Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. К. из М, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. децембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. К. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П1. 819/06 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе.
3. Усваја се уставна жалба П. К. и утврђује да је пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1852/10 од 17. новембра 2010. године повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, зајемчено члан ом 60. Устава Републике Србије.
4. Поништава се пресуда Врховног касационог суда Рев2. 1852/10 од 17. новембра 2010. године и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 980/10 од 25. фебруара 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. К. из М. је 7. фебруара 2011. године, преко пуномоћника М. Ђ, адвоката из С. М, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1852/10 од 17. новембра 2010. године, због повреде права на рад зајемченог чланом 60. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П1. 819/06.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи : да је оспорени парнични поступак покренут 9. јуна 1995. године, подношењем тужбе Првом општинском суду у Београду, ради поништаја одлуке о престанку радног односа, те да је окончан након петнаест година, доношењем оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1852/10 од 17. новембра 2010. године; да су радни спорови хитне природе, због чега се морају брзо решавати; да је тачна чињеница да су против подносиоца својевремено покренута четири кривична поступка, али да је сваки од њих окончан обуставом; да је у случају подносиоца злоупотребљено дискреционо право тужене из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, с обзиром на то да му је радни однос престао искључиво због покретања кривичних поступака, који су, услед недостатка доказа, правноснажно окончани обуставом поступка; да су нижестепени судови своје одлуке засновали управо на чињеници да су против подносиоца само покренути кривични поступци, не узимајући у обзир да су исти обустављени; да је ревизијски суд у свему потврдио пресуде нижестепених судова, које су неправедне и незаконите.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су подносиоцу повређена права на суђење у разумном року и на рад, поништи оспорену ревизијску пресуду, одреди да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 980/10 од 25. фебруара 2010. године, подносиоцу призна право на накнаду штете и досуди му трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у списе парничног предмета Првог општинског суда у Београду П1. 819/06, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари.
Подносилац уставне жалбе је 12. јуна 1995. године, у својству тужиоца, поднео Првом општинском суду у Београду (у даљем тексту: суд) тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, ради поништаја решења број 815/95 од 11. маја 1995. године и враћања на рад. Предмет је добио број П 1. 416/95.
Прво рочиште за главну расправу заказано је за 17. новембар 1995. године. Ово рочиште није одржано јер пуномоћник тужиоца није тачно означио своју адресу у тужби, те му позив за рочиште није могао бити уручен. Наредна два рочишта (13. фебруара и 22. априла 1996. године) су одржана. Пуномоћник тужиоца није приступио на рочиште заказано за 27. јун 1996. године, због чега је суд одредио мировање поступка. Предлог за наставак поступка поднет је 21. октобра 1996. године. У наставку поступка, три рочишта за главну расправу (17. јануара, 21. марта и 29. априла 1997. године) нису одржана, прво због неуредног позивања пуномоћника тужиоца, друго на молбу пуномоћника тужиоца за одлагање, док на треће рочиште пуномоћник тужиоца није приступио, иако је био уредно позван, због чега је суд донео решење да се тужба сматра повученом. Решење о повлачењу тужбе од 29. априла 1997. године пуномоћнику тужиоца је уручено 12. јуна 1997. године, а законском заступнику тужене 11. јуна 1997. године. Пуномоћник тужиоца је 23. јуна 1997. године поднео предлог за повраћај у пређашње стање, поводом којег је суд одржао рочиште 7. новембра 1997. године, на коме је дозволио повраћај у пређашње стање.
Предмет је након повраћаја у пређашње стање добио број П1. 1060/07. Рочиште заказано за 17. фебруар 1998. године није одржано на захтев пуномоћника тужиоца који је приступио по заменичком пуномоћју, са образложењем "да није упознат са предметом, због чега не може да расправља". Уредно позвани пуномоћник тужиоца није приступио на рочиште заказано за 19. мај 1998. године, те је суд по други пут одредио да поступак у овој правној ствари мирује. Предлог за наставак поднет је 16. септембра 1998. године.
Пуномоћник тужиоца је на рочишту одржаном 3. децембра 1998. године предложио да се поступак у овој правној ствари прекине до окончања кривичних поступака, који се против тужиоца воде пред Општинским судом у Сремској Митровици, а услед којих је тужиоцу престао радни однос код тужене. Решење о прекиду поступка од 3. децембра 1998. године странкама је уручено 1. фебруара 1999. године.
Пуномоћник тужиоца је 16. новембра 2005. године поднео предлог за наставак поступка, у коме је навео да су сви кривични поступци против тужиоца правноснажно окончани њиховом обуставом. Суд је одредио наставак поступка и предмет је добио број П1. 819/06. У периоду до пресуђења, суд је заказао укупно осам рочишта за главну расправу, од којих пет није одржано, два због спречености поступајућег судије, једно због штрајка запослених у суду и два због непоступања Општинског суда у Сремској Митровици по захтеву за доставу података о исходима кривичних поступака који су вођени против тужиоца. На рочишту одржаном 29. октобра 2007. године суд је након саслушања тужиоца у својству парничне странке закључио главну расправу.
Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 819/06 од 29. октобра 2007. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да се поништи решење тужене број 815/95 од 11. маја 1995. године, као и да се тужена обавеже да га врати у радни однос на радно место на којем је био раније и призна му континуитет радног односа, са свим правима која из њега произлазе. Ова пресуда је пуномоћнику тужиоца уручена 4. децембра 2007. године, а законском заступнику тужене 29. новембра 2007. године.
Одлучујући о жалби тужиоца, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Гж1. 980/10 од 25. фебруара 2010. године, којом је жалбу одбио и пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 819/06 од 29. октобра 2007. године у целини потврдио. Жалбени поступак је трајао од јануара 2008. године, када су списи прослеђени Окружном суду у Београду, до 17. марта 2010. године, када су враћени Првом основном суду у Београду, који је у међувремену преузео надлежност Првог општинског суда у Београду.
Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев2. 1852/10 од 17. новембра 2010. године, којом је одбио ревизију тужиоца изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 980/10 од 25. фебруара 2010. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде се, између осталог, наводи: да имајући у виду да је против тужиоца покренуто више кривичних поступака (за кривично дело из члана 33. став 1. Закона о оружју и минуцији – у предмету К. 43/94, затим истражни поступци за кривично дело из члана 242. став 1. и члана 233. став 3. Кривичног закона Републике Србије – у предмету Ки. 381/94 и за кривично дело из члана 254. став 1. Кривичног закона Републике Србије – у предмету Ки. 255/93), чиме је престао да испуњава услове за рад у државним органима, у смислу члана 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима, тужена је основано донела решење о престанку радног односа тужиоца, што тужбени захтев чини неоснованим; да околност што су наведени поступци обустављени не утиче на правилност одлуке о престанку радног односа; да је према одредбама члана 45. у вези члана 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима факултативни услов за престанак радног односа запосленима код тужене, сама чињеница покретања, односно вођења кривичног поступка за кривично дело које се гони по службеној дужности, а не и осуђујућа пресуда у том поступку; да имајући то у виду, Врховни касациони суд налази да је правилан закључак судова да је наступио факултативни услов прописан наведеним одредбама Закона о унутрашњим пословима, због кога тужиоцу може престати радни однос, те је тужена правилно користила своје дискреционо право регулисано овим законом.
Ревизијски поступак је трајао од 23. септембра до 20. децембра 2010. године, када су списи враћени Првом основном суду у Београду. Оспорена ревизијска пресуда је пуномоћнику тужиоца уручена 14. јануара 2011. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.) .
Чланом 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени гласник СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе, било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је почео да се примењује 23. фебруара 2005. године, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да осим случајева посебно предвиђених у овом закону, прекид поступка суд може одредити ако је сам одлучио да не решава о претходном питању (члан 12.) (члан 215. став 1. тачка 1)); да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91 и 79/91), који је био на снази у време настанка предмета спора, било је прописано: да се у радни однос у Министарство унутрашњих послова на радно место овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима може примити лице које, поред законом утврђених услова за пријем на рад у државне органе испуњава и следеће посебне услове: 1) да није осуђивано за кривична дела против уставом утврђеног поретка и безбедности, против оружаних снага, против привреде и имовине, против службене дужности и кривична дела извршена и кривична дела извршена из користољубља и нечасних побуда; 2) да се против њега не води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности и да му правноснажном пресудом није изречена мера забране вршења позива, делатности или дужности, док таква забрана траје (члан 34. став 1. тачка 1) и 2)); да раднику Министарства унутрашњих послова престаје радни однос ако је правноснажном пресудом осуђен за кривична дела из члана 34. став 1. тачка 1) овог закона, а може му престати радни однос и ако престане да испуњава, односно ако се накнадно утврди да није испуњавао неки од услова за пријем на рад у државне органе и услов из члана 34. став 1. тачка 2) овог закона (члан 45.).
Уставни суд Републике Србије је не прихватајући иницијативу за оцену уставности одредаба чл. 34. и 45. Закона о унутрашњим пословима, у Решењу IУ - 346/1995 од 7. марта 1996. године заузео становиште да се законом могу прописивати посебни услови за заснивање и престанак радног односа у Министарству унутрашњих послова, те да нема повреде уставног начела о једнаким правима и дужностима и једнакој заштити пред државним органима из чл. 13. и 23. Устава. Такође, према ставу Уставног суда Србије, оспореном одредбом члана 45. Закона о унутрашњим пословима остављена је могућност надлежном органу Министарства да цени о каквом се кривичном делу ради због којег се води кривични поступак, и да у складу са том оценом у конкретном случају донесе одлуку о престанку радног односа. По оцени Суда, оспореном одредбом Закона прописани су посебни услови за престанак радног односа овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима, јер се ради о специфичној служби која се бави откривањем починилаца кривичних дела, због чега је неспојиво са положајем ових лица да истовремено раде у Министарству унутрашњих послова и да се против њих води кривични поступак за одређено кривично дело.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак покренут 12. јуна 1995. године, подношењем тужбе Првом општинском суду у Београду и да је окончан оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1852/10 од 17. новембра 2010. године , која је пуномоћнику подносиоца уручена 14. јануара 2011. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе до правноснажног окончања поступка.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је овај парни чни поступак траја о петнаест година и пет месеца , с тим што је у периоду од 3. децембра 1998. године до 16. новембра 2005. годиине био у прекиду. Наведено трајање само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да у овом предмету није било сложенијих чињеничних и правних питања, која би представљала оправдан разлог за петнаестогодишње трајање парнице . По налажењу Уставног суда, у овој парници је било неопходно само утврдити од каквог је значаја за радноправни статус подносиоца чињеница што је против њега било покренуто неколико кривичних поступака због извршења кривичних дела за која се гоњење предузима по службеној дужности, те што је сваки од тих поступака доцније правноснажно обустављен.
У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао изузетан интерес да суд о његов ом захтев у одлучи у оквиру стандарда разумног рока, имајући у виду да је подносилац остао без посла, а у оспореној парници се одлучивало о његовом могућем враћању на рад.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да је подносилац битно допринео продужавању трајања парничног поступка. Овде се превасходно има у виду период до прекида поступка, у коме је пуномоћник тужиоца изостао са чак три рочишта за главну расправу, за која је био уредно позван, што је у два маха исходовало мировање поступка, а у једном чак и повлачење тужбе. Тиме је пуномоћник подносиоца допринео да се ток ове парнице продужи за чак две и по године, имајући у виду да је у истом периоду пуномоћник тужиоца тражио и одлагање једног рочишта, док је на једном рочишту његов заменички пуномоћник одбио да се упусти у расправљање, јер није био упознат са предметом спора. Уставни суд истиче да је у спору из радног односа и тужилац дужан да поступа у складу са начелом хитности, а не само суд.
Оспорени парнични поступак је, по мишљењу Уставног суда, оправдано био у прекиду у периоду од 3. децембра 1998. године до 16. новембра 2005. годиине, с обзиром на то да је било целисходно сачекати исход кривичних поступака који су против тужиоца вођени пред Општинским судом у Сремској Митровици.
По оцени Уставног суда, дугом трајању поступка је у значајној мери допринело и недовољно ефикасно поступање првостепеног суда . Овде се нарочито има у виду: да првостеп ени суд није у довољној мери водио рачуна о нарочитој хитности овог поступка, због чега су приметне значајне временске паузе између рочишта; да после одређивања наставка поступка, а након дугогодишњег прекида, пет рочишта за главну расправу није одржано, углавном због разлога који се могу ставити на терет суду (спреченост судије, штрајк запослених у суду и непоступање Општинског суда у Сремској Митровици по захтевима суда за доставу података).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П1. 819/06, повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , одлучио као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка, објективне тешкоће које су допринеле продужавању поступка, подносиочев значајан допринос томе, као и чињеницу да се поступак седам година налазио у оправданом прекиду. Уставни суд сматра да наведени износ представља адекватну и правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због недовољне ефикасности надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе повреду права на рад образлаже тиме да му је радни однос престао, иако су кривични поступци који су покренути против њега правноснажно обустављени, те да сматра да је неправично да остане без посла због тога што је само постојала сумња да је извршио кривичн а дел а, Уставни суд констатује да је чланом 45. Закона о унутрашњим пословима била установљена могућност, али не и обавеза, доношења решења о престанку радног односа службеном лицу или раднику на одређеним дужностима у Министарству унутрашњих послова у случају да се против њега води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности.
Дакле, једини услов који мора бити испуњен у моменту када се решење о престанку радног односа доноси на основу дискреционог овлашћења из наведеног члана закона, јесте да се против службеног лица или радника на одређеним дужностима води кривични поступак за дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.
По оцени Уставног суда, могућност доношења решења о престанку радног односа на основу члана 45. Закона о унутрашњим пословима установљена је управо са циљем заштите делокруга послова које обавља ова специфична, и за државу посебно значајна служба. С друге стране, коришћење ове могућности истовремено подразумева и ограничење права појединца ради заштите јавног интереса. При томе, ограничење права појединца мора бити засновано на нужности постизања легитимног циља, а тај циљ се, у конкретном случају, огледа у обезбеђивању да даље обављање послова радника Министарства против којег се води кривични поступак не штети интересима службе.
Надаље, Уставни суд указује да је парнични суд у радном спору који се води ради поништаја акта донетог по дискреционој оцени овлашћен да цени законитост таквог акта, што у конкретном случају значи да се овлашћење парничног суда састојало у томе да утврди да ли је решење о престанку радног односа подносиоцу могло бити донето и да ли су за доношење тог решења били испуњени законом прописани услови тј. да ли су у време доношења решења о престанку радног односа постојали законом прописани разлози да подносиоцу радни однос престане. То значи да се законитост решења о престанку радног односа цени у светлу околности које су постојале у моменту доношења тог решења. Према становишту Уставног суда, накнадно наступела околност која се тиче чињенице да су кривични поступци против подноси оца уставне жалбе правноснажно обустављени, не може бити од утицаја на законитост донетог решења о престанку радног односа, будући да Закон о унутрашњим пословима као једини услов за доношење таквог решења прописује вођење кривичног поступка за дело које се гони по службеној дужности у моменту доношења решења о престанку радног односа.
Међутим, Закон о унутрашњим пословима није уредио правно дејство ослобађајуће или одбијајуће кривичне пресуде, као и доношења решења о обустави поступка, односно не даје одговор на питање шта се дешава у погледу радноправног статуса бившег радника којем је престао радни однос на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, а према то м лиц у касније , поред осталог, буде правноснажно обустављен кривични поступак. Ово посебно у ситуацији када та чињеница наступи у току трајања радног спора који се води ради поништаја решења о престанку радног односа, као што је овде случај.
С тим у вези, водећи рачуна да је првостепени суд прекинуо парнични поступак до правноснажног окончања кривичних поступ ака који су вођени против подносиоца, али да је у оспореној ревизијској пресуди и пресудама нижестепених судова заузето становиште да за исход парничног поступка није битна одлука кривичног суда, Уставни суд сматра да је у светлу изнетих околности конкретног случаја, ово питање неопходно размотрити са аспекта повреде права на рад, с обзиром на тежину последице решења о престанку радног односа.
Полазећи од тога да Закон о унутрашњим пословима даје дискреционо овлашћење надлежном органу у погледу коришћења могућности доношења решења о престанку радног односа у случају када се против радника Министарства води кривични поступак за дело које се гони по службеној дужности, те да ниједна одредба овог закона не даје одговор на питање последица по радноправни статус лица у односу на које касније буде донета ослобађајућа или одбијајућа кривична пресуда, односно решење о обустави поступка, Уставни суд сматра да је у конкретном случају било неопходно да редовни судови поред оцене законитости решења о престанку радног односа подносиоцу, у конкретном случају, размотре и питање да ли би остављањем на снази тих решења била постигнута правична равнотежа између постизања легитимног циља и заштите јавног интереса с једне стране, и заштите права подносиоца с друге стране (став о пропорционалности и правичној равнотежи између захтева који су од општег интереса за заједницу и услова за заштиту основних права појединца изнео је и Европски суд за људска права у пресуди "Strain и остали против Румуније" , од 21. јула 2005. године). Ово стога што су правноснажном обуставом кривичних поступака који су против подносиоца вођени престали разлози због којих је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос, о којој чињеници су парнични судови имали сазнање пре доношења пресуда. Штавише, првостепени суд је прекинуо парнични поступак до правноснажног окончања кривичн их поступ ака који су вођен и против подносиоца, налазећи да од одлук а кривичног суда зависи и одлука о престанку радног односа, да би потом заузео становиште да је подносиоцу радни однос престао због тога што је подносилац престао да испуњава услове за рад код тужене.
Редовни судови се у својим пресудама нису упустили у оцену суштине права које се ограничава, сврху ограничења, постизања циља ограничења, те односа постигнутог циља и тежине последице коју производи решење о престанку радног односа донето на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, иако је парнични поступак управо био прекинут до правноснажног окончања кривичног поступка, што је, по оцени Уставног суда, за последицу имало да подносиоцу буде повређен о право на рад. Готово идентичан став Уставни суд је заузео у Одлуци Уж-1757/2009 од 27. септембра 2012. године.
Сагласно изложеном, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе оспорен ом пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1852/10 од 17. новембра 2010. године , повређено право на рад зајемчен о чланом 60. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу усвојио, одлучујући као у тачки 3. изреке.
Уставни суд је, у циљу отклањања последица учињене повреде, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у ставу 4. изреке поништио пресуду Врховног касационог суда Рев 2. 1852/10 од 17. новембра 2010. године и одредио да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији подносиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 980/10 од 25. фебруара 2010. године.
8. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду. Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жа лбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу .
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.