Уставни суд, Велико већ e, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Гордане Лазић из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. маја 2012. године, донео је
О Д Л У КУ
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Гордане Лазић изјављена против решења Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву број 210-103/09 од 13. октобра 200 9. године и решења Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа за уп равне послове 03/10 број 210-1-895/09-1 од 1 7. новембра 2009. године.
2. Одбaцује се уставна жалба Гордане Лазић изјављена против радњи Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву предузетих у поступку провере и оперативног рада припадника тог министарства.
2. Одбaцује се уставна жалба Гордане Лазић изјављена против радњи Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву предузетих у поступку провере и оперативног рада припадника тог министарства.
О б р а з л о ж е њ е
1. Гордана Лазић из Ваљева је 23. децембра 200 9. године, преко пуномоћника Милана Катића , адвоката из Ваљева , поднела Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката и радњи наведених у изреци, због повреде начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и повреде права на правично суђење и права на заштиту података о личности зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 42. став 4. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да се подноситељка обратила надлежном органу захтевом за држање и ношење оружја и да су „вероватно због провере“ у кућу подноситељке дошла два полицајца који су „били непристојни“, а поред тога, питали су је : “Шта ћеш ти, жена, да имаш оружје, то има у Србији четири, пет жена које траже?“. Подноситељка даље наводи: да јој у току поступка није пружена могућност да расправља о „наводним“ подацима за којима није престала потреба за коришћењем у смислу члана 80. став 2. Закона о полицији, нити јој је предочено о каквим се подацима ради; да је њен захтев први пут одбијен решењем од 6. августа 2009. године, које је поништено по њеној жалби, а да је у поновном поступку донето „практично истоветно решење“ које је другостепени орган потврдио. Подноситељка, такође, наводи да јој је повређено право на заштиту података о личности, „јер јој Устав обезбеђује да буде обавештена о прикупљеним подацима о својој личности у складу са законом“. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву број 210-103/09 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 14. јула 2009. године поднела првостепеном управном органу захтев за набављање, држање и ношење оружја.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву број 210-103/09 од 6. августа 2009. године одбијен је захтев подноситељке уставне жалбе . У образложењу решења је наведено да се подноситељки, у смислу одредбе члана 8. став 2. Закона о оружју и муницији , не може издати одобрење за набавку оружја, јер је проверама и оперативним радом Полицијске управе Ваљево утврђено да је то неопходно за заштиту личне сигурности, па је на основу чл. 24. и 25. тог закона одлучено као у диспозитиву решења.
Подноситељка је изјавила жалбу против наведеног решења, која је уважена решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа за управне послове број 210-1-859/09 од 1 4. септембра 2008. године . Другостепени орган је поништио побијано решење, јер је оценио да је у првостепеном поступку погрешно примењено материјално право.
У поновном поступку Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву донело је оспорено решење број 210-103/09 од 13. октобра 200 9. године, којим је поново одбијен захтев подноситељке уставне жалбе. Доносилац наведеног оспореног решења је оценио да се подноситељки, у смислу одредбе чл ана 8. став 2. Закона о оружју и муницији не може издати одобрење за набављање оружја, јер је то неопходно за заштиту личне сигурности других лица. Првостепени орган је навео да се руководио оценом чињеница и података који су утврђени проверама и оперативним радом припрадника тог министарства, за којима није престала потреба за коришћењем, у смислу члана 80. став 2. Закона о полицији.
Подноситељка уставне жалбе је 4. новембра 200 9. године против наведеног решења изјавила жалбу , која је одбијена као неоснована оспореним решењем Министарств а унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа за уп равне послове 03/10 број 210-1-895/09-1 од 1 7. новембра 2009. године. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено да је тај орган, размотривши жалбу, ожалбено решење и списе предмета, нашао да је првостепени орган правилно утврдио да се подноситељки, сагласно члану 8. став 2. Закона о оружју и муницији, не може одобрити набављање траженог оружја, јер је то неопходно за заштиту личне и имовинске сигурности других лица. Такође је оцењено да се првостепени орган при одлучивањуруководио оценом чињеница и података који су утврђени проверама и оперативним радом припадника тог министарства, за којима није престала потреба за коришћењем, у смислу члана 80. став 2. Закона о полицији.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе (члан 42. став 4.).
Одредбом члана 5. став 2. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01) прописано је да се у управним стварима у којима је орган законом овлашћен да решава по слободној оцени решење мора донети у границама овлашћења и у складу са циљем у коме је овлашћење дато.
Члан 192. став 1. наведеног закона прописује да, на основу одлучних чињеница утврђених у поступку, орган надлежан за решавање доноси решење о управној ствари која је предмет поступка.
Чланом 199. истог закона прописано је: да образложење решења - у једноставним управним стварима у којима учествује само једна странка, као и у једноставним управним стварима у којима у поступку учествују две странке или више странака, али ниједна не приговара постављеном захтеву, а захтев се уважава, образложење решења може садржавати само кратко излагање захтева странке и позивање на правне прописе на основу којих је управна ствар решена, а у таквим стварима решење се може издати и на прописаном обрасцу (став 1.); да у осталим управним стварима, образложење решења садржи кратко излагање захтева странака, утврђено чињенично стање, по потреби и разлоге који су били одлучни при оцени доказа, разлоге због којих није уважен који од захтева странака, правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву, те да ако жалба не одлаже извршење решења, образложење садржи и позивање на пропис који то предвиђа, као и да се у образложењу решења морају образложити и закључци против којих није допуштена посебна жалба (став 2.); да кад је надлежни орган законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени, дужан је да у образложењу, поред података из става 2. овог члана, наведе тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења руководио, а да се ти разлози не морају навести у решењу кад је то у јавном интересу законом изричито предвиђено (став 3.); да ако је законом посебно предвиђено да се у решењу донесеном по слободној оцени не морају навести разлози којима се орган при доношењу решења руководио, у образложењу решења наводе се подаци из става 2. овог члана, одредба закона којом је орган овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени и одредба закона којом је овлашћен да не мора навести разлоге којима се при доношењу решења руководио (став 4.).
Одредбама члана 8. Закона о оружју и муницији ("Службени гласник РС", бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05) прописано је: да се одобрење за набављање ватреног оружја неће издати, између осталог, и кад је то неопходно за заштиту личне и имовинске сигурности других лица, јавни ред и мир или за безбедност и одбрану Републике (став 2.); да решење којим се одбија захтев за издавање одобрења за набављање оружја из ст. 1. и 2, односно муниције из члана 7. став 4. овог закона, садржи разлоге одбијања захтева (став 8.).
Одредбама члана 24. Закона о оружју и муницији прописано је: да ће надлежни орган оружни лист, односно одобрење за држање оружја, оружје и муницију одузети ако наступи који од разлога из члана 8. ст. 1. и 2. овог закона (став 1.); да решење којим се одузима оружни лист, односно одобрење за држање оружја, оружје и муниција, садржи разлоге из става 1. овог члана (став 2.); да се против решења из става 2. овог члана може изјавити жалба министру унутрашњих послова у року од 15 дана од дана уручења решења (став 3.); да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор (став 4.).
Сагласно одредби ч лана 25. став 2. истог закона, надлежни орган ће , по правоснажности решења о одузимању, позвати власника да у року од годину дана отуђи одузето оружје и муницију, односно да сам нађе купца или га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције, а по истеку рока из става 2. овог члана, одузето оружје и муниција који нису отуђени, односно продати, постају власништво Републике Србије (став 3.).
Одредбама Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05) прописано је: да полиција, између осталих, води евиденције оперативних извештаја, оперативних извора сазнања и лица по д посебном полицијском заштитом ( члан 76. став 1. тачка 8) );да обавештења о подацима садржаним у евиденцији из члана 76. тачка 8) овог закона лице може изузетно добити, тек пошто је за подацима престала потреба коришћења (ч лан 80. ).
Одредбама Закона о заштити података о личности ( „Службени гласник РС“, бр. 97/08 и 104/09 ) прописано је: да орган власти обрађује податке без пристанка лица, ако је обрада неопходна ради обављања послова из своје надлежности одређених законом или другим прописом у циљу остваривања интереса националне или јавне безбедности, одбране земље, спречавања, откривања, истраге и гоњења за кривична дела, економских, односно финансијских интереса државе, заштите здравља и морала, заштите права и слобода и другог јавног интереса, а у другим случајевима на основу писменог пристанка лица (члан 13.); да се п раво на обавештење, увид и копију може ограничити, између осталог, ако би руковалац био онемогућен у вр шењу послова из свог делокруга (члан 23. став 1. тачка 4)).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено право на правично суђење тиме што у току поступка није имала могућност да расправља о „наводним“ подацима за којима није престала потреба за коришћењем у смислу члана 80. став 2. Закона о полицији, нити јој је предочено о каквим се подацима ради. Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да је оспореним другостепеним решењем потврђено „практично истоветно решење“ какво је већ било поништено у поступку по њеној жалби.
Оцењујући основаност уставн е жалб е са становишта означеног права зајемченог члан ом 3 2. став 1. Устава, а крећући се у границама истакнутог захтева, Уставни суд је најпре констатовао да је прво решење органа унутрашњих послова којим је одлучено о захтеву подноситељке за набављање оружја, донето применом одредаба чл. 24. и 25. Закона о оружју и муницији. Наведеним законским одредбама прописан је поступак одузимања оружног лист а, оружја и мунициј е, ако наступ и неки од разлога предвиђених законом, као и поступање надлежног органа након пра воснажности решења о одузимању оружја и мунициј е. Уставни суд је утврдио да је другостепени орган поништио наведено решење због погрешне примене материјалног права, имајући у виду да у предметном управном поступку није одлучивано о одузимању оружја, већ о захтеву за добијање одобрења за набављање оружја. Уставни суд је, такође, утврдио да је у поновном поступку првостепени управни орган донео оспорено решење на основу одлучних чињеница утврђених у управном поступку, у границама овлашћења која су органу унутрашњих послова дата и у складу са ци љем у коме су та овлашћења дата. С тим у вези, Уставни суд указује да је надлежни орган, кад је законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени, дужан да у образложењу наведе тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења руководио, али да се ти разлози не морају навести у решењу кад је то у јавном интересу законом изричито предвиђено. Одредбама члана 76. став 1. тачка 8) и члана 80. Закона о полицији изричито је прописано да податке из оперативних евиденција до којих је орган унутрашњих послова дошао оперативним проверама и радом на терену, лице не може добити док не престане потреба за њиховим коришћењем, па је изостављање ових података из образложења оспорених решења у складу са наведеним законом и одредбом члана 199. став 3. За кона о општем управном поступку.
Уставни суд је утврдио да су припадници Министарства унутрашњих послова оперативним радом и проверама на терену дошли до података који су уведени у евиденције које је орган унутрашњих послова по закону дужан да води, у складу са одредбом члана 76. став 1. тачка 8) Закона о полицији. Ти подаци представљају сметње из члана 8. став 2. Закона о оружју и муницији, које спречавају орган унутрашњих послова да подноситељки изда одобрење за набављање пиштоља. Како за коришћењем тих података није престала потреба, обавештење о њима подноси тељка није мог ла добити, сагласно одредби члана 80. став 1. тачка 8) Закона о полицији, па ти подаци нису ни могли бити наведени у образложењу оспорених решења. Ову аргументацију и разлоге имао је у виду и другостепени орган када је решавао о жалби подноси тељке уставне жалбе против прв остепеног решења којим је њен захтев за издавање оружног листа одбијен.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је оценио да су органи Министарства унутрашњих послова оспорена решења донели у складу са законским одредбама које детерминишу њихово поступање, уз уставноправно прихватљиво тумачење и примену материјалног права на утврђено чињенично стање. Уставни суд је стога утврдио да оспореним актима подноситељки уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено право на заштиту података о личности, јер јој „Устав обезбеђује да буде обавештена о прикупљеним подацима о својој личности у складу са законом“. Испитујући ове наводе подноситељке, Уставни суд је најпре констатовао да Устав свакоме гарантује право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, као и право на судску заштиту због њихове злоупотребе ( члан 42. став 4.). Уставни суд указује да су услови за прикупљање и обраду података о личности, заштита права лица чији се подаци прикупљају и обрађују, као и ограничења заштите података о личности уређени Законом о заштити података о личности. Одредбом члана 13. тог закона прописани су циљев и ради чијег остварења орган власти може обрађивати податке без пристанка лица, ако је то неопходно ради обављања послова из његове надлежности одређених законом или другим прописом, а одредбом члана 23. став 1. истог закона предвиђено је да се право на обавештење, увид и копију може ограничити ако би руковалац био онемогућен у вршењу послова из свог делокруга ( тачка 4.).
Полазећи од наведеног, а имајући у виду изнету оцену о повреди права на правично суђење, Уставни суд оцењује да су постојали законом предвиђени разлози за ограничење права подноситељке да у поступку који је претходио уставној жалби буде обавештена о подацима које су прикупили припадници Министарства унутрашњих послова оперативним радом и проверама на терену. С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореним актима није повређено право на заштиту података о личности зајемченог чланом 42. став 4. Устава.
7. Оцењујући истакнуте наводе о повреди начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да нема основа за тврдњу да је оспореним актима подноси тељка уставне жалбе на било који начин дискриминисан а. У уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да је подноситељки због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против оспорених аката, одлучујући као тачк и 1 . изреке.
8. Оцењујући допуштеност дела уставне жалбе изјављеног против радњи Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву, предузетих у поступку провере и оперативног рада припадника тог министарства, Уставни суд је најпре констатовао да из наведених одредаба Устава и закона произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена сва правна средства.
Одредбом члана 180. став 1. Закона о полицији прописано је да свако има право да Министарству поднесе притужбу против полицијског службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијског службен ика повређена права или слободе, а одредбама ст. 2. до 5. тог члана Закона уређен је поступак решавања притужби. Сасласно одредби члана 6. Закона, поступак решавања притужби у Министарству закључује се достављањем одговора подносиоцу притужбе, у року од 30 дана од дана закључења поступка код руководиоца организационе јединице полиције, а подносилац притужбе има на располагању сва правна и друга средства за заштиту својих права и слобода.
На основу навода уставне жалбе и приложених доказа, Ус тавни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе није подне ла притужбу надлежном органу Министарства, нити покрену ла судски или други поступак за заштиту својих права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да подноситељка уставне жалбе претходно није исцрпила сва законом предвиђена правна средства за заштиту својих уставних права. Стога је Уставни суд у овом длеу одбацио уставну жалбу као недопуштену, сагласно о дредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
9. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) тачка 1) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да се подноситељка обратила надлежном органу захтевом за држање и ношење оружја и да су „вероватно због провере“ у кућу подноситељке дошла два полицајца који су „били непристојни“, а поред тога, питали су је : “Шта ћеш ти, жена, да имаш оружје, то има у Србији четири, пет жена које траже?“. Подноситељка даље наводи: да јој у току поступка није пружена могућност да расправља о „наводним“ подацима за којима није престала потреба за коришћењем у смислу члана 80. став 2. Закона о полицији, нити јој је предочено о каквим се подацима ради; да је њен захтев први пут одбијен решењем од 6. августа 2009. године, које је поништено по њеној жалби, а да је у поновном поступку донето „практично истоветно решење“ које је другостепени орган потврдио. Подноситељка, такође, наводи да јој је повређено право на заштиту података о личности, „јер јој Устав обезбеђује да буде обавештена о прикупљеним подацима о својој личности у складу са законом“. Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву број 210-103/09 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 14. јула 2009. године поднела првостепеном управном органу захтев за набављање, држање и ношење оружја.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву број 210-103/09 од 6. августа 2009. године одбијен је захтев подноситељке уставне жалбе . У образложењу решења је наведено да се подноситељки, у смислу одредбе члана 8. став 2. Закона о оружју и муницији , не може издати одобрење за набавку оружја, јер је проверама и оперативним радом Полицијске управе Ваљево утврђено да је то неопходно за заштиту личне сигурности, па је на основу чл. 24. и 25. тог закона одлучено као у диспозитиву решења.
Подноситељка је изјавила жалбу против наведеног решења, која је уважена решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа за управне послове број 210-1-859/09 од 1 4. септембра 2008. године . Другостепени орган је поништио побијано решење, јер је оценио да је у првостепеном поступку погрешно примењено материјално право.
У поновном поступку Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву донело је оспорено решење број 210-103/09 од 13. октобра 200 9. године, којим је поново одбијен захтев подноситељке уставне жалбе. Доносилац наведеног оспореног решења је оценио да се подноситељки, у смислу одредбе чл ана 8. став 2. Закона о оружју и муницији не може издати одобрење за набављање оружја, јер је то неопходно за заштиту личне сигурности других лица. Првостепени орган је навео да се руководио оценом чињеница и података који су утврђени проверама и оперативним радом припрадника тог министарства, за којима није престала потреба за коришћењем, у смислу члана 80. став 2. Закона о полицији.
Подноситељка уставне жалбе је 4. новембра 200 9. године против наведеног решења изјавила жалбу , која је одбијена као неоснована оспореним решењем Министарств а унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа за уп равне послове 03/10 број 210-1-895/09-1 од 1 7. новембра 2009. године. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено да је тај орган, размотривши жалбу, ожалбено решење и списе предмета, нашао да је првостепени орган правилно утврдио да се подноситељки, сагласно члану 8. став 2. Закона о оружју и муницији, не може одобрити набављање траженог оружја, јер је то неопходно за заштиту личне и имовинске сигурности других лица. Такође је оцењено да се првостепени орган при одлучивањуруководио оценом чињеница и података који су утврђени проверама и оперативним радом припадника тог министарства, за којима није престала потреба за коришћењем, у смислу члана 80. став 2. Закона о полицији.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе (члан 42. став 4.).
Одредбом члана 5. став 2. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01) прописано је да се у управним стварима у којима је орган законом овлашћен да решава по слободној оцени решење мора донети у границама овлашћења и у складу са циљем у коме је овлашћење дато.
Члан 192. став 1. наведеног закона прописује да, на основу одлучних чињеница утврђених у поступку, орган надлежан за решавање доноси решење о управној ствари која је предмет поступка.
Чланом 199. истог закона прописано је: да образложење решења - у једноставним управним стварима у којима учествује само једна странка, као и у једноставним управним стварима у којима у поступку учествују две странке или више странака, али ниједна не приговара постављеном захтеву, а захтев се уважава, образложење решења може садржавати само кратко излагање захтева странке и позивање на правне прописе на основу којих је управна ствар решена, а у таквим стварима решење се може издати и на прописаном обрасцу (став 1.); да у осталим управним стварима, образложење решења садржи кратко излагање захтева странака, утврђено чињенично стање, по потреби и разлоге који су били одлучни при оцени доказа, разлоге због којих није уважен који од захтева странака, правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву, те да ако жалба не одлаже извршење решења, образложење садржи и позивање на пропис који то предвиђа, као и да се у образложењу решења морају образложити и закључци против којих није допуштена посебна жалба (став 2.); да кад је надлежни орган законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени, дужан је да у образложењу, поред података из става 2. овог члана, наведе тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења руководио, а да се ти разлози не морају навести у решењу кад је то у јавном интересу законом изричито предвиђено (став 3.); да ако је законом посебно предвиђено да се у решењу донесеном по слободној оцени не морају навести разлози којима се орган при доношењу решења руководио, у образложењу решења наводе се подаци из става 2. овог члана, одредба закона којом је орган овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени и одредба закона којом је овлашћен да не мора навести разлоге којима се при доношењу решења руководио (став 4.).
Одредбама члана 8. Закона о оружју и муницији ("Службени гласник РС", бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05) прописано је: да се одобрење за набављање ватреног оружја неће издати, између осталог, и кад је то неопходно за заштиту личне и имовинске сигурности других лица, јавни ред и мир или за безбедност и одбрану Републике (став 2.); да решење којим се одбија захтев за издавање одобрења за набављање оружја из ст. 1. и 2, односно муниције из члана 7. став 4. овог закона, садржи разлоге одбијања захтева (став 8.).
Одредбама члана 24. Закона о оружју и муницији прописано је: да ће надлежни орган оружни лист, односно одобрење за држање оружја, оружје и муницију одузети ако наступи који од разлога из члана 8. ст. 1. и 2. овог закона (став 1.); да решење којим се одузима оружни лист, односно одобрење за држање оружја, оружје и муниција, садржи разлоге из става 1. овог члана (став 2.); да се против решења из става 2. овог члана може изјавити жалба министру унутрашњих послова у року од 15 дана од дана уручења решења (став 3.); да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор (став 4.).
Сагласно одредби ч лана 25. став 2. истог закона, надлежни орган ће , по правоснажности решења о одузимању, позвати власника да у року од годину дана отуђи одузето оружје и муницију, односно да сам нађе купца или га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције, а по истеку рока из става 2. овог члана, одузето оружје и муниција који нису отуђени, односно продати, постају власништво Републике Србије (став 3.).
Одредбама Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05) прописано је: да полиција, између осталих, води евиденције оперативних извештаја, оперативних извора сазнања и лица по д посебном полицијском заштитом ( члан 76. став 1. тачка 8) );да обавештења о подацима садржаним у евиденцији из члана 76. тачка 8) овог закона лице може изузетно добити, тек пошто је за подацима престала потреба коришћења (ч лан 80. ).
Одредбама Закона о заштити података о личности ( „Службени гласник РС“, бр. 97/08 и 104/09 ) прописано је: да орган власти обрађује податке без пристанка лица, ако је обрада неопходна ради обављања послова из своје надлежности одређених законом или другим прописом у циљу остваривања интереса националне или јавне безбедности, одбране земље, спречавања, откривања, истраге и гоњења за кривична дела, економских, односно финансијских интереса државе, заштите здравља и морала, заштите права и слобода и другог јавног интереса, а у другим случајевима на основу писменог пристанка лица (члан 13.); да се п раво на обавештење, увид и копију може ограничити, између осталог, ако би руковалац био онемогућен у вр шењу послова из свог делокруга (члан 23. став 1. тачка 4)).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено право на правично суђење тиме што у току поступка није имала могућност да расправља о „наводним“ подацима за којима није престала потреба за коришћењем у смислу члана 80. став 2. Закона о полицији, нити јој је предочено о каквим се подацима ради. Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да је оспореним другостепеним решењем потврђено „практично истоветно решење“ какво је већ било поништено у поступку по њеној жалби.
Оцењујући основаност уставн е жалб е са становишта означеног права зајемченог члан ом 3 2. став 1. Устава, а крећући се у границама истакнутог захтева, Уставни суд је најпре констатовао да је прво решење органа унутрашњих послова којим је одлучено о захтеву подноситељке за набављање оружја, донето применом одредаба чл. 24. и 25. Закона о оружју и муницији. Наведеним законским одредбама прописан је поступак одузимања оружног лист а, оружја и мунициј е, ако наступ и неки од разлога предвиђених законом, као и поступање надлежног органа након пра воснажности решења о одузимању оружја и мунициј е. Уставни суд је утврдио да је другостепени орган поништио наведено решење због погрешне примене материјалног права, имајући у виду да у предметном управном поступку није одлучивано о одузимању оружја, већ о захтеву за добијање одобрења за набављање оружја. Уставни суд је, такође, утврдио да је у поновном поступку првостепени управни орган донео оспорено решење на основу одлучних чињеница утврђених у управном поступку, у границама овлашћења која су органу унутрашњих послова дата и у складу са ци љем у коме су та овлашћења дата. С тим у вези, Уставни суд указује да је надлежни орган, кад је законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени, дужан да у образложењу наведе тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења руководио, али да се ти разлози не морају навести у решењу кад је то у јавном интересу законом изричито предвиђено. Одредбама члана 76. став 1. тачка 8) и члана 80. Закона о полицији изричито је прописано да податке из оперативних евиденција до којих је орган унутрашњих послова дошао оперативним проверама и радом на терену, лице не може добити док не престане потреба за њиховим коришћењем, па је изостављање ових података из образложења оспорених решења у складу са наведеним законом и одредбом члана 199. став 3. За кона о општем управном поступку.
Уставни суд је утврдио да су припадници Министарства унутрашњих послова оперативним радом и проверама на терену дошли до података који су уведени у евиденције које је орган унутрашњих послова по закону дужан да води, у складу са одредбом члана 76. став 1. тачка 8) Закона о полицији. Ти подаци представљају сметње из члана 8. став 2. Закона о оружју и муницији, које спречавају орган унутрашњих послова да подноситељки изда одобрење за набављање пиштоља. Како за коришћењем тих података није престала потреба, обавештење о њима подноси тељка није мог ла добити, сагласно одредби члана 80. став 1. тачка 8) Закона о полицији, па ти подаци нису ни могли бити наведени у образложењу оспорених решења. Ову аргументацију и разлоге имао је у виду и другостепени орган када је решавао о жалби подноси тељке уставне жалбе против прв остепеног решења којим је њен захтев за издавање оружног листа одбијен.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је оценио да су органи Министарства унутрашњих послова оспорена решења донели у складу са законским одредбама које детерминишу њихово поступање, уз уставноправно прихватљиво тумачење и примену материјалног права на утврђено чињенично стање. Уставни суд је стога утврдио да оспореним актима подноситељки уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено право на заштиту података о личности, јер јој „Устав обезбеђује да буде обавештена о прикупљеним подацима о својој личности у складу са законом“. Испитујући ове наводе подноситељке, Уставни суд је најпре констатовао да Устав свакоме гарантује право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, као и право на судску заштиту због њихове злоупотребе ( члан 42. став 4.). Уставни суд указује да су услови за прикупљање и обраду података о личности, заштита права лица чији се подаци прикупљају и обрађују, као и ограничења заштите података о личности уређени Законом о заштити података о личности. Одредбом члана 13. тог закона прописани су циљев и ради чијег остварења орган власти може обрађивати податке без пристанка лица, ако је то неопходно ради обављања послова из његове надлежности одређених законом или другим прописом, а одредбом члана 23. став 1. истог закона предвиђено је да се право на обавештење, увид и копију може ограничити ако би руковалац био онемогућен у вршењу послова из свог делокруга ( тачка 4.).
Полазећи од наведеног, а имајући у виду изнету оцену о повреди права на правично суђење, Уставни суд оцењује да су постојали законом предвиђени разлози за ограничење права подноситељке да у поступку који је претходио уставној жалби буде обавештена о подацима које су прикупили припадници Министарства унутрашњих послова оперативним радом и проверама на терену. С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореним актима није повређено право на заштиту података о личности зајемченог чланом 42. став 4. Устава.
7. Оцењујући истакнуте наводе о повреди начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да нема основа за тврдњу да је оспореним актима подноси тељка уставне жалбе на било који начин дискриминисан а. У уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да је подноситељки због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против оспорених аката, одлучујући као тачк и 1 . изреке.
8. Оцењујући допуштеност дела уставне жалбе изјављеног против радњи Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву, предузетих у поступку провере и оперативног рада припадника тог министарства, Уставни суд је најпре констатовао да из наведених одредаба Устава и закона произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена сва правна средства.
Одредбом члана 180. став 1. Закона о полицији прописано је да свако има право да Министарству поднесе притужбу против полицијског службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијског службен ика повређена права или слободе, а одредбама ст. 2. до 5. тог члана Закона уређен је поступак решавања притужби. Сасласно одредби члана 6. Закона, поступак решавања притужби у Министарству закључује се достављањем одговора подносиоцу притужбе, у року од 30 дана од дана закључења поступка код руководиоца организационе јединице полиције, а подносилац притужбе има на располагању сва правна и друга средства за заштиту својих права и слобода.
На основу навода уставне жалбе и приложених доказа, Ус тавни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе није подне ла притужбу надлежном органу Министарства, нити покрену ла судски или други поступак за заштиту својих права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да подноситељка уставне жалбе претходно није исцрпила сва законом предвиђена правна средства за заштиту својих уставних права. Стога је Уставни суд у овом длеу одбацио уставну жалбу као недопуштену, сагласно о дредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
9. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) тачка 1) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић