Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милорада Спрема из Младенова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. новембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милорада Спрема и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2382/10 од 21. јула 2010. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована, а у погледу повреде начела забране дискриминације уставна жалба се одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2382/10 од 21. јула 2010. године у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани и одређује да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда Апелациони суд у Новом Саду у том делу донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Бачкој Паланци П1. 626/08 од 18. маја 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Спремо из Младенова је 15. септембра 2009. године, преко пуномоћника Николе Јовића, адвоката из Бачке Паланке, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије и повреде права на рад из члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је оспореном пресудом одбијена жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против пресуде Општинског суда у Бачкој Паланци П1. 626/08 од 18. маја 2009. године и потврђена у делу у којем су му одбијени као неосновани тужбени захтеви за исплату накнаде за исхрану у току рада – топлог оброка, накнаде трошкова за коришћење годишњег одмора – регреса и на име јубиларне награде за период од 1. јануара 2006. године до 30. децембра 2007. године, као и додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од 1. јануара 2005. године до 30. децембра 2007. године; да је на основу Одлуке Уставног суда Уж – 1530/2009 неспорно да су оспореном пресудом, у делу који се односи на додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника, подносиоцу повређено означено уставно право и начело; да је у погледу накнаде за исхрану у току рада – топлог оброка, накнаде трошкова за коришћење годишњег одмора – регреса подносилац доведен у неравноправан положај и дискриминисан у односу на остале запослене у Републици Србији који, на основу члана 118. Закона о раду, имају права на наведене накнаде трошкова. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означеног уставног права и начела и поништи оспорену пресуду.
2. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносилац уставне жалбе темељи тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године и Уж-61/2001 од 13. фебруара 2013. године, све објављене на веб-сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2382/10 од 21. јула 2010. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Оваква Одлука је утемељена на разлозима датим у образложењима одлука Уставног суда Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године и Уж-61/2001 од 13. фебруара 2013. године.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, поништио пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2382/10 од 21. јула 2010. године у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани и одредио да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда Апелациони суд у Новом Саду у том делу донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Бачкој Паланци П1. 626/08 од 18. маја 2009. године, одлучујући као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
3. Што се тиче права подносиоца на накнаду за исхрану у току рада за период од 1. јануара 2006. године до 30. децембра 2007. године и регреса за коришћење годишњег одмора за период од 1. јануара 2006. године до 30. децембра 2007. године, Уставни суд истиче да је у погледу ове врсте примања из радног односа донео већи број одлука, у којима је констатовао да су на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама, у периоду до 31. децембра 2006. године, ове накнаде улазиле у коефицијент за обрачун плата, што значи да су исплаћиване кроз плату полицијских службеника (вид. Одлуку Уж-3683/2010 од 23. маја 2012. године и Уж-61/2001 од 13. фебруара 2013. године), а после 1. јануара 2007. године, од када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника, полицијски службеници немају право на исплату предметних накнада, с обзиром на то да посебни прописи који уређују права државних службеника и намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, док је Законом о раду, као општим радноправним прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду утврди право државног службеника или намештеника на овакву врсту примања (вид. Одлуке Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године, Уж-116/2009 од 8. септембра 2011. године, Уж-2695/2011 од 23. маја 2012. године и Уж-61/2011 од 13. фебруара 2013. године).
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, због чега је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке.
У вези дела уставне жалбе који се односи на накнаду на име јубиларне награде за период од 1. јануара 2006. године до 30. децембра 2007. године, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи нити један уставноправни разлог којим се у овом делу образлажу тврдње о повреди означеног уставног права и начела.
4. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан нити су у уставној жалби наведени конкретни уставноправи разлози о повреди овог уставног начела. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у трећем делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање
5. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић