају представљао врсту цензуре и да право на слободу примања информација предвиђено чланом 10. Европске конвенције забрањује Владама да ограничавају примање информација које су трећа лица намеравала или могла намеравати да шире;
- да се случај подносиоца представке тиче пре вршења његове функције друштвеног чувара, него ускраћивања општег права на приступ званичним документима, јер је информација коју је тражио подносилац представке била спремна и доступна и није захтевала прикупљање било каквих података од стране Владе, а у таквим условима, државе имају обавезу да не ометају проток информација;
- да би за слободу изражавања у сфери политике било погубно када би јавне личности могле да цензуришу медије и јавне расправ е у име својих права , позивајући се на то да се њихово мишљење о јавним стварима тиче њих самих и стога представља лични подат ак који се не мо же о бјавити без њихове сагласн ости.
- да препреке постављене да би се ометало добијање информација од јавног интереса могу обесхрабрити оне који раде у медијима или сродним областима у вршењу њихове виталне функције „чувара јавности“ и тако утицати на њихову могућност да обезбеде тачне и поуздане информације.
У наведеном предмету Kenedi против Мађарске Европски суд за људска права је оценио да су упорни покушаји власти да избегну поступање у складу са судском одлуком, којом им је наложено да омогуће неограничен приступ документима бивше Службе безбедности те државе, довели до повреде права из члана 10. Конвенције. Захтев подносиоца ове представке био је одбијен уз образложење да су предметни документи класификовани као државна тајна, иако је подносилац прибавио одлуку регионалног суда којом му се омогућава неограничен приступ, након што је успешно доказао да су му документи неопходни за историјско истраживање на коме је радио.
Имајући у виду све изложено, као и одредбу члана 8. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, према којој се права из овог закона могу изузетно подврћи ограничењима прописаним овим законом ако је то неопходно у демократском друштву ради заштите од озбиљне повреде претежнијег интереса заснованог на уставу или закону, Уставни суд оцењује да „неопходност у демократском друштву“ представља фактичко питање које се мора ценити у сваком конкретном случају. Из тога следи да чињеница да је неки документ формално-правно класификован као строго поверљив документ, није довољна да се одбије приступ јавности, већ је потребно да се иза класификације крије интерес који треба штитити, а који је у конкретном случају претежан у односу на право јавности да зна.
С обзиром на то да Влада у свом акту упућеном подноситељки уставне жалбе 26. августа 2008. године није утврдила који легитимни интерес – као претежан у односу на прав о јавности да зна, омогућава да се то право у конкретном случају ускрати , нити је Управни суд одмеравао значај тог интереса у односу на наведено право установљено чланом 2. наведеног Закона, Уставни суд налази да образложење оспорене пресуде не испуњава захтеве правичности.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе оспореном пресудом Управног суда У. 5776/10 од 10. фебруара 2010. године повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење. Стога је Уставни суд, сагласно oдредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуд у Управног суда У. 5776/10 од 10. фебруара 2010. године и наложио да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подноситељке изјављеној због непоступања Владе по њеном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја од 31. јула 2007. године , одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. Захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди повреду слободе мишљења и изражавања и права на обавештеност из чл. 46. и 51. Устава, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о тужби подноситељке ус тавне жалбе бити поново одлучивано. Стога је у том делу уставна жалба одбачена, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због недостатка претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Такође, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 49. став 2. Закона о Уставном суду и члана 82. став 2. Пословника о раду Уставног суда (“Службени гласник РС”, бр. 24/07, 27/08 и 76/11), закључио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда , донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да се подноситељка као новинар обратила Влади захтевом за достављање копије Извештаја о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића, усвојеног у августу 2003. године, са свим прилозима које је Комисија користила у раду (78 извештаја и докумената државних органа) и списком свих особа које су позване на разговор, са записницима са тих разговора (Комисија је обавила разговор са 32 лица), као и копија аудио записа 40 седница које је Комисија одржала у периоду од 2. јуна до 13. августа 2003. године; да је Генерални секретаријат Владе дописо м 05 број: Сл/2008 од 26. а вгуста 2008. године обаве стио подноситељку да је предметни извештај већ био доступан јавности, а да се остала тражена документација чува као радни материјал с ознаком државне тајне, за чију је процену оправданости, начина и мере скидања овлашћена једино Влада; да је подноситељка изјавила жалбу Поверенику за информације од јавног значаја ; да је Повереник закључком број 07-00-00759/2008-03 од 26. августа 2008. године одбац ио жалбу као недопуштену и истовремено Влади упутио допис у коме је указао на то да предметном захтеву подноситељке није удовољено, те да допис Владе од 26. а вгуста 2008. године не може представљати образложено решење о одбијању захтева, са поуком о правно м средству које се може изјавити против таквог решења у смислу одредбе члана 16. став 10. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја.
Подноситељка уставне жалбе, такође, наводи: да Влада није донела решење ни у да љем року од 7 дана од обраћања пожурницом у смислу члана 24. став 1. у вези са ставом 2. Закона о управним споровима, због чега је поднела тужбу због ћутања управе; да је Упр авни суд одбио тужбу као неосновану , налазећи да је њеном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја удовољено, будући да је предметни извештај Комисије био доступан јавности; да је Управни суд притом „игнорисао чињеницу“ да је захтев за достављање тог извештаја представљао само један део њеног захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја.
По мишљењу подноситељке уставне жалбе, у конкретном случају је испуњен само један од два кумулативно постављена услова за искључење права на слободан приступ информацијама од јавног значаја, и то онај формални – да се тражена документација чува као државна тајна, али да се „нико није бавио“ упоређивањем значај а слободе информација, односно права на приступ информацијама, са једне стране , и значаја интереса који се штити одлуком о поверљивости, са друге стране . Подноситељка уставне жалбе налази да „има разлог да сумња да је пре више година стављена ознака државне тајне задржала своје оправдање и данас, јер, након што је пресуда у поступку за убиство пок. др Зорана Ђинђића постала правноснажна , не види се какве би то тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом могле наступити због одавања садржаја тражене документације“.
Подноситељка стога закључује да јој је, као новинару, нарушено не само право да, у складу са чланом 46. Устава Републике Србије, тражи, прима и шири обавештења и идеје, већ је осујећена у остваривању своје дужности да истинито, потпуно и благовремено обавештава јавност о питањима од јавног значаја, јер држава има обавезу да обезбеди правни и друштвени оквир који омогућава да медији и новинари ту своју дужност испуне.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену пресуду Уп равног суда, а да Влади „нареди“ да достави подноситељки тражену документацију, односно да одлучи о захтеву подноситељке за слободан приступ информацијама од јавног значаја.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорени акт и осталу достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Мирјана Јевтовић из Београда (овде поноситељка уставне жалбе) поднела је 31. јула 2008. године захтев Генералном секретаријат у Владе, на основу члана 15. Закона о слободном приступу информацијама од значаја, тражећи да јој се достави Извештај о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе д р Зорана Ђинђића, усвојеног у августу 2003. године, са свим прилозима које је Комисија користила у раду (78 извештаја и докумената државних органа), као и списак свих особа које су позване на разговор, са записницима са тих разговора (Комисија је обавила разговор са 32 лица). Захтевом су, такође, тражене копије аудио записа 40 седница које је Комисија одржала у периоду од 2. јуна до 13. августа 2003. године.
Генерални секретаријат Владе је дописом о 5 број: Сл/2008 од 26. а вгуста 2008. године, обаве стио подноситељку да је Комисија за испитивање система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића (даље у тексту: Комисија) сачинила извештај, који је био доступан јавности, док се остала тражена документација чува као радни материјал с ознаком државне тајне. Како је Комисију образовала Влада, то је за процену оправданости, начина и мере скидања ове ознаке једино овлашћена Влада.
Подноситељка уставне жалбе се 27. октобра 2008. године обратила Влади ургенцијом, у којој је навела да њеном захтеву није удовољено, нити допис Владе од 26. августа 2008. године може представљати образложено решење о одбијању захтева са поуком о правном средству, због чега се ургира да Влада у наредном року од седам дана одлучи о предметном захтеву у складу са законом.
Подноситељка уставне жалбе је 8. новембра 2008. године поднела Врховном суду Србије тужбу, с агласно одредби члана 24. став 2. Закона о управним споровима, због непоступања Владе по њеном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја и недоношења решења у смислу члана 16. Закона о слободном приступ у и нформацијама од јавног значаја. Захтевала је да суд уважи тужбу и обавеже Владу да достави подноситељки тражену документацију, односно да обавеже Владу да одлучи о њеном захтеву.
Управни суд је, на седници одржаној 10. фебруара 2010. године, донео пресуду У. 5776/10, којом се тужба одбија као неоснована. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде констатовао да је тужба поднета з бог непоступања Владе по захтеву подноситељке за слободан приступ и нформацијама и да је Генерални секретаријат Владе у одговору на тужбу исту оспорио, наводећи да је након доношења закључка од стране Повереника за информације од јавног значаја, подноситељки достављен комплетан текст Извештаја о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића, иако су претходно сви медији добили овај извештај на конференцији за новинаре председника Комисије, због чега се тражена информација може окарактерисати као општепозната информација. Управни суд је даље навео да је преузео нерешене предмете Врховног суда Србије и окружних судова од 1. јануара 2010. године, на основу чл ана 77. ст ав 1. Закона о управним споровима („ Службени гласник PC “, бр ој 111/09) и члана 29. став 1. и чл ана 90. став 1. Закона о уређењу судова. Управни суд је, након оцене навода тужбе, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, нашао да је тужба неоснована. Управни суд је, такође, навео: да према одредби члана 24. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима , странка може покренути управни спор као да је жалба одбијена ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом утврђеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу; да на начин из става 1. овог члана може поступити странка и кад по њеном захтеву није донео решење првостепени орган против чијег акта није дозвољена жалба; да не стоје наведене тврдње из поднете тужбе и да је Генерални секретаријат Владе поступио по захтеву подноситељке, тако што је дописом 05 број Сл/2008 од 26. августа 2008. године обавестио подноситељку да је Комисија сачинила извештај који је био доступан јавности, док се остала документација чува као радни материјал са ознаком државне тајне; да је одредбама члан а 10. ст. 1. и 2. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописано да орган власти не мора тражиоцу омогућити остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја, ако се ради о информацији која је већ објављена и доступна у земљи или на интернету, у ком случају ће орган власти у одговору на захтев означити носача информација, где је и када садржана информација објављена, осим ако је то општепознато. Управни суд је, полазећи од наведеног , применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96) , који се примењује на основу одредбе члана 77. став 1. Закона о управним споровима („ Службени гласник PC“, бр ој 111/09), одлучио као у диспозитиву пресуде.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, те да се слобода изражавања може законом ограничити, под условом да је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. ); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и да су средства јавног обавештавања дужна да то право поштују, као и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом (члан 51.) .
За одлучивање о уставној жалби од значаја су и следеће одредбе Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Сл ужбени гласник РС“, бр. 120/04 и 54/07), у тексту који је важио на дан подношења предметног захтева за приступ информацијама од јавног значаја, којим а је било прописано:
- да је информација од јавног значаја, у смислу овог закона, информација којом располаже орган јавне власти, настала у раду или у вези са радом органа јавне власти, садржана у одређеном документу, а односи се на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна ( члан 2. став 1.);
- да се сматра да оправдани интерес јавности да зна, из члана 2. овог закона, постоји увек када се ради о информацијама којима располаже орган власти које се односе на угрожавање, односно заштиту здравља становништва и животне средине, а ако се ради о другим информацијама којима располаже орган власти, сматра се да оправдани интерес јавности да зна, из члана 2. овог закона постоји, осим а ко орган власти докаже супротно (члан 4);
- да се права из овог закона могу изузетно подврћи ограничењима прописаним овим законом ако је то неопходно у демократском друштву ради заштите од озбиљне повреде претежнијег интереса заснованог на уставу или закону (члан 8.);
- да орган власти неће тражиоцу омогућити остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја, ако би тиме –
1) угрозио живот, здравље, сигурност или које друго важно добро неког лица,
2) угрозио, омео или отежао спречавање или откривање кривичног дела, оптужење за кривично дело, вођење преткривичног поступка, вођење судског поступка, извршење пресуде или спровођење казне, или који други правно уређени поступак, или фер поступање и правично суђење,
3) озбиљно угрозио одбрану земље, националну или јавну безбедност, или међународне односе,
4) битно умањио способност државе да управља економским процесима у земљи, или битно отежао остварење оправданих економских интереса,
5) учинио доступним информацију или документ за који је прописима или службеним актом заснованим на закону одређено да се чува као државна, службена, пословна или друга тајна, односно који је доступан само одређеном кругу лица, а због чијег би одавања могле наступити тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом који претежу над интересом за приступ информацији (члан 9.);
- да орган власти не мора тражиоцу омогућити остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја, ако се ради о информацији која је већ објављена и доступна у земљи или на интернету, у ком случају ће орган власти у одговору на захтев означити носач информације (број службеног гласила, назив публикације и сл.), где је и када тражена информација објавље на, осим ако је то општепознато (члан 10.).
- да је о рган власти дужан да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева, тражиоца обавести о поседовању информације, стави му на увид документ који садржи тражену информацију, односно изда му или упути копију тог документа ( члан 16. став 1.); да ако орган власти одбије да у целини или делимично обавести тражиоца о поседовању информације, да му стави на увид документ који садржи тражену информацију, да му изда, односно упути копију тог документа, дужан је да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од пријема захтева, донесе решење о одбијању захтева и да то решење писмено образложи, као и да у решењу упути тражиоца на правна средства која може изјавити против таквог решења (члан 16. став 10.);
- да се на поступак пред органом власти примењују одредбе закона којим се уређује општи управни поступак, а које се односе на решавање првостепеног органа, осим ако је овим законом другачије одређено (члан 21.) ;
- да тражилац може изјавити жалбу Поверенику у року од 15 дана од достављања решења органа власти, ако орган власти, супротно члану 16. ст. 1. и 3. овог закона, одбије да обавести тражиоца о томе да ли поседује одређену информацију од јавног значаја или му је она иначе доступна, да му стави на увид документ који садржи тражену информацију, да му изда, односно упути копију документа, или ак о то не учини у прописаном року (члан 22. став 1. тачка 1)); да се против решења Народне скупштине, председника Републике, Владе Републике Србије, Врховног суда Србије, Уставног суда и Републичког јавног тужиоца не може изјавити жалба (члан 22. став 2.); да се п ротив решења из става 2. овог члана може покренути управни спор, у складу са законом, о чему суд по службеној дужности обавештава Повереника (члан 22. став 3.).
Одредбама члана 24. Закона о управним споровима («Службени лист СРЈ», број 46/96), који је важио у време подношења предметне тужбе, било је предвиђено: да ако другостепени орган није у року од 60 дана или у законом одређеном краћем року донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по поновљеном тражењу, странка може покренути управни спор као да јој је жалба одбијена (став 1.), да на начин из става 1. овог члана може поступити странка и кад по њеном захтеву није донео решење првостепени орган против чијег акта није дозвољена жалба (став 2.).
5. Подноситељка уставне жалбе истиче да је Управни суд «игнорисао чињеницу» да је захтев за достављање Извештаја о уређењу, организовању и функционисању система обезбеђења председника Владе др Зорана Ђинђића представљао само један део њеног захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја који је упутила Влади 31. јула 2008. године . Полазећи од ових навода, Уставни суд је закључио да подноситељка уставне жалбе указује на то да се доносилац оспореног акта није изјаснио о основаности њене тужбе у погледу преосталог дела захтева за слободан приступ информацијама од јавног значаја.
Испитујући ове наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 2. Устава, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Уставни суд указује да обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да образложе своје одлуке не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени.
Испитујући да ли је оспорени акт образложен на начин који се може сматрати уставноправно прихватљивим , Уставни суд је најпре констатовао да је Влада, поступајући по предметном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја, актом од 26. августа 2008. године обавестила подноситељку да је извештај Комисије био доступан јавности, а да преостала тражена документација представља државну тајну. Уставни суд је , такође, констатовао да је подноситељка уставне жалбе покренула управни спор због недоношења решења Владе у смислу одредбе члана 16. став 10. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и да такво решње Влада није донела ни у току предметног управног спора .
Уставни суд указује да је одредбом члана 16. став 10. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописана обавеза органа власти да у случају одбијања да у целини или делимично стави на увид или изда копију документа који садржи тражену информацију, најкасније у року од 15 дана од пријема захтева, донесе решење о одбијању захтева и да то решење писмено образложи, као и да у решењу упути тражиоца на правна средства која може изјавити против таквог решења. Уставни суд оцењује да из дописа Генералног секретаријат а Владе 05 број: Сл/2008 од 26. а вгуста 2008. године несумњиво произлази да није удовољено захтеву подноситељке уставне жалбе у делу који се односи на достављање прилога које је Комисија користила у раду, списка свих особа које су позване на разговор, са записницима са тих разговора, као и копија аудио записа 40 седница које је Комисија одржала у периоду од 2. јуна до 13. августа 2003. године. Полаз ећи од изложеног, а имајући у виду да Влада ни накнадно ни је донела решење о одбијању захтева у том делу, Уставни суд налази да је доносилац оспореног акта био дужан да наведе разлоге за оцену да је актом Владе од 26. а вгуста 2008. године удовољено и захтеву подноситељке за достављање преосталих тражених докумената, односно њихових копија.
С тим у вези, Уставни суд истиче да је право на приступ информацијама први пут као такво признато од стране Европског суда за људска права у 2009. години, и то у два случаја. У случају „Мађарска Унија за грађанске слободе“ против Мађарске ( број 37374/05, пресуда од 14. априла 2009. године), Мађарска је прекршила право на слободан приступ информацијама, јер није омогућила увид у документе који су се тицали иницијативе оцене уставности неких законских одредаба, док се у случају Kenedi против Мађарске (број 31475/05, пресуда од 26. маја 2009. године) мађарске власти нису повиновале одлукама суда да дозволе приступ документима за потребе историјског истраживања чија је тајност била укинута. Од суштинског значаја је да је у оба случаја утврђена повреда права на приступ информацијама, као посебног права у оквиру члана 10. Европске конвенције, којим се гарантује слобода изражавања. Раније, ово право није разматрано самостално, већ само уколико је било предуслов за остваривање неког другог права заштићеног Конвенцијом, као на пример права на приватност.
У наведеном предмету „Мађарска Унија за грађанске слободе“ против Мађарске ( број 37374/05, пресуда од 14. априла 2009. године) Европски суд за људска права је закључио:
- да јавност има право да добије информације од општег интереса и да сумарни захтев за испитивање уставности, посебно када га поднесе посланик у Парламенту, несумњиво представља ствар од јавног интереса;
- да су власти , стварајући административне препреке и ускраћујући приступ садржају захтева за испитивање уставности, подносиоцу представке – чија се активност састој и у прикупљању информација у стварима од јавног значаја, ометале припремне фазе тог процеса;
- да је монопол Уставног суда Мађарске на информацијама у овом случају представљао врсту цензуре и да право на слободу примања информација предвиђено чланом 10. Европске конвенције забрањује Владама да ограничавају примање информација које су трећа лица намеравала или могла намеравати да шире;
- да се случај подносиоца представке тиче пре вршења његове функције друштвеног чувара, него ускраћивања општег права на приступ званичним документима, јер је информација коју је тражио подносилац представке била спремна и доступна и није захтевала прикупљање било каквих података од стране Владе, а у таквим условима, државе имају обавезу да не ометају проток информација;
- да би за слободу изражавања у сфери политике било погубно када би јавне личности могле да цензуришу медије и јавне расправ е у име својих права , позивајући се на то да се њихово мишљење о јавним стварима тиче њих самих и стога представља лични подат ак који се не мо же о бјавити без њихове сагласн ости.
- да препреке постављене да би се ометало добијање информација од јавног интереса могу обесхрабрити оне који раде у медијима или сродним областима у вршењу њихове виталне функције „чувара јавности“ и тако утицати на њихову могућност да обезбеде тачне и поуздане информације.
У наведеном предмету Kenedi против Мађарске Европски суд за људска права је оценио да су упорни покушаји власти да избегну поступање у складу са судском одлуком, којом им је наложено да омогуће неограничен приступ документима бивше Службе безбедности те државе, довели до повреде права из члана 10. Конвенције. Захтев подносиоца ове представке био је одбијен уз образложење да су предметни документи класификовани као државна тајна, иако је подносилац прибавио одлуку регионалног суда којом му се омогућава неограничен приступ, након што је успешно доказао да су му документи неопходни за историјско истраживање на коме је радио.
Имајући у виду све изложено, као и одредбу члана 8. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, према којој се права из овог закона могу изузетно подврћи ограничењима прописаним овим законом ако је то неопходно у демократском друштву ради заштите од озбиљне повреде претежнијег интереса заснованог на уставу или закону, Уставни суд оцењује да „неопходност у демократском друштву“ представља фактичко питање које се мора ценити у сваком конкретном случају. Из тога следи да чињеница да је неки документ формално-правно класификован као строго поверљив документ, није довољна да се одбије приступ јавности, већ је потребно да се иза класификације крије интерес који треба штитити, а који је у конкретном случају претежан у односу на право јавности да зна.
С обзиром на то да Влада у свом акту упућеном подноситељки уставне жалбе 26. августа 2008. године није утврдила који легитимни интерес – као претежан у односу на прав о јавности да зна, омогућава да се то право у конкретном случају ускрати , нити је Управни суд одмеравао значај тог интереса у односу на наведено право установљено чланом 2. наведеног Закона, Уставни суд налази да образложење оспорене пресуде не испуњава захтеве правичности.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе оспореном пресудом Управног суда У. 5776/10 од 10. фебруара 2010. године повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење. Стога је Уставни суд, сагласно oдредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуд у Управног суда У. 5776/10 од 10. фебруара 2010. године и наложио да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подноситељке изјављеној због непоступања Владе по њеном захтеву за слободан приступ информацијама од јавног значаја од 31. јула 2007. године , одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. Захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди повреду слободе мишљења и изражавања и права на обавештеност из чл. 46. и 51. Устава, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о тужби подноситељке ус тавне жалбе бити поново одлучивано. Стога је у том делу уставна жалба одбачена, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због недостатка претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање, као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Такође, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 49. став 2. Закона о Уставном суду и члана 82. став 2. Пословника о раду Уставног суда (“Службени гласник РС”, бр. 24/07, 27/08 и 76/11), закључио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић