Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Владимира Томића из Петроварадина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. јуна 2009. године, донео је
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Владимира Томића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 73/06 од 7. марта 2007. године.
2. Одбацује се уставна жалба Владимира Томића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 887/06 од 7. јуна 2006. године.
1. Владимир Томић из Петроварадина поднео је Уставном суду 29. августа 2007. године уставну жалбу, допуњену поднеском од 25. марта 2009. године, изјављену против решења Врховног суда Србије Рев. 73/06 од 7. марта 2007. године и решења Врховног суда Србије Рев. 887/06 од 7. јуна 2006. године, због „злочина дискриминације државних органа и кршења његових права“ и повреде права зајемчених чл. 18, 21, 22, 36. и 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је истакао да је Музичка школа „Петар Коњовић“ из Сомбора, 17. августа 2004. године објавила конкурс за упражњено радно место професора виолончела. Подносилац уставне жалбе је поднео пријаву на овај конкурс, али је „одбијен и првостепеном и другостепеном одлуком Музичке школе, па је поднео тужбу Општинском суду у Сомбору и у њој тачно образложио зашто је одбијен“. Истакао је да је изгубио наведени судски спор, а да је против другостепене одлуке изјавио ревизију Врховном суду, који је донео оспорено решење Рев. бр. 73/06 од 7. марта 2007. године, којим је „одбио да одлучује о наводима ревизије са образложењем да подносилац уставне жалбе није адвокат“. Музичка школа „Петар Коњовић“ из Сомбора је објавила други конкурс за упражњено радно место професора виолончела, на којем подносилац поново није примљен у радни однос, па је по пријему другостепене одлуке школе покренуо спор пред судом, који је такође правноснажно изгубио. Против другостепене судске одлуке подносилац уставне жалбе је изјавио ревизију Врховном суду Србије, која је одбачена решењем Рев. бр. 887/06 од 7. јуна 2006. године, јер није изјављена од стране адвоката. Предложио је да Уставни суд „утврди и отклони дискриминацију“, тако што ће га праведно обештетити и тако што ће обавезати Музичку школу „Петар Коњовић“ из Сомбора да га запосли на радно место професора виолончела.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Врховни суд Србије је решењем Рев. 73/06 од 7. марта 2007. године одбацио као недозвољену лично изјављену ревизију подносиоца уставне жалбе против другостепене пресуде Окружног суда у Сомбору Гж-1-643/05 од 5. октобра 2005. године, којом је одбијена његова жалба и потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Сомбору П-1-550/04 од 11. марта 2005. године. У образложењу је истакнуто да је одредбом члана 84. став 2. Закона о парничном поступку прописано да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости, а да је одредбом члана 401. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку прописано да је ревизија недозвољена ако ју је изјавило лице које није адвокат. Пошто је ревизију подносилац уставне жалбе (у наведеној парници тужилац) изјавио лично, стекли су се законски услови да се ревизија као недозвољена одбаци.
4. Одредбама члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучујуе о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
За одлучивање по овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП).
Одредбом члана 84. став 2. ЗПП је прописано да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости.
Одредбом члана 401. став 2. тачка 2. ЗПП је прописано да је ревизија недозвољена ако је ревизију изјавило лице које није адвокат, а одредбом члана 404. ЗПП да ће неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења (члан 401.), није учинио првостепени суд.
Одредбама члана 491. ЗПП је прописано да ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по досадашњим прописима (став 1.), као и да о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучити по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона (став 4.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 36. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права и на правно средство.
Врховни суд Србије je у образложењу оспореног решења дао уставноправно прихватљиве разлоге због чега је сматрао да је ревизија недозвољена. Наведене законске одредбе члана 84. став 2. и члана 401. став 2. тачка 2. ЗПП су императивне природе. Подносилац уставне жалбе је изјавио ревизију лично, а не преко адвоката и тиме поступио супротно законским одредбама. Оваквом одлуком, садржаном у оспореном ревизијском решењу, подносиоцу уставне жалбе није повређено уставно право на једнаку заштиту права и на правно средство. Подносилац уставне жалбе је, према врсти спора, имао законску могућност изјављивања ревизије, као ванредног правног средства у парничном поступку, против правоснажне пресуде Окружног суда Сомбору. Он је ту могућност и искористио, али не на процесни начин утврђен обавезујућом законском нормом.
Уставни суд оцењује да је Врховни суд Србије у оспореном решењу правилно применио одредбе Закона о парничном поступку, поштујући начело временског важења закона. У наведеној прелазној одредби члана 491. став 1. важећег ЗПП, прописано је да ће се даљи поступак спровести по досадашњим прописима, тј. по прописима раније важећег Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 3/02), ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава. Пошто је важећи ЗПП ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, а првостепена пресуда у предметној парници је донета 11. марта 2005. године, то се у овом поступку имају применити процесне одредбе овог Закона о парничном поступку. Самим тим, примењују се и одредбе поступка које се налазе у глави петој Закона, које прописују правила која се односе на пуномоћнике странака, а међу њима и одредба члана 84. став 2. ЗПП која предвиђа обавезу странке да је у поступку по ревизији мора заступати адвокат. Иако одредбе члана 491. став 4. ЗПП прописују да ће се о ревизији која је изјављена у поступку покренутом пре почетка примене новог ЗПП, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона, то се у конкретном случају не односи на одредбе ЗПП о обавезном заступању странке – подносиоца ревизије од стране адвоката, већ на одредбе које уређују сам институт ревизије као ванредног правног средства, у погледу вредности предмета спора и врсте спора у којима је ревизија дозвољена по раније важећим правилима парничног поступка.
Уставни суд оцењује да подносиоцу уставне жалбе решењем Врховног суда Србије Рев. 73/06 од 7. марта 2007. године, нису повређена ни друга Уставом зајемчена права на које се позива у уставној жалби, зајемчена одредбама чл. 18, 21, 22. и 60. Устава, јер нису у директној вези са садржином оспореног акта, који је искључиво процесне природе.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. 887/06 од 7. јуна 2006. године, Уставни суд је нашао да иста није дозвољена, јер је оспорено решење донето пре ступања на снагу Устава од 8. новембра 2006. године, који је у члану 170. установио уставну жалбу као правно средство. Стога је Уставни суд оценио да уставну жалбу у том делу треба одбацити, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 24/2008 и 27/2008), одлучио као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић