Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бранка Мијатовића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. новембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Бранка Мијатовића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1. 104/10 од 18. фебруара 2010. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж 1. 104/10 од 18. фебруара 2010. године и одређује да Апелациони суду у Београду донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 3556/04 од 25. октобра 2007. године.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба Бранка Мијатовића изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку по жалби који је вођен пред Апелационим судом у Београду у предмету Гж1. 104/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранко Мијатовић из Београда је 30. априла 2010. године подне o Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 1. 104/10 од 18. фебруара 2010. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, права на правно средство и права на правну заштиту за случај престанак радног односа, зајем чених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 60. став 4. Уст ава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду преиначена пресуда Првог општинског суда у Београду П. 3556/04 од 25. октобра 2007. године и одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужено предузеће да му на име отпремнине исплати означени износ. Према наводима подносиоца, погрешно је становиште Апелационог суда да тужилац није могао захтевати исплату отпремнине у складу са одредбом члана 62. Појединачног колективног уговора, а да претходно није побијао решење о престанку радног односа од 9. јула 2003. године и потврду од 21. јула 2003. године. С тим у вези, подносилац је навео да му наведеним решењем није утврђен износ отпремнине, већ му је само престао радни однос услед технолошких, економских и организационих промена, а што није ни спорно, тако да он није имао правни интерес да захтева поништај тог решења. Такође, навео је да наведена потврда ни по форми ни по садржини није акт којим се одлучује о појединачним правима и обавезама. Подносилац сматра да је другостепени суд изменио чињенично стање утврђено првостепеном пресудом, погрешно интерпретирајући решење од 9. јула 2003. године, па да је на тако измењено чињенично стање погрешно применио материјално право, чиме је повредио право подносиоца на правну заштиту за случај престанка радног односа и право на правично суђење. Поред тога, подносилац је истакао да му је због дугог трајања поступка пред другостепеним судом, скоро 18 месеци, повређено и право на суђење у разумном року, као и да је због неблаговременог одлучивања о жалби изгубио право на ревизију, чиме му је повређено и право на правно средство. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и да наложи надлежном суду да донесе нову одлуку по његовој жалби изјављеној против првостепене пресуде, као и да му призна право на накнаду штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је исте садржине као одредба члан а 170. Устава .
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П. 3556/04 од 25. октобра 2007. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезано је тужено предузеће да тужиоцу на име отпремнине исплати износ од 18.000 евра, у динарској противвредности према средњем курсу евра НБС на дан исплате, са опредељеном каматом, док је у ставу другом изреке обавезано тужено предузеће да тужиоцу исплати трошкове поступка у означеном износу.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 104/10 од 18. фебруара 2010. године преиначена је пресуда Првог општинског суд у П. 3556/04 од 25. октобра 2007. године и одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужено предузеће да му на име отпремнине исплати износ од 18.000 евра, у динарској противвредности према средњем курсу евра Народне банке Србије на дан исплате, са опредељеном каматом, као и захтев тужиоца за накнаду парничних трошкова. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је, према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац био у радном односу код туженог послодавца и обављао послове возача и да му је на основу решења туженог од 9. јула 2003. године престао радни однос услед технолошких, економских и организационих промена, уз утврђено право на исплату отпремнине, у складу сa одредбом члана 117. Закона о раду; да је на основу потврде туженог од 21. јула 2003. године утврђено да је тужени, услед економских, технолошких и организационих промена, прогласио тужиоца технолошким вишком, уз обавезу да му исплати отпремнину у висини петоструког износа зараде, у року од 30 дана од дана проглашења технолошким вишком; да је тужени тужиоцу исплатио отпремнину у износу од 75.000 динара која представља пет месечних зарада, а које су му исплаћене пре престанка радног односа; да тужилац није оспоравао пред судом ни наведено решење, ни потврду, на основу којих је проглашен технолошким вишком и којима му је утврђена исплата отпремнине у висини петоструког износа зараде; да је одлуком директора туженог број 1002/1 од 8. јула 2003. године стављен ван снаге Појединачни колективни уговор туженог број 246 од 26. мартa 2003 . године; да је тужилац код туженог засновао радни однос 3. марта 1965. године, а радни однос му је престао 9. јула 2003. године; да налазећи да потраживање тужиоца није застарело и да је неоснован истакнути приговор неблаговремености тужбе, јер се у конкретном случају не ради о поништају решења, већ о новчаном потраживању, а да је тужени својим Појединачним колективним уговором утврдио већа права, односно већи износ отпремнине запосленима при престанку радног односа као технолошком вишку те да се тужилац, прихватањем петоструког износа на име отпремнине и потписивањем потврде о пријему тог износа, није одрекао свог права на исплату преосталог износа на име отпремнине у висини утврђеној Појединачним колективним уговором, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде; да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право, због чега је ожалбена пресуда преиначена и тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован; да је тужиоцу, применом одредбе члана 117. став 1. тачка 8) тада важећег Закона о раду утврђено право на отпремнину решењем туженог од 9. јула 2003 . године и потврдом од 21. јула 2003. године у висини петоструког износа зараде, а који износ је тужиоцу ис плаћен; да тужилац није побијао ни наведено решење, нити потврду, па су наведени акт и постал и правноснажн и и у себи садрже претпоставку законитости; да је на тај начин одређена основица и начин обрачуна отпремнине, па зато тужилац, без измене наведених аката, није могао основано захтевати обрачун отпремнине, по одредби члана 56. тачка 8. Појединачног колективног уговора туженог , којом је прописано да je послодавац дужан да исплати отпремнину у висини утврђеној тим колективним уговором , и то 500 евра за сваку годину радног стажа; да је тужилац пропустио рок од 15 дана за подношење тужбе и заштиту свог права у смислу члана 122. ст. 1. и 2. наведеног Закона о раду, па је стога, суд, код одлучивања о новчаном потраживању тужиоца ради исплате отпремнине везан правноснажним решењем послодавца којим је одређен начин исп лате и висина отпремнине; да се неподношењем тужбе суду за поништај решења којим је одређена основ ица и начин обрачуна отпремнине тужилац сагласио са износом исплаћене отпремнине, због чега не може тражити исплату већег износа од оног који му је исплаћен у складу са на веденим решењем и потврдом; да је правилно првостепени суд закључио да је тужени био у обавези да примењује одредбе свог Појединачног колективног уговора, па и у односу на висину отпремнине, те да је тај Појединачни колективни уговор био на снази још шест месеци и након што је обустављен од извршења одлуком директора од 8. јула 2003. године, али да код већ изнетих чињеница, то остаје без значаја.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1 .); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2. ); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и , 73/01), који је важио у време престанка радног односа подносиоца, било је прописано: да п ослодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла (члан 101. став 1. тачка 8)); да је, у случају отказа уговора о раду у смислу члана 101. став 1. тачка 8) овог закона, послодавац дужан да исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду у висини утврђеној општим актом или уговором о раду запосленом у висини утврђеној према броју година проведених у радном односу (члан 117. став 1.); да против одлуке којом је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени или синдикат ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, а да је рок за покретање спора 15 дана од дана достављања одлуке, односно сазнања за повреду права (члан 122. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући основаност поднете уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да су подносиоцу у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правну заштиту за случај пре станка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Наиме, како је подносиоцу радни однос престао због престанка потребе за његовим радом услед технолошких, економских или организационих промена, у конкретном случају, радни однос му је могао престати само под условом да му буде исплаћена отпрем нина утврђена општим актом или уговором у раду, у складу са одредбама члана 117. Закона о раду, који је тада био на снази. Имајући у виду да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се у смислу члана 60. став 4. Устава нико не може одрећи, Уставни суд сматра да је другостепени суд на произвољан и арбитреран начин одлучио када је оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев подносиоца.
При томе, по оцени Уставног суда, чињеница да је подносиоцу уставне жалбе приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина предвиђена Појединачним колективним уговором и да због тога у законом предвиђеном рок у није тражио поништај решења о престанку радног односа, не искључује подносиоца од права да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине.
Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1. 104/10 од 18. фебруара 2010. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, односно на правну заштиту за случај престанка радног односа, те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде и одређивањем да надлежан суд у поновном поступку донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 3556/04 од 25. октобра 2007. године. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку који је вођен пред Апелационим судом у Београду у предмету Гж1. 104/10, крећући се у границама захтева који је постављен у уставној жалби, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца неосновани. Наиме, другостепени суд (прво Окружни суд у Београду, а потом Апелациони суд у Београду) је о поднетој жалби одлучио у року од годину и по дана, што се, по становишту овог суда, не може сматрати неразумним роком за одлучивање. При томе, Уставни је имао у виду чињеницу да је, сагласно одредби члана 195. став 3. Закона о раду, прописан рок од шест месеци за правноснажно окончање радног спора. Међутим, н аведени рок од шест месеци није преклузиван, већ инструкциони, из чега произлази да његово кршење не значи аутоматски и повреду права на суђење у разумном року. Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 3 . изреке.
7. Имајући у виду претходно наведено као и чињеницу да подносилац уставне жалбе повреду права на правно средство везује за повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да се такви наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди права из члана 36. став 2. Устава, те је у том делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић