Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Оливера Вучић , др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Душана Антонића из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. децембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Душана Антонића и утврђује да су решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 - Кв. По.1. 310/13 од 15. априла 2013. године, решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 172/13 од 9. маја 2013. године, решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 - Кв. По1. 371/13 од 10. маја 2013. године, решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 210/13 од 31. маја 2013. године, решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 - Кв. По.1. 427/13 од 6. јуна 2013. године, решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 242/13 од 18. јуна 2013. године, решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1.18/13 - Кв. По.1. 479/13 од 21. јуна 2013. године, решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 268/13 од 4. јула 2013. године, решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. - Кв. По.1. 523/13 од 5. јула 2013. године и решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 301/13 од 22. јула 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора зајемчен о одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Душан Антонић из Београда, изјавио је 10. јуна 2013. године, допуњену поднесцима од 11. и 25. јуна, 11. јула и 6. августа 2013. године, преко пуномоћника Драгана Мраковића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 - Кв. По.1. 310/13 од 15. априла 2013. године, решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 172/13 од 9. маја 2013. године, решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 - Кв. По1. 371/13 од 10. маја 2013. године, ре шења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 210/13 од 31. маја 2013. године, решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 - Кв. По.1. 427/13 од 6. јуна 2013. године, решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 242/13 од 18. јуна 2013. године, решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1.18/13 - Кв. По.1. 479/13 од 21. јуна 2013. године, решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 268/13 од 4. јула 2013. године, решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. - Кв. По.1. 523/13 од 5. јула 2013. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж.2. По.1. 301/13 од 22. јула 2013. године, због повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије, као и права из члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано чланом 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јемчи и Уставом Републике Србије, Уставни суд је постојање ове повреде оцењивао у односу на одредбу члана 36. став 2. Устава.
Подносилац суштински истиче повреду права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе образлаже повреду права из члана 27. став 1, члана 31. и члана 36. став 2. Устава наводећи:
- да је очигледно да Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду својим одлукама компромитују постојећи правни лек (жалбу на решење о продужењу притвора), односно чине исти неделотворним;
- да Виши суд не поступа по налозима Апелационог суда, а Апелациони суд, и поред тога што то констатује , не користи своја законска овлашћења – преиначење одлуке Вишег суда у Београду, већ и поред оваквог захтева браниоца окривљеног, поново укида првостепено решење и даје исте налоге;
- да су за преиначење решења у смислу члана 467. став 4. Законика о кривичном поступку постојали сви услови, пошто Апелациони суд у Београду , исто као и Виши суд у Београду , за преиспитивање постојања конкретне опасности, личних својстава окривљеног, његовог понашања, чињенице да ли је осуђиван или неосуђиван, да ли је пензионер, односно да ли је изгубио својство одговорног лица, има све могућности, пошто је све ове околности могуће испитати увидом у списе предмета;
- да Виши суд у Београду одређује притвор окривљеном Душану Антонићу иако за то не постоје законски разлози и истовремено не поступа по налозима Апелационог суда у Београду, а Апелациони суд не користи своје законско право да преиначи одлуку Вишег суда у Београду и тиме отклони противзаконито поступање Вишег суда, чиме је подносиоцу уставне жалбе повређено право на делотворни правни лек у смислу члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези члана 18. став 2. Устава Републике Србије;
- да је Апелациони суд у својој одлуци Кж.2. По.1. 210/13 од 31. маја 2013. године, понављајући већ једанпут дате налоге Вишем суду у Београду , јасно потврдио недовољно брижљив однос према даљем трајању притвора подносиоца уставне жалбе;
- да се оправдано поставља питање, ако Виши суд у Београду без постојања законских разлога поново донесе решење којим продужава притвор окривљеном Душану Антонићу сходно члану 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку, те на тај начин не поступи по претходно датом налогу Апелационог суда, колико пута је потребно да се понове ови налози и да се по истима не поступи, да би Апелациони суд искористио своје право из члана 467. став 4. Законика о кривичном поступку и преиначио решење Вишег суда у Београду;
- да постоји теоријска могућност да на овакав начин притвор кога иначе треба укинути, траје онолико времена колико то неко хоће, а не колико је то потребно у циљу ефикасног вођења кривичног поступка ; истовремено, учињена је повреда уставног права предвиђеног чланом 31. став 1. Устава јер Апелациони суд уместо да преиначи ожалбено решење, понавља налоге Вишем суду у Београду , чиме не своди трајање притвора на најкраће неопходно време.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице које се односе на кривични поступак
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кто. 1/13 од 1. фебруара 2013. године стављено је на терет извршење продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са чланом 33. и 61. Кривичног законика окривљенима Душану Антонића, С.К, Б.З, М.А, Б.У, М.У, С.Х, Д.С. и Д.Ј.
Измењеном оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кто. 1/13 од 30. априла 2013. године окривљенима Душану Антонића, С.К, Б.З, М.А, Б.У, Д.С. и Д.Ј. стављено је на терет извршење кривичног дела злоупотребе службеног положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези са чланом 33. и 61. Кривичног законика.
Б) Чињенице које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана достављања Уставном суду последње допуне уставне жалбе (6. август 2013. године) налазио у притвору 11 месеци и 27 дана, рачунајући од 9. августа 2011. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По.1. 18/12 од 11. августа 2012. године, који му се рачуна од 9. августа 2012. године, када је лишен слободе на основу одр едбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 310/13 од 15. априла 2013. године окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, продужен је притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 172/13 од 9. маја 2013. године укинуто је решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 310/13 од 15. априла 2013. године и предмет упућен на поновно одлучивање.
У образложењу овог оспореног решења је, између осталог, наведено:
- да су „по оцени овога суда, разлози које је дао првостепени суд за продужење притвора према окривљенима по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а (су) нејасни и у знатној мери противречни, због чега се побијано решење није могло испитати“;
- да „првостепени суд закључује да због постојања оправдане сумње да су окривљени предузели већи број радњи у оквиру продуженог кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. и 61. Кривичног законика и да је у питању изузетно велика противправна имовинска корист, постоје особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, а при том наводи да поједини окривљени више немају својство одговорних лица у поменутим правним лицима“;
- да су „овако дати разлози у којима није наведено ко је од окривљених изгубио својство одговорног лица у наведеним правним лицима (су) нејасни и у знатној мери противречени, пошто нису дати индивидуални разлози за сваког окривљеног понаособ за продужење притвора по овом законском основу“;
- да се „притвор по овом законском основу може продужити само ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду окривљени поновити кривично дело, а не захтева се постојање апстрактних околности, већ конкретних разлога које указују на то да ће окривљени уколико би се нашли на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, а о чему нису дати јасни и уверљиви разлози“;
- да ће „у поновном поступку, првостепени суд отклонити наведене битне повреде одредаба кривичног поступка на којима је указано овим решењем, те ће, а након поновне оцене свих релевантних околности бити у могућности да донесе правилну и на законом засновану одлуку“.
Ставом првим изреке оспореног решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 371/13 од 10. маја 2013. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, продужен је притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, док је ставом другим изреке према окривљенима С.К, Б.З, Б.У, Д.Ј. и Д.С. укинут притвор, па су ови окривљени пуштени на слободу.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По1. 210/13 од 31. маја 2013. године, ставом првим изреке , одбијена је жалба Тужиоца за организовани криминал изјављена против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 371/13 од 10. маја 2013. године у односу на одлуку из става другог изреке тог решења , док су ставом другим изреке уважене жалбе окривљеног Душана Антонића и његових адвоката, па је укинуто решење Вишег суда у Београду - Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 371/13 од 10. маја 2013. године у ставу првом изреке, а предмет је враћен у овом делу првостепеном суду на поновно одлучивање.
У образложењу овог оспореног решења је, између осталог , наведено:
- да су „по оцени овога суда, разлози које је дао првостепени суд за продужење притвора према окривљеном Душану Антонићу по основу из члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку нејасни и у знатној мери противречни, због кога је побијано решење морало бити укинуто у овом делу“;
- да „за одређивање и продужење притвора по основу из члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку, није довољна само апстрактна могућност да би окривљени у кратком временском периоду могао поновити извршење кривичног дела, већ је потребно да постоје конкретне особите околности које потврђују постојање ове опасности, односно конкретни разлози који указују на то да ће окривљени уколико би се нашао на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело, а о чему у побијаном решењу нису дати јасни и уверљиви разлози“;
- да „у побијаном решењу нису дати јасни разлози које су нове околности да би окривљеном могао да буде продужен притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а, а при томе се из решења не види да ли су цењене друге чињенице и околности, односно лична својства окривљеног, обзиром на наводе жалби, из којих произилази да је окривљени пензионер, односно да је изгубио својство одговорног лица, као и његова ранија неосуђиваност или осуђиваност, а које околности су од значаја за продужење притвора према окривљеном по овом законском основу, то је овај суд нашао да су жалбе окривљеног Душана Антонића и његових бранилаца основане, па је исте уважио, укинуо побијано решење у ставу првом изреке и предмет вратио у овом делу на поновно одлучивање. У поновном поступку, првостепени суд ће имати у виду примедбе на које је указано овим решењем, па ће након поновне оцене свих релевантних околности у вези са даљим задржавањем окривљеног у притвору бити у могућности да донесе правилно и на законом засновану одлуку, а за које ће дати јасне и непротивречне разлоге”.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду К. По.1. 18/13 – Кв. По1. 427/13 од 6. јуна 2013. године продужен је притвор окривљеном, који по овом решењу може трајати најдуже тридесет дана, а на основу одр едбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 242/13 од 18. јуна 2013. године уважена је жалба окривљеног и његових бранилаца, па је укинуто решење Вишег суда у Београду К. По.1. 18/13 – Кв.По1. 427/13 од 6. јуна 2013. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.
У образложењу истог решења је, између осталог, наведено:
- да је „по оцени Апелационог суда у Београду, првостепени суд пропустио да поступи по налогу Апелационог суда, с обзиром на то да је у решењу Апелационог суда у Београду Кж.2. По.1. 210/13 наведено да је првостепени суд у обавези да цени чињенице и то лична својства окривљеног, на које се указује жалбама бранилаца, а из којих произилази да је окривљени пензионер, тачније да је изгубио својство одговорног лица, као и његову ранију неосуђиваност, које су све околности од значаја за одлуку за продужење притвора према окривљеном на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а. Првостепени суд приликом навођења разлога за продужење притвора наводи да је окривљени био челни човек једне банке, али чињеница да је био не може сама за себе представљати околности која ће оправдати даље задржавање окривљеног у притвору и која указује на то да постоје особите околности да ће окривљени у будућности поновити кривично дело. По оцени овог суда, таква чињеница представља апстрактну опасност, а имајући у виду чињеницу да првостепени суд не наводи друге околности које би оправдале даље задржавање окривљеног у притвору, то је овај суд мишљења да су недовољни дати разлози везани за став првостепеног суда“;
- да „имајући у виду наведено, те да првостепени суд није дао јасне и аргументоване разлоге за свој став да су у конкретном случају испуњени законски разлози за продужење притвора према окривљеном применом одредбе члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку, те да није поступио по примедбама из претходног решења другостепеног суда, Апелациони суд у Београду је жалбе окривљеног и његових бранилаца уважио као основане, те побијано решење укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање”.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 479/13 од 21. јуна 2013. године продужен је притвор окривљеном на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. По. 1. 268/13 од 4. јула 2013. године уважене су жалбе окривљеног и његових бранилаца, па је укинуто решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 479/13 од 21. јуна 2013. године.
У образложењу тог другостепеног решења је, између осталог, наведено:
- да „су разлози које првостепени суд наводи контрадикторни, јер првостепени суд истовремено цени да је окривљени пензионер, али и да постоји оправдана бојазан да ће пуштање на слободу окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, при чему и сам првостепени суд наводи да је окривљени био на челу Агробанке. Ако се има у виду чињеница да је окривљени пензионер, те да је био на челу једне банке, нејасно је како првостепени суд налази да и поред тих чињеница постоје околности које указују на то да ће окривљени поновити дело. Истовремено, првостепени суд не води рачуна о томе да за одређивање и продужење притвора применом одредбе члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а није довољна апстрактна могућност да ће окривљени поновити извршење кривичног дела, већ је неопходно да постоје конкретне особите околности које потврђују постојање ове опасности, тачније првостепени суд је био у обавези да наведе конкретне разлоге које указују на то да ће окривљени, уколико се нађе на слободи поновити кривично дело, а у чему у првостепеном решењу нису дати уверљиви разлози. С тим у вези, основано се жалбама како окривљеног, тако и његових бранилаца указује да првостепени суд није поступио по налогу из решења Апелационог суда у Београду. И у претходном решењу је указивано првостепеном суду да приликом навођења разлога за продужење притвора „да је окривљени био челни човек једне банке”, не може сама за себе представљати околност која ће оправдавати даље задржавање окривљеног у притвору и да само она указује на то да постоје особите околности да ће окривљени у будућности поновити кривично дело. По оцени овог суда, таква чињеница представља апстрактну опасност“;
- да „првостепени суд није дао јасне и аргументоване разлоге за свој став да су у конкретном случају испуњени законски разлози за продужење притвора према окривљеном применом одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП-а, те да није поступио по примедбама из претходних решења другостепеног суда”.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 523/13 од 5. јула 2013. године према окривљеном је продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. По. 1. 301/13 од 22. јула 2013. године уважене су жалбе окривљеног и његових бранилаца, па је укинуто решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 523/13 од 5. јула 2013. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.
У образложењу решења је, између осталог, наведено:
- да „првостепени суд није дао јасне и аргументоване разлоге за свој став да су у конкретном случају испуњени законски разлози за продужење притвора према окривљеном применом одредбе члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а, те да није, не у потпуности већ уопште поступио по примедбама из претходних решења другостепеног суда, нити се осврнуо на исте у ожалбеном решењу, а што је био у обавези, већ је преписао већ укинуто решење, Апелациони суд у Београду је жалбе окривљеног и његових бранилаца уважио као основане, те побијано решење укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање”.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 584/13 од 24. јула 2013. године према окривљеном је продужен притвор, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 216. ЗКП прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4 .); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
У члану 455. став 2. ЗКП је прописано да ће другостепени суд сам пресудити ако је у истом предмету првостепена пресуда већ једанпут укидана.
Сагласно одредби члана 467. став 4. ЗКП, приликом решавања о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути и, по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање.
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) (у даљем тексту: КЗ), које су се примењивале до 15. априла 2013. године, било је, поред осталог, прописано: да ће се службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.) – кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Одредбама члана 234. КЗ, које се примењују од 15. априла 2013. године, прописано је: да одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету, казниће се затвором од три месеца до три године (став 1.); да ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристо педесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година (став 2.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година (став 3.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога који су прописани у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и да је то услов sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
У складу са својим ставом да се одредбе члана 31. Устава односе на трајање притвора, Уставни суд је у више одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, Уставни суд је истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 36. став 2. Устава ценио у светлу права из члана 31. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.
Суштински елеменат заштите од произвољног лишења слободе представља постојање основане сумње, односно чињеница или података који су погодни да увере објективног посматрача да је одређено лице могло да учини кривично дело, што често зависи од околности конкретног случаја (Европски суд за људска права, Fox, Campbell и Hartley против Уједињеног Краљевства, 30. август 1990, § 32 .). Иако постојање основане сумње представља услов sine qua non за законитост задржавања у притвору, после одређеног времена оно више није довољно, већ је неопходно да други разлози наставе да оправдавају притвор (Европски суд за људска права, McKay против Уједињеног Краљевства, 3. октобар 2006, § 44.). Том приликом је суд обавезан да размотри конкретне чињенице које је притворени навео и које могу довести у сумњу постојање неопходних услова за „законитост“ притварања у смислу Европске конвенције о људским правима (Европски суд за људска права, Nikolova против Бугарске, 25. март 1999, § 61.).
Уставни суд је утврдио да су оспорена решења у формалном смислу донета у поступку спроведеном у складу са законом и из законом предвиђеног разлога. Међутим, Виши суд у Београду – Посебно одељење приликом доношења решења К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 310/13 од 15. априла 2013. године о продужењу притвора није суштински размотрио постојање разлога прописаних чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП, већ се у основи позвао на апстрактну могућност понављања кривичног дела. Поред тога, у поменутом решењу нису на задовољавајући начин размотрене чињенице које је притворени претходно износио, а којима је покушао да доведе у сумњу постојање разлога за продужење притвора.
С тим у вези, Уставни суд подсећа на свој став да је приликом доношења решења о продужењу притвора неопходно навести релевантне и довољне разлоге због којих надлежни суд сматра да је задржавање окривљеног у притвору неопходно ради вођења кривичног поступка (видети, између осталих, Одлуку Уж-1067/2011 од 8. јула 2012, тачка 5. образложења). Овај став добија посебан значај у светлу нове законске редакције члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП која доноси и посебно ограничење када је реч о могућностима за одређивање притвора по овом основу. Наиме, за разлику од раније формулације, сада је изричито прописано да околности морају бити такве да указују на то да ће окривљени у кратком периоду поновити кривично дело или довршити кривично дело или учинити кривично дело којим прети. Према схватању Уставног суда, на тај начин је искључена могућност одређивања или продужавања притвора по овом основу позивањем на апстрактну могућност чињења кривичног дела у неком тренутку у будућности, што је до сада био чест случај. За одређивање притвора на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП неопходно је да суд утврди да ће окривљени у кратком року, тј. практично одмах након извршења основног кривичног дела поновити дело, као и да то може негативно утицати на вођење кривичног поступка.
На другој страни, Уставни суд истиче да је Апелациони суд у Београду испитао одлучна питања на која је у жалби изјављеној против решења о продужењу притвора указао притворени, овде подносилац уставне жалбе (Европски суд за људска права , Helle против Финске, 19. децембар 1997, § 60.). Том приликом је Апелациони суд у Београду решењем Кж.2. По.1. 172/13 од 9. маја 2013. године укинуо решење о продужењу притвора и наложио првостепеном суду да отклони одређене битне повреде одредаба кривичног поступка и да, након поновне оцене свих релевантних околности, донесе правилну и на закону засновану одлуку. На тај начин је Апелациони суд у Београду, сагласно члану 467. став 4. ЗКП, вратио предмет Вишем суду у Београду – Посебно одељење како би донео нову одлуку о основаности продужења притвора. Након те одлуке Виши суд у Београду – Посебно одељење је четири пута решењем продужио притвор (К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 371/13 од 10. маја 2013, К. По.1. 18/13 – Кв.По1. 427/13 од 6. јуна 2013, К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 479/13 од 21. јуна 2013 и К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 523/13 од 5. јула 2013) , које је сваки пут Апелациони суд у Београду укидао и враћа о првостепеном суду предмет на поновно одлучивање (Кж.2. По1. 210/13 од 31. маја 2013, Кж.2. По.1. 242/13 од 18. јуна 2013, Кж.2. По. 1. 268/13 од 4. јула 2013 и Кж.2. По. 1. 301/13 од 22. јула 2013). На крају, решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 18/13 – Кв. По.1. 584/13 од 24. јула 2013. године према окривљеном је поново (по шести пут) продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП.
Уставни суд истиче да се дужина трајања притвора оцењује не само у светлу постојања чињеница које могу оправдати одређивање ове мере за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка, већ и узимањем у обзир критеријума који се користе приликом оцене разумног трајања кривичног поступка. У оба случаја је, дакле, реч о сложености предмета, поступању суда и понашању окривљеног, при чему је неопходно имати у виду суштинску разлику која постоји приликом њихове примене у зависности од тога да ли је окривљени у притвору или на слободи. Основни ratio њихове примене јесте свођење на разумну меру трајања кривичног поступка, а самим тим и неизвесности коју због његовог исхода има окривљени. На другој страни, када је окривљени у притвору, наведени критеријуми имају и додатни ratio који се састоји у органичењу притвора на најмању могућу меру. Другим речима, у притворским предметима се захтева посебна хитност у поступању (Европски суд за људска права, Stögmüller против Аустрије, 10. новембар 1969, године, § 5 .).
Уставни суд оцењује да се околност да је у периоду од 15. априла 2013. до 22. јула 2013. године десет пута одлучивано о основаности продужења притвора не може у конкретном случају посматрати искључиво као ажурност судова. Према схватању Уставног суда, то указује пре свега да су првостепена решења о продужењу притвора била незаконита , на шта је Апелациони суд у Београду указивао приликом њиховог укидања. Штавише, у другостепеном решењу Кж.2. По. 1. 301/13 од 22. јула 2013. године је истакнуто да првостепени суд не само да није у потпуности, већ уопште није поступио по примедбама из претходних решења другостепеног суда, нити се на њих осврнуо у свом решењу, а што је био у обавези, већ је преписао укинуто решење. Вишеструко укидање првостепених решења о продужењу притвора и доношење нових, а у суштини истих решења од стране суда првог степена, без поступања по примедбама другостепеног суда, указује , према схватању Уставног суда , на озбиљан недостатак у судском систему (у том смислу вид. Европски суд за људска права, Wierciszewska против Пољске, 25. новембар 2003. године, § 46 .). Овај недостатак је утолико озбиљнији будући да је у конкретном случају реч о притворском предмету у којем се нарочито инсистира на хитности у поступању.
Уставни суд истиче да је Апелациони суд у Београду након усвајања жалбе имао могућност да, сагласно одредби члана 467. став 3. ЗКП, преиначи побијано решење, а не само да га укине и врати ствар на поновно одлучивање. Уз то, специфичност наведене законске одредбе је у томе што другостепени суд након уважавања жалбе и укидања решења предмет враћа на поновно одлучивање само по потреби. Реч је, у суштини, о поништењу (стављању ван снаге) побијаног решења, до чега може да дође у случају када жалбени суд сматра да уопште није било потребно, односно да није било законског основа за доношење решења, а да након тога није потребно да суд првог степена поново одлучује. С тим у вези, Уставни суд указује да је значај наведене законске могућности потребно сагледати и у светлу одредбе члана 455. став 2. ЗКП која прописује да ће другостепени суд сам пресудити ако је у истом предмету првостепена пресуда већ једанпут укидана. С обзиром на то да такво законско ограничење не постоји када је реч о укидању решења против којег је изјављена жалба, другостепени суд би, нарочито када је реч о одлучивању о жалби на решење о продужењу притвора, морао да се руководи уставним начелом да се трајање притвора своди на најкраће могуће време. Свако другачије поступање, а нарочито вишеструко пребацивање одговорности у погледу трајања притвора на првостепени суд у ситуацији када су испуњени услови за преиначење или поништење решења о продужењу притвора, у супротности је са суштином притвора, као изузетне мере којом се ограничава слобода окривљеног.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
6. Уставни суд је оценио да се правично задовољење подносиоцу у конкретном случају оствари објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилац уставне жалбе није тражио накнаду нематеријалне штете, у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић