Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови већа, у поступку по уставној жалби Хусеина Хоџића из Малог Зворника, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. новембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Хусеина Хоџића против пресуде Врховног касационог суда Рев. 356/10 од 21. априла 2010. године.
2. Одбацује се уставна жалба Хусеина Хоџића због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Лозници П. 1385/06.
3. Одбацује се предлог Хусеина Хоџића за одлагање извршења пресуде Врховног касационог суда Рев. 356/10 од 21. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Хусеин Хоџић из Малог Зворника је 30. августа 2010. године, преко пуномоћника др Александра Филиповића из Лознице, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење, права на неповредивост стана и права на имовину, зајемчених одредбама чл. 32, 40. и 58. Устава Републике Србије. Такође је подносилац захтевао и да се одложи извршење оспорене пресуде Врховног касационог суда.
Поднеском од 28. септембра 2010. године подносилац је навео да му је повређено и право на суђење у разумном року у предмету наведеном у тачки 2. изреке.
Подносилац уставне жалбе је, поред осталог, навео: да је Врховни касациони суд морао да одбаци ревизију коју су изјавили тужени, будући да се, у конкретном случају, није радило о радном спору, а вредност спора није била изнад ревизијског цензуса; да њему није „формално“ дат отказ уговора о коришћењу предметног стана, нити је вођен судски поступак ради раскида тог уговора; да Врховни касациони суд „није овлашћен да сам раскида уговор о коришћењу стана“; да уговор о коришћењу стана не престаје по самом закону чим се испуне законски услови за отказ уговора; да је уговор о замени станова закључен између првотужене и друготуженог ништав, будући да није оверен у суду и да друготужени није био власник предметног стана, нити га је потписао директор друготуженог, па самим тим је незаконито решење о додели стана четвртотуженом, те је и касније закључени уговор о откупу предметног стана, такође, ништав. Полазећи од свега наведеног, подносилац сматра да су му повређена означена уставна права, па предлаже да се поништи оспорена пресуда и утврди накнада штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресуда Општинског суда у Лозници П. 1385/06 од 21. фебруара 2008. године су усвојени тужбени захтеви тужиоца Хусеина Хоџића, овде подносиоца уставне жалбе и одлучено је: 1. да се ништи уговор о замени станова закључен 17. јуна 1996. године између правног претходника првотужене Фабрике Глинице „Бирач“ а.д. из Зворника и правног претходника друготуженог А.Д. „Велепромет“ Зворник, којим је правни претходник првотужене постао власник стана број 1 површине 64,31 м2 у приземљу зграде С-23/2 у Малом Зворнику, а правни претходник друготуженог власник стана површине 68 м2 у згради Б-7 број 45/11 у Зворнику и да овај уговор не производи правно дејство; 2. да се ништи као незаконито решење о додели стана на трајно коришћење четвртотуженом Р. А. од 17. јуна 1996. године број 697-96 стана површине 64,31 м2 у згради број С-23/2 у улици Краља Петра I у Малом Зворнику; 3. да се ништи као незаконит уговор о откупу стана закључен између трећетужене Републике Србије - Министарство финансија и четвртотуженог, у вези откупа стана у Малом Зворнику у Маршала Тита у згради С-23/2 површине 64,31 м2 који је оверен пред Другим општинским судом у Београду 19. јула 1996. године Ов. број 360-03-524/96, и да тај уговор не производи правно дејство; 4. да је четвртотужени обавезан да се са свим лицима и стварима исели из наведеног стана ближе описаног у претходном ставу изреке и да исти преда тужиоцу у државину; 5. да су тужени обавезани да тужиоцу на име накнаде трошкова спора солидарно исплате 123.000,00 динара, па је одбијен захтев тужиоца за тражену накнаду преко овог износа до 200.000,00 динара; 6. констатовано је да је тужилац повукао тужбу у делу којим је тражио да се поништи као незаконит уговор о коришћењу стана закључен између ЈКП „Дрина" из Малог Зворника и четвртотуженог 23. фебруара 1993. године број 03-77/77.
Пресудом Окружног суда у Шапцу Гж1. 325/08 од 13. октобра 2008. године одбијене су као неосноване жалбе првотуженог, трећетужене и четвртотуженог и потврђена је пресуда Општинског суда у Лозници П. 1385/06 од 21. фебруара 2008. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 356/10 од 21. априла 2010. године су преиначене пресуда Окружног суда у Шапцу Гж1. 325/08 од 13. октобра 2008. године и пресуда Општинског суда у Лозници П. 1385/06 од 21. фебруара 2008. године, тако што су одбијени као неосновани наведени тужбени захтеви тужиоца и одлучено је да свака странка сноси своје трошкове. У образложењу ревизијске пресуде је наведено; да су против наведене правоснажне пресуде првотужена и четвртотужени изјавили благовремене и дозвољене ревизије, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права; да Врховни касациони суд налази да су ревизије дозвољене, јер овде није реч о имовинском правном спору из члана 394. ЗПП за који је меродаван утврђени новчани цензус, будући да је ова парница покренута тужбом поднетом 14. октобра 2002. године, што значи по одредбама раније важећег ЗПП, односно пре 23. фебруара 2005. године као дана ступања на снагу новог ЗПП („Службени лист СРЈ“ број 125/04) ; да је, према одредби члана 382. ЗПП важећег у време покретања ове парнице, ревизија била дозво љена у свим стамбеним споровима; да је Врховни касациони суд испитивао правилност побијане пресуде и нашао да су исте основане због погрешно примењеног материјалног права; да доношењем побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9 ) ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, нити из тачке 12. цитиране законске одредбе на коју се ревизијама указује, с обзиром на то да образложења првостепене и другостепене пресуде садрже јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама; да је према утврђеном чињеничном стању, тужилац по основу радног односа дана 1. јула 1975. године закључио уговор о коришћењу двособног стана број 1 површине 64,31 м2, који се налази у приземљу зграде С-23/2 у Малом Зворнику; да је предметни стан тужилац, у својству носиоца станарског права, користио са члановима своје породице све до 29. маја 1992. године, када је тај стан морао са породицом да напусти, јер му је био угрожен живот, због ратних прилика на подручју Босне и Херцеговине; да је тужилац са породицом најпре отишао у Мађарску, а затим у Аустрију, где и сада жави; да су тужиоцу, као припадници муслиманске националности, убијени мајка и сестра и још неколико чланова шире породице из Зворника; да против тужиоца није вођен никакав поступак у вези са коришћењем предметног стана; да је предметни стан додељен на трајно коришћење четвртотуженом Р. А. (који је 23. фебруара 1993. године закључио уговор о коришћењу тог стана са ЈКП „Дрина“ из Малог Зворника), решењем о додели стана донетим од стране правног претходника првотужене, која је постала власник предметног стана по основу уговора о замени станова закљученог 17. јуна 1996. године са правним претходником друготуженог; да је четвртотужени откупио предметни стан од трећетужене Републике Србије - Министарства финансија, закључивши уговор о откупу судски оверен 19. јула 1996. године; да је погрешан материјално-правни закључак нижестепених судова о основаности тужиочевих захтева, јер је заснован на погрешно примењеном материјалном праву; да у ситуацији када из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужилац са члановима свог породичног домаћинства напустио предметни стан у мају месецу 1992. године, а прву правну радњу ради заштите својих права на истом предузео тек 14. октобра 2002. године, подношењем тужбе у овој парници, што значи да пуних десет година није предузео ништа у циљу заштите својих раније стечених стамбених права на предметном стану; да овакво тужиочево пасивно понашање, а нарочито и после закључења Дејтонског споразума, званично потписаног 14. децембра 1995. године, од када је могао остварити легитимну заштиту својих раније стечених стамбених права на предметном стану пред судовима у Републици Србији, упућује на правни закључак да је тужиоцу престало станарско право на предметном стану; да је од закључења Дејтонског споразума, до подношења тужбе у овој правној ствари, прошло знатно више од четири године као материјално-правног рока из члана 33. тачка 6 ) Закона о становању („Службени гласник РС“, број 50/92, са изменама и допунама), протеком којег престаје уговор о закупу друштвеног стана, због некоришћења од стране закупца истог или чланова његовог породичног домаћинства; да су престанком и губитком овог стамбеног права на предметном стану, престала и тужиочева права која би проистекла из тог материјално-правног статуса због чега тужилац није учесник материјално-правних односа везаних за даље располагање предметним станом. Стога Врховни касациони суд налази да тужилац није активно легитимисан да тражи поништај предметних уговора и решења.
Ревизијска пресуда је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе достављена 27. августа 2010. године.
4. Одредбама Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (32. став 1.); да је стан неповредив и да нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити претрес, те да држалац стана и друге просторије има право да сам или преко свога заступника и уз још два пунолетна сведока присуствује претресању, а ако држалац стана или његов заступник нису присутни, претресање је допуштено у присуству два пунолетна сведока (члан 40. ст. 1. и 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 33. тачка 6) Закона о становању (“Службени гласник РС“, бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 46/94, 47/94, 49/95, 16/97, 46/98 и 26/01), која је од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, је прописано да уговор о закупу друштвеног стана, поред осталог, престаје ако закупац са члановима породичног домаћинства не користи стан дуже од четири године.
У време покретања оспореног парничног поступка на снази је био Закон о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 и 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), којим је било прописано: да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000 нових динара, да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000 нових динара.Изузетно, и кад се ради о тужбеном захтеву из ст. 2. и 3. овог члана, ревизија је увек дозвољена у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде или других прихода по основу рада (члан 382. ст. 2. и 3. и став 4. тачка 2)).
Одредбом члана 491. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) је било прописано да а ко је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по досадашњим прописима.
5. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди права на правично суђење најпре заснива на томе да предметни стамбени спор није радни спор, те да су се у том случају на дозвољеност ревизије морала примењивати општа правила о дозвољености ревизије која су се односила на имовинскоправне спорове са неновчаним тужбеним захтевом.
Уставни суд налази да је за оцену дозвољености ревизије, у конкретном случају, била меродавна природа предметног спора.
Полазећи од одредбе члана 382. став 4. тачка 2) Закона о парничном поступку из 1977. године (са изменама и допунама), који је важио у време покретања предметног парничног поступка, Уставни суд је оценио да је ревизија увек била дозвољена у споровима из стамбених односа који се односио на стицање, обим или губитак станарског права по основу радног односа, без обзира на вредност предмета спора из побијаног дела правноснажне пресуде. Ово стога што су наведени стамбени спорови настајали у вези са радноправним статусом запосленог, као учесником тог поступка, односно настајали су поводом одлуке донесене у поступку расподеле средства за задовољавање стамбених потреба радника, који је имао одлике спора из радног односа, у смислу одредбе члана 382. став 4. тачка 2) Закона о парничном поступку из 1977. године.
У том смислу, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд извео уставноправно прихватљив закључак када је о ценио да су, у конкретном случају, биле дозвољене ревизије које су изјавили одређени тужени.
Подносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди права на правично суђење заснива и на томе да уговор о закупу (коришћењу) друштвеног стана не престаје по самом закону када се за то испуне услови прописани законом, већ је потребно да се носиоцу станарског права откаже тај уговор или да се тај уговор раскине у одговарајућем судском поступку, те да у том смислу њему и није престало станарско право на предметном стану.
У вези са тим, оцењујући наводе о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је испитивао да ли је Врховни касациони суд произвољно применио материјално право на штету подносиоца уставне жалбе . Уставни суд је оценио да некоришћење стана од стране закупца (у периоду дужем од једне године, а мањем од четири године) услед постојања објективних околности попут оправданог страха закупца за његов живот и живот чланова његовог породичног домаћинства, не може представљати оправдани разлог за отказ уговора о закупу стана у друштвеној својини, у смислу одредбе члана 35. став 1. тачка 6 ) Закона о становању. С друге стране, Уставни суд је констатовао д а је одредбом члана 33. тачка 6) Закона о становању прописано да престаје уговор о закупу стана у друштвеној својини уколико закупац са члановима породичног домаћинства не користи стан дуже од четири године. У таквој специфичној правној ситуацији закупац је дужан да по престанку наведених оправданих разлога хитно предузме одређене радње у циљу заштите субјективних права, односно да испољи намеру да користи стан, јер ће у супротном случају престати уговор о закупу по сили закона.
Исти став Уставни суд је заузео и у одлукама Уж-1124/2009 од 22. децембра 2011. године и Уж-131/2010 од 4. октобра 2012. године.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да је подносилац уставне жалбе са члановима породичног домаћинства напустио стан 29. маја 1992. године и да је отишао у иностранство, те да је т ек 2002. године предузео одређене процесне радње ради заштите својих повређених грађанских права, иако Република Србија није учествовала у оружаним сукобима, нити је на њеној територији било проглашено ратно стање, изузев периода НАТО агресије 1999. године, и да су све државне институције функцонисале у наведеном периоду, Уставни суд налази да је Врховни касациони суд извео уставноправно прихватљив закључак када је оценио да је подносиоцу престало право закупа на предметном стану.
Поред тога, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да су престанком и губитком стамбеног права на предметном стану, престала и права подносиоца уставне жалбе која проистичу из тог правног статуса, због чега подносилац није могао бити учесник материјално-правних односа везаних за даље располагање предметним станом. У том смислу подносилац није ни био активно легитимисан да тражи поништај предметних уговора и решења.
Оцењујући наводе о повреди права којим је гарантована неповредивост стана из члана 40. Устава, Уставни суд је утврдио да за своје тврдње подносилац није поднео доказе, нити се оне могу довести у везу са предметом спора о коме је одлучивано у парничном поступку
Такође, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди права на имовину, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. Будући да је Уставни суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 58. Устава.
Због свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке .
6. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је оспорена ревизијска пресуда подносиоцу уставне жалбе достављена 27. августа 2010. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, као неблаговремену одбацио уставну жалбу у делу којим се истиче повреда права на суђење у разумном року, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона, као у тачки 2. изреке.
Уставни суд указује да на другачију оцену не може да утиче чињеница да се уставном жалбом истиче ова повреда права. Ово из разлога што одредба члана 82. став 2. Закона о Уставном суду даје могућност изјављивања уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року пре него што су искоришћена прописана правна средства, дакле док поступак још увек траје, али ако је, као у конкретном случају, поступак окончан, онда се благовременост уставне жалбе цени на начин прописан одредбом члана 84. став 1. Закона, без обзира на повреду којег зајемченог права се подносилац уставне жалбе позива.
7. Како је Уставни суд одлучио о поднетој уставној жалби, то је, у смислу члана 86. став 2. Закона о Уставном суду, одбацио предлог подносиоца за одлагање извршења оспорене ревизијске пресуде до доношења коначне одлуке Уставног суда по овој уставној жалби, те је одлучио као у тачки 3. изреке.
8. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тач. 3) и 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић