Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М.С, Г.К. и Ч .И, свих из Н .С, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. децембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М.С, Г.К. и Ч .И. и утврђује да је пресудом Вишег прекршајног суда у Београду – О дељење у Новом Саду Прж. 5061/2010 од 7. септембра 2010. године повређена слобода јавног окупљања подносилаца уставне жалбе, зајемчена одредбом члана 54. став 1. Устава Републике Србије .
2. Поништава се пресуда Вишег прекршајног суда из тачке 1. и одређује да Виши прекршајни суд у Београду – О дељење у Новом Саду донесе нову одлуку о жалбама подноси лаца уставне жалбе изјављен им против решења Општинског органа за прекршаје у Новом Саду Уп. 05-6-600/09 од 12. новембра 2009. године.
3. Ова одлука, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду , има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а решењем Општинског органа за прекршаје у Новом Саду Уп. 05-6-600/09 од 12. новембра 2009. године оглашена су одговорним за извршење прекршаја из члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру.
О б р а з л о ж е њ е
1. М.С, Г.К. и Ч .И, сви из Н.С, преко пуномоћника Н .И, адвоката из Н.С, поднели су 24. децембра 2010. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде и решења наведених у изреци, због повреде начела, права и слобода из члана 3. став 1, члана 21, члана 32. ст ав 1 . и чл. 46. и 54. Устава Републике Србије, као и повреде члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).
У уставној жалби је наведено да су подносиоци, као чланови синдиката „С.– Н.с.“ из Н.С. 6. новембра 2009. године , у Н .С, учествовали у мирном протесту испред зграде Извршног већа Скупштине аутономне покрајине Војводине, који је уредно пријављен полицији, због чега је против њих покренут прекршајни поступак у коме су кажњени због прекршаја из члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру, чиме су повређена означена уставна начела, права и слободе . Подносиоци сматрају да имају Уставом гарантовану слободу да у мирном и законитом протесту штите своја синдикална права, те да се њиховим кажњавањем ускраћује њихов е уставн е слобод е на мишљење, изражавањ е и јавно окупљање. Такође, подносиоци тврде да је чињенично стање, на коме је заснована њихова прекршајна одговорност погрешно утврђено, јер „ни спорног дана, у спорно време, а ни претходних дана, није било ометања саобраћаја, нити било каквих изгреда од стране учесника протеста“, па тиме ни прекршаја против јавног реда и мира.
Предложено је да Уставни суд поништи оспорену пресуду.
2. Према 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 -УС) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио:
- да је Општински орган за прекршаје у Новом Саду 12. новембра 2009. године донео решење Уп. 05-6-600/09 којим је подносиоце уставне жалбе и још два лица огласио одговорним за извршење прекршаја из члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру, и казнио их новчаним казнама од 10.000 и 15.000 динара;
- да je у изреци оспореног решења, поред осталог, наведено да су подносиоци као окривљени „дана 06.11.2009. године око 11,20 часова односно око поднева у Н .С. у улици Б.М.П. број 16 на платоу испред главног улаза у Извршно веће Скупштине АП Војводине нарушавали јавни ред и мир и спокојство грађана и ометали несметани рад запослених у Извршном већу АП Војводине , на тај начин што су на протесном скупу који траје већ око три месеца радним данима, викали повишеним гласовима дозивајући и прозивајући једног од функционера Извршног већа АП Војводине, чиме су I-редно окривљени Ч.И, II-редно оркивљени С.М, III-редно окривљена Ч.Р, IV-редно окривљена Ђ.М. и V -редно окривљена К.Г, учинили прекршај из члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру “;
- да је у образложењу оспореног решења, поред осталог, наведено и: да „судија за прекршаје закључује да је на бази оваквог доказног поступка у потпуности утврђено чињенично стање ближе описано у изреци решења односно да сви изведени докази чине једну логичну целину којима се потврђују наводи из захтева за покретање прекршајног поступка. Констатација браниоца окривљених да сматра да није било никаквог ремећења јавног реда и мира с обзиром да се ради о пријављеном скупу и да је нормално да на овим скуповима има и вербалних сукоба није прихваћена из разлога што пријављени скуп и вербално обраћање на скупу не даје за право окупљенима да угрожавају права других а што је прецизно уређено чланом 2. Закона о јавном реду и миру. Констатација браниоца да се оспорава исказ испитаног сведока Р .П. јер је исти био непрецизан у вези доласка председника Извршног већа није узета у обзир с обзиром да иста није од утицаја на обележја прекршаја за који се окривљени терете. Посебно је цењено то што окривљени нису пред овим Органом оспоравали да су и приликом ранијих окупљања звиждали, користили пиштаљке и слично а које понашање такође може да има обележје прекршаја ремећења јавног реда и мира или непристојног понашања. То што су окривљени у своју одбрану навели у присуству браниоца да су почетком септембра ове године уредно пријавили Полицијској управи у Новом Саду окупљање групе грађана испред зграде Извршног већа Скупштине АП Војводине односно да имају сагласност за овакво окупљање а које се односи на решавање статуса отпуштених радника а.д. „П.Д." из Н.С, односно да су и означеног дана легално били на пријављеном скупу на означеном месту на платоу испред зграде Извршног већа не оправдава их од тога да виком ремете јавни ред и мир и спокојство грађана и запослених у Извршном већу АП Војводине као и других лица која долазе у ову зграду и то посебно на таквом јавном месту на Б.М. П . а што је опште познато да је ту велика фреквенција пролазака грађана као што је и опш те познато да се на овом месту налази службени улаз у зграду Извршног већа те да ту улазе функционери, запослени у овој згради којих има преко хиљаду као и друге службене делегације које у оквиру својих активности улазе на службени улаз у зграду Извршног већа АП Војводине. Право окупљања граћана не може да ускрати право других на мир и спокојство односно запослених у згради Извршног већа АП Војводине. Дакле, у овом поступку је јасно и недвосмислено утврђено да су прекршене одредбе овог члана 2. Закона о јавном реду и миру који уређује јавни ред и мир и спокојство грађана односно њихове међусобне односе на јавном месту а што је и санкционисано чланом 6. Закона о јавном реду и миру. У поступку је у потпуности доказано да су окривљени својом виком иако су били легално окупљени реметили јавни ред и мир односно нису се понашали тако да обезбеде усклађено стање у односима са другима и то на јавним месту а ради мира и спокојства и достојанства грађана и свих других лица“;
- да је Виши прекршајни суд у Београду – О дељење у Новом Саду, решавајући о жалбама окривљених, донео пресуду Прж. 5061/2010 од 7. септембра 2010. године, којом је изјављене жалбе одбио а првостепено прекршајно решење потврдио;
- да је у образложењу оспорене пресуде Виши прекршајни суд, поред осталог, констатовао да је „првостепени орган на основу спроведеног поступка
правилно утврдио чињенично стање, односно да су окривљени дана 06.11.2009.
године, око 12,00 часова у Н .С. у ул. Б .М.П. бр. 16., на
платоу испред главног улаза у Извршно веће Скупштине АП Војводина, виком
повишеним гласовима нарушавали јавни ред и мир и угрожавали спокојство
грађана, те ометали нормалан рад запослених у Извршном већу Скупштине АП
Војводина, чиме су учинили прекршај из члана 6. ст. 1. Закона о јавном реду и
миру, због чега су правилно од стране првостепеног органа оглашени одговорним
и кажњени“, као и да се „неосновано у изјављеној жалби приговара утврђеном чињеничном стању, на тај начин што се наводи да ce у конкретном случају радило о синдикалном протесту и да окривљени нису виком реметили јавни ред и мир,
имајући у виду да из спроведеног доказног поступка, у коме се окривљени дали
своје одбране, у својству сведока саслушан...“, па су „на основу изведних доказа у потпуности утврђене све одлучне чињенице прекршаја који се окривљенима стављају на терет, наиме да су виком, односно бучним и узнемиравајућим гласовима реметили јавни ред и мир и угрожавали спокојство грађана на јавном месту... на начин како се то не чини у свакодневном животу, чиме су учинили прекршај из члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру“.
4. Одредба члана 3. став 1. Устава утврђује да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима.
Члан 21. Устава утврђује: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.) .
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 46. Устава, који гарантује слободу мишљења и изражавања, је утврђено: да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се с лобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.) .
Слобода окупљања је зајемчена одредбама члана 54. Устава, који утврђује: да је мирно окупљање грађана слободно (став 1.); да о купљање у затвореном простору не подлеже одобрењу, ни пријављивању (став 2.); да се з борови, демонстрације и друга окупљања грађана на отвореном простору пријављују државном органу, у складу са законом (став 3.); да се с лобода окупљања може законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије (став 4.) .
Одредбом члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) прописано је да ће се новчаном казном од 20.000 динара или казном затвора до 20 дана казнити онај ко свађом или виком ремети јавни ред и мир или угрожава безбедност грађана.
Законом о окупљању грађана („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 17/99, 33/99 и 48/94, „Службени лист СРЈ“, број 21/01 и „Службени гласник РС“, бр. 29/01 и 101/05) ( у даљем тексту: Закон) прописано је да су окупљања грађана слободна и да се остварују на начин прописан овим законом (члан 1.).
Одредбама члана 2. Закон а прописано је да се окупљањем грађана, у смислу овог закона, сматра сазивање и одржавање збора или другог скупа на за то примереном простору - у даљем тексту: јавни скуп (став 1.) , да се простором примереним за јавни скуп сматра простор који је приступачан и погодан за окупљање лица чији број и идентитет нису унапред одређени и на коме окупљање грађана не доводи до ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине (став 2.), да се простором примереним за јавни скуп сматра и простор на коме се одвија јавни саобраћај превозним средствима кад је могуће додатним мерама обезбедити привремену измену режима саобраћаја, као и заштиту здравља и безбедност људи и имовине, за шта се обезбеђују средства у складу с овим законом (став 3.), да се јавни скуп не може одржавати у близини Савезне скупштине и Народне скупштине Републике Србије непосредно пре и у време њиховог заседања (став 4.), да се актом општине, односно града одређују простори из ст. 2. и 3. овог члана, с тим да се на простору из става 3. овог члана јавни скуп може одржавати од 8 до 14 и 18 до 23 сата и може трајати најдуже три сата (став 6.).
Одредбом члана 4. став 1. овог закона прописано је да пријаву за одржавање јавног скупа може поднети свако физичко, односно правно лице - у даљем тексту: сазивач.
Одредбом члана 9. став 1. овог закона је предвиђено да ће надлежни орган привремено забранити одржавање јавног скупа који је усмерен на насилно мењање Уставом утврђеног поретка, нарушавање територијалне целовитости и независности Републике Србије, кршење Уставом зајемчених слобода и права човека и грађанина, изазивање и подстицање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње.
Одредбама члана 11. Закона прописано је да надлежни орган може да забрани одржавање јавног скупа ради спречавања ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине (став 1.), да је о забрани одржавања јавног скупа надлежни орган дужан да обавести сазивача најкасније 12 сати пре времена за које је скуп заказан (став 2.), да жалба на забрану из става 1. овог члана не одлаже извршење решења (став 3.).
Одредба члана 12. став 1. прописује да ће, ако у току одржавања јавног скупа наступе околности из члана 9. став 1, односно члана 11. став 1. овог закона, надлежни орган упозорити сазивача да прекине одржавање јавног скупа и позове окупљене грађане да се разиђу ради успостављања реда.
5. Уставни суд је, приликом утврђивања елемената који утичу на оцену постојања повреде уставне слободе на јавно окупљање, пошао од тога да ова слобода представља једну од основних демократских слобода која је усмерена на изражавање и промовисање одређених политичких, социјалних и националних уверења и циљева па се, због такве своје природе, не сме тумачити рестриктивно. Слободом јавног окупљања, зајемчен ом одредбама члана 54. Устава, гарантује се само окупљање грађана које је мирно, и може се ограничити само ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије. Како су слобода јавно г окуп љања и право на мирни протест политичко право и слобода, и као такви су битни и нужни за слободу изражавања у демократском друштву, разумљиво је да ће окупљање резултирати и изражавањем незадовољства или изражавањем одређеног захтева или поруке. Стога, мирно окупљање не значи да уопште не сме доћи ни до каквог узнемиравања околине, али то узнемирење не сме бити претерано. Заштита права и слобода других може бити оправдан разлог за ограничење слободе јавног окупљања, али за свако ограничење јавних окупљања по тој основи мора постојати озбиљан степен вероватноће да ће задирање у права и слободе других бити прекомерно, односно неразумно, што и представља полазиште код оцене потребе ограничења јавних окупљања на основу тога. Овакав став подржава и Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) (видети одлуку Европског суда у предмету Ashughyan v. Armenia, број 33268/03, од 17. јула 2008. године). Понашање које представља прекорачење границе до које се мирни протест штити мора се уско тумачити, а појам „миран“ мора се тумачити тако да укључи и понашање које може на одређен начин сметати особама које се противе идејама или тврдњама које се на мирном окупљању износе, па чак и понашање које привремено кочи, успорава или спречава активности других, оних који не учествују у окупљању. При томе је потребно наћи равнотежу између ов е темељне политичке слободе појединца у демократском друштву и очувања јавног реда и мира, с друге стране. Права и слободе других на које би јавно окупљање могло утицати, по правилу укључују право на приватност, право на мирно уживање имовине, слободу кретања, а под одређеним условима и право на безбедност и слободу. Због тога се окупљање неће сматрати мирним уколико организатори и учесници имају намеру да употребе силу, односно да позову на насиље, или да врше ометање јавног реда и мира.
Уколико приликом јавног окупљања дође до случајног насиља или нереда, појединци који у тим нередима не учествују неће изгубити право на заштиту слободе јавног окупљања и заштиту права на мирно протествовање. И оваквом ставу Уставног суда подршку пружа пракса ЕСЉП (видети одлуку Европског суда у предмету G v. Germany, број 13079/87, од 6. марта 1989. године). Уколико се неко лице кажњава за учествовање у законитом окупљању у којем нема индикација да се то лице понашало на незаконит или непрописан начин, може се претпоставити да ће то покренути питање пропорционалности. Значај овог права је толики да се санкција не може сматрати прихватљивом када учесник протеста није крив ни за један инкриминисани акт учествујући у демонстрацијама које су биле законите.
6. Уставни суд је у конкретном случају вршио оцену повреде слободе окупљања, зајемчен е одредб ама члана 54. Устава , при чему је морао утврдити однос општег и појединачноог интереса, односно проценити ком интересу мора дати примат.
Имајући у виду утврђено чињенично стање, Уставни суд је констатовао да се у конкретном случају радило о прекршајном поступку у коме су подносиоци уставне жалбе, према наводима оспореног решења Општинског органа за прекршаје у Н .С, нарушавали јавни ред и мир тиме што су „06.11.2009. године, око 12,00 часова у Н .С. у ул. Б .М.П. бр. 16, на платоу испред главног улаза у Извршно веће Скупштине АП Војводина, виком повишеним гласовима нарушавали јавни ред и мир и угрожавали спокојство грађана, те ометали нормалан рад запослених у Извршном већу Скупштине АП Војводина, чиме су учинили прекршај из члана 6. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, због чега су... од стране првостепеног органа оглашени одговорним и кажњени“, односно да је пресудом Вишег прекршајног суда у Београду – О дељење у Новом Саду, жалба изјављена против првостепеног прекршајног решења одбијена као неоснована јер је суд утврдио „да се неосновано у изјављеној жалби приговара утврђеном чињеничном стању, на тај начин што се наводи да ce у конкретном случају радило о синдикалном протесту и да окривљени нису виком реметили јавни ред и мир, имајући у виду да из спороведеног доказног поступка, у коме се окривљени дали своје одбране, у својсту сведока саслушан...“, па су „ на основу изведних доказа у потпуности утврђене све одлучне чињенице прекршаја који се окривљенима стављају на терет, наиме да су виком, односно бучним и узнемиравајућим гласовима реметили јавни ред и мир и угрожавали спокојство грађана на јавном месту... на начин како се то не чини у свакодневном животу, чиме су учинили прекршај из члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру“.
Према утврђеним чињеницама, у конкретном случају се радило о пријављеном мирном синдикалном окупљању, односно синдикалном протесту, који је трајао више дана, а који је сазван на платоу испред главног улаза у Извршно веће Скупштине АП Војводина, ради заштите синдикалних права учесника, односно бивших запослених у привредном друштву „П .Д.“ из Н.С. Пријављени скуп није био забрањен одлуком надлежног управног органа. Том приликом учесници окупљања су протествовали против поступања власника овог привредног друштва које је резултирало њиховим отпуштањима с посла, при чему није било других ометања функционисања нормалног живота у Н.С, нити било каквих изгреда који би указивали на окупљање са намером употребе силе или изазивања јавних немира. Прекршај се, према наводима из оспорених аката, састојао у томе што су подносиоци уставне жалбе „виком повишеним гласовима нарушавали јавни ред и мир и угрожавали спокојство грађана“. Дакле, скуп је био уредно пријављен и није било неопходно ограничити га ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије , што би био оправдан разлог за мешање државе и забрану скупа из члана 54. став 4. Устава. У конкретном случају, по мишљењу Уставног суда, треба само проценити да ли је протестовање „виком“ и „повишеним гласовима“ угрозило права других, како утврђује одредба члана 54. став 4. Устава, односно да ли је „спокојство грађана“ и „нормалан рад запослених у Извршном већу Скупштине АП Војводина“ интерес који је значајнији од слободе учесника протеста на јавно окупљање, зајемчене одредбом члана 54. став 1. Устава.
По оцени Уставног суда, слобода окупљања и право да се тиме искаже протест и неслагање са поступцима власника привредног друштва у конкретном случају представљају интерес који је примарнији и значајнији од интереса других на „спокојство“ и „нормалан рад“, без упуштања у утврђивање да ли се у конкретном случају на наведени начин заиста и могло утицати на спокојство и нормалан рад других грађана. Како је основни мотив конкретног законитог и мирног окупљања на платоу испред главног улаза у Извршно веће Скупштине АП Војводина било управо скретање пажње на проблеме који су и изазвали протест, толеранција на вику, галаму и повишене гласове мора ла је постојати и, по уверењу Уставног суда, то н ије могло н ити сме ло бити основ за мешање државе и ограничавање фундаменталне слободе грађана на мирно и законито окупљање и изражавање неслагања са поступањем које их је довело у тешку животну ситуацију. Стога, по оцени Уставног суда, изражавање неслагања „виком повишеним гласовима“ и скретање пажње на проблеме који су узрок окупљања , у конкретном случају није било п онашање којим је прекорачена границе до које се мирни протест штити, нити представља прекомерно и неразумно задирање у права и слободе других.
Како је скуп одржаван на платоу испред зграде Извршног већа Скупштине АП Војводина, н ије било основа ни за примену члана 2. став 4. Закона о окупљању грађана, који прописује да се јавни скуп не може одржавати у близини Савезне скупштине и Народне скупштине Републике Србије непосредно пре и у време њиховог заседања, па се не може говорити ни о повреди те одредбе овог закона.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд оцењује да је мешање државе прекршајним кажњавањем подносилаца уставне жалбе као учесника конкретног синдикалног протеста, у суштини довело до повреде слободе подносилаца уставне жалбе на јавно окупљањ е, зајемчене одредб ом члана 54. став 1. Устава, па је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу усвојио и одлучио као тачки 1. изреке.
7. Изложени став ови Уставног суда своју потврду налаз e и у пракси Европског суда за људска права, израженој у одлукама донетим у вези са повредом одредаба члана 11. Конвенције, које гарантују слободу окупљања и удруживања (видети одлуке Европског суда у предметима: Cetinkaya v. Tуrkey, број 75569/01, од 27. јуна 2006. године; Ezelin v. France, број 11800/85, oд 26. априла 199 1. године; Steel and Morris v. the United Kingdom, број 68416, o д 15. фебруара 2005. године; Stankov and The United Macedonian organisation Ilinden v. Bуlgaria, број 29225/95, од 2. октобра 2001. године; Christians v. Unitd Kingdom, број 8440/78, од16. јула 1980. године).
8. Преосталим наводима уставне жалбе у погледу начела владавине права и забране дискриминације, те повреде права на правично суђење и слободу изражавања, Уставни суд се није посебно бавио, имајући у виду чињеницу да је већ утврдио повреду слободе јавног окупљања, зајемчену одредб ом члана 54. став 1. Устава.
9. На основу изложеног и одредбе члана 89. ст ав 2. Закона Уставном суду, Уставни суд је поништио оспорену пресуду, као меру отклањања утврђене повреде Уставом зајемчене слобода, и одредио да Виши прекршајни суд у Београду – Одељење у Новом Саду донесе нову одлуку о жалбама подноси лаца уставне жалбе изјављен им против решења Општинског органа за прекршаје у Новом Саду Уп. 05-6-600/09 од 12. новембра 2009. године, те одлучио као у тачки 2. изреке.
10. Уставни суд констатује да ова одлука, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду, има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, односно према лицима која су, као и подносиоци уставне жалбе, решењем Општинског органа за прекршаје у Новом Саду Уп. 05-6-600/09 од 12. новембра 2009. године, оглашени кривим и новчано кажњени за прекршај из члана 6. став 1. Закона о јавном реду и миру, потврђеног пресудом Вишег прекршајног суда у Београду – О дељење у Новом Саду Прж. 5061/2010 од 7. септембра 2010. године, па је одлучио као у тачки 3. изреке.
11. Имајући у виду да су уставноправна питања која су разматрана у овој одлуци од ширег значаја за остваривање уставности и законитости и заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, закључио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
12. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.