Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Гордане Божикић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 2013. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Гордане Божикић против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 912/06 од 23. октобра 2007. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 864/08 од 12. новембра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 893/09 од 12. новембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Гордана Божикић из Београда изјавила је 30. марта 2010. године уставну жалбу против пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 912/06 од 23. октобра 2007. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 864/08 од 12. новембра 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 893/09 од 12. новембра 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе је навела да су оспорене пресуде у супротности са Oдлуком Уставног суда Републике Србије IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године, јер је решење које је побијано тужбом, а о којој је одлучено оспореном пресудом, незаконито, због тога што је донето од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије. Даље је навела да је решење морало бити засновано само на Закону о министарствима, али како је предметно решење донето пре ступања на снагу Закона, то је, према њеном мишљењу, донето од стране ненадлежног органа, због чега су оспорене пресуде незаконите. Подноситељка уставне жалбе је истакла да никада није била позвана на разговор о распоређивању, нити је покушано њено распоређивање у том или било ком другом републичком органу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 912/06 од 23. октобра 2007. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да суд поништи као незаконита решења тужене Републике Србије – Владе - Генералног секретаријата Владе 06 број 118-07-847-2006 од 18. августа 2006. године и 06 број 118-07-847/2006-002 од 15. септембра 2006. године, као и да обавеже тужену да тужиљу врати на рад и распореди на радно место које одговара њеној стручној спреми, знању и способностима стеченим на раду. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је решењем Генералног секретаријата Владе 06 број 118-07-847-2006 од 18. августа 2006. године утврђено да је тужиља, као запослена у бившем Генералном секретаријату Савета министара, остала нераспоређена у Генералном секретаријату Владе, почев од 18. августа 2006. године, да јој је исплаћена отпремнина и да јој је радни однос престао 31. августа 2006. године; да је наведено решење донето с позивом на одредбе члана 2. став 1, члана 64а став 2. тачка 6), члана 68а Закона о радним односима у државним органима и члана 1. став 2. тачка 10) и члана 23б став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, а у вези са чланом 183. Закона о државним службеницима; да је другостепеним решењем тужене 06 број 118-07-847/2006-002 од 15. септембра 2006. године одбијен приговор тужиље изјављен против оспореног првостепеног решења; да је суд нашао да је надлежни орган тужене правилно поступио када је донео оспорено решење којим је утврдио да је тужиља, која је била запослена у бившем Генералном секретаријату Савета министара , остала нераспоређена у Генералном секретаријату, те да јој престаје радни однос, а што је потврђено и другостепеним решењем тужене; да је одредбом члана 68а Закона о радним односима у државним органима предвиђено да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузима потребан број лица за обављање преузетих послова у складу са потребама органа; да је у конкретном случају престао са радом Генерални секретаријата Савета министара 9. јуна 2006. године, сходно Уредби о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета Министара, а да је послове из његове надлежности преузео Генерални секретаријат Владе Републике Србије, који је сходно томе преузео и потребан број запослених лица који су радили на преузетим пословима; да како тужиља на тај начин није преузета у оквиру потребног броја радника, то је услед тога стекла статус нераспоређеног радника; да је тужиља стекла статус нераспоређеног радника сходно члану 68а Закона о радним односима у државним органима, то јест непреузимањем од стране Генералног секретаријата Владе, па је применом члана 64. став 2. тачка 6) наведеног закона решен њен радноправни статус, остваривањем права на отпремнину; да је суд мишљења да, према одредби наведеног члан 68а Закона, није постојала обавеза тужене да тражи могућност распоређивања тужиље у другом државном органу; да је без утицаја навод тужиље да се радноправни статус тужиље није могао решити на основу Уредбе о финансирању надлежности које на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, с обзиром на то да је сходно Уредби о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе престао да постоји Генерални секретаријат Савета министара.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 864/08 од 12. новембра 2008. године потврђена је пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 912/06 од 23. октобра 2007. године, а жалба тужиље је одбијена као неоснована. У образложењу пресуде Окружног суда у Београду је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд, на правилни и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата другостепени суд у поступку жалбене контроле; да у конкретном случају није постојала обавеза туженог да тужиљу распореди на рад у другом државном органу, нити је постојала обавеза да се тражи таква могућност, јер се ради о специфичној ситуацији престанак рада савезног органа и преузимања дела послова из надлежности савезног органа, конкретно Генералног секретаријата Савета министара, те како је тужиља стекла статус нераспоређеног радника, сходно члану 68а Закона о радним односима у државним органима, то су самим тим оспорена решења тужене законита, како то правилно налази првостепени суд, а при одлучној чињеници да је чланом 3. Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе престао да постоји Генерални секретаријат Савета министара; да су без утицаја наводи жалбе о томе да је Уредба о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета Министара неуставна, с обзиром на чињеницу да је Одлуком Уставног суда IУ-134/2006 утврђена неуставност одредаба чл. 8. до 10. те уредбе; да су без утицаја наводи жалбе тужиље којим се позива на Одлуку Уставног суда IУ-135/2006, јер се истом утврђује неуставност одредаба чл. 10. до 14. основу Уредбе о финансирању надлежности које на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе и констатује да одредбама чл. 64. до 70. Закона о радним односима у државним органима није уређено питање остваривања права изабраних, постављених и запослених лица у државним органима у случају привременог престанка финансирања надлежности државних органа, с обзиром на то да се у конкретном случају не ради о томе, већ о престанку рада Генералног секретаријата Савета Министара, а сходно наведеном члану 3. Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 893/09 од 12. новембра 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 864/08 од 12. новембра 2008. године. У образложењу ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је са правног становишта Врховног суда, другостепени суд у побијаној пресуди правилно применио материјално право, закључујући да je у овом случају дошло до ситуације из члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима, услед престанка са радом Генералног Секретаријата Савезне Владе у којем је тужиља била запослена, у ком случају на основу става 4. истог члана, запослени остају нераспоређени и имају права и обавезе утврђене чланом 66. цитираног Закона; да цитираним уредбама које су важиле у време доношења побијаних решења није одређен државни орган у чији би делокруг прешли послови Савета министара и његове службе – Генералног Секретаријата, који је престао са радом, односно орган који би од истог преузео потребан број запослених; да чак и у ситуацији да се прихвати правно становиште првостепеног суда, такође би био законити престанак радног односа тужиље, у смислу члана 67. став 1. и 4. у вези члана члана 68а, а сходно члану 66. Закона о радн им односима у државним органима, с обзиром на то да се у случају када државни орган преузима послове из надлежности савезног органа у чији делокруг прелазе ти послови, не испитује основаност потребе, већ је то дискреционо овлашћење функционера који руководи тим органом, а према потребама истог; да се претежни део ревизијских навода тужиље своди на излагање њеног правног становишта о неуставности Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, истичући да се истом, као подзаконским актом, нису могли регулисати надлежност, организација и радно-правни односи савезних органа савезне државе, већ је то једино могло бити учињено Законом о министарствима Републике Србије, који je донет тек касније, након доношења побијаних решења тужене; да су такви ревизијски наводи без значаја за одлучивање у овој правној ствари у ситуацији када су из нашег правног поретка Одлуком Уставног суда Републике Србије IУ-34/2006 уклоњене само одредбе чл. 10. до 14. наведене Уредбе, што упућује на закључак да правно егзистира одредба члана 3. Уредбе, у смислу које је, Генерални Секретаријат Савета министара бивше СЦГ, у којој је тужиља била запослена, престао са радом; да врста и значај општег правног акта којим је то учињено, није од утицаја за одлучивање у овом радно-правном спору, у коме је статус запосленог оцењен са аспекта примене одредби Закона о радним односима у државним органима.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено : да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 и 49/05), према којима: запосленом се отказује радни однос и у случају када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а. став 2. тач . 6)); у случају укидања државног органа, државни орган у чији делокруг прелазе послови укинутог органа преузима потребан број запослених и постављених лица који су радили на преузетим пословима (члан 67. став 1.); у складу с потребама органа, функционер који руководи државним органом у чији су делокруг прешли послови укинутог органа доноси решења о распоређивању запослених који су преузети, а решења о распоређивању постављених лица доноси орган који их је поставио (члан 67. став 2.); у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени (члан 67. став 3.); запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. став 4.); у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење и права на рад из члана 32. став 1. и члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељки оспореним пресудама нису повређена означена уставна права.
Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да је заузети став поступајућих судова, изражен кроз оспорене пресуде, последица арбитрерне примене меродавног материјалног права. Супротна тврдња подноситељке је израз субјективне оцене о погрешној примени права, а не и доказ о учињеној повреди права на правично суђење. Уставни суд наглашава да је подноси тељка уставне жалбе била запослен а у Генералном секретаријату Савета министара бивше Србије и Црне Горе, а да је посао Генералног секретаријата било обезбеђивање стручних, оперативних и административних послова Савета министара. Дакле, ради се о специфичној ситуацији условљеној природом послова које је обављао Генерални секретаријат за потребе Савета министара. Престанком постојања државне заједнице Србија и Црна Гор а, престала је и потреба за обављањем послова које је обављао Генерални секретаријат Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да подноситељки оспореним пресудама није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава.
По оцени Уставног суда, нису основани наводи подноси тељке у ставне жалбе у којима је истакла да су оспорене пресуде у супротности са Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године, због тога што су предметна решења Генералног секретаријата донета на основу одредби Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, а за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Наиме, О длуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) нису у сагласности са Уставом и законом. Међутим, предметна решења Генералног секретаријата нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета с позивом на члан 2. став 1. и члан 64а) став 2. тачка 6) и члан 68а Закона о радним односима у државним органима и члан 1. и члан 23б став 1. Уредбе о положају појединих институција Државне заједнице Србије и Црне Горе и служби Савета министара и члан 64а) став 2. тачка 6) Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, а у вези са чланом 183. Закона о државним службеницима.
Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 6115/07 од 21. децембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 470/08 од 29. маја 2008. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подноситељка уставне жалбе је навела да су оспорене пресуде у супротности са Oдлуком Уставног суда Републике Србије IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године, јер је решење које је побијано тужбом, а о којој је одлучено оспореном пресудом, незаконито, због тога што је донето од стране ненадлежног републичког органа, на основу подзаконског акта - уредбе Владе Републике Србије. Даље је навела да је решење морало бити засновано само на Закону о министарствима, али како је предметно решење донето пре ступања на снагу Закона, то је, према њеном мишљењу, донето од стране ненадлежног органа, због чега су оспорене пресуде незаконите. Подноситељка уставне жалбе је истакла да никада није била позвана на разговор о распоређивању, нити је покушано њено распоређивање у том или било ком другом републичком органу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 912/06 од 23. октобра 2007. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да суд поништи као незаконита решења тужене Републике Србије – Владе - Генералног секретаријата Владе 06 број 118-07-847-2006 од 18. августа 2006. године и 06 број 118-07-847/2006-002 од 15. септембра 2006. године, као и да обавеже тужену да тужиљу врати на рад и распореди на радно место које одговара њеној стручној спреми, знању и способностима стеченим на раду. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је решењем Генералног секретаријата Владе 06 број 118-07-847-2006 од 18. августа 2006. године утврђено да је тужиља, као запослена у бившем Генералном секретаријату Савета министара, остала нераспоређена у Генералном секретаријату Владе, почев од 18. августа 2006. године, да јој је исплаћена отпремнина и да јој је радни однос престао 31. августа 2006. године; да је наведено решење донето с позивом на одредбе члана 2. став 1, члана 64а став 2. тачка 6), члана 68а Закона о радним односима у државним органима и члана 1. став 2. тачка 10) и члана 23б став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, а у вези са чланом 183. Закона о државним службеницима; да је другостепеним решењем тужене 06 број 118-07-847/2006-002 од 15. септембра 2006. године одбијен приговор тужиље изјављен против оспореног првостепеног решења; да је суд нашао да је надлежни орган тужене правилно поступио када је донео оспорено решење којим је утврдио да је тужиља, која је била запослена у бившем Генералном секретаријату Савета министара , остала нераспоређена у Генералном секретаријату, те да јој престаје радни однос, а што је потврђено и другостепеним решењем тужене; да је одредбом члана 68а Закона о радним односима у државним органима предвиђено да у случају преузимања послова из надлежности савезног органа државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузима потребан број лица за обављање преузетих послова у складу са потребама органа; да је у конкретном случају престао са радом Генерални секретаријата Савета министара 9. јуна 2006. године, сходно Уредби о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета Министара, а да је послове из његове надлежности преузео Генерални секретаријат Владе Републике Србије, који је сходно томе преузео и потребан број запослених лица који су радили на преузетим пословима; да како тужиља на тај начин није преузета у оквиру потребног броја радника, то је услед тога стекла статус нераспоређеног радника; да је тужиља стекла статус нераспоређеног радника сходно члану 68а Закона о радним односима у државним органима, то јест непреузимањем од стране Генералног секретаријата Владе, па је применом члана 64. став 2. тачка 6) наведеног закона решен њен радноправни статус, остваривањем права на отпремнину; да је суд мишљења да, према одредби наведеног члан 68а Закона, није постојала обавеза тужене да тражи могућност распоређивања тужиље у другом државном органу; да је без утицаја навод тужиље да се радноправни статус тужиље није могао решити на основу Уредбе о финансирању надлежности које на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, с обзиром на то да је сходно Уредби о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе престао да постоји Генерални секретаријат Савета министара.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 864/08 од 12. новембра 2008. године потврђена је пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 912/06 од 23. октобра 2007. године, а жалба тужиље је одбијена као неоснована. У образложењу пресуде Окружног суда у Београду је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд, на правилни и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата другостепени суд у поступку жалбене контроле; да у конкретном случају није постојала обавеза туженог да тужиљу распореди на рад у другом државном органу, нити је постојала обавеза да се тражи таква могућност, јер се ради о специфичној ситуацији престанак рада савезног органа и преузимања дела послова из надлежности савезног органа, конкретно Генералног секретаријата Савета министара, те како је тужиља стекла статус нераспоређеног радника, сходно члану 68а Закона о радним односима у државним органима, то су самим тим оспорена решења тужене законита, како то правилно налази првостепени суд, а при одлучној чињеници да је чланом 3. Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе престао да постоји Генерални секретаријат Савета министара; да су без утицаја наводи жалбе о томе да је Уредба о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и служби Савета Министара неуставна, с обзиром на чињеницу да је Одлуком Уставног суда IУ-134/2006 утврђена неуставност одредаба чл. 8. до 10. те уредбе; да су без утицаја наводи жалбе тужиље којим се позива на Одлуку Уставног суда IУ-135/2006, јер се истом утврђује неуставност одредаба чл. 10. до 14. основу Уредбе о финансирању надлежности које на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе и констатује да одредбама чл. 64. до 70. Закона о радним односима у државним органима није уређено питање остваривања права изабраних, постављених и запослених лица у државним органима у случају привременог престанка финансирања надлежности државних органа, с обзиром на то да се у конкретном случају не ради о томе, већ о престанку рада Генералног секретаријата Савета Министара, а сходно наведеном члану 3. Уредбе о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 893/09 од 12. новембра 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 864/08 од 12. новембра 2008. године. У образложењу ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено: да је са правног становишта Врховног суда, другостепени суд у побијаној пресуди правилно применио материјално право, закључујући да je у овом случају дошло до ситуације из члана 67. став 3. Закона о радним односима у државним органима, услед престанка са радом Генералног Секретаријата Савезне Владе у којем је тужиља била запослена, у ком случају на основу става 4. истог члана, запослени остају нераспоређени и имају права и обавезе утврђене чланом 66. цитираног Закона; да цитираним уредбама које су важиле у време доношења побијаних решења није одређен државни орган у чији би делокруг прешли послови Савета министара и његове службе – Генералног Секретаријата, који је престао са радом, односно орган који би од истог преузео потребан број запослених; да чак и у ситуацији да се прихвати правно становиште првостепеног суда, такође би био законити престанак радног односа тужиље, у смислу члана 67. став 1. и 4. у вези члана члана 68а, а сходно члану 66. Закона о радн им односима у државним органима, с обзиром на то да се у случају када државни орган преузима послове из надлежности савезног органа у чији делокруг прелазе ти послови, не испитује основаност потребе, већ је то дискреционо овлашћење функционера који руководи тим органом, а према потребама истог; да се претежни део ревизијских навода тужиље своди на излагање њеног правног становишта о неуставности Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, истичући да се истом, као подзаконским актом, нису могли регулисати надлежност, организација и радно-правни односи савезних органа савезне државе, већ је то једино могло бити учињено Законом о министарствима Републике Србије, који je донет тек касније, након доношења побијаних решења тужене; да су такви ревизијски наводи без значаја за одлучивање у овој правној ствари у ситуацији када су из нашег правног поретка Одлуком Уставног суда Републике Србије IУ-34/2006 уклоњене само одредбе чл. 10. до 14. наведене Уредбе, што упућује на закључак да правно егзистира одредба члана 3. Уредбе, у смислу које је, Генерални Секретаријат Савета министара бивше СЦГ, у којој је тужиља била запослена, престао са радом; да врста и значај општег правног акта којим је то учињено, није од утицаја за одлучивање у овом радно-правном спору, у коме је статус запосленог оцењен са аспекта примене одредби Закона о радним односима у државним органима.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено : да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима, под једнаким условима, доступна све радна места (став 3.), да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.), као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
У овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 и 49/05), према којима: запосленом се отказује радни однос и у случају када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а. став 2. тач . 6)); у случају укидања државног органа, државни орган у чији делокруг прелазе послови укинутог органа преузима потребан број запослених и постављених лица који су радили на преузетим пословима (члан 67. став 1.); у складу с потребама органа, функционер који руководи државним органом у чији су делокруг прешли послови укинутог органа доноси решења о распоређивању запослених који су преузети, а решења о распоређивању постављених лица доноси орган који их је поставио (члан 67. став 2.); у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени (члан 67. став 3.); запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. став 4.); у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузеће, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење и права на рад из члана 32. став 1. и члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељки оспореним пресудама нису повређена означена уставна права.
Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да је заузети став поступајућих судова, изражен кроз оспорене пресуде, последица арбитрерне примене меродавног материјалног права. Супротна тврдња подноситељке је израз субјективне оцене о погрешној примени права, а не и доказ о учињеној повреди права на правично суђење. Уставни суд наглашава да је подноси тељка уставне жалбе била запослен а у Генералном секретаријату Савета министара бивше Србије и Црне Горе, а да је посао Генералног секретаријата било обезбеђивање стручних, оперативних и административних послова Савета министара. Дакле, ради се о специфичној ситуацији условљеној природом послова које је обављао Генерални секретаријат за потребе Савета министара. Престанком постојања државне заједнице Србија и Црна Гор а, престала је и потреба за обављањем послова које је обављао Генерални секретаријат Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да подноситељки оспореним пресудама није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава.
По оцени Уставног суда, нису основани наводи подноси тељке у ставне жалбе у којима је истакла да су оспорене пресуде у супротности са Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године, због тога што су предметна решења Генералног секретаријата донета на основу одредби Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, а за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Наиме, О длуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) нису у сагласности са Уставом и законом. Међутим, предметна решења Генералног секретаријата нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета с позивом на члан 2. став 1. и члан 64а) став 2. тачка 6) и члан 68а Закона о радним односима у државним органима и члан 1. и члан 23б став 1. Уредбе о положају појединих институција Државне заједнице Србије и Црне Горе и служби Савета министара и члан 64а) став 2. тачка 6) Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, а у вези са чланом 183. Закона о државним службеницима.
Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 6115/07 од 21. децембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 470/08 од 29. маја 2008. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић