Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г.М. из Б, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. децембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г.М. и утврђује да je решењима Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године и Кж2.По1. 393/13 од 26. септембра 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одређује се да Апелациони суд у Београду-Посебно одељење понови поступак и у најкраћем року донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г.М. из Б . поднео је Уставном суду 31. октобра 2013. године, преко пуномоћника К.Б. и С .Д, адвоката из Б, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године и Кж2.По1. 393/13 од 26. септембра 2013. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. став 1. тачка ц), члана 6. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европске конвенције) .
Како се одредбе члана 5. став 1. тачка ц), члана 6. и члана 13. Европске конвенције садржински не разликује од права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије , то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним решењима према њему продужен притвор за још три месеца, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, а повреду означених Уставом зајемчених права заснива, поред осталог, на следећим тврдњама:
- да се „и првостепена и другостепена одлука Апелационог суда у Београду, дакле, заснивају на нетачним чињеничним тврњама и на неоснованим правним конструкцијама“ и да су „донете без суштинског сагледавања постојања основане сумње и постојања посебних услова за притвор у односу на подносиоца уставне жалбе“;
- да је притвор продужен „јер истрага до сада није завршена, те да је потребно предузети одређене истражне радње“ уз истовремено навођење: 1) да се подносиоцу ставља на терет извршење кривичног дела за које је запрећена казна затвора преко десет година; 2) да су тежина дела и његове последице довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка; 3) да се тежина дела и последице састоје у висини противправне имовинске користи предузећу из Л . на штету буџета Републике Србије која вишеструко превазилази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела; 4) да је подносилац уставне жалбе обављао функцију извршног директора Агенције за приватизацију, а да „Л .Б.“ има значај за привреду Републике Србије;
- да „подносилац уставне жалбе није предузео ни једну једину радњу која има обележје противправности, те тиме није извршио ни једно кривично дело, па ни кривично дело злоупотребе службеног положаја“;
- да „докази који су служили као основа за одлуку о притварању и продужењу притвора апсолутно не дају основа за закључак да постоји сумња да је почињено кривично дело“;
- да „нису дати јасни и недвосмислени разлози за продужење притвора“;
- да „нема речи о индивидуализацији разлога за продужење притвора за подносиоца уставне жалбе са конкретним и јасним разлозима који су определили суд да се притвор продужи“;
- да „није наведено који су то нови разлози који оправдавају продужење притвора“, односно да су се „обе инстанце у својим одлукама ослониле искључиво на својство службеног лица подносиоца уставне жалбе и запрећену казну преко 10 година затвора, али су пропустили да наведу било какав субјективни разлог (у смислу конкретних активности подносиоца уставне жалбе) који би оправдавао његово даље задржавање у притвору...“;
- да „тежина запрећене казне сама по себи не оправдава продужење притвора“;
- да „нису дати никакви разлози, нити су наведене чињенице и околности које су довеле до узнемирења јавности, нити је образложено у чему се састоји наводно постојање таквог узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење предметног кривичног поступка“;
- да је све напред наведено истицао и у жалби против првостепеног решења, али да у оспореном другостепеном решењу Апелациони суд у Београду „није ни покушао одговорити на конкретне жалбене наводе“, односно да „је другостепена жалбена инстанца потпуно занемарила и није ценила наводе из жалбе“;
- да су дати разлози за продужење притвора паушални и да „не представљају никакав основ нити ваљан разлог за задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору“;
- да је „радња инкриминисаног дела смештена у 2005. годину, те је потпуно нејасно из ког разлога другостепена инстанца у образложењу одлуке о продужењу притвора доводи у везу поступање подносиоца уставне жалбе са тренутним бонитетом Л. Б .“.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Апелационог суда у Београду Су. VIII 1273/13 од 6. новембра 2013. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Тужилаштво за организовани криминал је у време подношења уставне жалбе водило истрагу против подносиоца уставне жалбе и још седам лица.
Поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 11/13 од 15. јуна 2013. године, којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Током трајања истражног поступка осумњичени су изнели своје одбране у односу на кривична дела која су обухваћена наредбом о спровођењу истраге, испитани су сведоци, прибављена је писана документација и донета је наредба за економско-финансијско вештачење.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (31. октобар 2013. године) налазио у притвору четири месеца и 17 дана, рачунајући од 14. јуна 2013. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 21/13 од 16. јуна 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење је потом, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио решењем Ки.По1. 21/13 од 12. јула 2013. године, док је решењем Ки.По1. 21/13 од 9. августа 2013. године отклоњен законски основ из тачке 2) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку, те је притвор продужен само по тачки 4) наведеног члана Закона.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године, према подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен за још три месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено:
- да је тужилац за организовани криминал поднео предлог да се према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе, и другим лицима, продужи притвор за још три месеца, наводећи „да и даље постоји основана сумња да су осумњичени П.Б, М.Ђ, А.Г, Г .М, А.М. и Ј.Д. извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора преко десет година“, те да је неопходно у даљем току истраге предузети доказне радње које су таксативно набројане;
- да је „одлучујући о предлогу Тужилаштва за организовани криминал за продужење притвора према окривљенима, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење нашао да је исти основан“;
- да „и даље постоје законски разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, обзиром да из до сада прикупљених доказа и података произилази основана сумња да су окривљени извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година, да је тежина последице извршења кривичног дела довела до узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење овог поступка“;
- да „из списа предмета произлази постојање основане сумње да је предузимањем инкриминисаних радњи окривљених предузећу „В.“ из Л. прибављена имовинска корист у износу од око 5.700.920 евра на штету буџета Републике Србије, а који износ вишеструко прелази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја“;
- да „свакако и својства која су окривљени имали у време предузимања инкриминисаних радњи, односно да је ... окривљени Г.М. обављао функцију извршног директора Агенције за приватизацију..., те чињеница да је „Л .Б.“ предузеће од значаја за Републику Србију, обзиром на своју инфраструктуру, привредни потенцијал и велики број запослених чије су пословање и бонитет у великој мери оштећени незаконитим поступањем осумњичених лица“, као и да је „Л.Б.“, како у периоду извршења кривичног дела тако и данас привредно друштво са великим бројем запослених што додатно указује на стратешки значај овог предузећа и да је реч о предузећу које је имало велики број малих акционара пре извршења кривичних дела, што такође указује на витални значај које је ово предузеће имало и још увек га има у пословном и привредном систему Републике Србије“;
- да „напред наведене околности оправдавају даље задржавање окривљених П.Б, М.Ђ, А.Г, Г .М, А.М. и Ј.Д. у притвору са разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, обзиром да су начин извршења, тежина и последице настале извршењем овог кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“.
Браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, су против решења о продужењу притвора изјавили жалбу, са предлогом да Апелациони суд-Посебно одељење преиначи ожалбено решење, донесе одлуку о укидању притвора према Г.М. и одмах га пусти на слободу.
Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 393/13 од 26. септембра 2013. године одбио као неосноване изјављене жалбе, поред осталих, и бранилаца Г .М, овде подносиоца уставне жалбе.
У образложењу наведеног решења је, између осталог, истакнуто:
- да је „правилно веће овог суда, одлучујући у смислу члана 215. став 2. Законика о кривичном поступку, према осумњиченима П.Б, М.Ђ, А.Г, Г.М, А.М. и Ј.Д. продужило притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, налазећи да у конкретном случају и даље стоје законски разлози за задржавање осумњичених у притвору по наведеном основу“;
- да „из до сада прикупљених доказа произилази основана сумња да су осумњичени извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година, као и да је тежина последица извршења предметног кривичног дела довела до узнемирења јавности, које и по налажењу овог већа може угрозити несметано и правично вођење овог поступка“;
- да „из списа предмета произилази постојање основане сумње да је предузимањем инкриминисаних радњи ближе описаних у наредби за спровођење истраге Тужилаштва за организовани криминал, од стране осумњичених предузећу „В.“ из Л. прибављена имовинска корист у износу од око 5.700.920 евра на штету буџета Републике Србије, који износ вишеструко прелази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја“;
- да „имајући у виду и својство које су осумњичени имали у време предузимања инкриминисаних радњи, односно да је ..... осумњичени Г .М. обављао функцију извршног директора Агенције за приватизацију..., као и чињеницу да је „Л . Б .“ предузеће од значаја за Републику Србију обзиром на своју инфраструктуру, привредни потенцијал и велики број запослених чије су пословање и бонитет у великој мери оштећени незаконитим поступањем осумњичених и да је „Л.Б.“, како у периоду извршења предметних кривичних дела за која су осумњичени основано сумњиви тако и данас привредно друштво са великим бројем запослених које је имало и велики број малих акционара што указује на витални значај овог предузећа за привреду Републике Србије“;
- да „све наведене околности, и по налажењу овог већа оправдавају даље задржавање осумњичених у притвору по наведеном законском основу“;
- да је „правилно веће овог суда закључило да напред наведене околности оправдавају даље задржавање осумњичених П.Б, М.Ђ, А.Г, Г.М, А.М. и Ј.Д. у притвору по наведеном законском основу, имајући у виду да су начин извршења, тежина и последице настале извршењем овог кривичног дела за које су осумњичени основано сумњиви, довели до узнемирења јавности које и по налажењу овог већа може угрозити правично и несметано вођење овог кривичног поступка“;
- да је „правилно веће овог суда приликом продужавања притвора према осумњиченима имало у виду и сложеност кривичног поступка као и чињеницу да je у даљем току поступка потребно испитати сведоке који су означени у предлогу Тужилаштва за организовани криминал за продужење притвора, као и чињеницу да је Тужилаштво за организовани криминал дана 26. августа 2013. године, донело наредбу о економско-финансијском вештачењу... и да је због обимности предмета и документације вештаку дат рок од 60 дана за достављање писменог налаза и мишљења“;
- да је „правилно првостепени суд закључио да у конкретном случају и даље стоје законски разлози за задржавање осумњичених у притвору, односно да су испуњена оба кумулативна услова и то висина запрећене казне и да постоје чињенице и околности које су довеле до узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, дајући за своју одлуку јасне разлоге, које као правилно утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да жалбеним наводима како осумњичених тако и њихових бранилаца, правилност и законитост побијаног решења нису доведени у питање“;
- да је „жалбене наводе бранилаца осумњичених у којима се врши оцена доказа и у којима се истиче да из изведених доказа не произилази основана сумња да су осумњичени извршили предметна кривична дела, Апелациони суд у Београду (је) оценио неоснованим, и налази да исти нису од утацаја на одлучивање о притвору, будући да ће о наведеним жалбеним наводима првостепени суд дати своју оцену у контрадикторном поступку уколико до истог дође“;
- да су жалбени наводи бранилаца осумњичених у којима се истиче да „наводи првостепеног суда да је потребно саслушати сведоке који су наведени у предлогу Тужилаштва за организовани криминал као и да је потребно обавити вештачење од стране вештака економске струке, не могу да представљају разлог за продужење притвора“, по оцени „Апелационог суда неосновани, будући да су то разлози због којих истрага још увек није завршена, а како то правилно наводи веће овог суда у побијаном решењу, а не разлози за продужење притвора према осумњиченима, како то истичу браниоци“.
Апелациони суд у Београду је 6. новембра 2013. године у свом акту Су. VIII 1273/13 дао одговоре на наводе уставне жалбе у предмету Уставног суда Уж-8018/2013 у коме су оспорени исти акти, истичући да су „разлози прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку детаљно образложени“ у оспореним решењима, као и да „разлози за продужење притвора у односу на П.Б. и др. у овом поступку нису били елементи кривичног дела за које постоји основана сумња да су их извршили, него разлози у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, због чега је Апелациони суд у Београду својим решењем Кж2.По1. 393/13 одбио као неосноване жалбе које су изјављене на решење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године, са детаљно датим разлозима.“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којој се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) ( став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) ( став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, према којима: на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак је дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
Сагласно одредби члана 295. став 1. тачка 1) ЗКП, истрага се покреће против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело, док се сагласно ставу 2. истог члана, у истрази прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази који су потребни да се утврди идентитет учиниоца, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) (у даљем тексту: КЗ), које се примењују од 15. априла 2013. године је, поред осталог, прописано: да ће се службено лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.).
5. Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаних у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења ). Међутим, постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Kay против Велике Британије , од 1. марта 1994, став 31.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (Kurt против Турске , 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године).
У надлежности редовних судова је да осигурају да притвор не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законских основа за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом, блажом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, ст. 6. и 7. образложења). Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о притвору подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са притвором дати у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.
Да ли је надлежни суд трајање мере притвора свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, односно да ли је време трајања притвора разумно, не може се проценити in abstracto. Стога се питање да ли је разумно да оптужени остане у притвору мора процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање мере притвора може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993 . године, став 30; Kudla против Пољске, од 26. октобра 2000 . године, ст. 110. и 111; Solmaz против Турске, од 16. јануара 2007 . године, став 38.).
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, став 5. образложења) стао на становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Имајући у виду све до сада наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повред е права из члана 27. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је у оспореним решењима утврдио да постоји законски основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП, односно да је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а да су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У смислу наведеног, Уставни суд пре свега указује да се притворски основ садржан у одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП заснива на: 1) висини прописане, односно изречене казне затвора (у конкретном случају прописана је казна затвора до 12 година) и 2) начину извршења или тежини последице кривичног дела који су довели до узмнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Из наведеног следи да је надлежни суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које такође објективно мора наступити; 3) да је узнемирење јавности такве природе да може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У конкретном случају, као разлоге који су оправдали продужење притвора према подносиоцу по наведеном законском основу, надлежни судови су навели: 1) да постоји основана сумња да је извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година; 2) да постоји основана сумња да је предузимањем „инкриминисаних“ радњи предузећу „В .“ из Л. прибављена имовинска корист у износу од око 5.700.920 евра на штету буџета Републике Србије, а који износ вишеструко прелази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја; 3) да је Г .М. обављао функцију извршног директора Агенције за приватизацију; 4) да је „Л .Б.“ предузеће од виталног значаја за Републику Србију, чије су пословање и бонитет у великој мери оштећени незаконитим поступањем осумњичених лица. Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је закључио да „напред наведене околности оправдавају даље задржавање окривљених П.Б, М.Ђ, А.Г, Г.М, А.М. и Ј.Д. у притвору са разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, обзиром да су начин извршења, тежина и последице настале извршењем овог кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“. Уз то, наводи се и да је „правилно веће овог суда приликом продужавања притвора према осумњиченима имало у виду и сложеност кривичног поступка као и чињеницу да je у даљем току поступка потребно испитати сведоке који су означени у предлогу Тужилаштва за организовани криминал за продужење притвора, као и чињеницу да је Тужилаштво за организовани криминал дана 26. августа 2013. године, донело наредбу о економско-финансијском вештачењу... и да је због обимности предмета и документације вештаку дат рок од 60 дана за достављање писменог налаза и мишљења“.
Уставни суд истиче да је наведени законски основ за одређивање, односно продужење мере притвора препознат и прихваћен и од стране Европског суда за људска права, односно да, у изузетним случајевима, одређена кривична дела због своје посебне тежине и реакције јавности на њих, могу да оправдају притвор, бар за неко време (видети, поред осталих: пресуде Европског суда за људска права Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 91; Scott против Шпаније, од 18. децембра 1996. године; Bozano против Француске, од 18. децембра 1986. године; Guzzardi против Италије, од 6. новембра 1980. године ).
Такође, Уставни суд посебно наглашава да се, сагласно добро установљеној пракси Европског суда за људска права, овај основ може сматрати релевантним и довољним само под условом да се заснива на чињеницама које указују да би пуштање окривљеног на слободу заиста угрозило јавни ред и мир, односно довело до узнемирења јавности (видети пресуде у предметима Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51. и Kemmache против Француске, од 27. новембр а 1991. године, став 52.). Тачније, притвор се , према становишту наведеног суда , може одредити (и продужити) за кривична дела, која, због посебне тежине и реакције јавности на њих, могу изазвати немир у друштву, али да одлука о томе мора бити заснована на „чињеницама које показују да би останак окривљеног на слободи заиста угрозио јавни ред и мир“. Такође, Европски суд за људска права је стао на становиште да се „опасност угрожавања јавног реда и мира не може извести само из тежине кривичних дела или из оптужбе стављене на терет окривљеном“ (Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.), нагласивши такође да се „овај основ за притвор не може достатно образложити позивањем само на апстрактну тежину кривичног дела“ ( Kemmache против Француске, од 27. новембр а 1991. године, став 52.).
У овом конкретном случају, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред висине запрећене казне, имао у виду и то: да висина прибављене имовинске користи на штету буџета Републике Србије, за коју се подносилац уставне жалбе сумњичи, износи око 5.700.920 евра, који износ вишеструко прелази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја, да је подносилац обављао функцију извршног директора Агенције за приватизацију и да је „Л.Б.“ предузеће од виталног значаја за Републику Србију, чије пословање и бонитет су у великој мери оштећени незаконитим поступањем осумњичених лица.
Међутим, Уставни суд констатује да у оспореним решењима нису наведене конкретне чињенице и околности које указују да је заиста дошло до узнемирења јавности, а због тежине или последице кривичног дела које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет, те које могу због својих манифестационих облика озбиљно и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд указује да су судови у оспореним решењима морали такве околности, за које су сматрали да постоје, посебно образложити и довести их у везу са тежином кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да у оспореним решењима утврде конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења или тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, те на који начин је угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да је наредбом о спровођењу истраге подносилац уставне жалбе осумњичен да је радње за које се терети предузео 2005. године, од када је прошло више од осам година.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, чињенице и околности које су довеле до данас присутног снажног узнемирења јавности, а које објективно морају постојати приликом одлучивања о притвору по законском основу из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван са чисто апстрактне тачке гледишта, узимајући у обзир само тежину кривичног дела. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се узнемирење јавности не може извести само из тежине кривичног дела, нити се може везати за околности које су евентуално постојале у времену које знатно претходи одлучивању о даљем лишењу слободе окривљеног лица. Такође, Уставни суд указује да у оспореним решењима није могло бити места истицању да се „приликом продужавања притвора према осумњиченима имало у виду“ да истрага још није окончана, те навођењу које је истражне радње надаље неопходно спровести, с обзиром на то да те околности имају свој значај само за притворски основ из тачке 2) члана 211. став 1. ЗКП, а који је у односу на подносиоца претходно отклоњен решењем судије за претходни поступак и више не егзистира као основ за продужење притвора.
Полазећи од свега до сада изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – УС), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. става 2. Закона о Уставном суду, одредио да Апелациони суд у Београду понови поступак и у најкраћем року донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд је оценио да су утврђивање повреде права и налог да се донесе нова одлука о жалби изјављеној против првостепеног решења, довољни да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе, имајући у виду да подносилац није тражио да се утврди право на накнаду нематеријалне штете.
Такође, Суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, закључио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом зајемчених људских права и грађанских слобода.
7. Уставни суд је, на основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић , с.р.