Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. К. из С, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јануара 2014. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. К. против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3228/13 од 30. октобра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. К. из С. поднео је Уставном суду 14. новембра 2013. године, преко пуномоћника Б. К, адвоката из С, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3228/13 од 30. октобра 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 26/13 од 20. марта 2013. године и да му се рачуна од 19. марта 2013. године када је лишен слободе; да му је притвор последњи пут продужен након изрицања пресуде Вишег суда у Новом Саду којом је осуђен на казну затвора у трајању од три године због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика; да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3228/13 од 30. октобра 2013. године одбијена као неоснована жалба његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1752/13 од 18. октобра 2013. године, којим му је притвор продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, а до упућивања у завод за извршење кривичних санкција, најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди.
Подносилац уставне жалбе из наведеног закључује да притвор „није сведен на најкраћу могућу меру“, нити је „преиспитано да ли се може заменити блажом мером“, имајући у виду да су „његове путне исправе предате на последњем главном претресу“ и додаје да „не постоји ниједна особита околност која би указивала на то да би пуштањем на слободу узурпирао даљи кривични поступак“. Такође, подносилац указује и да се притвор након изрицања казне затвора у трајању испод пет година „изриче у најделикатнијим случајевима“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди да је подносиоцу повређено зајемчено право из члана 31. Устава, преиначи оспорено решење и пусти га на слободу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 140/13 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још једног лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду.
Кривични поступак је покренут 20. марта 2013. године, доношењем решења истражног судије Вишег суда у Новом Саду да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага, а неправноснажно је окончан 26. септембра 2013. године доношењем пресуде К. 140/13 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од три године.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (14. новембар 2013. године) налазио у притвору скоро осам месеци, рачунајући од 19. марта 2013. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 26/13 од 20. марта 2013. године.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцу уставне жалбе решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1752/13 од 18. октобра 2013. године продужен до упућивања у завод за извршење кривичних санкција, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Новом Саду је у решењу навео да и даље стоје разлози за примену мере притвора по наведеној законској одредби, јер „из списа предмета произлази да окривљени Д. К. не живи на адреси на којој је пријављен“, јер „по сопственом казивању, његови родитељи, заједно са његовим братом, живе у Аустрији, где је и он сам боравио у току краћег временског периода, па поред тога, веће је ценило и околност да окривљени по сопственом казивању нема ни стално запослење, нити сталне изворе прихода, већ му новац, по његовој изјави, дају чланови његове породице, који живе у иностранству, а при томе окривљени поред држављанства Републике Србије поседује и држављанство Републике Мађарске, као и путну исправу, издату од надлежних органа те државе, због чега је ово веће закључило да све наведене околности у својој свеобухватности, указују на постојање опасности да би окривљени, у случају да се нађе на слободи, могао да напусти територију Републике Србије и оде у иностранство... те би исти на тај начин постао недоступан органима гоњења и онемогућио би даљи редован ток овог кривичног поступка...“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1752/13 од 18. октобра 2013. године изјавио жалбу.
Апелациони суд у Новом Саду је 30. октобра 2013. године донео оспорено решење Кж2. 3228/13, којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, нашавши да је „веће првостепеног суда правилно поступило када је применом члана 425а став 5. ЗКП продужило притвор окривљеном Д. К. из разлога предвиђеним чланом 211. став 1. тачка 1) ЗКП, налазећи да исти и даље стоје“. Апелациони суд у Новом Саду је посебно истакао: да „из списа предмета произлази да окривљени Д. К. не живи на адреси... на којој је иначе пријављен и коју је навео као адресу свог пребивалишта приликом саслушања“; да је „прописно упозорен на дужност да обавести надлежне органе о свакој промени адресе и последице непријављивања промене исте“; да „повремено одлази у иностранство, тј. Аустрију, где му живе родитељи и брат“; да „нема стално запослење, нити сталне изворе прихода“. Апелациони суд је оценио да све наведене околности представљају особите околности које указују на бојазан да би окривљени, овде подносилац уставне жалбе, пуштањем на слободу могао побећи и постао недоступан државним органима, те да је продужење притвора оправдано, као и да представља једину меру која обезбеђује несметано вођење кривичног поступка, те да се иста сврха не може остварити другом мером.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Притвор након изрицања првостепене пресуде прописан је одредбама члана 425а ЗКП, према којима, поред осталог: кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); ако се оптужени већ налази у притвору, а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоји разлог из члана 211. став 1. тачка 4) овог законика, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор, као и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана, може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у завод за извршење кривичних санкција, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да против решења органа поступка донесених у првом степену, странке, бранилац и лица чија су права повређена могу изјавити жалбу увек када у овом законику није изричито одређено да жалба није дозвољена (члан 465. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и да се о седници већа могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари, као и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути и, по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 467. ст. 2. и 4.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3228/13 од 30. октобра 2013. године није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 140/13 од 26. септембра 2013. године оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од три године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1752/13 од 18. октобра 2013. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом тог суда осуђен због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да не живи на адреси на којој је пријављен, да, по сопственом казивању, повремено борави у Аустрији где му живе родитељи и брат, да поред држављанства Републике Србије поседује и држављанство Републике Мађарске, које околности, по мишљењу првостепеног суда, указују на опасност од бекства и да ће „постати недоступан органима гоњења и онемогућити даљи редован ток овог кривичног поступка“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Новом Саду у оспореном другостепеном решењу оценио правилним, додајући да „не живи на адреси ... на којој је иначе пријављен и коју је навео као адресу свог пребивалишта приликом саслушања“, а да је „прописно упозорен на дужност да обавести надлежне органе о свакој промени адресе и последице непријављивања промене исте“, те да све наведене околности представљају особите околности које указују на бојазан да би окривљени, овде подносилац уставне жалбе, пуштањем на слободу могао побећи и постати недоступан државним органима, те да је продужење притвора оправдано, као и да представља једину меру која обезбеђује несметано вођење кривичног поступка, те да се иста сврха не може остварити другом мером.
По оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио конкретне околности које у овом случају указују на опасност од бекства и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да је оспорено решење последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе „не постоји ниједна особита околност која би указивала на то да би пуштањем на слободу узурпирао даљи кривични поступак“.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да се притвор „није сведен на најкраћу могућу меру“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе и још једног лица, због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога пред Вишим судом у Новом Саду релативно сложен, имајући у виду чињенична и правна питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао осам месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у досадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.