Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П. из Л, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. децембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П1. 52/07 повређено право подносиоца на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде и државне управе.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П. из Л. поднео је 29. марта 2011. године, преко пуномоћника М. Ж, адвоката из Л, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П1. 52/07. Предложио је да Уставни суд усвоји жалбу, а истакао је и захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13–Одлука УС) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду П 1. 14175/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
М. П, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 20. августа 1999. године Првом општинском суду у Београду (у даљем тексту: Општински суд) тужбу против Републике Србије – Министарство унутрашњих послова – Секретаријат у Лесковцу, којом је тражио да се се пониште као незаконита решење тужене број 116-1-14, 82/98 и 22/99 од 23. маја 1999. године у ставу другом и трећем диспозитива решења, и решење Вишег дисциплинског суда Министарства унутрашњих послова Републике Србије ВДС број 116-538/99 од 25. јуна 1999. године, којима му је престао радни однос, те да се тужена обавеже да га врати на рад и распореди на одговарајући начин.
Пресудом Општинског суда П1. 1203/99 од 7. марта 2001. године усвојен је тужбени захтев тужиоца.
Окружни суд у Београду је решењем Гж1. 1067/01 од 11. јула 2001. године усвојио жалбу тужене и укинуо пресуду Општинског суда П1. 1203/99 од 7. марта 2001. године.
Општински суд је пресудом П1. 2642/01 од 4. априла 2003. године, у ставу првом изреке, делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и поништио оспорено решење тужене у ставу другом диспозитива, у ком је тужилац оглашен кривим што је одбио извршење службених послова, док је у ставу другом изреке, одбијен тужбени захтев тужиоца у делу којим тражио поништај оспореног решења у ставу диспозитива којим је оглашен кривим због одбијања прописаног здравственог прегледа, као и враћање на рад, док је у ставу трећем изреке одбијен тужбени захтев тужиоца да му тужена надокнади трошкове поступка. Против наведене пресуде обе парничне странке су у јулу 2003. године изјавиле жалбе.
Решењем Окружног суда у Београду Гж1. 1989/03 од 6. октобра 2004. године списи предмета су враћени првостепеном суду, ради допуне поступка. У образложењу решења је наведено да првостепени суд посебним решењем треба да оцени дозвољеност жалбе тужене од 25. јула 2003. године.
Општински суд је решењем П1. 2642/01 од 2. новембра 2004. године одбацио жалбу тужене као недозвољену.
Окружни суд у Београду је решењем Гж1. 3348/05 од 13. октобра 2006. године укинуо ожалбену пресуду у ставу другом и трећем изреке и предмет вратио на поновно суђење.
У поновном првостепеном поступку предмет је добио број П1. 52/07. Тужилац је поднеском од 11. септембра 2008. године преиначио тужбу, тако што је поред постојећих, истакао и захтев за исплату одређених новчаних износа на име регреса за коришћење годишњег одмора, накнаде штете због неисплаћених зарада у периоду од 24. маја 1999. године до доношења пресуде, са припадајућом законском затезном каматом, те захтев да тужена изврши за њега уплате на име доприноса за социјално осигурање надлежним фондовима. Поднеском од 12. децембра 2008. тужилац је прецизирао тужбени захтев.
Током трајања поступка одржано је 12 рочишта за главну расправу.
Пресудом Општинског суда П1. 52/07 од 28. јануара 2009. године усвојен је у целини тужбени захтев тужиоца. Решењем тог суда П1. 52/07 од 22. априла 2009. године извршена је исправка пресуде од 28. јануара 2009. године.
Поступајући по жалби тужене, Апелациони суд у Београду је пресудом Гж1. 7261/10 од 16. марта 2011. године потврдио пресуду Општинског суда П1. 52/07 од 28. јануара 2009. године.
Пресудом Врховног касационог суда Рев2. 517/11 од 9. новембра 2011. године одбијена је као неоснована ревизија тужене изјављена против другостепене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 7261/10 од 16. марта 2011. године.
4. Разматрајући основаност уставне жалбе, Уставни суд и у овом случају констатује да су испуњени услови да се приликом оцене да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не, узме у обзир стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије којим се јемчи право на суђење у разумном року као елемент права на правично суђење и обезбеђује уставносудска заштита Уставом зајемчених права и слобода у поступку по уставној жалби, а из разлога што парнични судски поступак по својој природи представља јединствену целину. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак започет подношењем тужбе Општинском суду 20. августа 1999. године и да је коначно завршен доношењем пресуде Врховног касационог суда Рев2. 517/11 од 9. новембра 2011. године. Наведено трајање поступка од преко 12 година несумњиво указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Иако је разумна дужина трајања једног судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца као што су сложеност чињеничних и правних питања која треба расправити и утврдити, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова и природа, односно значај захтева о коме се у поступку одлучује за подносиоца уставне жалбе, трајање судског поступка од преко 12 година не може бити оправдано ниједним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће да утичу на његову дужину. Ово посебно ако се има у виду да је у питању радни спор који захтева нарочиту хитност у поступању и одлучивању, због његове често егзистенцијалне природе, а с обзиром да је тужбеним захтевом тражен поништај решења о престанку радног односа и радноправна реституција тужиоца, те да подносилац својим понашањем није допринео дужем трајању поступка.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду у предмету П1. 52/07. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
5. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде уставног права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а превасходно дужину трајања предметног парничног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог суда, затим Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.