Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби „Енергоинвест“ ДД, Сарајево, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. новембра 2014. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба „Енергоинвест“ ДД и утврђује да је пресудом Привредног суда у Новом Саду П. 1365/11 од 21. децембра 2011. године и пресудом Привредног апелационог суда Пж. 2421/12 од 21. марта 2012. године повређено право подносиоца на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Привредног апелационог суда Пж. 2421/12 од 21. марта 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Привредног суда у Новом Саду П. 1365/11 од 21. децембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. „Енергоинвест“ ДД, Сарајево, Босна и Херцеговина је поднео 4. маја 2012. године, преко пуномоћника Срђана Ђорђевића и Љубомира Ђорђевића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев. 963/10 од 31. марта 2011. године, пресуде Привредног суда у Новом Саду П. 1365/11 од 21. децембра 2011. године и пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2421/12 од 21. марта 2012. године, због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, права на имовину зајемченог чланом 58. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао: да у тренутку подношења тужбе Општинском суду у Новом Саду спорни пословни простор није био уписан у земљишним књигама као посебно земљишнокњижно тело; да је тужбу поднео против тужене Републике Србије и да је предмет тужбеног захтева утврђење права својине на пословном простору, коме је пресуда основ за укњижбу права својине у земљишним књигама; да је у току трајања поступка по жалби, тужена отуђила спорни пословни простор трећем лицу „Енергокомерц“ ДОО, Нови Сад, који се и укњижио као власник пословног простора; да је Врховни касациони суд решењем Рев. 963/10 од 31. марта 2011. године усвојио ревизију тужене и укинуо нижестепене пресуде, уз образложење, да право својине на непокретности делује према свима, те да је нужно да у овом спору тужбом буде обухваћен и „Енергокомерц“ ДОО, Нови Сад, као земљишнокњижни носилац права својине; да је у поновном поступку остао при истакнутом тужбеном захтеву и да је одустао од проширења тужбе у односу на „Енергокомерц“ ДОО, Нови Сад, због литиспенденције, јер против истог правног лица већ води спор пред истим судом за признање права својине на спорном пословном простору, те да судови нису имали у виду одредбу члана 198. став 1. Закона о парничном поступку којом је прописано да стицалац ствари или права није нужни супарничар са туженим у спору који се води и да је изузетак одредба члана 204. став 3. истог закона којом је предвиђено да ако која од странака отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши и да у том случају пресуда има дејство и према стицаоцу. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде и решење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Привредног суда у Новом Саду П. 1365/11 и документацију приложну уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 6031/03 од 30. маја 2005. године је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе и утврђено је да је тужилац власник у целости пословног простора у објекту Л-7, ламела 1, локал А, Б, Ц, укупне површине 186,67 м2 саграђеног на деловима парцела број 3814, 3813, 3791, 3790, 3782, 7813 и парцелама број 3809, 3801, 3811, 3812 и 3789, све парцеле у катастарској општини Нови Сад II, у природи пословни простор у Новом Саду, Народног фронта број 4, саграђен на парцели број 3807/6, КО Нови Сад II и овлашћен је тужилац да на основу ове пресуде предузме све неопходне радње ради укњижбе пословног простора у земљишне књиге као посебног земљишно-књижног тела, што је тужени, Република Србија, дужан трпети и обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 264.500,00 динара.
Окружни суд у Новом Саду је пресудом Гж. 1184/07 од 23. јануара 2008. године исправљеном решењем истог броја од 5. марта 2008. године, одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио прв остепену пресуду.
Оспореним р ешењем Врховног касационог суда Рев. 963/10 од 31. марта 2011. године, донетим у поступку по ревизији, су укинуте пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 1184/07 од 23. јануара 2008. године и Општинског суда у Новом Саду П. 6031/03 од 30. маја 2005. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење. Из образложења овог решења произлази: да је према утврђеном чињеничном стању, бивши „Енергоинвест" , РО „Енергокомерц", ООУР Домаћа продаја и набавка из Сарајева са правним претходником тужене 29. септембра 1982. године закључио уговор о удруживању средстава за изградњу стамбено-пословне зграде у Новом Саду у улици Народног фронта број 4; да је према наведеном уговору, тужилац као његов правни следбеник, финансирао изградњу пословног простора који је предмет овог спора; да су нижестепени судови навод тужене који се тиче захтева МДП „Енергоинвест" из Српског Сарајева за укњижбу предметног објекта у Новом Саду сматрали ирелевантним , налазећи да ово предузеће није правни следбеник ранијег „Енергоинвеста", те да нема ваљани правни основ за утврђење права својине; да је оснивач правног лица „Енергокомерц" ДОО из Новог Сада, ДП „Енергоинвест-Енергокомерц“ из Сарајева, по одлуци Радничког савета од 31. октобра 1990. године и упису у судски регистар решењем Фи. 3715/90 од 28. децембра 1990. године; да је наведено правно лице основано са седиштем у улици Народног фронта број 4, на адреси спорног пословног простора на коме му је дозвољена укњижба као власнику решењем Републичког геодетског завода - Служба за катастар непокретности Нови Сад број 952-024468/07 од 10. октобра 2007. године по пресуди на основу признања Општинског суда у Новом Саду П. 8798/06 од 16. фебруара 2007. године и да је предлог наведеног правног лица за учешће у парници одбијен због недостатка правног интереса да тужени успе у предметном спору, јер своје право власништва, по ставу ниж естепених судова , ово правно лице може доказати у парници П. 7489/04 која je у прекиду до окончања овог спора. Ревизијски суд налази да је п редмет тужбеног захтева у овом спору утврђење права својине на предметној непокретности у коме је пресуда и основ за укњижбу права у земљишним књигама, те да у ситуацији када је корисник предметног пословног простора друго правно лице, а не тужени, када то лице истиче својинска права на предметном пословном простору на основу уписа у евиденцији тих права у катастру непокретности у смислу члана 60. Закона о државном премеру и катастру, то лице мора бити обухваћено тужбом за утврђење права својине. Поред тога, ревизијски суд наводи да када је предмет тужбеног захтева утврђење права својине на пословном простору који је стечен као друштвена својина, на којој су право управљања и располагања имали радници некадашњег правног лица „Енергоинвест", РО „Енергокомерц" , ООУР Домаћа продаја и набавка Сарајево, услед више трансформација наведеног правног лица и издвајања делова из његове целине не може се захтев једног од претендената на право својине усвојити само у односу на државу као другу уговорну страну. Имајући у виду наведено, ревизијски суд је наложио првостепеном суду да позове тужиоца да употпуни процесну заједницу тужених, а да уколико таква парница између тужиоца и тог лица постоји са истим захтевом, суд о томе води рачуна.
Оспореном пресудом Привредног суда у Новом Саду П. 1365/11 од 21. децембра 2011. године је, у ставу првом изреке, одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је власник спорног пословног простора у Новом Саду, те да је на основу те пресуде тужилац овлашћен преузети све неопходне радње ради укњижбе наведеног пословног простора у земљишне књиге као посебног дела земљишно-књижног тела, што је тужена Република Србија дужна трпети. Ставом другим изреке ове пресуде је обавезан тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 233.750,00 динара. Из образложења оспорене првостепене пресуде произлази: да према приложеној документацији, постоји основ за признање власништва на предметној непокретности тужиоцу; да је то уговор о удруживању средстава чије постојање не оспорава ни сам тужени и да је чињеница да с обзиром на постојање уговора, који даје законитост и протека времена од 20 година, као и својства савесног држа оца, у складу са чланом 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, постоји основ за стицање права својине тужиоца и одржајем; да је суд утврдио да је постојала државина на спорној непокретности, с обзиром на то да је новоосновано правно лице „Енергокомерц“ ДОО у ликвидацији из Новог Сада, а претходно као представништво у Новом Саду , основано од стране тужиоца још 1975. године, користило пословни простор, а да из уговора о закупу између тужиоца као закуподавца и новог привредног друштва у Новом Саду као закупца п роизлази да само тужилац има основ за стицање својине одржајем. Међутим, првостепени суд налази да у овој правној ствари није заснована потпуна пасивна легитимација, посебно имајући у виду наводе ревизијског суда из решења тога суда Рев. 963/10 од 31. марта 2011. године, у којем се дају разлози за потребу обухватања како тужене, тако и тренутног земљишно-књижног власника, привредног друштва „Енергокомерц“ ДОО у ликвидацији тужбом у овој правној ствари, што није учињено, већ напротив , није предложено спајање парница у смислу члана 314. З акона о парничном поступку. Поред тога, првостепени суд налази да се након укидања нижестепених пресуда судова опште надлежности овакво комплетирање пасивне легитимације од стране тужиоца морало учинити и поред постојања одредбе члана 198. Закона о парничном поступку.
Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 2421/12 од 21. марта 2012. године је, у ставу првом изреке, делимично одбијена жалба тужиоца и потврђена ожалбена првостепена пресуда Привредног суда у Новом Саду П. 1365/11 од 21. децембра 2011. године, у њеном ставу првом изреке, ставом другим изреке је делимично усвојена жалба тужиоца и преиначено је решење о трошковима парничног поступка из става другог изреке те пресуде, тако што је одбијен захтев туженог да се обавеже тужилац да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 233.750,00 динара, а ставом трећим изреке је одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази: да тужилац није поднео реивиндикациону тужбу, већ тужбу за утврђење права својине која има за циљ судско признавање права својине тужиоцу и да је интерес тужиоца да отклони једну несигурност у погледу припадности ствари, а да се материјалноправне претпоставке за одлучивање о основаности таквог тужбеног захтева просуђују према тренутку на који се односи изрека пресуде; да је према подацима из регистра Агенције за привредне регистре Републике Србије, „Енергокомерц" Д ОО из Новог Сада у ликвидацији и да је тужилац против тог лица поднео тужбу за утврђење права својине 5. јуна 2009. године, Општинском суду у Новом Саду; да је решењем Привредног суда у Новом Саду П. 604/2011 утврђен прекид поступка у предмету тог суда П 604/2010, с тим што је наведено да ће се поступак наставити када га стечајни управник или правни следбеник правног лица преузму, или кад их суд, на предлог супротне стране, позове да то учине и да је у овој парници тужилац поднеском од 8. јула 2011. године проширио тужбу у односу на „Енергокомерц" ДОО из Новог Сада, али да је на рочишту за главну расправу од 21. децембра 2011. године изјавио да одустаје од проширења тужбе , а није предложио ни спајање парница у смислу члана 314. Закона о парничном поступку . Другостепени суд налази да нужно супарничарство постоји ако по закону, или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учеснци материјалноправног односа, а будући да се тужбом тражи утврђење права својине на предметном пословном простору, тужилац је морао проширити тужбу у односу на правно лице које је у катастру непокретности уписано као његов власник. Поред тога налази да када је предмет тужбеног захтева утврђење права својине на пословном простору који је стечен као друштвена својина, на којој су право управљања и располагања имали радници некадашњег правног лица „Енергоинвест" РО „Енергокомерц", ООУР Домаћа продаја и набавка Сарајево, после више трансформација наведеног правног лица и издвајања делова из његове целине, не може се захтев једног од претендената на право својине усвојити само у односу на д ржаву, као другу уговорну страну. Последица не поступања на описани начин, јер тужбом нису обухваћена сва лица, која су морала бити обухваћена тужбом као странке, што је било процесно могуће и изводљиво, је одбијање тужбеног захтева као неоснованог.
4. Одредбама Устава , на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе , утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) и да се свакоме јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04, 111/09, 36/11 и 53/13 - Одлука У С) који се примењивао на конкретан спор , било је прописано : да ако која од странака отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши и да лице које је прибавило ствар или право о коме тече парница може ступити у парницу наместо тужиоца, односно туженог само ако на то пристану обе странке (члан 198.); да више лица могу једном тужбом тужити, односно бити тужени (супарничари) - ако су у погледу предмета спора у правној заједници или ако њихова права, односно обавезе проистичу из истог чињеничног и правног основа, ако су предмет спора захтеви, односно обавезе исте врсте који се оснивају на битно истоврсном чињеничном и правном основу и ако постоји стварна и месна надлежност истог суда за сваки захтев и за сваког туженог и ако је то другим законом одређено (члан 199. став 1.); да ако се по закону или због природе правног односа спор може решити само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), они се сматрају као једна парнична странка, тако да се кад поједини супарничари пропусте коју парничну радњу, дејство парничних радњи које су извршили други супарничари протеже и на оне који те радње нису предузели (члан 204.) ; да ако пред истим судом тече више парница између истих лица или у којима је исто лице противник разних тужилаца или разних тужених, све ове парнице могу се решењем суда спојити ради заједничког расправљања, ако би се тиме убрзало расправљање или смањили трошкови и за све спојене парнице суд може донети заједничку пресуду и да суд може одредити да се одвојено расправља о појединим захтевима у истој тужби и по завршетку одвојеног расправљања може донети посебне одлуке о тим захтевима (члан 314.) .
Законом о државном премеру и катастру ("Службени гласник РС", бр. 72/09, 18/10 и 65/13 ) је прописано да се својина и друга стварна права на непокретностима стичу се, преносе и ограничавају уписом у катастар непокретности (конститутивност уписа), а престају брисањем уписа да се у случајевима одређеним законом, својина и друга стварна права на непокретностима могу стећи и пре уписа у катастар непокретности, а уписом производе правно дејство према трећим лицима (декларативност уписа) и да се у катастар непокретности могу уписати и одређена облигациона права која се од тренутка уписа могу супротставити трећим лицима (члан 60 .).
5. Одлучујући о истакнутој повреди права на правично суђење зајемченог ч ланом 32. став 1. Устава и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на оспорено решење и пресуде, Уставни суд налази да подносилац истиче да судови нису применили процесно право, и то одредб у члана 198. став 1. Закона о парничном поступку.
С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије садржински не разликује од наведене одредбе Европске конвенције, Уставни суд је постојање ове повреде права ценио у односу на одредбу Устава .
Уставни суд, и у овом предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Mеђутим, Уставни суд се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не зауставља само на формалном испитивању да ли су те гаранције поштоване, већ иде и корак даље, тј. сагледава оспорену одлуку и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене, већ су настале кроз праксу Европског суда за људска права, а полазећи од члана 18. став 3. Устава. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права у предмету “Ruiz Torija против Шпаније”, од 9. децембар 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права: “Georgiadis против Грчке”,од 29. мај 1997. године, § 43; “Higgins и остали против Француске”, од 19. фебруар 1998. године, § 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету “Van der Hurk против Холандије”, одлука од 19. априла 1994. године, § 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепених судова. Међутим, до повреде права на правично суђење може доћи ако судови не утврде и не образложе кључне аргументе за доношење пресуде. Такође, повреда права на правично суђење постоји и ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету "Hadjianastassiou против Грчке", од 16. децембра 1992. године, § 33.).
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уж-1113/2008 од 10. фебруара 2010. године и Одлуку Уж-705/2012 од 28. новембра 2012. године , објављене на веб-сајту Уставног суда).
Уставни суд, пре свега, констатује да је предмет тужбеног захтева утврђење права својине на предметној непокретности, у коме је управо пресуда и основ за укњижбу права у земљишним књигама.
Подносилац уставне жалбе као тужилац свој тужбени захтев заснива на уговору о удруживању средстава за изградњу спорног пословног простора од 29. септембра 1982. године између правних претходника тужиоца и туженог, тј. Републике Србије.
Уставни суд налази да је подносилац, претендујући да је титулар права својине на спорном пословном простору , поставио тужбени захтев за утврђење права својине само према туженој. Подносилац ни у даљем току парничног поступка тужбом није обухватио правно лице које је у катастру непокретности уписано као власник, нити је предложио спајање парница по тужби за утврђење права својине у односу на „Енергокомерц“ ДОО, Нови Сад, с обзиром на то да је тужена у току поступка по жалби у овој парници , наведеном правном лицу , пресудом на основу признања Општинског суда у Новом Саду, признала право својине на спорном пословном простору.
Уставни суд констатује да је увидом у списе предмета утврдио да је у току поступка правно лице „Енергокомерц“ ДОО, Нови Сад, подносило захтев за учешће у парници у својству умешача на страни туженог.
Оспорене пресуде првостепеног и другостепеног суда засноване су на решењу ревизијског суда који је нашао да је корисник предметног пословног простора друго правно лице, а не тужени. У ситуацијама када то правно лице истиче својинска права на предметном пословном простору на основу уписа у евиденцији тих права у катастру непокретности, у смислу члана 60. Закона о државном премеру и катастру, то лице је морало бити обухваћено тужбом за утвђење права својине. Осим тога, наведеним ревизијским решењем је наложено првостепеном суду да у поновном поступку позове тужиоца да употпуни процесну заједницу тужених, а уколико таква парница између тужиоца и тог лица постоји са истим захтевом, да ће суд о томе сам водити рачуна.
Полазећи од навода подносиоца уставне жалбе Уставни суд налази је сврха одредбе члана 198. став 1. Закона о парничном поступку заштита парничних странака у случају да нека од њих, после започињања тока парнице, отуђи ствар или право које је предмет спора.
Из садржине наведене законске одредбе произлази да у таквом случају тужилац неће изгубити активну легитимацију, нити тужени пасивну легитимацију у започетом спору, који се има завршити између истих странака, без обзира на отуђење ствари или права. Ако су ствар или право отуђени после покретања парнице, пресуда ће гласити на странке у парници. Уколико тужбени захтев буде усвојен, извршење пресуде може тражити лице на које је тужилац пренео ствар или право, односно извршење се може тражити против лица на које је ствар или право пренето. Лице које ступило у права неке од странака у спору може ступити у парницу на место тужиоца, односно на место туженог, али само уз пристанак обе странке, а уколико не дође до овакве промене субјекта парнице, то лице може ступити у парницу као умешач на страни тужиоца или туженог, јер оно има правни интерес да странка којој се прудужује успе у парници.
Уставни суд налази да неупотпуњавање процесне заједнице тужених од стране подносиоца уставне жалбе и непредлагање спајањ а парница , које представља само могућност , изузимајући случај када по природи ствари и захтева странака није могуће одвојено одлучивање, не могу имати за последицу одбијање његовог тужбеног захтева у предметној парници . Ово посебно из разлога што се применом одредбе члана 198. став 1. Закона о парничном поступку и евентуланим усвајањем тужбеног захтева, извршење пресуде може тражити и против лица на које је ствар или право пренето, те се питање постојања материјалноправних претпоставки за одлучивање о основаности тужбеног захтева не мора просуђивати према тренутку на који се односи изрека. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да непримењивање одредбе члана 198. став 1. Закона о парничном поступку и схватање судова да се комплетирање пасивне легитимације од стране тужиоца морало учинити и поред постојања наведене одредбе, не може задовољити стандарде који се односе на право подносиоца уставне жалбе на образложену судску одлуку.
Уставни суд у прилог напред наведеном констатује и да је у току парничног поступка предлог новог књижног власника спорног пословног простора за учешће у парници у својству умешача на страни туженог одбијен због недостатка правног интереса да тужени успе у предметном спору.
Према оцени Уставног суда, оспорене пресуде нису образложен е на начин који задовољава стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права. Ово стога што правни став заузет у оспореним пресудама да је тужилац, овде подносилац уставне жалбе , морао проширити тужбу у односу на правно лице које је у катастру непокретности уписано као власник, иако је тужена после подношења тужбе отуђила право својине на спорној непокретности , и поред постојања одредбе члана 198. став 1. Закона о парничном поступку, представља произвољно и арбитрерно закључивање редовних судова, те је оспореним пресудама повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава . Стога је, на основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Суд је оценио да се штетне последице учињене повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава могу отклонити једино поништајем пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2421/12 од 21. марта 2012. године и одређивањем да надлежни суд у поновном поступку доне се нову одлуку о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Привредног суда у Новом Саду П. 1365/11 од 21. децембра 2011. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на имовину зајемченог одредбом члана 58. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, уз одређивање отклањања штетних последица повреде права .
8. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45 . тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић