Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милоша Митровића и Дивне Митровић, обоје из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. маја 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Митровића и Дивне Митровић изјављена против решења Врховног суда Србије Сгзз. 614/07 од 6. септембра 2007. године.
1. Милош Митровић и Дивна Митровић, обоје из Шапца, су 14. децембра 2007. године Уставном суду поднели уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Сгзз. 614/07 од 6. септембра 2007. године, због повреде права из чл. 32, 58. и 67. Устава Републике Србије. Подносиоци уставне жалбе су 18. марта, 26. марта и 23. јуна 2008. године поднели допуне уставне жалбе, уз које су доставили и решење Одељења за урбанизам Општинске управе општине Шабац, решење Трговинског суда у Ваљеву и решење Вишег трговинског суда у Београду, а који акти нису предмет одлучивања у овом уставносудском поступку.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да је решењем Врховног суда Србије Сгзз. 614/07 од 6. септембра 2007. године онемогућено да се испитају ”све учињене малверзације и противзаконитости којима су оштећени”, као и да користе пословни простор који су ”купили и платили још пре петнаест година”, јер је Врховни суд Србије одбацио као недозвољен њихов захтев за заштиту законитости, с обзиром на то да га није изјавио адвокат. Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оваквом одлуком Врховног суда Србије и ”крутим” тумачењем одредбе члана 84. став 2. Закона о парничном поступку ускраћено право на правну помоћ из члана 67. Устава. Истичу да нису знали да захтев за заштиту законитости може поднети само адвокат у име странке, те како нису у финансијској могућности да ангажују адвоката сматрају да их је Врховни суд требао упутити коме да се обрате да би добили бесплатну правну помоћ.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Разматрајући уставну жалбу изјављену против решења Врховног суда Србије Сгзз. 614/07 од 6. септембра 2007. године, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Дописом Републичког јавног тужилаштва ГТ. I 3095/06 од 8. јанара 2007. године подносиоци уставне жалбе су обавештени да Републичко јавно тужилаштво неће побијати решење Трговинског суда у Ваљеву број Ст-346/03 од 5. септембра 2006. године и решење Вишег трговинског суда у Београду број VI Пвж-837/06 од 4. октобра 2006. године, јер је оцењено да не постоје законски разлози предвиђени одредбама чл. 414. и 417. Закона о парничном поступку, због којих јавни тужилац може изјавити захтев за заштиту законитости.
Подносиоци уставне жалбе су 19. фебруара 2007. године, након што су обавештени да Републичко јавно тужилаштво неће подићи захтев за заштиту законитости, изјавили Врховном суду Србије захтев за заштиту законитости против пресуде Општинског суда у Шапцу П. 1309/00 од 26. сепртембра 2002. године и пресуде Окружног суда у Шапцу Гж. 2039/02 од 19. фебруара 2004. године.
Решењем Врховног суда Србије Сгзз. 614/07 од 6. септембра 2007. године одбачен је као недозвољен захтев за заштиту законитости тужилаца - овде подносилаца уставне жалбе. У образложењу се истиче да је одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку прописано да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости, а према одредби члана 401. став 2. Закона о парничном поступку, ревизија је недозвољена ако је изјавило лице које није адвокат, па како у конкретном случају захтев за заштиту законитости није изјавио адвокат, захтев је недозвољен.
Увидом у приложену документацију Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе у парничном поступку пред првостепеним и другостепени судом у коме су донете пресуде против којих је изјављен захтев за заштиту законитости, имали пуномоћника који је адвокат.
4. Подносиоци уставне жалбе сматрају да су им оспореним решењем Врховног суда Србије повређена Уставом гарантовано права из чл. 32, 58. и 67. Устава.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је сваком зајемчено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.), утврђује се да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).
Одредбом члана 67. Устава је утврђено да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, као и да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости (члан 84. став 2.); да ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата ослобођење од плаћања такси и ослобођење од полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа (члан 164. став2); да одлуку о ослобођењу од плаћања трошкова поступка доноси првостепени суд на предлог странке (члан 165. став 1.); да када је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова поступка (члан 164. став 2.), првостепени суд ће признати странци право на бесплатно заступање, ако је то нужно ради заштите права странке, а да се за заступање поставља адвокат, са списка адвоката који суду доставља адвокатска комора (члан 166. ст. 1. и 2.); да против правоснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (члан 394. став 1.); да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија подноси суду који је изрекао првостепену пресуду (члан 400.); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију, осим из члана 389. овог закона, одбацити решењем преседник већа првостепеног суда, без одржавања рочишта, а да је ревизија, поред осталог, недозвољена ако је изјави лице које није адвокат (члан 401. став 1. и став 2. тачка 2)); да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд (члан 404.); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости против правноснажне судске одлуке по службеној дужности или на предлог странке у року од три месеца (члан 413. став 1.); да о захтеву за заштиту законитости одлучује Врховни суд Србије (члан 415.); да је уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог овлашћена да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости, сама изјави овај правни лек (члан 418.); да ће се у поступку поводом захтева за заштиту законитости, сходно примењивати одредбе члана 397, чл. 400-406, 410. и 411. Закона о парничном поступку (члан 421. став 2.).
5. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој правној ствари показује да није повређено право подносиоца уставне жалбе на правну помоћ из члана 67. Устава.
Уставни суд је утврдио да је оспорено решење Врховног суда Србије Сгзз. 614/07 од 6. септембра 2007. године донео законом установљени суд у границама своје надлежности, у поступку који је спроведен у складу са законским одредбама и да се заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права. Уставни суд је оценио да су подносиоци уставне жалбе могли да, у складу са законом прописаним поступком, истакну захтев за бесплатну правну помоћ првостепеном суду и то само у случају да су претходно потпуно ослобођени плаћања трошкова поступка, што они у конкретном случају нису учинили. Суд је закључио да како су подносиоци у поступку пред редовним судовима били заступани од стране адвоката, имали су могућност да добију стручну правну помоћ, односно да буду обавештени да захтев за заштиту законитости може поднети само адвокат. Предуслов да се странци у парничном поступку призна право на бесплатно заступање је да је предходно потпуно ослобођена од плаћања трошкова поступка, а захтев за ослобођење од плаћања трошкова поступка странка мора самоиницијативно да поднесе суду, те како подносиоци нису поднели захтев за ослобођење од плаћања трошкова поступка, нису ни били испуњени услови прописани одредбом члана 166. став 1. Закона о парничном поступку за признавање права тужилаца (овде подносилаца уставне жалбе) на бесплатно заступање у предметној парници.
Такође, Закон о парничном поступку је прописивањем разлога због којих се може, односно не може изјавити ревизија и захтев за заштиту законитости, ограничио расправљање по овим ванредним правним лековима само на правна питања, те је зато одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку изричито прописано да странку у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости мора заступати адвокат. Уставни суд је у својој Одлуци IУ-193/2004 од 28. септембра 2006. године, оцењујући уставност одредаба члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, стао на становиште да се таквим прописивањем не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, у поступку по ванредним правним лековима штите права странака, за чију је заштиту неопходно стручно правно знање и искуство. Из тих разлога, Уставни суд је и у конкретном случају закључио да се подносиоцима уставне жалбе могла пружити судска заштита пред Врховним судом Србије само по ванредним правним лековима поднетим од стране адвоката као стручног лица. Уставни суд је становишта да се конституисањем законске обавезе ангажовања адвоката за заступање по ванредним правним средствима пред Врховним судом Србије, странци не ускраћује могућност приступа суду. Ово из разлога што је у случају немогућности ангажовања адвоката због лошег општег материјалног стања, парничној странци обезбеђено остваривање права на бесплатно стручно заступање од стране адвоката, под условима и на начин прописан одредбама члана 166. ст. 1, 2. и 3. Закона о парничном поступку. Подносиоци уставне жалбе нису указали да им је то право било ускраћено.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио неоснованим наводе из уставне жалбе да је Врховни суд доношењем решења Сгзз. 614/07 од 6. септембра 2007. године, подносиоцима уставне жалбе повредио Уставом зајемчено право на правну помоћ.
6. Имајући у виду да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози због којих подносиоци уставне жалбе сматрају да су оспореним решењем повређена права на правично суђење и имовину зајемчена одредбама чл. 32. и 58. Устава, нису постојале процесне претпоставке да Уставни суд одлучује о захтеву да се утврди повреда наведених права.
7. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. у вези члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је одлучио као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић