Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Димитријевића из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. новембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Дејана Димитријевића и утврђује да је пресудом Врховног суда Србије Рев. II 455/10 од 13. октобра 2010. године подносиоцу уставне жалбе повр еђено право на рад зајемчено одредбом члана 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије Рев. II 455/10 од 13. октобра 2010. године и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Окружног суда у Нишу Гж1. 940/08 од 8. децембра 2008. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Димитријевић из Ниша поднео је 14. фебруара 2011 . године Уставном суду уставну жалбу, против пресуде наведене у тачки 1. изреке , због повреде начела заштите људских и мањинских права и слобода, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на рад, утврђених одредбама чл. 22, 36. и 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је радни однос у Министарству унутрашњих послова престао доношењем решења од 7. фебруара 2005. године, које је донето на основу члана 45. у вези са чланом 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим по словима, јер је против њега био п окренут кривични поступак за кривично дело које се гони по службеној дужности. Повреду означених права подносилац уставне жалбе види у то ме што је „суд одбио да га врати на посао“, иако је пресуда кривичног суда којом је правноснажно ослобођен оптужбе, достављена парничном суду до закључења главне расправе. Полазећи од наведеног, подносилац предлаже да се усвоји уставна жалба и поништи оспорене ревизијска пресуда.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13–УС ) има исту садржину као и члан 170 Устава .
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку на основу документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем начелника Управе за заједничке послове Ми нистарства унутрашњих послова 03/2 број 118 - 6/2005 од 7. фебруара 2005. године, подносиоцу уставне жалбе престао је радни однос у Министарству са 31. јануаром 2005. године, на основу члана 45. у вези са чланом 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима. У образложењу првостепеног решења је, између осталог, наведено да подносиоцу престаје радни однос имајући у виду чињеницу да је против њега покренут кривични поступак за дело за кој е се гони по службеној дужности.
Ставом другим пресуде Општинског суда у Нишу К. 1702/04 од 18. маја 2007. године, који је потврђен ставом првим пресуде Окружног суда у Нишу Кж. 101/08 од 13. марта 2008. године, оптужени Дејан Димитријевић, овде подносилац уставне жалбе, ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242 . став 1. Кривичног законика Републике Србије и вези члана 22. Основног кривичног законика , услед недостатка доказа.
Пресудом Општинског суда у Нишу П1. 3411/07 од 25. јуна 2008. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, према туженој Републици Србији - Министарство унутрашњих послова, да се поништи као незаконито решење Управе за заједничке послове Ми нистарства унутрашњих послова 03/2 број 118 - 6/2005 од 7. фебруара 2005. године, којим је прес тао радни однос тужиоцу, као и решење Министарства број 2368/05 од 14. марта 2005. године, којим је одбијен као неоснован приговор тужиоца, те да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад и призна му сва права и по основу рада, као и да му накнади трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је увидом у пресуде Општинског суда у Нишу К. 1702/04 од 18. маја 2007. године и Окружног суда у Нишу Кж. 101/08 од 13. марта 2008. године, утврдио да је оптужени Дејан Димитријевић ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242 . став 1. Кривичног законика Републике Србије и вези члана 22. Основног кривичног законика , услед недостатка доказа.
П ресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 940/08 од 8. децембра 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је пресуда Општинског суда у Нишу П1. 3411/07 од 25. јуна 2008. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 455/10 од 13. октобра 2010. године одбијен је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Нишу Гж1. 940/08 од 8. децембра 2008. године. У образложењу пресуде ревизијски суд је навео : да је према утврђеном чињеничном стању, против тужиоца који је код тужене обављао увиђајно -оперативне послове, због постојања основане сумње да је учинио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 242. став 1. КЗ PC у вези члана 22. ОКЗ, пред Општинским судом у Нишу, покренут кривични поступак, због чега му је оспореним одлукама тужене решењем Управе за заједничке послове МУП-а Србије, број 03/02 118-6/05 од 7. фебруара 2005. године, које је потврђено решењем Министарства број 2368/05 од 14. марта 2005. године, престао радни однос са 31. јануаром 2005. године, на основу члана 45. у вези члана 34. став 1. тачка 2. Закона о унутрашњим пословима; да је тужилац правноснажном пресудом ослобођен од оптужбе ; да према члану 45. Закона о унутрашњим пословима раднику Министарства унутрашњих послова може престати радни однос и ако престане да испуњава услове за заснивање радног односа из члана 34. став 1. тачка 2) тог закона, којим су предвиђени посебни услови за пријем у радни однос, између којих и тај да се против лица не води кривични поступак за кривично дело за које се гони по службеној дужности. Према становишту Врховног суда Србије, покретањем и вођењем кривичног поступка за кривично дело за које се гони по службеној дужности против тужиоца као радника тужене, без обзира на исход тог поступка, наступили су законски услови за доношење решења о престанку радног односа, јер је чланом 45. Закона о унутрашњим пословима, због специфичности службе, дато дискреционо овлашћење туженом да у сваком конкретном случају цени испуњеност услова за престанак радног односа.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада , да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места , да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.) .
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000 и 8/01), који је био на снази у време настанка предмета спора, било је прописано: да се у радни однос у Министарство унутрашњих послова на радно место овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима може примити лице које, поред законом утврђених услова за пријем на рад у државне органе испуњава и следеће посебне услове – 1) да није осуђивано за кривична дела против Уставом утврђеног поретка и безбедности, против оружаних снага, против привреде и имовине, против службене дужности и кривична дела извршена из користољубља и нечасних побуда; 2) да се против њега не води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности и да му правноснажном пресудом није изречена мера забране вршења позива, делатности или дужности, док таква забрана траје (члан 34. став 1. тач. 1) и 2)); да раднику Министарства унутрашњих послова престаје радни однос ако је правноснажном пресудом осуђен за кривична дела из члана 34. став 1. тачка 1) овог закона, а може му престати радни однос и ако престане да испуњава, односно ако се накнадно утврди да није испуњавао неки од услова за пријем на рад у државне органе и услов из члана 34. став 1. тачка 2) овог закона (члан 45.).
Уставни суд Републике Србије је не прихватајући иницијативу за оцену уставности одредаба чл. 34. и 45. Закона о унутрашњим пословима, у Решењу IУ-346/1995 од 7. марта 1996. године заузео становиште да се законом могу прописивати посебни услови за заснивање и престанак радног односа у Министарству унутрашњих послова, те да нема повреде уставног начела о једнаким правима и дужностима и једнакој заштити пред државним органима из чл. 13. и 23. Устава. Такође, према ставу Уставног суда, оспореном одредбом члана 45. Закона о унутрашњим пословима остављена је могућност надлежном органу Министарства да цени о каквом се кривичном делу ради због којег се води кривични поступак, и да у складу са том оценом у конкретном случају донесе одлуку о престанку радног односа. По оцени Суда, оспореном одредбом Закона прописани су посебни услови за престанак радног односа овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима, јер се ради о специфичној служби која се бави откривањем починилаца кривичних дела, због чега је неспојиво са положајем ових лица да истовремено раде у Министарству унутрашњих послова и да се против њих води кривични поступак за одређено кривично дело.
Одредба члана 45. став 3. Закона о унутрашњим пословима поново је била предмет захтева за оцену уставности, који је одбачен Решењем Уставног суда Србије IУ-107/2001 од 4. марта 2004. године. Суд је, имајући у виду различита тумачења и проблеме које у пракси изазива недовољно прецизно формулисана одредба Закона, на основу члана 62. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука, упутио писмо Народној скупштини у којем је указао на потребу да се у Закону у унутрашњим пословима прецизније уреди овлашћење министра у доношењу одлуке о престанку радног односа лица због покретања кривичног поступка, као и права тих лица када се поступак пред надлежним судом правноснажно оконча доношењем ослобађајуће пресуде.
5. Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе повреду права на рад суштински образлаже тиме да му је радни однос престао, иако је ослобођен оптужбе да је починио кривично дело које му је стављено на терет, Уставни суд констатује да је чланом 45. Закона о унутрашњим пословима била установљена могућност, али не и обавеза, доношења решења о престанку радног односа службеном лицу или раднику на одређеним дужностима у Министарству унутрашњих послова у случају да се против њега води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности.
Дакле, једини услов који мора бити испуњен у моменту када се решење о престанку радног односа доноси на основу дискреционог овлашћења из наведеног члана закона, јесте да се против службеног лица или радника на одређеним дужностима води кривични поступак за дело за које се гоњење предузима по службеној дужности.
По оцени Уставног суда, могућност доношења решења о престанку радног односа на основу члана 45. Закона о унутрашњим пословима установљена је управо са циљем заштите делокруга послова које обавља ова специфична, и за државу посебно значајна служба. С друге стране, коришћење ове могућности истовремено подразумева и ограничење права појединца ради заштите јавног интереса. При томе, ограничење права појединца мора бити засновано на нужности постизања легитимног циља, а тај циљ се, у конкретном случају, огледа у обезбеђивању да даље обављање послова радника Министарства против којег се води кривични поступак не штети интересима службе.
Надаље, Уставни суд указује да је парнични суд у радном спору који се води ради поништаја акта донетог по дискреционој оцени овлашћен да цени законитост таквог акта, што у конкретном случају значи да се овлашћење парничног суда састојало у томе да утврди да ли је решење о престанку радног односа подносиоцу могло бити донето и да ли су за доношење тог решења били испуњени законом прописани услови тј. да ли су у време доношења решења о престанку радног односа постојали законом прописани разлози да подносиоцу радни однос престане. То значи да се законитост решења о престанку радног односа цени у светлу околности које су постојале у моменту доношења тог решења. Према становишту Уставног суда, накнадно наступела околност која се тиче чињенице да је подносилац уставне жалбе правноснажном пресудом кривичног суда ослобођен од оптужбе да је починио кривично дело које му је било стављено на терет, не може бити од утицаја на законитост донетог решења о престанку радног односа, будући да Закон о унутрашњим пословима као једини услов за доношење таквог решења прописује вођење кривичног поступка за дело које се гони по службеној дужности у моменту доношења решења о престанку радног односа.
Међутим, Закон о унутрашњим пословима није уредио правно дејство ослобађајуће кривичне пресуде, односно не даје одговор на питање шта се дешава у погледу радноправног статуса бившег радника којем је престао радни однос на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, а то лице касније буде ослобођено од оптужбе да је починило кривично дело. Ово посебно у ситуацији када та чињеница наступи у току трајања радног спора који се води ради поништаја решења о престанку радног односа, као што је у конкретном случају.
С тим у вези, а водећи рачуна да подносилац уставне жалбе посебно истиче да је првостепеном суду пре закључења главне расправе доставио правноснажну ослобађајућу кривичну пресуду, али да је у оспореној ревизијској пресуди, као и у нижестепеним пресудама заузето становиште да за исход парничног поступка није битна одлука кривичног суда, Уставни суд сматра да је у светлу изнетих околности конкретног случаја, ово питање неопходно размотрити са аспекта пов реде права на рад, с обзиром на тежину последице решења о престанку радног односа.
Полазећи од тога да Закон о унутрашњим пословима даје дискреционо овлашћење надлежном органу у погледу коришћења могућности доношења решења о престанку радног односа у случају када се против радника Министарства води кривични поступак за дело које се гони по службеној дужности, те да ниједна одредба овог закона не даје одговор на питање последица по радноправни статус лица у односу на које касније буде донета ослобађајућа кривична пресуда, Уставни суд сматра да је у конкретном случају било неопходно да редовни судови поред оцене законитости решења о престанку радног односа подносиоцу, у конкретном случају, размотре и питање да ли би остављањем на снази тих решења била постигнута правична равнотежа између постизања легитимног циља и заштите јавног интереса с једне стране, и заштите права подносиоца с друге стране (став о пропорционалности и правичној равнотежи између захтева који су од општег интереса за заједницу и услова за заштиту основних права појединца изнео је и Европски суд за људска права у пресуди "Strain и остали против Румуније", од 21. јула 2005. године). Ово стога што су доношењем ослобађајуће кривичне пресуде престали разлози због којих је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос, о којој чињеници су парнични судови имали сазнање пре доношења оспорених пресуда. Међутим, редовни судови у овом случају у својим одлукама нису се упустили у оцену суштине права које се ограничава, сврху ограничења, постизања циља ограничења, те односа постигнутог циља и тежине последице коју производи решење о престанку радног односа донето на основу дискреционог овлашћења из члана 45. Закона о унутрашњим пословима, што је, по оцени Уставног суда, за по следицу имало да подносиоцу буде повр еђено право на рад. Уставни суд констатује да је исти став заузео у својој Одлуци Уж-1757/2009 о д 27. септембра 2012. године.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореном пресудом подносиоцу повређено право на рад и оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити с амо поништајем оспорене пресуде и одређивањем да Врховни касациони суд донесе нову одлуку о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Окружног суда у Нишу Гж1. 940/08 од 8. децембра 2008. године, па је одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
6. Уставни суд налази да је неприхватљива тврдња подносиоца да су му повређена права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. Наиме, услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима, је постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуаци је, а из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу није се могао извести закључак д а је тај услов постоји. Такође, Уставни суд је утврдио да су подносиоцу уставне жалбе у поступку који се против њега водио стајала на располагању правна средства за заштиту његових права и на закону заснованих интереса, и то жалба другостепеном суду, као редовно правно средство, и ревизија, као ванредно правно средство, које је подносилац уставне жалбе и искористио. Уставни суд указује да се правом на правно средство грађанима јемчи право да изјављивањем жалбе или другог прописаног правног средства траже од надл ежног органа да преиспита одлуку којом је одлучено о њиховим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку, што не значи и јемство да изјављено правно средство буде и усвојено.
Коначно, како је суд у три с тепена мериторно одлучивао о тужбеном захтеву подносиоца, то нема ни повреде члана 22. Устава којим се јемчи право на судску заштиту.
7. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић