26.02.2026.
Уставни суд је на данашњој, 1. седници II Великог већа, усвојио уставну жалбу у предмету Уж-12193/2023, Удружења „Регулаторни институт за обновљиву енергију и животну средину“ из Београда. Одлука ће, након што Редакциона комисија Уставног суда, у складу са Пословником о раду Уставног суда, утврди њен коначан текст, бити објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“.
Уставни суд је на становишту да активна легитимација удружења које се бави заштитом животне средине у управном поступку у коме се одлучује о захтеву инвеститора за издавање грађевинске дозволе, зависи од тога да ли решење о грађевинској дозволи може да утиче на животну средину. Уколико се одлучује о захтеву за издавање грађевинске дозволе за пројекат за који је обавезна процена утицаја на животну средину, исход тог поступка, несумњиво, може да утиче на животну средину. Следствено, Уставни суд сматра да наведено удружење има својство странке у управном спору покренутом ради поништаја решења о издавању грађевинске дозволе, ако пре његовог доношења није прибављена сагласност надлежног органа на студију о процени утицаја на животну средину. Наиме, постојање на закону заснованог интереса за подношење тужбе оцењује се полазећи од материјалноправног прописа - у конкретном случају су то одредбе Закона о планирању и изградњи о доказима који се подносе уз захтев за издавање грађевинске дозволе, које упућују на примену Правилника о садржини, начину и поступку израде и начин вршења контроле техничке документације према класи и намени објеката. Из меродавних одредаба тог правилника произлази да се техничкој документацији прилажу, не само елаборати и студије предвиђени Законом о планирању и изградњи и другим прописима, већ и копије добијених сагласности, ако су прописане законом, из чега даље следи да надлежни орган не може издати грађевинску дозволу, ако инвеститор није доставио сагласност надлежног органа на студију о процени утицаја на животну средину, већ само студију о процени утицаја. Такође, циљним тумачењем одредаба Закона о процени утицаја на животну средину и Закона о заштити животне средине може се закључити да поступак процене утицаја има три фазе, да се тај поступак у целини мора окончати пре подношења захтева за издавање грађевинске дозволе и да се студија о процени утицаја и сагласност на ту студију истовремено прилажу, и то уз техничку документацију на основу које се издаје грађевинска дозвола. Другачије тумачење тих одредаба закона имало би за последицу да „заинтересована јавност“ остане без правне заштите у поступку остваривања права на здраву животну средину. Наиме, уколико не би постојала обавеза да се сагласност на процену утицаја достави пре доношења решења о грађевинској дозволи - чија се законитост може испитати у управном спору, „заинтересована јавност“ не би имала на располагању правно средство којим би могла да заштити право на здраву животну средину, уколико је оно повређено пропуштањем да се та сагласност достави уз пријаву радова. По оцени Уставног суда, у оквиру судске заштите животне средине улога Управног суда је доминантна, будући да се већина одлука од значаја за животну средину доноси у управном поступку - међу њима и акти којима се одобравају будуће активности, као што је дозвола за градњу.