Преглед документа Уж-5745/2012 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставнoj жалби Раденка Кецојевића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. октобра 2013. године, донео ј е 

1. Раденко Кецојевић из Ниша подне о је 9. јула 2012. године, преко пуномоћника Миљана Тимотијевића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалб у против пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године, због повреде права из члана 32. став 1 , члана 33. ст. 2. и 5. и члана 36. Устава Републике Србије. 

Подносилац уставне жалбе повреду означених уставних права заснива на тврдњи да су у кривичном поступку у којем je донетa оспоренa пресудa погрешно примењиване процесне одредбе кривичног законодавства на његову штету. Повреду означених уставних права подносилац образлаже тврдњама да му је суђено у одсутву, иако за то нису постојали услови из члана 304. Законика о кривичном поступку; да није имао браниоца у току претходног поступка, иако је против њега донето решење о спровођењу истраге за кривично дело за које је због висине запрећене казне прописана обавезна одбрана од стране адвоката; да је против њега подигнута оптужница без спроведене истраге, а да нису поштовани услови за непосредно оптужење; да постављеном браниоцу није било достављено решење о потврђивању оптужнице и о суђењу у одсуству, те није могао да изјави правни лек против тог решења; да му никада није било достављено решење о спровођењу истраге; да решење о одређивању притвора није било достављено браниоцу , те није могао да се жали на то решење. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у првостепену пресуду Окружног суда у Београду К. По1. 66/10 (К.П. 14/06) од 11. новембра 2009. године, оспорену другостепену пресуду и пресуду Врховног касационог суда Кзз.ОК. 7/2012 од 7. октобра 2012. године, те је из навода уставне жалбе и целокупне документације утврдио да је оспорена пресуда донета у кривичном поступку који је вођен против више десетина окривљених лица (оптужено је више од 50 лица). Окружни суд у Београду је против подносиоца уставне жалбе донео решење о спровођењу истраге без његовог претходног саслушања јер је по оцени истражног судије, постојала опасност од одлагања, а осумњичени није био доступан органима кривичног гоњења. Истражни судија Окружног суда у Београду је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор и наредио издавање потернице, по којем је лишен слободе након непуне четири године, односно наког завршеног главног претреса и доношења првостепене пресуде. Из навода уставне жалбе и целокупне документације произлази да је након спроведене истраге кривично веће Окружног суда у Београду, на предлог овлашћеног јавног тужиоца , одредило да се подносиоцу уставне жалбе суди у одсуству јер се и даље налазио у бекству, а веће је проценило да постоје нарочито важни разлози да му се суди иако је одсутан. Подносиоцу уставне жалбе био је постављен бранилац по службеној дужности чим је донето решење о суђењу у одсуству, те је у току целог главног претреса подносилац имао стручну одбрану, односно био је заступан од стране адвоката. Оспореном другостепеном пресудом одлучивано је и о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе. Пресудом Окружног суда у Београду К. По1. 66/10 од 11. новембра 2009. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. у вези са чланом 33. Кривичног законика у саизвршилаштву са још 39 саокривљених лица, која је преиначена оспореном другостепеном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. По1. 21/10 од 18. новембра 2011. године, тако што је према подносиоцу одбијена оптужба услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења за кривично дело злочиначко удруживање из 346. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, те је преиначена одлука о казни за кривично дело злоупотребе службеног положаја , тако што је осуђен на казну затвора у трајању од четири године и четири месец а. Пресудом Врховног касационог суда Кзз.ОК. 7/2012 од 7. октобра 2012. године одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца подносиоца уставне жалбе и осталих осуђених лица. 

4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноси лац позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.). 

За оцену навода и разлога уставне жалб е са становишта Уставом зајемчених права на чију се повреду подноси лац позива, битне су одредбе Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 , 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), којима је прописано: да ако је окривљени нем, глув или неспособан да се сам успешно брани или ако се поступак води због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет година, окривљени мора имати браниоца већ приликом првог саслушања (члан 71. став 1.); да о кривљени према коме је одређен притвор мора имати браниоца док је у притвору (члан 71. став 2.); да о кривљени коме се суди у одсуству (члан 304) мора имати браниоца чим суд донесе решење о суђењу у одсуству (члан 71. став 3.); да ће пре доношења решења истражни судија саслушати осумњиченог, осим ако постоји опасност од одлагања (члан 243. став 2.); да је и стражни судија дужан да на погодан начин обавести тужиоца, браниоца, оштећеног и окривљеног о времену и месту извршења истражних радњи којима они могу присуствовати, осим кад постоји опасност од одлагања, а ако окривљени има браниоца, истражни судија ће, по правилу, обавештавати само браниоца, као и да ако је окривљени у притвору, а истражна радња се предузима ван седишта суда, истражни судија ће одлучити да ли је потребно присуство окривљеног (члан 251. став 5.); да се о птуженом може судити у одсуству само ако је у бекству или иначе није достижан државним органима, а постоје нарочито важни разлози да му се суди иако је одсутан (члан 304. ств 2.); да р ешење о суђењу у одсуству оптуженог доноси веће, на предлог тужиоца, а жалба не задржава извршење решења (члан 304. став 3.) . 

Одредбом члана 359. став 3. Кривичног законика ( "Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09 ) било је прописано: да с лужбено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да а ко је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристопедесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година (став 2.); да а ко вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.) . 

5. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, незадовољан исходом кривичног поступка који је вођен против њега, у суштини оспорава начин на који су судови према њему применили норме процесног права. Подносилац уставне жалбе повреду означених уставних права заснива на тврдњи да је, тиме што му није био постављен бранилац у истражној фази поступка, доведен у ситуацију „да му се суди на основу исказа саокривљених које у истрази није могао да оспори или докаже супротно“. Н аводи уставне жалбе којима се образлаже повреда свих истакнутих уставних права суштински се своде на тврдњу да, услед процесних пропуста кривичних судова, подносиоцу уставне жалбе није било омогућено право на одбрану у кривичном поступку у којем је донета оспорена пресуда. Подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење додатно образлаже и тврдњом да нису поштоване процесне норме кривичног законодавства којима су регулисани услови под којима је дозвољено суђење у одсуству окривљеног лица. 

Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца уставне жалбе да је суд погрешно применио процесне одредбе на његову штету у току претходног кривичног поступка, јер му није био постављен бранилац по службеној дужности, иако је против њега донето решење о спровођењу истраге због кривичног дела за које је према запрећеној санкцији прописана обавезна одбрана од стране адвоката. Наиме, из навода уставне жалбе и документације у коју је Уставни суд извршио увид, несумњиво произлази да подносилац уставне жалбе у претходном кривичном поступку није био доступан државним органима кривичног гоњења, због чега је истражни судија према њему одредио притвор и наредио расписивање потернице. Након спроведене истраге, кривично ванрасправно веће Окружног суда у Београду је на предлог надлежног јавног тужиоца дозволило суђење подносиоцу уставне жалбе у његовом одсуству. Уставни суд је, такође, утврдио да је, непуне четири године након одређивања притвора , а по завршетк у главног претреса и доношења првостепене пресуде, подносилац уставне жалбе лишен слободе , којом прил иком је први пут саслушан, и то у присуству браниоца који му је постављен по службеној дужности одмах након што је донето решење о суђењу у одсуству . 

Насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе Уставни суд је на становишту да из цитиране одредбе члана 71. став 1. ЗКП (на чију се повреду подносилац позива) не произлази обавеза суда у истрази да окривљеном који је у бекству, постави браниоца по службеној дужности приликом предузимања прве процесне (истражне) радње у поступку, без обзира што је у конкретном случају покренута истрага против њега због кривичног дела за које је према тежини запрећене санкције прописана обавезна одбрана од стране адвоката. Уставни суд указује да је обавеза кривичног суда да обезбеди стручну одбрану окривљеном од тренутка његовог првог саслушања, па до окончања кривичног поступка који се води против тог лица због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет година. Из цитираних одредби члана 71. ЗКП, такође, произлази да окривљени мора имати браниоца и док је у притвору, као и у току главног претреса чим се донесе решење о суђењу у одсуству. 

Полазећи од тога да је, у конкретном случају, подносилац уставне жалбе имао браниоца у току целокупног трајања главног претреса, и то од доношења решења којим је дозвољено да му се суди у одсуству, те да је имао браниоца по службеној дужности и када је лише н слободе (након завршеног главног претреса), који је присуствовао првом саслушању подносиоца, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку у којем је донета оспорена пресуда нису произвољно и погрешно примењене процесне одредбе које регулишу питања обавезне стручне одбране у кривичном поступку. Уставни суд указује да када се окривљени налази у бекству и због тога није могао да буде саслушан, истражни судија нема законску обавезу да му постави браниоца по службеној дужности када донесе решење о спровођењу истраге, нити такву обавезу има кад донесе решење о одређивању притвора, све док је окривљени недоступан суду. Тек по његовом лишењу слободе и надаље док је у притвору, окривљени мора имати браниоца, што, насупрот наводима подносиоца, поступање према њему у предметном поступку чини законитим и неарбитрарним. 

Оцењујући наводе уставне жалбе којима се оспорава правилност примене одредбе члана 304. ЗКП, Уставни суд констатује да је изузетно могуће спровести кривични поступак и у одсуству окривљеног лица, те да би се окривљеном у тзв. нескраћеном кривичном поступку могло судити без његовог присуства неопходно је да буду испуњени следећи услови: прво, да је окривљени у бекству или да је недоступан органима кривичног гоњења; друго, да постоје нарочито важни разлози да му се суди иако је одсутан; треће, да постоји предлог овлашћеног тужиоца да се одређеном лицу суди у одсуству и четврто, да суд прихвати предлог тужиоца и дозволи суђење у одсуству. Конкретно, из прочитаних пресуда и навода уставне жалбе произлази да је кривично веће Окружног суда у Београду на предлог овлашћеног јавног тужиоца донело решење којим је дозволило да се због постојања нарочито важних разлога подносиоцу уставне жалбе који се налазио у бекству, суди у одсуству. Уставни суд указује да није надлежан да уместо и након редовних судова процењује постојање нарочито важних разлога који оправдавају изузетак од правила да је присуство окривљеног лица на главном претресу обавезно када се против њега води редован кривични поступак, јер је једино поступајући суд у конкретном кривичном поступку овлашћен да врши такву процену. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца уставне жалбе да нарочито важни разлози нису постојали јер није постојала опасност од застарелости кривичног гоњења, не могу прихватити као уставноправни разолози којима би се довела у сумњу правичност одлучивања Окружног суда у погледу испуњености услова за суђење окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, без његовог присуства на главном претресу. 

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да су погрешном применом процесних одредби кривичног законодавства кривични судови повредили право на правично суђење подносиоцу уставне жалбе. Наиме, у току поступка пружања уставносудске заштите права на правично суђење, Уставни суд утврђује да ли је судски поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава, те у одсуству очигледне произвољности у доношењу оспорених одлука, није надлежан да оцењује правилност закључака кривичних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који је примењено меродавно право, нити да врши контролу законитости донетих судских одлука. 

Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд налази да је оспорен у пресуд у доне о законом установљен суд, да су судови поступали у границама својих надлежности, у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено учествовање, посредно преко браниоца (јер је својом вољом подносилац уставне жалбе био недоступан суду непуне четири године), те је Суд утврдио да се оспорен а и остале донете пресуде заснивају на законито спроведеном поступку и на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права. 

У погледу осталих навода уставне жалбе којима са образлаже повреда права на правично суђење, а који се односе на наводне пропусте у достављању судских писмена браниоцу окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе (решења о потврђивању оптужнице, решења о суђењу у одсуству и решења о одређивању притвора), Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није доставио ниједан доказ да је наведене пропусте истицао његов бранилац у редовном кривичном поступку. Стим у вези, Уставни суд констатује да разлози на којима се заснивају тврдње о повреди уставних права а које нису цењене у редовном судском поступку пропустом подносиоца, представља сметњу да их Уставни суд разматра у поступку по уставној жалби, јер би у супротном Уставни суд поступао као инстанциони суд, чиме би прекорачио Уставом и Законом утврђене надлежности. 

Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 33. ст. 2. и 5. Устава, Уставни суд је утврдио да оспорен ом пресуд ом није повређено уставно право подносио ца уставне жалбе гарантовано овим уставним одредбама. Наиме, наведеним одредбама Устава, као посебн а права кој а се гарантују окривљеном у кривичном поступку, изричито је утврђено право на одбрану, односно право окривљеног да узме браниоца по свом избору, да са њим несметано општи и добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, као и да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. Уставни суд је, одлучујући о основаности уставне жалбе у делу који се односи на повреду процесних одредби о обавезној стручној одбрани окривљеног и дозвољености суђења у одсуству оптуженог лица, анализирао наводе и разлоге који се односе и на истакнуте повреде права из члана 33. ст. 2. и 5. Устава. У том смислу, Уставни суд није нашао да је подносиоцу уставне жалбе на било који онемогућено да равноправно учествује у поступку, односно да се преко постављеног браниоца износ е доказ и у корист оптуженог и испитуј у сведо ци оптужбе и саокривљени . Наиме, на главном претресу саслушавани су сведоци у присуству свих процесних субјеката, па и браниоца подносиоца уставне жалбе који је био овлашћен да испитује сведоке, и поставља питања другим саокривљеним лицима, што је и чинио, па је тиме могао и да побија тачност њихових исказа доводећи њихову садржину у везу са свим осталим изведеним доказима у поступку. Како подносиоцу уставне жалбе није кривицом суда била ускраћена могућност и право да непосредно учествује у кривичном поступку (јер се налазио у бекству), а било му је омогућено да преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке и саокривљене, да оспорава њихове исказе, као и да изјављује редовне и ванредне правне лекове против пресуде донете у његовом одсуству, што је и учињено, Уставни суд оцењује да нема повреде означених посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 33. ст. 2. и 5. Устава. 

Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе није повређено право на одбрану нити право на правично суђење подноси оцу уставне жалбе. 

6. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. Устава, који гарантује једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, Уставни суд указује да из садржине зајемченог права из члана 36. став 1. Устава следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем у истим чињеничним и правним ситуацијама. Међутим, подносилац уставне жалбе није наве о у којим конкретним случајевима су судови у битно сличној или истој чињеничној и правној ситуацији поступали и одлучивали на другачији начин, нити је за своје тврдње приложи о одговарајуће доказе, што представља претпоставку за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права пред судовима. Такође, Уставни суд је утврдио да је подноси лац уставне жалбе изјавио редован правни лек против првостепене пресуде, а како је о жалби одлучивао надлежан другостепени суд, то је очигледно подноси лац искористио право на правно средство, при чему означено уставно право из члана 36. став 2. Устава не гарантује повољан исход жалбеног поступка, ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа. Стога је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о повреди означеног права из члана 36. Устава. 

Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним пресудама нису повређена Уставом зајемчена права подноси оца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС ), одбио уставну жалб у у целини као неосновану. 

7. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

др Драгиша Б. Слијепчевић