Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Њ. К. и М. П, обе из Б. Д. П, Њ. К. из Л, М. В. из С. С, Б. М. из К. и М. Е, В. К. и Л. А, свих из В, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. децембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Њ. К, М. П, Њ. К, М . В, Б. М, М. Е, В. К. и Л. А. и утврђује да су пресудама Општинског суда у Врбасу П1. 131/06 од 19. новембра 2007. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 720/10 од 7. децембра 2010. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 720/10 од 7. децембра 2010. године и одређује да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку по жалби тужилаца изјављеној против пресуде Општинског суда у Врбасу П1. 131/06 од 19. новембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Њ. К, М. П, обе из Б. Д. П, Њ. К. из Л, М. В. из С. С, Б. М. из К. и М . Е, В. К. и Л. А, сви из В, су 18. фебруара 2011. године, преко пуномоћника Ж . П, адвоката из В, Уставном суду поднели уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке због повреде начела забране дискриминације, као и повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, утврђених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе, износећи чињенице које су претходиле судском спору у коме су донете оспорене пресуде и детаљно образлажући парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе наводе: да им је оспореним пресудама, услед старосног доба и дужине радног стажа, ускраћено право да, као и други запослени којима је радни однос престао код послодавца услед технолошких, економских и организационих промена, остваре пун износ отпремнине гарантоване појединачним колективним уговором код послодавца, будући да им је исплаћен умањен износ отпремнине сразмерно преосталом времену до одласка у пензију; да остваривање права на пензију не може послужити као један од критеријума за обрачун отпремнине; да су поступајући судови дали предност споразуму и потписаној признаници означеној као – исплата отпремнине у односу одредбу члана 134. Појединачног колективног уговора код послодавца и решењима о отказу уговора о раду према којима су они имали право на исплату отпремнине у висини од 180 евра по години радног стажа у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате; да им је и програмом за решавање вишка запослених за исплату био утврђен пун износ отпремнине, те да се њихова решења о отказу и споразуми које су потписали нису разликовала од истих у односу на друге запослене, али је њима ипак исплаћен умањени износ. Полазећи од свега наведеног подносиоци сматрају да су им повређена означена права, те предлажу да се пониште оспорене пресуде и да им се утврди право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – УС) има исту садржину као и члан 170 Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку на основу документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Врбасу П1. 131/06 од 19. новембра 2007. године одбијен је захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, за поништај споразума закључених дана 14. априла 2006. године са туженим, те за обавезивање туженог да им исплати износе описане у изреци првостепене пресуде, а на име разлике отпремнине.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 720/10 од 7. децембра 2010. године одбијена је жалба тужилаца и потврђена је пресуда Општинског суда у Врбасу П1. 131/06 од 19. новембра 2007. године . У образложењу ове пресуде је наведено: да су према утврђењу првостепеног суда тужиоци били запослени код туженог на неодређено време, али им је решењима туженог априла 2006. године престао радни однос услед технолошких, економских и организационих промена у предузећу; да је Појединачним колективном уговору који je у време отказа уговора о раду важио код туженог било предвиђено да ће запосленима којима услед технолошких, економских и организационих промена буде престао радни однос, бити исплаћена одговарајућа отпремнина предвиђена ПКУ; да су тужиоци са туженим закључили споразум којим je у тачки 3 . прописано да је запослени упознат са износом отпремнине која је предвиђена Законом о раду и важећим КУ, те да закључењем споразума са послодавцем уговара и прихвата висину отпремнине која му је обрачуната и исплаћена приликом изјављивања отказа уговора о раду услед технолошког вишка; да је приликом уласка у просторију у којој је предметни споразум потписиван тужиоцима понуђено да потпишу решење о отказу уговора о раду, што су исти и учинили, потом су потписали споразум у погледу отпремнине, затим и писмено „исплата отпремнине“, а пре потписивања наведених писмена иста нису прочитали, али их нико у томе није спутавао, пожуривао нити вршио било какав притисак који би утицао на то да исти писмена потпишу против своје воље; да је запосленима којима је остало мање од две године до пензије тужени понудио да потпишу решење о отказу уговора о раду или да остану у уговорном односу са послодавцем за стицање права на пензију; да би, сагласно наведеном КУ тужени морао да исплати запосленима 180 евра по години радног стажа; да тужени није имао економски интерес да плати тај износ за запослене који су имали мање од две године до одласка у пензију, те је оставио могућност овим радницима да изаберу да ли желе да остану у радном односу или да узму отпремнину која износи толико колико би износиле зараде које би исти примили да остану да раде до пензије, умањене за износе које би добили од Националне службе за запошљавање; да је тужиоцима који су потписали споразум о отпремнини и примили новац, износ отпремнине обрачунат тако што је узета просечна бруто зарада тужилаца у последњих шест месеци када су радили помножена са месецима преосталим до старосне пензије, те умањена за накнаду коју би примили од Националне службе за запошљавање; да би у случају да тужиоцу нису прихватили да потпишу решење о отказу уговора о раду, исти остали у радном односу код туженог до одласка у пензију и примили исти износ новца као по основу отпремнине; да је имајући у виду наведено чињенично стање, првостепени суд одбио захтев тужбе налазећи да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 65 . став 1 . ЗОО, те да нема основа за поништај предметног споразума о регулисању отпремнине. Другостепени суд указује да је чињеница да је ПКУ, односно анексом, предвиђено да је тужени дужан да запосленима који представљају вишак услед технолошких, организационих и економских промена, исплати износ од 180 евра за сваку годину проведену у радном односу, на име отпремнине, али да је тачком 3 . споразума, који су тужиоци закључили са туженим, предвиђено да је запослени упознат са износом отпремнине која је предвиђена Законом о раду и важећем КУ код послодавца, те да закључивањем тог споразума са послодавцем запослени уговара и прихвата висину отпремнине која му је обрачуната и исплаћена приликом изјављивања отказа уговора о раду услед технолошког вишка. Другостепени суд сматра: да су тужиоци имали могућност да прочитају предметни споразум, те да оспоре дату одредбу, односно да одбију потписивање истог споразума и на тај начин испоље неслагање са истим; да су тужиоци тај споразум потписали, исплату отпремнине у понуђеном износу прихватили и на тај начин своје право на исплату отпремнине остварили, одобравајући несагласност између износа отпремнине предвиђеног КУ код туженог и оног која им је наведеним споразумом понуђен; да је правилан је закључак првостепеног суда да тужиоци ни на који начин нису били приморани да без своје воље потпишу поменута писмена, што и из исказа тужилаца недвосмислено произилази, тим пре што одлазак тужилаца са рада уз отпремнину која им је понуђена, тужиоцима даје повољну могућност да остваре новчани износ у истој висини који би остварили да раде до одласка у старосну пензију, с тим да до стицања услова за пензију не морају да раде; да није од утицаја методологија обрачуна отпремнине коју је тужени исплатио тужиоцима, будући да су тужиоци својим потписом овакав обрачун и висину прихватили; да правилно првостепени суд закључује да тужени није изазвао заблуду код тужилаца, нити их је одржавао у заблуди у намери да их тим наведе на закључење уговора, те тужиоци не могу захтевати поништај споразума о регулисању отпремнине, у смислу одредбе члана 65 . став 1. 3 ОО; да тужиоци нису били преварени, нити је било мана воља приликом потписивања предметног споразума; да су тужиоци били дужни, у ситуацији када се решава о њиховим правима из радно-правног односа, поступити с дужном пажњом, нарочито када је реч о питањима и правима која прате престанак радног односа, као што је исплата отпремнине.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносиоци у уставној жалби позивају, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. став 2.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195.).
Одредбом члана 134. Колективног уговора код послодавца, који је важио у време доношења решења о отказу уговора о раду подносилаца уставне жалбе, је било прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла (члан 118. став 1. тачка 8.); да је у случају отказа уговора о раду у смислу члана 118. став 1. тачка 8. овог колективног уговора, послодавац дужан да запосленом исплати отпремнину у висини динарске противвредности 180 евра по средњем курсу НБС на дан исплате за сваку годину проведену у радном односу (члан 134.).
5. Оцењујући основаност поднете уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да су подносиоцима у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Наиме, како је подносиоцима радни однос престао због престанка потребе за њиховим радом услед технолошких, економских или организационих промена, у конкретном случају, радни однос им је могао престати само под условом да им претходно буде исплаћена отпремнина утврђена Колективним уговором код послодавца, у складу са одредбама члана 158. Закона о раду. Имајући у виду да је подносиоцима исплаћена отпремнина у укупном износу мањем од износа који им је требао бити исплаћен, у смислу одредбе члана 134. Колективног уговора код послодавца, а да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се у смислу члана 60. став 4. Устава нико не може одрећи, Уставни суд сматра да је другостепени суд на произвољан и арбитреран начин одлучио када је оспореном пресудом одбио жалбу подносиоца и потврдио првостепену пресуду Општинског суда у Врбасу П1. 131/06 од 19. новембра 2007. године.
При томе, по оцени Уставног суда, чињеница да је подносиоцима уставне жалбе приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина и да због тога у законом предвиђеном року нису тражили поништај решења о престанку радног односа, не искључује подносиоце од права да захтевају од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине.
Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да су оспореним пресудама подносиоцима повређена права на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа и оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене другостепене пресуде Гж1. 720/10 од 7. децембра 2010. године и одређивањем да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Општинског суда у Врбасу П1. 131/06 од 19. новембра 2007. године, као у првом делу тачке 1. и тачк и 2. изреке.
6. Уставни суд налази да је неприхватљива тврдња подносилаца да им је повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Наиме, услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима, је постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације, а из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу није се могао извести закључак да је тај услов постоји.
Такође, захтев подносилаца уставне жалбе којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду начела из члана 21. Устава за сада је преурањен, имајући у виду да ће о жалбу тужилаца бити поново одлучивано, чиме ће и евентуална повреда назначеног начела бити преиспитана по наведеном правном средству у жалбеном поступку пред надлежним судом.
Због свега наведеног Уставни суд је, делу који се односи на повреду начела и права из чл. 21. и 36. став 1. Устава, уставну жалбу одбацио, као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.