Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Оливера Вучић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М. (1) и М. М. (2), обоје из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. децембра 2013. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М. (1) и М. М. (2) против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1452/10 од 21. октобра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М. (1) и М. М. (2), обоје из Б, су 6. априла 2011. године, преко пуномоћника В. И, адвоката из Б, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1452/10 од 21. октобра 2010. године, због повреде права на накнаду за одузету имовину из члана 58. став 2. Устава и права на наслеђивање из члана 59. Устава.
Подносиоци уставне жалбе истичу да је Врховни касациони суд погрешно закључио да је преурањен њихов тужбени захтев за исплату накнаде за одузету имовину, јер је правним претходницима подносилаца одузето право својине на спорној непокретности у корист државе и да је на тај начин повређено њихово право зајемчено одредбом члана 58. став 2. Устава. Они наводе и да је ревизијски суд произвољно оценио да правни претходник подносилаца уставне жалбе, сада пок. Х. М, није постала власник спорне куће у Улици Б. бр. 5 у Београду у моменту смрти пок. О. М, јер је и раније важећим прописима било предвиђено да заоставштина оставиоца прелази по сили закона на наследнике у тренутку његове смрти, те да је оспореном пресудом повређено и њихово право на наслеђивање спорне куће, односно право на наслеђивање новчане накнаде због одузимања те куће, које је извршено на основу решења Првог среског суда за Град Београд од 26. октобра 1950. године. Предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиоци М. М. (1) и М. М. (2), овде подносиоци уставне жалбе, су поднели Првом општинском суду у Београду тужбу против првотужене Општине С. г, Б. и друготужене Републике Србије, ради исплате накнаде за одузету кућу у Улици Б. бр. 5 у Б.
Првостепени суд је 25. јула 2007. године донео пресуду П. 6250/03, којом је: у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао првотужену и друготужену да им на име накнаде за одузету кућу солидарно исплате износ од 13.986.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 7. марта 2007. године па до коначне исплате; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца за исплату затезне камате на наведени новчани износ од 27. марта 2000. године; у ставу трећем изреке обавезао тужене да исплате тужиоцима трошкове парничног поступка.
Одлучујући о жалбама тужених, Окружни суд у Београду је 11. марта 2009. године донео пресуду Гж. 374/08, којом је: у ставу првом изреке одбио као неосноване жалбе тужених и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке; у ставу другом изреке укинуо првостепену пресуду у ставу трећем изреке којим је одлучено о трошковима парничног поступка, те је у том делу вратио предмет Првом општинском суду у Београду на поновни поступак и одлучивање.
Одлучујући о ревизији тужених изјављеној против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 374/08 од 11. марта 2009. године, Врховни касациони суд је 21. октобра 2010. године донео оспорену пресуду Рев. 1452/10, којом је усвојио ревизију и преиначио другостепену пресуду у ставу првом изреке и првостепену пресуду у усвајајућем делу тужбеног захтева за солидарну исплату износа од 13.986.000,00 динара, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, зграда у Улици Б. бр. 5 у Б. била у својини Х. М. и О. М, који су решењем Среског народног одбора у Бечеју проглашени за умрле 28. јануара 1942. године и да је по спроведеном оставинском поступку иза наведених лица донето оставинско решење од стране Среског суда у Бечеју О. 814/47 од 18. августа 1954. године, по коме су непокретности у Бечеју на једнаке делове наследили Е. У, сестричина пок. Х. и Х. М, сестричина пок. О, а да предмет наслеђивања у овом оставинском поступку није била спорна зграда; да се спорна зграда у току Другог светског рата нашла у промету, и то по основу овлашћења Министарства финансија и акта Комесарске управе јеврејском непокретном имовином, па је на основу купопродајног уговора од 11. августа 1943. године непокретност прешла у својину З. П; да је према решењу Ов. бр. 201/46-3 од 13. јуна 1946. године спорна непокретност стављена под секвестар државе, с тим што је у том решењу наведено да власници ове непокретности (Х. М. и О. М.) нису осуђени пресудом, нити су лица из члана 28. Закона о конфискацији да би се спровела конфискација њихове имовине, те да је решењем Првог среског суда за Град Београд од 26. октобра 1950. године спорна зграда пренета у својину државе у складу са чланом 7. Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача; да је на основу извода из земљишних књига утврђено да је наведена непокретност у државној својини, а право располагања на становима у згради у Улици Б. бр. 5 у Б. уписано је у корист првотужене Општине С. г, која је у периоду од 1991. до 1993. године извршила продају станова носиоцима станарског права; да су нижестепени судови усвојили тужбени захтев тужилаца, налазећи да тужени нису на законит начин стекли право својине на спорној непокретности са којом су располагали, због чега тужиоци имају право на накнаду штете у висини вредности те непокретности, а да ревизијски суд сматра да су нижестепене пресуде донете уз погрешну примену материјалног права; да је погрешно становиште нижестепених судова да је правни претходник тужилаца Х. М, у моменту проглашења О. М. за умрлу, постала власник половине спорне зграде, јер је она решењем Среског суда у Бечеју О. 814/47 од 18. августа 1954. године оглашена за наследника само на имовини у Б; да је спорна непокретност, на основу одлуке о прелазу у државну својину непријатељске имовине и о државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру које су окупаторске власти присилно отуђиле и на основу решења о конфискацији, прешла у државну управу народних одбора до каначног решења питања својине; да је Закон о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача у члану 1. регулисао режим напуштене имовине за време окупације и рокове када се та имовина може вратити, те је решењем Првог среског суда за Г. Б. од 26. октобра 1950. године брисан упис власништва у корист З. П, успостављена својина на равне делове у корист Х. М. и О. М, а затим пренета у државну својину као општенародна имовина; да се, по оцени ревизијског суда, ради о имовини на којој је држава стекла право својине на законит начин у смислу наведеног законског прописа, а да држава још није донела прописе о враћању имовине, односно исплати накнаде за одузету имовину, сем што је спорна непокретност евидентирана на територији Републике Србије на основу Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине (“Службени гласник РС“, број 45/05); да имајући у виду да је спорна зграда одузета и постала државна својина по важећим прописима после 9. марта 1945. године и да ниједним прописом до тренутка одлучивања у овом спору није регулисано враћање одузете имовине бившим власницима или њиховим правним следбеницима, односно исплата накнаде за одузету имовину, то је ревизијски суд оценио да је тужбени захтев тужилаца преурањен.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, је утврђено: да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 2.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом и да п раво наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (члан 59.).
Одредбама члана 1. став 1. и 3. Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача (“Службени лист ДФЈ“, број 36/45) је предвиђено да се сва имовина физичких и правних лица на подручју Југославије, коју су сопственици, односно уживаоци морали напустити у току окупације земље, као и имовина која им је против њихове воље, уз накнаду или без, одузета којим било начином од стране окупатора или његових помагача, из расистичких, верских, националистичких или политичких разлога, било да је напуштена или да је под притиском окупаторских власти прешла у својину трећих лица (члан 2. Одлуке Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије од 21. новембра 1944. године), враћа одмах власницима без обзира на евентуална потраживања држаоца имовине против власника у вези са овом имовином, те да ће се за повраћај имовине власник обратити надлежном суду и да се под имовином у смислу овог закона, поред осталог, имају сматрати непокретна добра.
Одредбама члана 7. став 1. и 3. Закона о потврди и изменама Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача (“Службени лист ФНРЈ“, број 64/46), који је ступио на снагу 17. августа 1946. године, је прописано да ће суд, у случају када је несумњиво утврђено да је сопственик умро, као и у случају кад се сопственик није појавио, на захтев блиских сродника предати овима имовину на управу до расправе заоставштине и да блиски сродници могу покренути оставински поступак у року од годину дана по ступању на снагу овог закона, односно од дана правоснажности одлуке о проглашењу несталог сопственика умрлим, те да ће ако то не учине у овим роковима, имовина прећи у својину државе.
Одредбама Закона о пријављивању и евидентирању имовине (“Службени гласник РС“, бр. 45/05 и 72/11) је прописано: да се овим законом уређује поступак пријављивања и евидентирања имовине која је на територији Републике Србије одузета без накнаде тржишне вредности или правичне накнаде, применом прописа и аката о национализацији, аграрној реформи, конфискацији, секвестрацији, експропријацији и других прописа донетих и примењиваних после 9. марта 1945. године (члан 1.); да ће се правни основ и права у погледу враћања имовине или обештећења по основу одузете имовине пријављене по одредбама овог закона, као и поступак по захтеву за остваривање права на повраћај одузете имовине или обештећење за ту имовину, уредити посебним законом (члан 9. став 1.).
Одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу (“Службени гласник РС“, број 72/11), који је ступио на снагу 6. октобра 2012. године и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари , је прописано: да се овим законом уређују услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину, која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа, на основу аката о подржављењу, после 9. марта 1945. године одузета од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину (у даљем тексту: враћање имовине) (члан 1. став 1.); да се право на враћање имовине по одредбама овог закона може остварити за имовину одузету и применом Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача (“Службени лист ДФЈ“, број 36/45) и Закона о потврди и изменама Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача (“Службени лист ФНРЈ“, број 64/46) (члан 2. тач. 20) и 21)); да се имовина враћа у натуралном облику или се даје обештећење у виду државних обвезница Републике Србије и у новцу, у складу са овим законом (члан 4.); да право на враћање или обештећење, поред осталих, има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим – његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (члан 5. став 1. тачка 1)); да се оснива Агенција за реституцију, ради вођења поступка и одлучивања о захтевима за враћање имовине, као и ради исплате новчане накнаде и обештећења и обављања других послова утврђених законом (члан 51. став 1.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да оспореном ревизијском пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на накнаду за одузету имовину.
Наиме, приликом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд је пошао од гаранција које Устав предвиђа у члану 58. и констатовао да највиши правни акт у Републици Србији гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, те да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. У том контексту, подносиоци уставне жалбе су у предметном парничном поступку тражили да им се исплати накнада за спорну непокретност на којој су право својине имали сада пок. Х. М. и О. М. (чији је правни следбеник била сада пок. Х. М, правни претходник подносилаца) и која је на основу решења Првог среског суда за Г. Б. од 26. октобра 1950. године пренета у својину државе. Имајући у виду да су наведени власници зграде у Улици Б. бр. 5 у Б, убијени у Б. 1942. године као припадници јеврејског народа и да су након тога окупаторске власти одузеле ту зграду, отуђујући је у корист З. П. на основу уговора о купопродаји, Уставни суд је закључио да је ова непокретност неспорно улазила у имовински режим предвиђен одредбама члана 1. Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача и да је тим законом предвиђено да се таква имовина враћа власницима након њиховог обраћања надлежном суду. У том смислу, одредбама члана 7. ст. 1. и 3. Закона о потврди и изменама Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача, који је ступио на снагу 17. августа 1946. године, је прописано да ће се имовина сопственика, у случајевима када је несумњиво утврђено да је он умро или се није појавио, предати на управу блиским сродницима сопственика на њихов захтев до расправе заоставштине, те да блиски сродници могу покренути оставински поступак иза сопственика у року од годину дана по ступању на снагу овог закона, односно од дана правоснажности одлуке о проглашењу несталог сопственика умрлим, а да ће у супротном случају, уколико блиски сродници сопственика не покрену оставину у наведеним роковима, ова имовина прећи у својину државе. С обзиром на то да је правни претходник подносилаца уставне жалбе, сада пок. Х. М, покренула оставински поступак иза пок. Х. М. и О. М. након протека рокова прописаних одредбама наведеног закона, Уставни суд је оценио да је Врховни касациони суд извео уставноправно прихватљив закључак да је правни претходник друготужене стекао право својине на спорној непокретности на основу законитог правног основа. Поред тога, Уставни суд је констатовао да је одредбама Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине из 2005. године уређен поступак пријављивања и евидентирања имовине која је на територији Републике Србије одузета без накнаде тржишне вредности или правичне накнаде, применом прописа донетих и примењиваних после 9. марта 1945. године и да је овај закон одредио да ће се посебним законом уредити питање права на повраћај такве имовине, односно права на обештећење за одузету имовину, као и поступак по захтеву за остваривање тих права. Како је одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, који је ступио на снагу 6. октобра 2012. године (дакле, након правноснажног окончања предметног парничног поступка), регулисано да наследници лица коме је одузета имовина имају право на обештећење за имовину одузету применом Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача и Закона о потврди и изменама Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача, Уставни суд је нашао да управо наведени закон представља инструмент реализације права зајемченог одредбом члана 58. став 2. Устава и да ће подносиоци уставне жалбе имати могућност да у одговарајућем управном поступку, подношењем захтева Агенцији за реституцију, остваре права везана за одузету имовину. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд сматра да је ревизијски суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да је тужбени захтев подносилаца уставне жалбе преурањен и да у тренутку решавања спорног правног односа није постојао законски пропис који је уредио питање враћања одузете имовине и исплате обештећења за одузету имовину. Стога је Уставни суд оценио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1452/10 од 21. октобра 2010. године није повређено право подносилаца уставне жалбе на накнаду за одузету имовину из члана 58. став 2. Устава.
Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права из члана 59. Устава у ревизијском поступку, Уставни суд је закључио да подносиоци своје тврдње о повреди права на наслеђивање темеље на чињеници да је Врховни касациони суд погрешно оценио да њихов правни претходник, сада пок. Х. М, није постала власник на спорној згради у тренутку смрти њеног правног претходника, сада пок. О. М. Имајући у виду да је и према правним правилима која су важила у време смрти сада пок. О. М. било предвиђено да се право својине на ствари стиче по основу наслеђивања, по сили закона, у тренутку смрти оставиоца, Уставни суд је нашао да је ревизијски суд извео уставноправно неприхватљив закључак да сада пок. Х. М, правни претходник подносилаца уставне жалбе, није постала власник на спорној згради у тренутку смрти сада пок. О. М. Међутим, будући да правни претходник подносилаца уставне жалбе није покренула оставински поступак иза пок. О. М. у року прописаном одредбом члана 7. став 3. Закона о потврди и изменама Закона о поступању са имовином коју су сопственици морали напустити у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача, Уставни суд је констатовао да је правни претходник друготужене имао правни основ за стицање својине на спорној непокретности, у смислу наведене законске одредбе, те да ниједан правни пропис у тренутку смрти правног претходника подносилаца није регулисао питање враћања одузете имовине. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је Врховни касациони суд извео уставноправно прихватљив закључак да спорна зграда или накнада за одузету зграду нису могли бити предмет заоставштине иза правног претходника подносилаца уставне жалбе. Самим тим, Уставни суд налази да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1452/10 од 21. октобра 2010. године није могло ни бити повређено право подносилаца уставне жалбе на наслеђивање.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), те је одлучио као у изреци.
6. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.