Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. К. и Р. М, обојице из К, С. М. из Б. и П. Р. из С. К, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. децембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. К, Р. М, С. М. и П. Р. против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1261/10 од 9. марта 201 1. године у односу на истакнуте повред е права на правично суђење и правичну накнаду за рад, из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. К. и Р. М, обојица из К, С. М. из Б. и П. Р. из С. К. су 19. априла 201 1. године, преко пуномоћника Г. В, адвоката из Н. С, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1 261/10 од 9. марта 201 1. године, због повреде права на правично суђење, права на правно средство и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1261/10 од 9. марта 201 1. године одбијена жалба подносилаца изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Саду П1. 933/08 од 17. септембра 2009. године којом им је одбијен као неоснован тужбени захтев за исплату разлике на име мање исплаћене зараде , неисплаћеног увећања зараде за сменски рад, мање исплаћене накнаде трошкова за исхрану у току рада за период од 1. јуна 200 5. године до 31. јула 2008. године, као и мање исплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за 2007. годину, те уплату припадајућих пореза и доприноса за стаж са увећаним трајањем, према туженом ЈГСП "Н. С." из Н. С; да је у доказном поступку утврђено да је тужени подносиоцима у утуженом периоду исплаћивао на име зараде, увећања зараде за сменски рад, накнадe трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора износe нижe од оних који су предвиђени Појединачним колективним уговором туженог; да је тужени износе зараде и предметних накнада умањивао према маси зарада, на основу усвојених програма пословања, Уредбе о висини зарада у јавним предузећима и Уредбе о начину и контроли обрачуна и исплате зарада у јавним предузећима; да је став Апелационог суда у Новом Саду да је доношењем наведених уредби Владе Републике Србије суспендован појединачни колективни уговор туженог, односно стављен ван снаге у погледу обрачунавања и исплате зарада запосленима у јавним предузећима; да Закон о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и поменуте уредбе не дају право на једнострано умањење зараде, због чега је подносиоцима, супротно одредбама члана 104. Закона о раду ускраћено право на одговарајућу зараду у складу са законом, општим актом и уговором о раду и на тај начин повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено чланом 60. став 4. Устава; да је послодавац био у обавези да запосленима понуди измену уговорених услова рада у погледу висине зараде, о чему би се сваки запослени појединачно изјашњаво; да је због једностраног умањења зараде и предметних накнада, а без претходне понуде измењених услова рада, подносиоцу повређено и право на правно средство из члана 36. став 2. Устава , јер му није дата могућност да пред надлежним судом оспорава законитост уговора којим би му зарада и друга примања из радног односа били умањени; да Апелациони суд у Новом Саду није ценио наводе жалбе тужилаца да приликом уговарања основне зараде није садржан сменски рад, него је каснијим Анексом ПКУ од 11. јула 2005. године тужени само формално унео одредбу да коефицијент посла садржи у себи и сменски рад, али да је основна зарада остала иста као и пре овог анекса; да је на описани начин повређено право подносилаца на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава и начело владавинe права из члана 3. став 2. Устава. Подносиоци су предложи ли да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и наложи Апелационом суду у Новом Саду да донесе нову одлуку по његовој жалби изјављеној против пресуде Општинског суда у Новом Саду П1. 933/08 од 17. септембра 2009. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Општинског суда у Новом Саду П1. 933/08 од 17. септембра 2009. године одбијен је као нео снован тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да им тужени ЈГСП "Н. С." из Н. С. исплати р азлику на име мање исплаћене зараде , неисплаћеног увећања зараде за сменски рад, мање исплаћене накнаде трошкова за исхрану у току рада за период од 1. јуна 200 5. године до 31. јула 2008. године, као и мање исплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за 2007. годину, те исплати припадајуће порезе и доприносе за стаж са увећаним трајањем. У образложењу првостепене пресуде се, између осталог, наводи: да су, према утврђеном чињеничном стању, тужиоци са туженим закључили уговоре о раду од 23. марта 2005. године; да је чланом 3. ових уговора предвиђено да је основна зарада запосленог утврђена чл. 15. и 16. колективног уговора, законским и подзаконским актима којима се регулишу зараде у јавним предузећима и програмом пословања на који сагласност даје оснивач послодавца; да је одредбом члана 8. уговора о раду уговорено да пуно радно време износи 40 часова недељно, а распоред радног времена у оквиру радне недеље (системи рада 5+2, 6+2 и 6+1) утврђује директор својом одлуком, као и прерасподелу радног времена и да радни дан, по правилу траје 8 часова; да је Анексом ПКУ од 11. јула 2005. године, који се заједно са основним ПКУ примењивао у посматраном периоду, у члану 5. став 3, предвиђено да се основна зарада утврђује на основу цене рада за најједноставнији рад по радном часу израженом у динарима и коефицијентима посла запослених, увећаном за додатак на руковођење, а који садржи сложеност посла, одговорност, услове рада, сменски рад и стручну спрему која је услов за рад на пословима запосленог; да су на основу чл. 22, 22а и 22б Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), Уредбе о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 137/04) и Уредбе о начину и контроли обрачуна исплате зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 5/06), јавна предузећа, међу која спада и тужени, у погледу исплате зарада стриктно ограничена програмом пословања на који сагласност даје оснивач; да се за време важења наведеног Закона и уредби не могу примењивати одредбе колективног уговора које се односе на зараду; да тужиоци нису доказали постојање евентуалне разлике зараде применом важећих прописа, уредби и програма пословања; да је стога тужбени захтев тужилаца којим су тражили исплату разлике на име мање исплаћене зараде, неисплаћеног увећања зараде за сменски рад и мање исплаћене накнаде трошкова за исхрану, неоснован јер је тужени приликом исплате зараде поступао у свему у складу са в ажећим прописима и програмом пословања, а исто се односи и на исплату накнаде за исхрану у току рада и накнаде за коришћење годишњег одмора, накнаде за тражени сменски рад, који су у складу са наведеним програмом морали бити пропоционално умањени.
Одлучујући о жалби тужилаца, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 1261/10 од 9. марта 201 1. године одбио жалбу као неосновану и пресуду Општинског суда у Новом Саду П1. 933/08 од 17. септембра 2009. године потврдио. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је другостепени суд нашао да је побијана пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка и да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право; да тужиоци у жалби не доводе у сумњу утврђење првостепеног суда о начину исплате зарада и осталих накнада у спорном периоду и не конкретизују жалбене наводе о погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању; да се, супротно правном ставу тужилаца изнетом у жалби, на исплату зарада и осталих накнада тужиоцима које имају третман зараде у спорном периоду код туженог не може применити регулатива ПКУ туженог, јер је то у супротности са чланом 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, наведеним уредбама којима је у спорном периоду регулисана исплата зарада и програмом пословања туженог донети на основу истих прописа; да нема доказа да је у спорном периоду тужени исплате зарада и осталих накнада вршио мимо утврђеног програма пословања и расположиве масе средстава; да одредбе истог закона и пратећих уредби које су донете на основу њега представљају императивне одредбе којих се јавна предузећа, у конкретном случају- тужени, морају придржавати.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, да се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца, да се под радом исте вредности подразумева рад за који се захтева исти степен стручне спреме, иста радна способност, одговорност и физички и интелектуални рад (члан 104. ст. 1. до 3.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде и сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) до 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.).
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000, 25/02, 107/05, 1085/05 и 123/07), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће оно предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће за обављање комуналне делатности или делатности од значаја за рад органа јединице локалне самоуправе може да оснује јединица локалне самоуправе, актом који доноси скупштина јединице локалне самоуправе, а такође, да јавно предузеће може да оснује и скупштина аутономне покрајине (члан 4. ст. 3. и 4.); да се унапређење рада и развоја јавног предузећа и предузећа, односно зависног друштва капитала, чији је оснивач јавно предузеће, заснива на дугорочном и средњорочном плану рада и развоја, да јавно предузеће и предузеће, односно зависно друштво капитала, чији је оснивач јавно предузеће, за сваку календарску годину доносе годишњи програм пословања и достављају га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину, да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа и да програм нарочито, између осталог, садржи планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, односно зависном друштву капитала, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада Републике Србије за годину за коју се Програм доноси (члан 22.); да се у јавном предузећу, односно предузећу или зависном друштву капитала чији је оснивач јавно предузеће, у коме Програм није донет до почетка календарске године за коју се Програм доноси, зараде обрачунавају и исплаћују на начин и под условима утврђеним програмом за претходну годину, а цене њихових производа и услуга не могу се повећавати, до доношења Програма у складу са чланом 22. закона (члан 22а); да се програми јавних предузећа чији је оснивач локална самоуправа, односно аутономна покрајина, као и предузећа, односно зависних друштава капитала, чији је оснивач то јавно предузеће, а на које је оснивач јавног предузећа дао сагласност, достављају министарству надлежном за послове трговине, министарству надлежном за послове рада, министарству надлежном за послове финансија и министарству надлежном за послове локалне самоуправе, ради праћења кретања цена и зарада, а ако је надлежни орган јединице локалне самоуправе, односно аутономне покрајине, дао сагласност на програм из става 1. овог члана, а тај програм садржи елементе који нису у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју за ту годину утврђује Влада Републике Србије, да министар надлежан за послове финансија може издати налог да се привремено обустави пренос трансферних средстава из буџета Републике Србије јединици локалне самоуправе, односно пренос припадајућег дела пореза на зараде и пореза на добит предузећа аутономној покрајини, до усклађивања тог програма са одредбом члана 22. став 4. закона (члан 22б ст. 1. и 2.).
Уредбом о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 137/04) је било прописано: да се з араде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2005. године (члан 1.); да је у купан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2004. године, односно за месец који претходи месецу децембру за који је извршена исплата - збир износа исплаћених средстава за зараде из обрасца ПП ОД - Пореска пријава о обрачунатим и плаћеним доприносима за обавезно социјално осигурање на зараде/накнаде за месец ___ (коначна исплата/део* ___) 200_ године, који је одштампан уз Правилник о обрасцу збирне пореске пријаве о обрачунатим и плаћеним доприносима за обавезно социјално осигурање по одбитку ("Службени гласник РС", бр. 96/04 и 105/04) (члан 2.); да п редузеће из члана 1. ове уредбе, до доношења програма пословања за 2005. годину (у даљем тексту: Програм) у складу са чланом 22. став 2. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/00 и 25/02), обрачунава и исплаћује зараде за јануар и наредне месеце 2005. године, највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе (члан 3.); да у купан износ средстава за обрачун и исплату зарада из члана 3. ове уредбе, предузеће може да увећа за - 1) укупан износ средстава за исплату увећане зараде за рад на дан празника који је по закону нерадни дан, утврђене у складу са општим актом или уговором о раду, 2) разлику између мање исплаћеног износа средстава по основу накнаде зараде за време одсуствовања са рада због привремене неспособности за рад и накнаде зараде за време прекида рада до којег је дошло без кривице запосленог и зараде коју би запослени остварио да је радио, 3) укупан износ средстава за зараду коју би запослени остварио да је радио - за запослене за које је исплаћивана накнада зараде за време породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и посебне неге детета, да укупан износ средстава из става 1. овог члана предузеће чији је оснивач Република може да увећа уз сагласност Владе Републике Србије, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област и да у купан износ средстава из става 1. овог члана предузеће чији је оснивач територијална аутономија или локална самоуправа може да увећа уз сагласност оснивача (члан 4. ст. 1. до 3.); да п о доношењу Програма, предузеће може укупан износ средстава за зараде да обрачунава и исплаћује у складу са Програмом (члан 6.); да се до доношења Програма у укупан износ средстава из члана 2. ове уредбе урачунава и укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада органа пословодства предузећа, да програм, поред елемената и критеријума из члана 22. став 3. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, садржи и: 1) укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада органа пословодства предузећа, 2) критеријуме за обрачун и исплату зарада према којима укупан износ средстава из тачке 1) овог става зависи од пословно-финансијских резултата, 3) послове који се сматрају пословима пословодства предузећа (органа пословодства) (члан 7. ст. 1. и 2.); да а ко се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од износа утврђеног у складу са овом уредбом, извршиће се умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада (члан 10.); да су у правни одбор и директор предузећа одговорни за исплату зарада у складу са овом уредбом и да а ко предузеће изврши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе, оснивач ће предузети одговарајуће мере у складу са законом (члан 11. ст. 1. и 2) .
Уредбом о начину и контроли обрачуна исплате зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 5/06) је прописано: да се зараде у јавним предузећима и предузећима, односно зависним друштвима капитала, која су основала јавна предузећа обрачунавају и исплаћују у складу са Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и овом уредбом (члан 1.); да предузеће које не донесе годишњи програм пословања до почетка календарске године за коју се Програм доноси, до доношења Програма, у складу са Законом, обрачунава и исплаћује зараде највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног Програмом за претходну годину, односно на начин и под условима утврђеним тим програмом (члан 2.); да по доношењу Програма за календарску годину за коју се доноси, предузеће може укупан износ средстава за зараде да обрачунава и исплаћује у складу са тим програмом (члан 3.); да Програм, поред елемената и критеријума из члана 22. став 4. Закона, обавезно садржи и укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада органа пословодства предузећа, критеријуме за обрачун и исплату зарада према којима укупан износ средстава из тачке 1) овог става зависи од пословно-финансијских резултата и послове који се сматрају пословима пословодства предузећа (члан 4); да ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од износа утврђеног у складу са овом уредбом, извршиће се умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада (члан 7.); да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату зарада у складу са овом уредбом, а ако предузеће изврши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе, оснивач ће предузети одговарајуће мере у складу са законом (члан 8.); да уредба ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а да се примењује почев од исплата зарада за месец јануар 2006. године (члан 12.); да ова уредба ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењује се почев од исплата зарада за месец јануар 2005. године (члан 16.) .
5. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад са становишта навода уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за оцену Уставног суда, Уставни суд је утврдио следеће:
Сагласно одредбама Закона о раду, сваки запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, при чему се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца.
Уставни суд полази од тога да сваки запослени има право на исплату зараде у висини која се утврђује законом, актима из аутономне регулативе послодавца и уговором о раду. Међутим, у конкретном случају својство туженог имао је не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе - Град Нови Сад, у коме је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада, било регулисано принудним прописима - Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса (у даљем тексту: Зaкон) и уредбама Владе Републике Србије донетим на основу тог закона (Уредбом о висини зарада у јавним предузећима и Уредбом о начину и контроли обрачуна исплате зарада у јавним предузећима). Цитиране одредбе Закона и уредбе су ограничавале туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада без претходно добијене сагласности оснивача. У том случају се, по оцени Уставног суда, не могу прихватити као основани наводи уставне жалбе да "Закон и поменуте уредбе не дају право на једнострано умањење зараде". По схватању Уставног суда, овде није реч о једностраном умањењу зарада, најпре из разлога што је одредбама чл . 22, 22а и 22б Закона прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог Програма пословања, на који сагласност даје оснивач, а који обавезно садржи све позиције расхода за читаву календарску годину, и то по наменама, дакле и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада и запослености у истом предузећу. Додатно, планирана политика зарада у јавном предузећу се мора утврдити у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада Републике Србије. Коначно, Влада је на основу изричитог законског овлашћења наведеним уредбама прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима. Из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. По оцени Уставног суда, оснивач јавног предузећа приликом давања сагласности на предложени програм пословања мора водити рачуна о прописаним ограничењима, јер исти подлеже контроли од стране министарстава надлежних за послове трговине, рада, финансија и локалне самоуправе. Уколико се утврди да је надлежни орган јединице локалне самоуправе дао сагласност на програм са елементима који нису у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада, министар надлежан за послове финансија је овлашћен да изда налог за привремену обуставу преноса трансферних средстава из буџета Републике Србије јединици локалне самоуправе, на који начин се директно доводи у питање финасирање, а самим тим и функционисање јединице локалне самоуправе. Одредбе наведених уредби су предвиђа ле контролу висине исплаћених зарада у једном месецу и да вале право да се изврши умањење зарада због више исплаћен ог износ а наредног месеца. С тим у вези, Уставни суд констатује да се оваквом правном регулативом тежи очувању масе зарада планиране програмом пословања за одређену пословну годину, што додатно потврђује претходно изнету оцену, да је однос јавног предузећа као послодавца и запосленог у јавном предузећу уговорни однос, који је битно ограничен императивним прописима.
Уставни суд указује да је овакав правни став заузео и у више раније донетих одлука (видети нпр. Одлуку Уж-4080/2010 од 6. јуна 2013. године).
На основу свега изнетог, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1922/10 од 14. јула 2010. године подносиоцима ни су повређен а прав а на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Суд у овом делу одбио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о истакнутој повреди права на правно средство, Уставни суд констатује да се понуда за измену уговорених услова рада не може сматрати правним средством у смислу члана 36. став 2. Устава. Следом наведеног, уставна жалба је ratione materiae инкомпатибилна са оспореном пресудом у делу у коме подносилац истиче повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Уставни суд указује да одредбе чл ана 3. Устава , којима се утврђују начела уставног поретка у Републици Србији, не могу бити основ за изјављивање уставне жалбе, јер се њима не јемче људска и мањинска права и слободе.
Имајући у виду напред изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у другом делу изреке, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.