Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Алексе Јаношевића из Слатине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 11. јуна 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Алексе Јаношевића изјављена против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 1536/06 од 30. новембра 2006. године.
1. Алекса Јаношевић из Слатине, преко пуномоћника адвоката Душана П. Предића из Бора, изјавио је Уставом суду уставну жалбу, против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 1536/06 од 30. новембра 2006. године, због повреде права на имовину и повреде права на наслеђивање зајемчених одредбама чл. 58. и 59. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је истакао да су судови погрешно закључили да подносилац закључењем уговора о доживотном издржавању и његовом забележбом у јавни регистар суда није стекао заложно право на непокретности која је предмет уговора, као и то да се уговором о доживотном издржавању не може вршити пренос својине до смрти примаоца издржавања. Истиче да је Окружни суд у Зајечару, као другостепени, погрешно поступио када је жалбу одбио и потврдио првостепену пресуду, јер подносилац није тражио право својине на непокретности која је предмет уговора о доживотном издржавању, него је тражио да се утврди његово право хипотеке на непокретности која је обухваћена уговором о доживотном издржавању. Сматра да је у тренутку смрти једног од прималаца издржавања, његова својина и сусвојина другог примаоца издржавања на основу уговора и Закона о наслеђивању прешла у својину даваоца издржавања. Навео је да је предметна непокретност продата у извршном поступку, и да он није намирио своја потраживања из уговора о доживотном издржавању. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену одлуку Окружног суда у Зајечару Гж. 1536/06 од 30. новембра 2006. године.
2. Уставна жалба је као правно средство, установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, пресуду Општинског суда у Бору П. 61/06 и пресуду Окружног суда у Зајечару Гж. 1536/06, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Уговором о доживотном издржавању 3Р 319/97, овереним пред Општинским судом у Бору 8. октобра 1997. године, закљученим између Љубице Миловановић и Петра Миловановића, прималаца издржавања, и Алексе Јаношевића, даваоца издржавања, предвиђено је да примаоци издржавања као накнаду за доживотно издржавање остављају у наслеђе после њихове смрти целокупну њихову заједничку имовину и свако своју посебну имовину, с тим што своја права на непокретностима давалац издржавања може да забележи у јавне књиге.
Подносилац уставне жалбе је 23. јануара 2006. године поднео тужбу Општинском суду у Бору против туженог Петра Ивановића из Слатине, у којој је навео да је он као давалац издржавања на основу уговора о доживотном издржавању закљученог између њега и прималаца издржавања Љубице Миловановић и Петра Миловановића, стекао заложно право на њиховим непокретностима и то кп. бр. 589 њива 5. класе у површини од 0.30,58 ха, кп. бр. 628 шума 4. класе у површини од 0.03,47 ха, кп. бр. 663 врт 3. класе у површини од 0.11,69 ха, кп. бр. 664 пашњак 4. класе у површини од 0.02,97 ха и кп. бр. 665 њива 5. класе у површини од 0.02,90 ха, које се налазе у КО Слатина, и на којима се налази кућа површине 0.01,22 ха и двориште 0.05,00 ха које представља грађевинско земљиште. Додао је још и то, да је на основу предлога туженика као извршног повериоца суд донео решење о извршењу ради продаје наведених непокретности, а ради намирења потраживања које има према дужнику Љубици Миловановић. Предложио је да суд утврди да он има право залоге (хипотеке) на наведеним непокретностима, те да није допуштено извршење путем продаје истих.
Пресудом Општинског суда у Бору П. 61/06 од 4. априла 2006. године, изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се утврди његово право залоге – хипотеке према туженом Петру Ивановићу из Слатине, на непокретностима кп. бр. 589 њива 5. класе у површини од 0.30,58 ха, кп. бр. 628 шума 4. класе у површини од 0.03,47 ха, кп. бр. 663 врт 3. класе у површини од 0.11,69 ха, кп. бр. 664 пашњак 4. класе у површини од 0.02,97 ха и кп. бр. 665 њива 5. класе у површини од 0.02,90 ха, које се налазе у КО Слатина, које је стекао на основу уговора о доживотном издржавању закљученог између подносиоца уставне жалбе као даваоца издржавања са једне стране и Љубице Миловановић и Петра Миловановића, сада покојног, као прималаца издржавања са друге стране, а ради обезбеђења потраживања подносиоца уставне жалбе по основу забележбе наведеног уговора о доживотном издржавању у интабулациони протокол Општинског суда у Бору, ставом II одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да се према туженом Петру Ивановићу утврди да није дозвољено извршење путем продаје предметних непокретности обухваћених наведеним уговором о доживотном издржавању, а ставом III изреке обавезан је тужилац да туженом накнади досуђене парничне трошкове. У образложењу пресуде наводи се: да својина на предметним непокретностима које су обухваћене уговором о доживотном издржавању припада Љубици Миловановић с обзиром да је Петар Миловановић преминуо; да је решењем 3Р 334/04 дозвољена забележба уговора о доживотном издржавању; да је у предмету И. 648/01, Петар Ивановић, као поверилац, покренуо извршни поступак против дужника Љубице Миловановић, ради наплате потраживања које дужник дугује повериоцу на основу правоснажне и извршне пресуде П. 591/96 од 12. фебруара 1997. године, и да је решење о извршењу донето 15. новембра 2001. године и исто је постало правоснажно 18. фебруара 2005. године; да давалац издржавања (подносилац уставне жалбе) до смрти прималаца издржавања има само облигационо право на имовини прималаца издржавања а не стварно право; да је један од прималаца издржавања преминуо али да давалац издржавања мора да настави са испуњењем обавезе до смрти другог брачног друга примаоца издржавања, како би постао власник имовине обухваћене уговором, те да из свих наведених разлога непокретности обухваћене уговором могу бити предмет извршења.
Пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 1536/06 од 30. новембра 2006. године је одбијена жалба тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, као неоснована и потврђена пресуда Општинског суда у Бору П. бр. 61/06 од 4. априла 2006. године. У образложењу је истакнуто; да се забележбом уговора о доживотном издржавању не може стећи заложно право на непокретности у својини примаоца издржавања Љубице Миловановић која је дужник у извршном поступку; да се на њеној непокретној имовини може спровести извршење и она својом имовином може располагати све до своје смрти без обзира на постојање уговора о доживотном издржавању; да давалац издржавања (подносилац уставне жалбе) има само облигационо право на имовини примаоца издржавања, а не стварно право, због чега је извршење на имовини Љубице Миловановић примаоца издржавања допуштено.
4. Подносилац уставне жалбе сматра да су оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 1536/06 од 30. новембра 2006. године повређена његова Уставом гарантована права из чл. 58. и 59.
Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.), утврђује се да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).
Одредбама члана 59. Устава јемчи се право наслеђивања, у складу са законом (став 1.), а право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (став 2.).
Закон о хипотеци ("Службени гласник РС", број 115/05) прописује: да хипотека настаје уписом у надлежни регистар непокретности, на основу уговора или судског поравнања (уговорна хипотека), заложне изјаве (једнострана хипотека), закона (законска хипотека) и судске одлуке (судска хипотека), а да се правила о уговорној хипотеци сходно примењују и на једнострану, законску и судску хипотеку, осим ако је закном другачије прописано (члан 8.); да je уговор о хипотеци уговор између власника непокретности и повериоца којим се власник непокретности обавезује, ако дуг не буде исплаћен о доспелости, да поверилац наплати своје обезбеђено потраживање из вредности те непокретности, на начин прописан законом (члан 9. став 1.).
Одредбом члана 194. став 1. Закона о наслеђивању ("Службени гласник РС", бр. 46/95, 101/03) прописано је да се уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања се обавезује да га, као накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани.
Законом о извршном поступку ("Службени гласник РС", број 124/04) прописано је: да уз предлог за извршење на непокретности потребно је да извршни поверилац поднесе извод из јавне књиге, као доказ о томе да је непокретност уписана као својина извршног дужника (члан 100. став 1.); да ће се у јавној књизи извршити забележба решења о извршењу, односно други одговарајући упис предвиђен прописима о упису права на непокретностима у јавне књиге (члан 102. став 1.).
5. Полазећи од утврђених чињеница и околности у овом предмету, а одлучујући у границама захтева постављеног у уставној жалби, Уставни суд је оценио да се оспорена пресуда заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантног материјалног права на утврђено чињенично стање. Подносиоцу уставне жалбе је било омогућено учествовање у поступку пред првостепеним судом, праћење тока поступка, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање редовног правног лека. Уставни суд је оценио да је Окружни суд у Зајечару, у својој пресуди Гж. 1536/06, навео уставноправно прихватљиве разлоге када је у образложењу наведене пресуде закључио да подносилац уставне жалбе није стекао право хипотеке на непокретностима, које су предмет уговора о доживотном издржавању, самом забележбом уговора у јавној књизи, као и то да подносилац уставне жалбе није стекао право својине на наведеним непокретностима јер је самим уговором предвиђено ”да примаоци издржавања у накнаду за доживотно издржавање остављају у наслеђе после њихове смрти целокупну њихову заједничку имовину и свако своју посебну имовину”, што подразумева да ће тек после смрти оба примаоца издржавања њихова имовина прећи у својину даваоца издржавања. С обзиром на изнето, а полазећи од садржине права на имовину и права на наслеђивање гарантованих чл. 58. и 59. Устава, а имајући у виду начин стицања заложног права на непокретности у смислу чл. 8. и 9. Закона о хипотеци, и начин стицања својине на основу уговора о доживотном издржавању у смислу члана 194. Закона о наслеђивању, Уставни суд је оценио да нема повреде наведених Уставних права.
6. Из свега изложеног, Уставни суд закључује да подносиоцу није повређено право на имовину зајемчено чланом 58. Устава, с обзиром да је прималац издржавања Љубица Миловановић након смрти свог супруга Петра Миловановића, постала власник целокупне имовине која је предмет уговора о доживотмом издржавању, те нису постојале законске сметње да та имовина буде предмет извршног поступка у којем је Љубица Миловановић била извршни дужник. Тврдње подносиоца уставне жалбе да је тренутком смрти једног од прималаца издржавања имовина обухваћена уговором прешла у његову својину и да је на предметној непокретности стекао право хипотеке забележбом уговора о доживотном издржавању у јавној књизи, последица су његове субјективне оцене и погрешног тумачења одредаба материјалног права и одредаба самог уговора о доживотном издржавању. Такође, уговор о доживотном изджавању је по својој правној природи алеаторан уговор, па приликом његовог закључења давалац издржавања не може да зна колико дуго ће живети примаоци издржавања и у каквом стању ће након њихове смрти бити имовина обухваћена уговором. Подносилац уставне жалбе је у конкретном случају могао и да изврши обавезу примаоца издржавања (што произилази из обавезе даваоца издржавања код уговора о доживотном издржавању "да издржава примаоца издржавања и да се брине о њему до краја његовог живота") и на тај начин избегне продају имовине у извршном поступку. Како је уговор о доживотном издржавању закључен 8. октобра 1997. године и забележен у интабулациони протокол 25. новембра 2004. године, док је пресуда на основу које је Петар Ивановић покренуо извршни поступак постала правоснажна 12. фебруара 1997. године, а решење о извршењу на имовини Љубице Миловановић донето 15. новембра 2001. године, Суд је утврдио да је Петар Ивановић своје потраживање према Љубици Миловановић оставрио и пре закључења уговора о доживотном издржавању, а да је решење о извршењу донето пре забележбе наведеног уговора у интабулациони протокол Општинског суда у Бору, те из свега наведеног произлази да нису постојале законске сметње да се изврши продаја непокретности извршног дужника Љубице Миловановић.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на наслеђивање из члана 59. Устава, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају уговор о доживотном издржавању закључен између подносиоца уставне жалбе као даваоца издржавања и Петра Миловановића и Љубице Миловановић као прималаца издржавања, и како је самим уговором предвиђено да ће после смрти прималаца издржавања њихова имовина остати у наслеђе даваоцу издржавања, тренутком смрти једног од прималаца издржавања није дошло до реализације права из уговора, из разлога што је давалац издржавања у обавези да издржава и другог примаоца издржавања и да тек после његове смрти давалац издржавања може остварити своја права из уговора, па је следствено утврђеном оценио да нема основа за тврдњу подносиоца уставне жалбе о повреди Уставом гарантованих права на наслеђивање.
7. На основу изнетог и одредбе члана 89. став 1, а у вези члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), Уставни суд је одлучио као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић