Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Д. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. фебруара 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. Д. и утврђује да je решењем Вишег суда у Београду Кв. 1328/12 од 5. априла 2012. године и решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1419/12 од 24. априла 2012. године повређено право подноси оца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Д. из Б. поднео је Уставном суду 22. и 23. марта 2012. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 38/12 од 24. јануара 2012. године и Кв.По1. 72/12 од 6. фебруара 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 58/12 од 20. фебруара 2012. године и Кж2.По1. 59/12 од 20. фебруара 2012. године, због повреде начела и права из чл. 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36, 39. и 58. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж-142/2012.
Д. Д. је 5. јула 2010. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 1328/12 од 5. априла 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1419/12 од 24. априла 2012. године, због повреде начела и права из чл. 18, 20, 21, 27, 30, 31, 32, 33, 34, 36. и 39. Устава, која је заведена под бројем Уж–5666/2012.
Уставни суд је, имајући у виду да је у оба предмета исти подносилац који оспорава решења о продужењу притвора која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж–5666/2012 списима предмета Уж–2142/2012, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
Подносилац у уставној жалби детаљно износи садржину решења којим је према њему притвор одређен, а потом и продужаван. Наводи и разлози који се односе искључиво на оспорена решења, у суштини се своде на то: да је Н.Б. „пуштен без икаквих гаранција“ да се брани са слободе, док је према њему притвор продужен; да трајање притвора у односу на њега није сведено на најкраће неопходно време; да су изјављене жалбе против првостепеног решења одбијене као неосноване оспореним другостепеним решењем, а да се „не дају јасни и конкретни разлози за продужење притвора, односно које то околности конкретно указују на конкретну опасност од бекства“; да су дати разлози „апстрактни, идентични, стереотипни, недовољни, нетачни и ирелевантни“. Такође, подносилац истиче да је решење Апелационог суда у Београду Кж2. 1419/12 од 24. априла 2012. године , по наредби од 4. маја 2012. године, његовом браниоцу достављено 7. маја, а њему 6. јуна 2012. године, из чега закључује да његова жалба није била хитно размотрена.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних начела и права, поништи оспорена решења, одреди уклањање штетних последица и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Будући да је подносилац уставне жалбе оспорио решења о продужењу притвора која су сукцесивно доношена у истом кривичном поступку, Уставни суд је приликом оцене постојања означене повреде права пошао од последњег донетог решења - решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1419/12 од 24. априла 2012. године. Наведеним решењем одбијене су као неоснован е жалб е окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и његових бранилаца изјављене против решења Вишег суда у Београду Кв. 1328/12 од 5. априла 2012. године којим је притвор према подносиоцу продужен на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку. Такође, Уставни суд је, имајући у виду садржину уставне жалбе, истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уставни суд је, на седници одржаној 17. јула 2013. године , донео одлуку Уж–88/2012 којом је, поред осталог, усвојио уставну жалбу Д . Д. изјављену против решења о продужењу притвора Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 317/11 од 21. новембра 2011. године, утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право зајемчено одредбама члана 31. Устава, те је одлучио да се правично задовољење подносиоцу због констатоване повреде права оствари објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије. Наведена решења претходила су доношењу овде последње донетог оспореног решења (решење Апелационог суда у Београду Кж2. 1419/12 од 24. априла 2012. године).
Имајући у виду да је Уставни суд у спроведеном поступку утврдио да су разлози за продужење притвора подносиоцу као окривљеном идентични разлозима наведеним у решењу Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године и решењу Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 317/11 од 21. новембра 2011. године, као и да су решења оспорена овом уставном жалбом донета након доношења оспорених решења у предмету Уставног суда Уж-88/2012, Суд је оценио да је подносиоцу повређено право зајемчено одредбама члана 31. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж- 88/2012 од 17. јула 201 3. године, која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 64/13 и на интернет страници Уставног суда.
Полазећи од наведеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), Уставни суд је у овом делу уставну жалбу усвојио , утврдио да је подносиоцу повређено право на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава и оценио да је утврђивање повреде права довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе, имајући у виду да није тражио да му се утврди право на накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
3. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истичу повред е начела и права из чл. 18, 20, 21, 27, 30, 33, 34, 36, 39 и 58. Устава, Уставни суд указује да се поједини наводи о повреди означених уставних начела и права не могу довести у везу са оспореним решењима, односно, не могу се сматрати уставноправно прихватљивим разлозима.
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца уставне жалбе да одлука о жалби на решење Вишег суда у Београду Кв. 1328/12 од 5. априла 2012. године није донета у складу са захтевом хитности утврђеним одредбом члана 27. став 3. Устава. Уставни суд је успроведеном поступку утврдио да је решење о продужењу притвора донето 5. априла 2012. године, да су против наведеног решења жалбу изјавили подносилац и два браниоца, да је 24. априла 2012. године Апелациони суд у Београду донео решење Кж2. 1419/2012 те да је списе предмета вратио Вишем суду у Београду 27. априла 2012. године. Н аведени рок за доношење одлуке о жалби, у конкретном случају, представља прихватљив период за преиспитивање законитости одлуке о притвору. Ово из разлога што је поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроведен и пред првостепеним - Вишим судом у Београду и пред другостепеним - Апелационим судом у Београду, и то по више изјављених жалби окривљеног, овде подносиоца и њихових бранилаца, те је, полазећи од свега наведеног, Уставни суд оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе у односу на право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава очигледно неосновани.
Стога је Уставни суд у овом делу, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач . 5) и 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и решио као у другом делу изреке.
4. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.