Преглед документа Уж-911/2011 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Пешића из Инђије, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. новембра 2013. године, донео је 

1. Усваја се уставна жалба Дејана Пешића и утврђује да су пресуд ама Апелационог суда у Београду Гж1. 1730/10 од 8. децембра 2010. године и Четвртог општинског суда у Београду П1. 964/07 од 20. новембра 2008. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дан и, повређен а прав а подноси оца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад , зајемчен а одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована, а у погледу повреде начела забране дискриминације уставна жалба се одбацује. 

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 1730/10 од 8. децембра 2010. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дан и и одређује да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку по жалби подносиоца изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 964/07 од 20. новембра 2008. године. 

1. Дејан Пешић из Инђије је 25. фебруара 2011. године, преко пуномоћника Драгана Благојевића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повредa начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије. 

У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да су по члану 3. Правилника о платама радника МУП-а број 021-992/96-1 од 5. априла 1996. године увећање коефицијента од 30% добијали и запослени на радном месту "писарница и архива", који по природи свог посла не раде прековремено, ноћу и у дане празника; да је одредбом члана 147. Закона о полицији предвиђена само могућност да се запосленима у МУП-у утврде коефицијенти за исплату плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената других државних службеника, али да послодавац није користио могућност предвиђену наведеном одредбом, односно није за подносиоца уставне жалбе појединачним решењем утврдио коефицијент за обрачун плате који је за 30 до 50% номинално већи од коефицијената осталих државних службеника; да ни Правилником о платама запослених у МУП-у број 4908/06 од 26. јуна 2006. године такво увећање није предвиђено за подносиоца и његове колеге - полицајце запослене у МУП-у, због чега је погрешан став редовних судова да су додаци на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у дане празника вредновани приликом утврђивања коефицијента; да је подносиоцу у утуженом периоду следовала и исплата накнаде за исхрану у току рада (топли оброк), као и регреса за коришћење годишњег одмора, те да су без основа позивања првостепеног и другостепеног суда на одредбу члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, по којој коефицијент за исплату плате садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, јер ни Правилником о платама радника МУП-а од 5. априла 1996. године, ни Правилником о платама запослених у МУП-у од 26. јуна 2006. године предметни додаци нису били укључени у коефицијент за исплату плате. 

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде. 

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари: 

Оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 964/07 од 20. новембра 2008. године одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужиоца Дејана Пешића, овде подносиоца уставне жалбе, којима је тражио да му тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Секретаријат у Београду - Одељење унутрашњих послова Нови Београд исплати износе неисплаћених додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, за период од јануара 2003. године до децембра 2007. године, затим накнаду трошкова за исхрану у току рада за период од 1. септембра 2003. године до 1. јануара 2008. године, као и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 1. септембра 2003. године до 1. марта 2008. године. У образложењу оспорене првостепене пресуде се, између осталог, наводи: да је подносилац запослен код тужене на радном месту полицајца; да је у утуженом периоду радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да је из налаза и мишљења судског вештака економско – финансијске струке утврђено да је поређењем укупног коефицијента плате тужиоца од 18,6, са укупним коефицијентом плате упоредног радника у писарници и архиви од 12,59, констатовано да је укупни коефицијент тужиоца за 47,73% већи од укупног коефицијента упоредног радника; да је поређењем укупне зараде тужиоца у датом периоду, са зарадом упоредног радника за пун фонд часова, констатовано да је зарада тужиоца већа од зараде упоредног радника за око 20% до 55%; да је тужилац, према Закону о унутрашњим пословима и према Закону о полицији, који представљају lex specialis и искључују примену општих радноправних прописа о увећаној заради, у утуженом периоду примао зараду у складу са утврђеним коефицијентом, по коначном решењу које није оспорио; да коефицијент радног места тужиоца, утврђен у складу са Правилником тужене који тужилац такође није оспорио, садржи све елементе који се тичу различитих основа вредновања, што значи да је тужилац кроз редовну плату остваривао и накнаду за прековремени рад, рад ноћу и рад у време празника; да је тужилац, због специфичности посла и начина његовог вршења, остваривао зараду која је увећана у односу на плате државних службеника који имају исту стручну спрему, а немају статус овлашћеног службеног лица; да тужена, стога, није у обавези да тужиоцу исплати увећану зараду за тражене видове, с обзиром на то да су посебни услови тужиочевог рада, природа његовог посла и у том смислу прековремени рад, рад ноћу и рад на дане празника, вредновани у коефицијенту његовог радног места, као параметру за обрачун плате; да је, поред наведеног, тужиоцу по истом основу, а сходно члану 137. Закона о полицији, признат и стаж осигурања у увећаном трајању; да је одредбом члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама било прописано да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, због чега је неоснован и тужбени захтев за исплату ових накнада; да је део тужбеног захтева тужиоца, који се односи на потраживања доспела пре маја 2004. године, застарео, сагласно одредби члана 196. Закона о раду. 

Решавајући о жалби тужиоца, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 1730/10 од 8. децембра 2010. године, којом је жалбу одбио и пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 964/07 од 20. новембра 2008. године у целини потврдио. У образложењу ове пресуде се понављају разлози које је за оспорену првостепену пресуду дао Четврти општински суд у Београду, уз констатацију да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право. 

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.). 

5. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима подносилац уставне жалбе темељ и тврдње о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (видети Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на веб-сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs). 

Што се тиче периода након почетка примене Закона о полицији, Уставни суд је у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године констатовао да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента од 30 до 50 одсто у односу на коефицијен те друг их државн их службеник а, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Међутим, Уставни суд је у истој одлуци стао на становиште да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена само уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике , њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији , јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених кој и свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље. 

За разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника и искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима, ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. С тим у вези, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је било утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента (видети Одлуку Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године) . 

С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложењa оспорених пресуда темељ e на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари , с обзиром на то да су редовни судови утужени период посматрали интегрално, не раздвајајући период важења Закона о унутрашњим пословима од периода важења Закона о полицији. Редовни судови су утврдили укупну разлику коефицијента и плате подносиоца, у односу на коефицијент и плату упоредног радника, који нема предметних нередовности у раду, за целокупан утужени период. Прављење дистинкције између ова два периода је по схватању Уставног суда било неопходно, управо због описане различитости правног режима плата полицијских службеника. Посебно је важна чињеница да Закон о унутрашњим пословима није искључио примену одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради, док је Закон о полицији то предвидео, али само у случају да је полицијски службеник остварио право на увећану зараду по основу предметних нередовности на раду, сагласно одредби члана 147. став 1. овог закона. По оцени Уставног суда, редовни судови су били у обавези да се посебно баве утврђивањем чињеница везаних за исплату увећане зараде подносиоцу у време важења Закона о унутрашњим пословима, а посебно у периоду након почетка примене Закона о полицији. 

Полазећи од свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је утврдио да су оспореним пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 1730/10 од 8. децембра 2010. године и Четвртог општинског суда у Београду П1. 964/07 од 20. новембра 2008. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дан и, подносиоц у уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчен а одредбама члан а 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио и поништио оспорену другостепену пресуду, у делу који се односи на наведене додатке на плату, и одредио да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку по жалби подносиоца изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 964/07 од 20. новембра 2008. године, одлучујући као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке. 

6. Што се тиче права подносиоца на накнаду за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, Уставни суд истиче да је и у погледу ових врста примања из радног односа донео већи број одлука. Уставни суд је заузео јединствен правни став, да су на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), у периоду до 31. децембра 2006. године, ове накнаде улазиле у коефицијент за обрачун плата, из ког разлога су исте исплаћиване кроз плату полицијских службеника (видети Одлуку Уж-3683/2010 од 23. маја 2012. године). После 1. јануара 2007. године почео je да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), којим се полицијским и осталим државним службеницима, као и намештеницима, не гарантује као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, док је Законом о раду, као општим радноправним прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду утврди право државног службеника или намештеника на овакву врсту примања. Обавеза послодавца да полицијском службенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године, на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије ("Службени гласник РС", број 104/08), али је Анексом II Општег колективног уговора ("Службени гласник РС", број 8/09) примена ових одредаба одложена (видети, поред других, Одлуке Уж-1395/2008 од 14. јула 2011. године, Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године, Уж-2779/2009 од 8. септембра 2011. године и Уж-2695/2011 од 23. маја 2012. године). 

Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, због чега је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке. 

7. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе н а било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у трећем делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање 

8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци. 

ЗАМЕНИЦА 

ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА 

др Марија Драшкић