Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, мр Милан Марковић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радоње Радоњића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. јануара 201 4. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Радоње Радоњића против решења Вишег суда у Београду К. 854/12 од 26. септембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радоња Радоњић из Београда је 23. октобра 2013. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 854/12 од 26. септембра 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је оспореним решењем притвор продужен након изрицања првостепене пресуде; да као разлог за продужење притвора првостепени суд наводи да је „пре извршеног кривичног дела боравио у селу У, иако то није истина, већ је тамо одлазио због пословних обавеза“ и да тамо није живео, већ само радио; да је држављанин Републике Србије где има пријављено пребивалиште и „познато суду непријављено пребивалиште“; да је након изласка из притвора у коме је био у другом предмету пријавио нову адресу пребивалишта на којој је живела његова породица“; да није човек који често мења адресе, већ га је на то натерала „виша сила“; да „нема разлога за бекство“; да се у притвору налази већ 15 месеци, из чега закључучује да суд није водио рачуна о томе да притвор сведе на најкраће неопходно време; да суд није ценио чињеницу да је центар његових животних активности у Србији; да су све околности због којих му је притвор продужен апстрактне и да му се притвор „рутински“ продужава.
Предложио је да Уставни суд „испита“ да ли је подносиоцу повређено зајемчено право из члана 31. став 2. Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 854/12 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе.
Кривични поступак је покренут 24. јула 2012. године доношењем решења истражног судије Вишег суда у Београду да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага.
Након спроведене истраге, која је трајала два месеца, Окружно јавно тужилаштво у Београду је 26. септембра 2012. године против подноиоца уставне жалбе подигло оптужницу Кт. 571/12.
Виши суд у Београду је након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 25. септембра 2013. године донео пресуду К. 854/12 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 178. став 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од две године и шест месеци, чиме је кривични поступак неправноснажно окончан.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (23. октобар 2013. године) налазио у притвору једну годину и три месеца, рачунајући од 22. јула 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 580/12 од 24. јула 2012. године из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 854/12 од 26. септембра 2013. године продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је у оспореном решењу, поре осталог, навео да „и даље стоји законски разлог због којег је окривљеном последњи пут притвор продужен из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да окривљени Радоња Радоњић поред држављанства Републике Србије поседује и држављанство Републике Црне Горе, да има пријављено пребивалиште у Београду, у улици..., а на којој адреси не живи, већ непријављено борави у Београду, улица..., а да би се по изласку из притвора пријавио на адреси у Земуну, у улици ... где му живи породица, дакле на сасвим трећој адреси, а да је према сопственом казивању непосредно пре извршења кривичног дела за које је неправноснажном пресудом овог суда оглашен кривим боравио у селу..., што су све чињенице које указују на закључак да окривљени стално мења своје адресе“. Виши суд у Београду је закључио да „све наведене околности у међусобној повезаности представљају особите околности које указују на реалну опасност да би се окривљени Радоња Радоњић боравком на слободи сакрио или побегао и тако евентуално био недоступан суду поготово у фази када је овај кривични поступак неправноснажно окончан“.
Апелациони суд у Београду је 11. октобра 2013. године донео решење Кж2. 4437/13, којим је одбио као неосноване жалбе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца, изјављене против решења Вишег суда у Београду К. 854/12 од 25. септембра 2013. године.
4. Одредбом члана 31. став 2. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП било је прописано: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 854/12 од 26. септембра 2013. године није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду К. 854/12 од 25. септембра 2013. године оглашен кривим због извршења кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. у вези са чланом 178. став 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од две године и шест месеци.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Вишег суда у Београду К. 854/12 од 26. септембра 2013. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом тога суда осуђен због кривичног дела недозвољене полне радње, да има два држављанства (Републике Србије и Црне Горе), да има пријављено пребивалиште у Београду, на којој адреси не живи, те да се по изласку из притвора пријавио на трећој адреси, као и да је, по сопственом казивању, непосредно пре извршења кривичног дела за које је неправноснажно осуђен, боравио на четвртој адреси, што све указује на то да окривљени, овде подносилац уставне жалбе, често мења адресе. По мишљењу првостепеног суда „све наведене околности у међусобној повезаности представљају особите околности које указују на реалну опасност да би се окривљени Радоња Радоњић боравком на слободи сакрио или побегао и тако евентуално био недоступан суду поготово у фази када је овај кривични поступак неправноснажно окончан“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду у другостепеном решењу оценио јасним и довољно аргументованим.
По оцени Уставног суда, Виши суд у Београду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне околности које у овом случају указују на опасност од бекства и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да су „све околности због којих му је притвор продужен апстрактне“ и да му се притвор „рутински“ продужава.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да се подносилац у притвору налази „већ 15 месеци“, односно да „суд није водио рачуна о томе да притвор сведе на најкраће неопходно време“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела недозвољене полне радње, пред Вишим судом у Београду , релативно сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак је трајао једну годину и три месеца, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у досадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић