Преглед документа Уж-2784/2012 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Ш. из К, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2013. године, донео је 

Одбија се као неоснована уставна жалба Р. Ш. против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. 2 501/12 од 9. марта 2012. године и решења Основног суда у Кикинди Кв. 60/12 од 28. фебруара 2012. године. 

1. Р. Ш. из К, преко пуномоћника П. Л, адвоката из К, поднела је Уставном суду 5. априла 2012. године уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 31. Устава Републике Србије. 

Подноситељка је у уставној жалби навела: 

- да се пред Основним судом у Кикинди против ње води кривични поступак због продуженог кривичног дела превара из члана 208. став 4. у вези члана 61. Кривичног законика; 

- да се у притвору налази од 19. јула 2011. године , који је одређен решењем истражног судије Основног суда у Кикинди Ки. 365/11 од 21. јула 2011. године ; 

- да, као притвореник, „није пуштена да се брани са слободе и ако 

су престали разлози због којих је притвор одређен “; 

- да је „Веће Апелационог суда у Новом Саду својим решењима одби ло осам жалби браниоца окривљене и ако се није ни упуштао у оцену разлога изнетих у поднетим жалбама, већ је и без ваљаних образложења и стереотипно донео сва решења о одбијању жалби жалитељк е“; 

- да „нема никаквих разлога да буде толико у притвору и то поготову што је тешко болесна и што је оперисана “; 

- да је „суд првог степена окривљеној притвор продужио сходно одредбама члана 142 . став 1 . тачка 3) ЗКП , налазећи да је неопходно и даље задржавање окривљене у притвору из разлога предвиђених истим чланом и ако је у образложењу ожалбеног решења суда првог степена наведено да се притвор продужава по тачки 3 . става 2 . члана 142 . став 1 . ЗКП, те је нејасно по ком се 

законском основу притвор жалитељки стварно продужава “; 

- да је „притвор продужен на 60 дана што је назаконито, а и нехумано и то посебно што су и суд другог степена, а поготово суд првог степена знали да је жалитељка тешко болесна “; 

- да је „нетачно да је притвор неопходан пошто би се поступак могао водити и да је окривљена на слободи и то можда и ефикасније и брже “; 

- да је на наведени начин суд повредио права жалитељке да у притвору буде најмање неопходно време. 

Подноситељка je предлoжила да Уставни суд утврди повреду означеног права и поништи оспорена решења, као и да поништи сва претходна решења којима јој је притвор био одређен и продужаван. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је у спроведеном поступку из навода уставне жалбе, као и из оспорених решења утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање: 

- пред Основним судом у Кикинди се против подноситељке уставне жалбе води кривични поступак у предмету К. 447/11 због продуженог кривичног дела превара из члана 208. став 4. у вези члана 61. Кривичног законика; 

- подноситељка уставне жалбе се у притвору налази од 19. јула 2011. године по решењу истражног судије Основног суда у Кикинди Ки. 365/11 од 21. јула 2011. године , који јој је притвор одредио из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2. и 3. ЗКП; 

- Општинско јавно тужилаштво у Кикинди је 29. августа 2011. године против подноситељке уставне жалбе подигло оптужницу Кт. 547/11, у којој је ставило и предлог да се окривљеној продужи притвор из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2. и 3. ЗКП; 

- подноситељки је притвор продужен решењима о продужењу притвора Кв. 272/11 од 18. августа 2011. године, Кв. 286/11 од 30. августа 2011. године, К в. 321/11 од 29. септембра 2011. године, Кв. 377/11 од 28. октобра 2011. године, К в. 406/11 од 28. новембра 2011. године , Кв. 428/11 од 29. децембра 2011. године и Кв. 30/12 од 27. јануара 2012. године ; 

- последњи пут оптуженој је притвор продужен оспореним решењем Основног суда у Кикинди Кв. 60/12 од 28. фебруара 2012. године, на основу члана 146. став 2. ЗКП, из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП; 

- у наведеном оспореном решењу о продужењу притвора је наведено да је „по мишљењу већа несумњиво да и даље код окривљене постоје околности које указују да ће, уколико буде пуштена на слободу, поновити извршење истоврсног кривичног дела, јер чињенице које указују на ову опасност произлазе из списа предмета, из којих произлази основана сумња да је у више наврата, 29 пута, у релативно кратком временском периоду, по истом обрасцу понашања, од великог броја оштећених узимала велике новчане износе (око 68.000 евра), у циљу прибављања противправне имовинске користи, и у преварној намери, које није вратила оштећенима, при чему је испољила посебну упорност и истрајност...због чега веће налази да је оправдано и нужно њено даље задржавање у притвору“... због чега „све ове околности несумњиво говоре о личности окривљене, а те околности веће сматра особитим околностима, и то поготово бројност дела и мотив извршења, које указују на то да ће окривљена пуштањем на слободу поновити вршење кривичних дела...“ чему се „придружује и уверење већа да је продужење притвора у конкретном случају неопходно и у циљу несметаног вођења кривичног поступка, јер евентуално извршење новог кривичног дела, од стране окривљене, пуштене на слободу, представља не само повреду опште безбедности и јавног реда, већ и повреду интереса кривичног поступка (нпр. одлагање главног претреса због новог кривичног дела оптужене, жртва новог кривичног дела може бити неко од учесника текућег поступка и сл.)“; 

- Апелациони суд у Новом Саду је, одлучујући о жалби оптужене изјављеној против последњег решења о продужењу притвора, 9. марта 2012. године донео решење Кж. 2 501/12, којим је жалбу одбио као неосновану; 

- у образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да „у конкретном случају и даље стоји законски разлог за даље задржавање окривљене у притвору предвиђен одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на чињеницу да је окривљена основано сумњива да je у релативно кратком временском периоду у више наврата, чак 29 пута, по истом обрасцу понашања, од више десетина оштећених узимала велике новчане износе, укупно око 68.000 евра, све у циљу прибављања противправне имовинске користи и у преварој намери, при чему је исказала изузетну упорност и истрајност, па је, имајући у виду бројност радњи извршења и мотив поступања окривљене, став суда да наведене околности имају карактер особитих околности које указују да би окривљена, уколико би била пуштена на слободу, поновила исто или истоврсно кривично дело“. 

4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.). 

Одредбом члана 133. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11) (у даљем тексту: ЗКП), прописано је да мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка јесу позив, довођење, забрана напуштања боравишта, јемство и притвор. 

Одредба члана 142. став 1. ЗКП прописује да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3.)). 

Одредбама члана 146. ст. 1. до 4. ЗКП је прописано да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена. 

5. С обзиром на чињеницу да је Уставни суд у више донетих одлука детаљно анализирао елементе права заштићеног одредбом члана 31. став 2. Устава, као и критеријуме помоћу којих се утврђује да ли повреда овог права постоји или не, то се у овој одлуци Суд неће детаљније упуштати у ову анализу, већ упућује на ставове изнете у тим одлукама (видети, поред осталих, одлуке Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године). 

6. Имајући у виду да се, према наведеним ставовима Уставног суда и садржини члана 31. став 1. Устава, овом одредбом Устава јемчи право окривљеног на ограничено трајање притвора у фази истраге, а да је оспореним решењима подноситељки уставне жалбе притвор продужен а не одређен, те да је то учињено у фази након подизања оптужнице, то Уставни суд није вршио оцену постојања повреда права подноси тељке зајемченог одредбом члана 31. став 1. Устава. 

7. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљенe пажљиво испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Надлежни суд је утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљенe у притвору и да се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) не може остварити блажом мером. 

Разлоге које је Основни суд у Кикинди дао када је оценио да постоје околности због којих окривљен а треба и даље да остане у притвору, односно разлоге које је и Апелациони суд у Новом Саду потврдио, Уставни суд је прихватио као довољне, на закону засноване и уставноправно прихватљиве. 

Према оцени Уставног суда, из образложења оспорених решења несумњиво произлази да постоји основана сумња да је окривљена изврши ла кривичн о дел о кој о јој је стављено на т ерет, што представља основни услов за одређивање и продужење притвора. Поступајући судови су, по мишљењу Уставног суда, дали јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге због којих сматрају да постоје особите околности које указују да ће окривљена, уколико буде пуштена на слободу, поновити истоврсно кривично дело, па даље задржавање окривљене у притвору по одредби члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП представља меру за обезбеђење несметаног вођења кривичног поступка, која се не може заменити другом, блажом мером; 

Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подноситељке уставне жалбе пред Основним судом у Кикинди сложен, како због бројности радњи извршења кривичног дела (29) које јој се, као продужено кривично дело, стављају на терет, тако и због потребе да се саслушају бројни оштећени и изведу бројни докази, због чега је Уставни суд оценио да оспорени кривични поступак не траје несразмерно дуго, па ни притвор у коме се подноситељка налази од 19. јула 2011. године не прелази најкраће неопходно време трајања, јер је до дана подношења уставне жалбе трајао око осам и по месеци. 

Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у законито спроведеном поступку, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицима за која постоји основана сумња да су извршила кривична дела може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и индивидуализовани разлози за за даље задржавање оптужене (подноси тељке уставне жалбе) у притвору. Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду да је решењем истражног судије Основног суда у Кикинди Ки. 365/11 од 21. јула 2011. године , подноситељки уставне жалбе притвор одређен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2. и 3. ЗКП, а да је последњим оспореним решењем о продужењу притвора отклоњен притворски основ из тачке 2) наведеног члана ЗКП, што, по мишљењу Уставног суда, представља доказ више да је Апелациони суд у Новом Саду водио рачуна о постојању основа за продуж ење притвора подноситељки уставне жалбе као окривљено ј. 

Оцењујући навод подноситељке уставне жалбе да у оспореном првостепеном решењу постоји противречност између притворског основа наведеног у изреци и притворског основа наведеног у образложењу, Уставни суд је констатовао да је тачно да је у ставу 13. образложења наведено „продужење притвора по тачки 3. став 2. члана 142. став 1. ЗКП“. Међутим, изреком оспореног решења је притвор одређен из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП, што је и у образложењу овог решења на више места наведено и образложено, па Уставни суд закључује да се ради о омашци која, имајући у виду остале наводе образложења, не представља сметњу да се оспорено решење испита. 

Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореним решењима Апелационог суда у Новом Саду Кж. 2 501/12 од 9. марта 2012. године и Основног суда у Кикинди Кв. 60/12 од 28. фебруара 2012. године нису повређена права у вези трајања притвора зајемчена одредбама члана члана 31. ст. 2. и 3. Устава , па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука У С). 

8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.