Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Жарка Мамуле из Загреба, Република Хрватска, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. фебруара 2018. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Жарка Мамуле изјављена против пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 332/16 од 3. фебруара 2016. године и Основног суда у Шиду П. 306/13 од 17. новембра 2015. године због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жарко Мамула из Загреба, Република Хрватска , поднео је Уставном суду, 19. марта 2016. године, преко пуномоћника Васа Остролучанина, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 332/16 од 3. фебруара 2016. године и Основног суда у Шиду П. 306/13 од 17. новембра 2015. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац истиче да му је право на правично суђење повређено п огрешном применом материјалног права, те с тим у вези наводи да су судови утврдили да је спорни стан откупљен по бенефицираној цени, али да су занемарили чињеницу да је откуп извршен након развода брака. Супротно оцени судова, сматра да стан који је откупљен након развода брака не улази у режим заједничке имовине без обзира на то што су бивши супружници у току трајања брака стекли својство суносилаца станарског права. У прилог тврдњи о повреди права из члана 36. став 1. Устава позива се на пресуде Врховног суда Србије Рев. 6892/97 од 11. априла 1998. године и Рев. 977/98 од 1. јула 1998. године, али их не доставља. Предлаже да Суд усвоји уставну жалбу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореним пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж. 332/16 од 3. фебруара 2016. године и Основног суда у Шиду П. 306/13 од 17. новембра 2015. године, поред осталог, правноснажно је утврђено да је тужиља Нада Мркшић по основу брачне тековине стекла право својине на 1/2 идеална дела на ближе описаном стану, што су тужени Светлана Мркшић и Жарко Мамула, овде подносилац уставне жалбе, дужни признати и трпети да тужиља своје право упише у јавне евиденције о непокретностима. Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је бивша супруга, а тужени су деца пок. Предрага Мркшића који је преминуо 17. јануара 2013. године. Тужиља и пок. Предраг Мркшић су били у браку од 1974. до 1985. године. После развода брака тужиља је са бившим супругом и кћерком Светланом Мркшић наставила да живи у спорном стану који је пок. Предрагу Мркшићу 1981. године на коришћење дала школа у којој је био запослен. У молби за доделу стана, пок. Предраг Мркшић је навео да има трочлану породицу. Пок. Предраг Мркшић је предметни стан откупио 1993. године за износ који одговара динарској противвредности од 1.800 ДЕМ, а откупна цена је обрачуната према одредбама Закона о стамбеним односима и Упутств а о н ачину утврђивања ревалоризоване грађевинске вредности стана. Позивајући се на одредбе члана 16. став 2. Закона о стамбеним односима, који је био на снази у време развода брака, те одредбе члана 16. став 1. Закона о становању, који је био на снази у време откупа, као и одредбе чл. 171. и 178. и члана 180. став 2. Породичног закона, судови су закључили да је тужиља , као брачни друг носиоца станарског права, била суносилац тог права и да то својство није изгубила разводом брака, те да околност да након развода брака у ванпарничном поступку није одлучено о томе ко ће бити носилац станарског права, тужиљу не спречава да истиче својинскоправни захтев и тражи деобу стана у коме живи више деценија. Ово из разлога што је спорни стан стечен ради подмирења стамбених потреба породичног домаћинства и као такав коришћен и након престанка брака по фактичком споразуму бивших супружника, те откупљен по бенефицираној цени у коју је урачунато учешће доприноса за стамбену изградњу уплаћиваног из личног дохотка лица које откупљује стан и његовог брачног друга за сваку годину радног стажа, а који допринос су тужиља и пок. Предраг Мркшић плаћали као тада запослена лица. Другостепени суд је оценио да су без значаја жалбени наводи да је откуп стана морао бити из вршен за време трајања брака из разлога што је уговор о откупу извршен неколико година након развода, истичући да чињеница да је пок. Предраг Мркшић откуп извршио на своје име , знајући да је разведен од тужиље, може бити од значаја само за закључак о поступању тог лица супротно начелу савесности и поштења.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Чланом 15. став 2. Закона о стамбеним односима ( „Службени гласник СРС“, број 29/73), који је био на снази у време закључења брака тужиље и пок. Предрага Мркшића, било је прописано: да када је станарско право стекао један од брачних другова који живе у заједничком домаћинству, носилац станарског права је и други брачни друг.
Законом о стамбеним односима („Службени гласник СРС“, број 9/85 - II пречишћен текст), који је био на снази у време развода брака тужиље и оца туженог, било је прописано: да у случају развода брака ранији брачни другови који су носиоци станарског права споразумно одређују који ће од њих остати носилац станарског права и да ранији брачни другови могу да се споразумеју да наставе коришћење стана или да тај стан замене за две стамбене јединице као и да ранији брачни друг може поднети предлог општинском суду на чијем је подручју стан, да суд у ванпарничном поступку одлучи ко ће остати носилац станарског права, водећи рачуна о: стамбеним потребама ранијих брачних другова; њихове деце и других чланова породичног домаћинства; ко је добио стан на коришћење; да ли је стан добијен на коришћење у браку или пре брака; могућности добијања другог стана; њиховом здравственом стању; материјалним могућностима, као и о осталим околностима (члан 17. ст. 1, 2. и 4.).
Законом о становању („Службени гласник РС“, бр. 50/92, 76/92 и 84/92), који се примењивао у време откупа предметног стана, било је прописано: да се уговорна цена стана добија када се откупна цена стана, утврђена у смислу члана 20. овог закона, умањи на име доприноса за стамбену изградњу уплаћиваног из личног дохотка лица које откупљује стан и његовог брачног друга по 0,5% за сваку годину радног стажа, а највише до 30% (члан 21. став 1. тачка 1)) .
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11) прописано је: да имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину (члан 171. став 1.); да се претпоставља да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки и да већи удео једног супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, старања о имовини те других околности од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине (члан 180. ст. 1. и 2.).
5. Имајући у виду разлоге на којима подносилац заснива тврдњу о повреди права на правично суђење, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, у мери да за последицу има повреду Уставом зајемчених права.
Уставни суд констатује да је оспорена пресуда заснована на оцени судова да, сагласно члану 171. став 1. Породичног закона, предметни стан улази у режим заједничке имовине тужиље и пок. Предрага Мркшића из разлога што је тужиља била суносилац станарског права, а стан је откупљен након развода под бенефицираним нетржишним условима, умањењем откупне цене стана и на име доприноса за стамбену изградњу који је уплаћиван из дохотка тужиље.
Полазећи од разлога на којима је заснована оспорена пресуда, Уставни суд указује да према поменутој законској одредби, основна претпоставка за стицање заједничке имовине у браку јесте да се ради о имовини која је стечена радом у току трајања заједнице живота у бра ку. С друге стране, имајући у виду да се откупом стана врши трансформација једног личног права – станарског права, у право својине по бенефицираној цени, Уставни суд налази да се приликом одговора на питање да ли стан који је откупљен после развода брака представља заједничку имовину бивших супружника, мора поћи од специфичних околности у погледу услова за стицање станарског права и формирања откупне цене која није била тржишна, већ законом прописана у погледу елемената на основу којих је одређивана и која је представљала погодност за купца као титулара већ стеченог станарског права. С тим у вези, Уставни суд констатује да је чланом 15. став. 2. Закона о стамбеним односима из 1973. године, који је био на снази у време закључења брака тужиље и пок. Предргага Мркшића, предвиђен изузетак од правила прописаног ставом 1. овог члана закона – да само једно лице може бити носилац станарског права на исти стан. Према поменутој законској одредби, када је станарско право стекао један од брачних другова, који живе у заједничком домаћинству, носилац станарског права је и други брачни друг. Брачни друг који је стекао својство суносиоца станарског права , то својство задржава и у случају развода брака у случају споразума о даљем заједничком коришћењу стана . Овакав закључак произлази из одредбе члана 17. став 2. Закона о стамбеним односима, који је био на снази у време развода брака тужиље и пок. Предрага Мркшића, а која је предвиђала могућност да брачни другови споразумно одреде носиоца станарског права или да од луче да наставе коришћење стана. Стога, у конкретној ситуацији, тужиља је и након развода брака, задржала својство суносиоца старанског права. Даље, имајући у виду да је у овом случају откупна цена стана умањена не само на име доприноса за стамбену изградњу уплаћиваног из личног дохотка пок. Предрага Мркшића, као носиоца станарског права, већ и за допринос који је по том основу уплаћиван из дохотка тужиље, као лица које у моменту откупа има својство суносиоца станарског права, Уставни суд налази да су разлози које су судови дали за своју одлуку, засновани на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавних одредаба материјалног права – Закона о стамбеним односима и Породичног закона, те да стога нису основани наводи подносиоца о произвољном поступању суда на његову штету.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану у, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у делу којим се истиче повреда права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да услов који мора постојати да би се могла ценити повреда означеног права, јесте различито поступање судова у идентичној правној и чињеничној ситуацији. Како подносилац није достав ио доказе о томе да су судови последње инстанце у другим поступцима различито поступали у истоветним ситуацијама, Уставни суд је оценио да подносилац само формално истиче повреду наведеног права, што уставну жалбу не чини допуштеном.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић