Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. В. из Б, Ђ. Г. из Б, Г. М. из Н, С. Т. из Н, Ј. П. из Н, Ј. И. из Б, М. В. из Б, Д. М. из Б. и Б. Ј. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. новембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбијају се као неосноване уставне жалбе В. В. и Ђ . Г. против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10) од 11. новембра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године , због повреде права на тајност писама и других средстава општења зајемченог одредбом члана 41. Устава Републике Србије, док се уставна жалба Вукмана Вукашиновића у преосталом делу одбацује.
2. Одбацују се уставне жалбе Г. М, С. Т, Ј. П, Ј. И, М. В, Д. М. и Б. Ј. против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10) од 11. новембра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. В. и Ђ. Г, обојица из Б, подне ли су 29. јуна 2012. године, преко пуномоћника Ж . С, адвоката из Б, Уставном суду уставне жалб е против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10) од 11. новембра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године, због повреде права на тајност писама и других средстава општења зајемченог одредбом члана 41. Устава Републике Србије. Подносилац В. В . је у допуни уставне жалбе од 7. новембра 2012. године додатно истакао и повреду права на правично суђење из члана 32. Устава.
Г. М. из Н. је поднела 24. јула 2012. године, преко пуномоћника С. Ђ, адвоката из Н, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10) од 11. новембра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године, због повреде права из чл. 32, 34. и 36. Устава.
С. Т. и Ј. П, обоје из Н, поднели су 24. јула 2012. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Н, Уставном суду уставне жалбе против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10) од 11. новембра 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године, и то подносилац С. Т. због повреде права на правично суђење зајемченог одредбама члана 32. Устава, а подноситељка Јелена Петров због повреде права из чл. 32. и 36. Устава.
Ј. И, М. В. и Д. М, сви из Б, поднели су 30. јула 2012. године Уставном суду уставне жалбе против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10) од 11. новембра 2009. године, због повреде права на правично суђење зајемчаног одредбама члана 32. Устава.
Б. Ј. из Б. поднео је 3. септембра 2012. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10)од 11. новембра 2009. године, због повреде права на правично суђење зајемчаног одредбама члана 32. Устава.
Имајући у виду да се свим уставним жалбама оспоравају исте судске одлуке, донете у кривичном поступку у коме су сви подносиоци имали својство окривљених, Суд је одлучио да по наведеним уставним жалбама води јединствени поступак.
2. Подносиоци уставних жалби В. В. и Ђ. Г. повреду права из члана 41. Устава образлажу неправилном применом одредаба члана 232. Законика о кривичном поступку, наводећи да суд није могао наредити мере надзора и снимања телефонских комуникација према њима јер за кривична дела која су им била стављена на терет такво ограничење права није било прописано важећим процесним нормама. У допуни уставне жалбе подносилац В. В. је навео да првостепени суд није правилно утврдио чињенично стање јер није спровео вештачење од стране стручњака за информационе технологије, већ је закључке у пресуди донео на основу исказа сведока.
Подноситељка уставне жалбе Г. М, истичући повреде означених уставних права, заправо оспорава утврђено чињенично стање и правну квалификацију кривичног дела због којег је оглашена кривом и сматра да меродавно право није било правилно примењено ни у погледу одмеравања врсте и висине кривичне санкције. У уставној жалби је наведено да у оспореним пресудама није образложено у чему се „састоји радња саизвршилаштва подноситељке са радњама осталих окривљених“ од којих већину ни не познаје. Подноситељка уставне жалбе је преко свог пуномоћника, адвоката, навела да поднету уставну жалбу образлаже на основу одредаба члана 482. Законика о кривичном поступку и предложила је да Уставни суд поништи оспорену другостепену пресуду „тако што ће је огласити кривом само за кривично дело из члана 359. став 1. Кривичног законика“.
Подносилац уставне жалбе С. Т. навео је да у оспореним пресудама нису индивидуализоване радње извршења кривичног дела за које је осуђен као и да „није осуђен за исти чињенични опис дела за које је оптужен“.
Подносиоци С. Т. и Ј. П. додатно су навели да није доказан њихов субјективни однос према делу и сматрају да је одбијањем оптужби против њих због кривичног дела злочиначког удруживања заправо искључено постојање саизвршилаштва, наводећи да „кад нема групе нема ни заједничког извршења дела“. Подносиоци су, такође, навели да нису имали „једнак процесни третман“ у односу на остале саокривљене, с обзиром на то да нису сви саокривљени обавезани на накнаду штете.
Подносиоци уставних жалби Ј. И, М. В, Д. М. и Б. Ј. повреду права на правично суђење образлажу пре свега погрешно утврђеним чињеничним стањем. У уставним жалбама је, између осталог, наведено да целокупно суђење није било правично, јер је на све окривљене вршен притисак да признају извршење кривичних дела, па је тако окривљени С.Л. под притиском истражног судије и да би био пуштен из притвора, дао исказ којим је теретио саокривљене, а на којем су засноване оспорене пресуде иако је у каснијем току поступка окривљени С.Л. изменио наводе и „повукао исказ из истраге“. Такође је наведено да би, да је суд извео доказ информатичким вештачењем, било јасно да ли је уопште било технички могуће извршити кривично дело на начин како је то описао тужилац.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. У спроведеном поступку утврђено је да су оспореном првостепеном пресудом Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10) од 11. новембра 2009. године подноси оци уставних жалби оглашени кривим због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. у вези са чланом 33. Кривичног законика у саизвршилаштву са још 31 саокривљени м лиц ем, и осуђени на казне затвора у ефективном трајању. Оспореном другостепеном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године преиначена је пресуда Окружног суда у Београду – Посебно одељење КП. 14/06 (К. По1. 66/10) од 11. новембра 2009. године тако што је према подносиоцима одбијена оптужба услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења за кривично дело злочиначко удруживање из 346. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, те је преиначена одлука о казни, и то само у погледу висине казне затвора .
5. Одредбама Устава, на чију се повреду подносиоци позивају у уставним жалбама, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (члан 34. став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, а да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.); да је изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход (члан 34. став 5.); да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева (члан 34. став 6.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива (члан 41. став 1.); да су одступања дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 41. став 2.).
За оцену навода и разлога уставних жалби са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду подносиоци позивају, битне су одредбе Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04 и 85/05), који је важио како у време извршења предметних кривичних дела тако и у време издавања наредби истражних судија и прикупљања спорних доказа, а којима је, између осталог, било прописано: да истражни судија, на писмени и образложени предлог јавног тужиоца, може наредити надзор и снимање телефонских и других разговора или комуникација другим техничким средствима и оптичка снимања лица за која постоје основи сумње да су сама или са другим извршила кривична дела са елементима организованог криминала (фалсификовање и "прање" новца, неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, недозвољена трговина оружјем, муницијом или експлозивним материјама, трговина људима), давања и примања мита, изнуде и отмице (члан 232. став 1. тачка 3)); да одредбе ове главе садрже посебна правила за кривично гоњење учинилаца кривичних дела организованог криминала, за поступак одузимања предмета и имовинске користи и поступак међународне сарадње у откривању и кривичном гоњењу учинилаца кривичних дела организованог криминала (члан 504а став 1.); да се одредбе ове главе примењују на случајеве основане сумње да је извршено кривично дело резултат организованог деловања више од два лица чији је циљ вршење тешких кривичних дела ради стицања добити или моћи (члан 504а став 3.); да истражни судија, на захтев јавног тужиоца, може према лицу за које постоје основи сумње да само или заједно са другим лицима припрема кривично дело организованог криминала, поред мера из чл. 232. и 234. овог законика, да одобри и примену мера: пружање симулованих пословних услуга, склапање симулованих правних послова и ангажовање прикривених иследника, ако се кривично дело организованог криминала на други начин не би могло открити, доказати или спречити, или би то било повезано са знатним тешкоћама (члан 504љ став 1.).
Одредбама Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала ("Службени гласник РС", бр. 42/02 и 39/03) било је прописано да организовани криминал у смислу овог закона представља вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе, односно друге организоване групе или њених припадника за која је предвиђена казна затвора од четири године или тежа казна. (члан 2.); да се под организованом криминалном групом из члана 2. овог законика подразумева група од три и више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је предвиђена казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања, посредно или непосредно, финансијске или друге материјалне користи (члан 3. став 1.); да се под другом организованом групом из члана 2. овог закона подразумева група која није образована у циљу непосредног вршења кривичних дела, нити има тако развијену организациону структуру, дефинисане улоге и континуитет чланства својих припадника, али је у функцији организованог криминала (члан 3. став 2.).
Одредбом члана 359. став 3. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09 ) било је прописано да службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да а ко је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристопедесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година (став 2.); да а ко вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.) .
6.1. Оцењујући наводе уставних жалби подносилаца В. В. и Ђ. Г. о истакнутој повреди права из члана 41. Устава, Уставни суд, најпре , констатује да право на тајност писама и других средстава општења није апсолутно и неограничено, јер су самим Уставом утврђена одступања од овог права, сагласно члану 20. став 1. Устава, којим је утврђено да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена, ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Тако је одредбом члана 41. став 2. Устава утврђено да су одступања од неповредивости тајности писама и других средстава комуницирања дозвољена само под одређеним условима, и то на одређено време и на основу одлуке суда и у сврхе које су такође утврђене овом одредбом Устава, а односе се на неопходност вођења кривичног поступка или заштиту безбедности Републике Србије, на начин који може бити уређен само законом.
Насупрот наводима уставних жалб и, оцењујући постојање повреде права на тајност писама и других средстава општења зајемченог одредбом члана 41. став 1. Устава, до које је по мишљењу подносилаца дошло непоштовањем законом прописане процедуре у погледу начина прикупљања доказа надзором и снимањем њихових телефонских разговора, Уставни суд је на становишту да се тумачење цитираних одредби чл. 232. и 504љ Законика о кривичном поступку од стране кривичних судова не може сматрати произвољним и арбитрерним. Кривични судови, у конкретном случају, уставноправно прихватљивим тумачењем одредби чл. 232. и 504љ ЗКП, нису изашли из оквира Уставом дозвољеног одступања од неповредивости права на тајност средстава комуникације. Дакле, полазећи од тога да је против подноси лаца уставне жалбе вођен кривични поступак због кривичних дела са елементима организованог криминала и да су за потребе тог поступка, на основу наредби надлежног суда које су донете под условима и на начин предвиђен законом, поред осталих, прикупљани и докази снимањем телефонских и других разговора окривљених лица у одређеном временском периоду, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају одступање од Уставом утврђеног права на неповредивост тајности писама и других средстава општења учињено под условима утврђеним Уставом и на начин прописан законом. Стога су неосновани наводи подносилаца уставних жалб и В. В. и Ђ. Г. да тајни надзор њихових телефонских разговора није могао бити наређен, јер одредбом члана 232. став 2. тада важећег ЗКП таква могућност није била прописана за кривично дело злоупотребе службеног положаја, које им је било стављено на терет, и по оцени Уставног суда представљају погрешно тумачење процесног кривичног законодавства од стране подноси лаца уставних жалб и.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС), уставне жалбе В. В. и Ђ. Г, у односу на истакнуту повреду права из члана 41. Устава, одбио као неосноване, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6.2. У вези са истакнутим захтевом подносиоца В. В. од 7. новембра 2012. године који се односи на повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. Устава, Уставни суд указује да се благовременост накнадног поднеска у којем се истиче нови захтев о коме Уставни суд треба да одлучи, везује за датум предаје тог поднеска.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године подносиоцу В. В. достављена пре 29. јуна 2012. године – када је изјављена уставна жалба.
Имајући у виду датум подношења допуне уставне жалбе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7.1. По оцени Уставног суда, из садржине уставне жалбе Г. М. произлази да подноситељка није образложила повреду права на правну сигурност у казненом праву, јер осим тога што је члан 34. Устава означила у уводу уставне жалбе, ниједан навод уставне жалбе се садржински не односи на повреду тих уставних права, нити се у било ком делу образложења уставне жалбе ова права помињу. Уставни суд указује да само позивање на одређено право зајемчено Уставом, а без навођења уставноправних разлога којима се поткрепљују тврдње о његовој повреди, уставну жалбу не чини допуштеном.
Оцењујући наводе уставних жалб и Г . М, С . Т, Ј . П, Ј. И, М. В, Д. М. и Б. Ј. у погледу истакнутих повреда права из чл. 32. и 36. Устава, Уставни суд је на становишту да подносиоци, незадовољни исходом кривичног поступка који је претходио подношењу уставних жалб и, повреду права из члана 36. заснивају на повреди права на правично суђење, те да оспоравајући утврђено чињенично стање и понављајући разлоге жалбе изјављене против првостепене пресуде од Уставног суда, у суштини, захтевају да поступа као инстанциони (виши) суд. Овакав закључак Суда додатно потврђује и истакнути захтев подноситељке Г . М. да Уставни суд оспорену другостепену пресуду поништи и “огласи је кривом само за кривично дело из члана 359. став 1. Кривичног законика“.
С тим у вези, Уставни суд указује да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То значи да дословно понављање садржине правних средстава коришћених у поступку пред редовним судовима, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд констатује да одлучујући о уставној жалби није надлежан да оцењује доказе изведене у судском поступку, нити да преиспитује правилност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима. Право је суда у кривичном поступку, да по слободном судијском уверењу, након спроведеног доказног поступка, оцени којим ће изведеним доказима поклонити поверење и које ће чињенице узети као доказане. Са друге стране, обавеза је суда да на одговарајући начин образложи како је утврдио правно релевантне чињенице, јер слободна оцена доказа не дозвољава произвољност и неограничено слободно закључивање. Из садржине оспорених пресуда утврђено је да оне садрже детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење на који начин су судови по слободном судијском уверењу, након спроведеног веома обимног доказног поступка, утврдили све правно релевантне чињенице и аргументовано изнели на основу којих доказа је утврђено да су подносиоци уставних жалби криви за извршење кривичног дела које је било предмет оптужбе у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе. По оцени Уставног суда, наводима изнетим у уставним жалбама нису доведени у сумњу закључци кривичних судова, нити њихови наводи указују на евентуалну произвољност, односно арбитрерност у одлучивању.
7.2. Уставни суд је, посебно оцењујући наводе подносилаца уставних жалби у погледу оспорене правне квалификације кривичног дела, као и постојања саизвршилаштва и њиховог субјективног односа према делу за које су оглашени кривим, најпре утврдио да, из образложења оспорених пресуда произлази да су судови несумњиво утврдили да је извршењем кривичног дела злоупотребе службеног положаја (за које су подноси оци уставне жалбе са још 31 лицем оглашен и крив им) прибављена противправна имовинска корист у износу од 85.743.000,00 динара и оценили да се та квалификаторна околност односи на све оптужене (дакле, и на подносиоце уставних жалби), коју су они остварили заједничким деловањем, јер су били свесни да у томе учествује више лица, на више нивоа организованости према систематизацији – инкасанти, сменовође... , да је свакоме од оптужених лица било познато да предузимају активности које према опису њиховог радног места нису биле дозвољене и да само њихове радње у том смислу нису довољне, већ се ради о низу синхронизованих активности у које је укључено више лица, као и да су то чинили у дужем временском периоду који није био унапред ограничен, а што све указује да су ишли за тим да прибаве што већу имовинску корист. У образложењу оспорене првостепене пресуде, такође је оцењено да су оптужени били свесни да се њихова ванредна активност односи само на најскупље наплатне карте за возила „девете категорије“ те да су примали новац мимо плате и других уобичајених примања, што указује на постојање свести да тај новац добијају управо за ту делатност, за коју су знали да је незаконита, а којом су сви заједно остварили противправну имовинску корист у износу који вишеструко премашује доњи лимит имовинског цензуса за најтежи облик кривичног дела злоупотребе службеног положаја. Стога је Уставни суд оценио као очигледно неосноване и наводе уставних жалби којима се оспорава правна квалификација дела и постојање субјективног односа подносилаца уставних жалби према делу за које су оглашени кривим. Из образложења оспорених пресуда произлази да је висина прибављене противправне имовинске користи у вишемилионском износу утврђена вештачењем само за период од 15. јануара 2006. године до 14. маја 2006. године, те је стога и имовинско-правни захтев делимично досуђен, а оштећени је упућен да преостали део истакнутог имовинско–правног захтева остварује у парничном поступку, јер подаци кривичног поступка нису пружили поуздан основ за потпуно пресуђење о истакнутом имовинско-правном захтеву. Поред тога, кривични судови су правноснажно солидарно обавезали на накнаду делимично утврђене штете само оне окривљене за које су подаци кривичног поступка пружили поуздан основ за такво делимично пресуђење у погледу истакнутог имовинско–правног захтева. Из образложења оспорених пресуда, такође, произлази да према изведеним доказима у кривичном поступку, није било могуће прецизно утврдити појединачан допринос сваког оптуженог посебно, због чега су окривљени обавезани на накнаду штете солидарно, а у погледу преосталог, недосуђеног имовинско–правног захтева оштећени је упућен да у парничном поступку доказује висину штете и појединачан допринос окривљених у њеном настанку.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да су очигледно оносноване тврдње подносиоца С. Т. и Ј. П. да су доведени у неравноправан положај у односу на оне оптужене који нису солидарно обавезани на накнаду штете. Такође, нису уставноправно прихватљиве тврдње подносилаца о непостојању саизвршилаштва и њиховог субјективног односа према делу. Наиме, по оцени Уставног суда, оспорене пресуде садрже уставноправно прихватљива образложења, а наводима подносилаца уставних жалб и нису дов едени у сумњу закључци Вишег суда у Београду ни у погледу постојања умишљаја код оптужених, овде подносилаца уставних жалби.
7.3. У погледу навода подносиоца уставне жалбе С. Т. о прекорачењу оптужбе против њега, Уставни суд је утврдио да су ове тврдње подносиоца биле предмет оцене у редовном жалбеном поступку, у погледу којих је у оспореној другостепеној пресуди дато јасно и уставноправно прихватљиво образложење. По оцени Уставног суда, не може се сматрати произвољним став кривичних судова да нема прекорачења оптужбе у ситуацији, као што је конкретна, када између чињеничног описа из диспозитива оптужнице и изреке првостепене пресуде постоје одређена одступања, и то само у погледу конкретизације начина извршења кривичног дела које је окривљенима (и подносиоцу уставне жалбе) стављено на терет, под условом да је догађај који је био предмет оптужбе у основи остао неизмењен у изреци пресуде. Стога је Уставни суд оценио као очигледно неосноване тврдње подносиоца С. Т. да „није осуђен за исти чињенични опис дела за које је оптужен“, а којима је образложена повреда права на правично суђење.
7.4. Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе Ј. И, М. В, Д. М. и Б. Ј. да је у току кривичног поступка на све окривљене вршен притисак да признају извршење кривичних дела, па да је тако и кривица именованих подносилаца утврђена на основу признања саокривљеног С.Л. датог у истрази под притиском истражног судије да би што раније био пуштен из притвора, Уставни суд најпре констатује да подносиоци нису доставили ниједан доказ у прилог својих тврдњи. Поред тога, из образложења оспорених пресуда произлази да је признање окривљеног С.Л. из претходног поступка поткрепљено другим многобројним доказима, нарочито економско-финансијским вештачењем и транскриптима прислушкиваних телефонских разговора, а првостепени суд је оценио да није постојао ниједан логичан разлог зашто би окривљени С.Л. теретио ове оптужене осим истине. Стога се наводи уставних жалби именованих подносилаца, без одговарајућих доказа не могу прихватити као уставноправни разлози којима се доводи у сумњу правичност оцене свих изведених доказа од стране кривичних судова, па тако ни признања саокривљеног С.Л. из претходног поступка и неприхватања његове измењене одбране у даљем току поступка, а стим у вези и одлучивања кривичних судова у погледу постојања кривице подносилаца уставних жалби.
По оцени Уставног суда, о жалбама изјављеним против првостепене пресуде одлучивао је надлежан другостепени суд, који је детаљно одговорио на све битне жалбене наводе подносилаца уставних жалби и за своје разлоге дао уставноправно прихватљиво образложење. Уставни суд, такође, сматра да је првостепени суд врло детаљно и разумљиво образложио из којих разлога је извођење појединих доказа, између осталих и спровођење информатичког вештачења (које су посебно истакли подносиоци Ј. И, М. В, Д. М. и Б. Ј.), сувишно и противно начелима економичности и целисходности. С обзиром на то да су кривични судови јасно образложили разлоге због којих није нужно нити целисходно изводити поједине доказе одбране, Уставни суд је оценио да се наводи подносилаца Ј. И, М. В, Д. М. и Б. Ј. не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди означених права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставне жалбе Г. М, Ј. И, М. В, Д. М. и Б. Ј, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, док је уставне жалбе С. Т. и Ј. П. оценио као очигледно неосноване, те их је одбацио сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.