Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић, и судије др Оливера Вучић, Всна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби С. С. и Д. Р, обојице из Н. С , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 19. децембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. С. и Д. Р. против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1366/13 од 29. јула 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2503/13 од 28. августа 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С. и Д. Р, обојица из Н. С, поднели су Уставном суду 20. септембра 2013. године, преко пуномоћника Ј. Ј. и М. Л, адвоката из Н. С, уставну жалбу, допуњену 14. октобра и 13. новембра 2013. године, против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1366/13 од 29. јула 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2503/13 од 28. августа 2013. године, због повреде права из члана 30. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносиоци у уставној жалби, поред осталог, наводе:
- да се против њих и друга два лица води кривични поступак пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 272/12, због кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези са кривичним делом изазивање опште опасности из члана 278. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика;
- да им је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 101/12 од 3. априла 2012. године из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку;
- да је оспореним решењима на основу исте законске одредбе према њима притвор продужен;
- да су „идентични и стереотипни разлози наведени у свим претходним решењима“ и да се „први пут додаје и велико узнемирење грађана Новог Сада“;
- да су надлежни судови пропустили да „образложе и индивидуализују разлоге за сваког оптуженог понаособ“;
- да се основаност даљег задржавања подносилаца уставне жалбе у притвору „образлаже тежином кривичног дела које им се оптужницом ставља на терет и објективним последицама које су наступиле, пропуштајући да се наведу субјективн и разло зи за продужење притвора у односу на сваког оптуженог“ .
Поткрепљујући своје тврдње, подносиоци уставне жалбе су Уставном суду 13. новембра 2013. године доставили поднесак насловљен као „допуна уставне жалбе”, уз који су приложили, поред осталог, решење Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3052/13 од 21. октобра 2013. године. Наведеним решењем укинуто је решење Вишег суда у Новом Саду Кв. 1657/13 од 1. октобра 2013. године којим је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) новог Законика о кривичном поступку и предмет је враћен на поновно одлучивање.
Предложили су да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди да су подносиоцима оспореним решењима повређена зајемчена права из члана 30. став 1. и члана 31. ст. 1. и 2. Устава, поништи оспорена решења, одреди да се подносиоци одмах пусте на слободу, утврди им право на накнаду нематеријалне штете и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и у одговор Вишег суда у Новом Саду Су. VIII-43-13/13 од 28. октобра 2013. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносилаца уставне жалбе и још два лица у предмету К. 272/12, због кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези са кривичним делом изазивање опште опасности из члана 278. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика.
Кривични поступак је отпочео доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 101/12 од 3. априла 201 2. године.
Након спроведене истраге која је трајала непуних шест месеци, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 28. септембра 2011. године против подносилаца уставне жалбе и још два лица подигло оптужницу Кт. 141/12.
Након ступања оптужнице на правну снагу, Виши суд у Новом Саду је заказао главни претрес на коме су оптужени изнели своје одбране, саслушани су сви предложени сведоци и представници инспекцијских служби.
Кривични поступак је у завршној фази првог степена.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносиоци уставне жалбе су се до дана доношења оспореног другостепеног решења (28. август 2013. године) налазили у притвору годину дана и непуних пет месеци, рачунајући од 1. априла 2012. године када су лишени слободе.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 101/12 од 3. априла 2012. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
Током трајања кривичног поступка и након подизања оптужнице притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужаван на основу исте законске одредбе.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1366/13 од 29. јула 2013. године притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен за два месеца.
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку према подносиоцима уставне жалбе, Виши суд у Новом Саду је у оспореном решењу навео да и даље стоје разлози за притвор по наведеној законској одредби „јер су окривљени према оптужници Вишег јавног тужилаштва основано сумњиви због кривичног дела из члана 288. став 2. Кривичног законика, а за које кривично дело је прописана казна преко 10 година, а при томе у конкретном случају постоје и посебно тешке околности кривичног дела, за које су окривљени основано сумњиви, а које се ... огледају у чињеници, да је у пожару који је избио у угоститељском објекту „Контраст“ у Новом Саду ... живот изгубило шест младих особа, које су се угушиле угљен-моноксидом, а критичном приликом је у овом објекту било окупљено много гостију, од око 300 до 350, а предметни догађај је изазвао велико узнемирење грађана Новог Сада, како због тешких последица које су наступиле критичне ноћи, тако и због чињенице да се ради о угоститељском објекту где се окупљао велики број младих особа, а све наведене околности у својој укупности, по ставу већа представљају посебно тешке околности дела за које се окривљени основано сумњиче и које оправдавају да се окривљени и даље задрже у притвору“.
Браниоци подносилаца уставне жалбе су против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1366/13 од 29. јула 2013. године изјавили жалбе.
Апелациони суд у Новом Саду је 28. августа 2013. године донео оспорено решење Кж2. 2503/13, којим је одбио као неосноване, поред осталих, жалбе бранилаца подносилаца уставне жалбе, нашавши да је „одлучујући у смислу члана 146. став 2. ЗКП веће Вишег суда у Новом Саду правилно продужило притвор окривљенима... из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП“. Апелациони суд у Новом Саду је посебно истакао да „наведене околности, посматрајући их у њиховој свеукупности, свакако представљају посебно тешке околности кривичног дела, које су таквог карактера да превазилазе уобичајен начин извршења кривичног дела и самим тим оправдавају да се притвор против окривљених продужи “.
Након доношења оспорених решења, притвор је према подносима уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1657/13 од 1. октобра 2013. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) новог Законика о кривичном поступку. Наведено решење је укинуто решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3052/13 од 21. октобра 2013. године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 146. ЗКП било је, поред осталог, прописано: да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да ж алба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП), који се примењује 1. октобра 2013. године, прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тачка 4)).
Одредбама члана 288. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/2012), прописано је кривично дело тешка дела против опште сигурности, и то тако што је у ставу 2. запрећена казна затвора од две до дванаест година.
5. Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносилаца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Подносиоци уставне жалбе се у кривичном поступку оптужницом терете да су извршили кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези са кривичним делом изазивање опште опасности из члана 278. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од две до дванаест година. Оспореним решењима је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. Овом одредбом ЗКП је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (дакле и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити кумулативно испуњена два додатна услова да би притварање било законито у конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о испуњености кумулативних услова за одређивање или продужење притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности даљег трајања мере притвора.
У образложењу оспореног решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1366/13 од 29. јула 2013. године је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да су подноси оци уставне жалбе изврши ли кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези са кривичним делом изазивање опште опасности из члана 278. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора преко десет година, а да су посебно тешке околности кривичног дела те „ да је у пожару који је избио у угоститељским објекту „Контраст“ у Новом Саду... живот изгубило шест младих особа, које су се угушиле угљен-моноксидом, а критичном приликом је у овом објекту било окупљено много гостију, од око 300 до 350, а предметни догађај је изазвао велико узнемирење грађана Новог Сада, како због тешких последица које су наступиле критичне ноћи, тако и због чињенице да се ради о угоститељском објекту где се окупљао велики број младих особа“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Новом Саду у оспореном другостепеном решењу оценио јасним, довољним и прихватљивим.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцима уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду изложено, Уставни суд констатује да не стоје наводи подносилаца да им је суд притвор продужио само због тежине кривичног дела и објективних последица које су наступиле и исте је оценио као неосноване.
Уставни суд је посебно ценио навод подносилаца да у оспореним решењима нису индивидуализовани разлози за продужење притвора према сваком од оптужених појединачно, односно да нису наведене субјективне околности приликом продужење притвора у односу на сваког од њих. Уставни суд указује да је у својим одлукама Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010 године (став 5. образложења) и Уж-2161/2009 од 16. септембра 2010 (став 5. образложења), изразио став да „чињеница да су индивидуализацију разлога за продужење притвора надлежни судови у оспореним решењима дали позивајући се на наводе из оптужнице, није од значаја за другачију одлуку Суда, јер се тиме управо врши разликовање у погледу постојања, односно непостојања разлога за даље задржавање оптужених у притвору, и то оправданим уважавањем специфичних улога које се сваком од њих оптужницом надлежног јавног тужиоца стављају на терет“. Полазећи од изнетог става, Уставни суд је изнете наводе подносиоца оценио као неосноване, имајући у виду да су се у оспореним решењима редовни судови управо позвали на „наводе из оптужнице“.
Такође, Уставни суд је и навод подносилаца из допуне уставне жалбе од 13. новембра 2013. године оценио неоснованим. Наиме, чињеница на коју подносиоци уставне жалбе указују (да је након доношења оспорених решења, Апелациони суд у Новом Саду својим решењем Кж2. 3052/13 од 21. октобра 2013. године укинуо решење Вишег суда у Новом Саду Кв. 1657/13 од 1. октобра 2013. године којим је према подносиоцима уставне жалбе продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) новог Законика о кривичном поступку и предмет је враћен на поновно одлучивање), није од значаја за другачију одлуку Суда. Ово из ралога што су наведена решења донета након почетка примене новог Законика о кривичном поступку, те је притвор према подносиоцима био продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП (према којој се, поред висине запрећене казне прописује и да су начин извршења дела или тежина последице кривичног дела такве да су довеле до узнемирења јавности, а што може угрозити несметано и правично вођење поступка), док је оспореним решењима притвор продужен према подносиоцима на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ранијег ЗКП (према којој је, поред висине запрећене казне било прописано да је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела).
Коначно, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносилаца уставне жалбе пред Вишим судом у Новом Саду веома сложен, како због бројности оптужених и оштећених лица, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд расправља и оцењује, те на основу којих потом треба да донесе пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао годину дана и нешто више од пет месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржаван главни претрес и доказни поступак скоро окончан.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да су надлежни судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносилаца уставне жалбе у притвору било оправдано и неопходно ради вођења кривичног поступка.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносилаца на које су се позвали, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.