Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Весне Скокић, Бојане Момић, Марије Совиљ, Виолете Антонић и Верице Аврамовић, свих из Новог Сада, Вере Маћешић из Кљајићева, Кристине Шошоловски из Петроварадина и Рајка Ћурчића из Новог Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2013. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Весне Скокић, Бојане Момић, Марије Совиљ, Виолете Антонић, Верице Аврамовић, Вере Маћешић, Кристине Шошоловски и Рајка Ћурчића против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4441/10 од 29. септембра 201 0. године.
O б р а з л о ж е њ е
1. Весна Скокић и други подносиоци уставне жалбе наведени у уводу и изреци, поднели су 25. новембра 201 0. године, преко заједничког пуномоћника Љубинке Кркљуш, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4441/10 од 29. септембра 201 0. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су подносиоци у другој половини 2006. године са послодавцем "НИС" а.д. закључили анексе уговора о раду (неки од њих и нове уговоре о раду) којима су распоређени на послове са вишом стручном спремом, али без промене коефицијената за обрачун зараде; да је разлог за неизмену коефицијената, по објашњењу послодавца, било предстојеће закључење новог колективног уговора којим је требало да се утврде коефицијенти за све групе послова; да је 18. јануара 2007. године закључен нови Колективни уговор код послодавца "НИС" а.д, који је у члану 43. све послове груписао у осам група; да је за сваку од група послова био прописан распон коефицијената, од најнижег до највишег; да је одредбама члана 44. било предвиђено да ће у року од 60 дана од закључења колективног уговора бити утврђен табеларни преглед типичних радних места, са коефицијентима и просечним коефицијентима по групама послова, а да ће у року од 90 дана бити утврђени коефицијенти за сва радна места; да је прелазним и завршним одредбама одређено да ће се до утврђивања коефицијената послова примењивати до тада важећи коефицијенти, утврђени претходним колективним уговором; да је и претходни колективни уговор на исти начин груписао послове у осам група, према степену стручне спреме и имао идентичан распон коефицијената за сваку од тих група; да пошто коефицијенти подносилаца нису били усклађени ни са раније важећим, ни са новодонетим колективним уговором, извршен је надзор Инспектора рада, у коме је утврђено да су одредбе уговора о раду којима су утврђени коефицијенти за обрачун зарада ништаве, с обзиром на то да су утврђивале неповољније услове рада од услова утврђених колективним уговором, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду; да ни након извршеног инспекцијског надзора, тужени послодавац није извршио усклађивање са коефицијентима из новог колективног уговора; да је то учинио тек након подношења тужбе Општинском суду у Новом Саду, закључењем Анекса уговора о раду, у којима је нове коефицијенте означио као привремене, до утврђивања коефицијената за све послове, по поступку из члана 44. ст. 1. и 2. Колективног уговора за "НИС" А.Д; да је зарада према новим коефицијентима обрачунавана почев од 1. марта 2008. године, а подноситељки Бојани Момић од 6. октобра 2008. године; да је за период пре тога, односно од закључења уговора и анекса уговора о раду којима су распоређени на послове са вишом стручном спремом, зарада подносиоцима исплаћивана према коефицијентима који су били неусклађени са актуелним и претходним колективним уговором, односно према коефицијентима за послове које су подносиоци претходно вршили са нижом стручном спремом; да су услед такве незаконитости, подносиоци у наведеном периоду примали значајно нижу зараду од оне која им је следовала по новом колективном уговору; да је Апелациони суд у Новом Саду, преиначујући првостепену пресуду којом су тужбени захтеви подносилаца првобитно били усвојени, повредио њихово право на правичну накнаду за рад, као и право на правично суђење, заузимајући правни став да тужени послодавац, приликом утврђивања коефицијената за обрачун зарада запослених, није могао непосредно применити одредбе члана 43. Колективног уговора, јер њиме нису били утврђени појединачни коефицијенти, већ само најнижи и највиши коефицијенти за поједине групе послова који су формирани зависно од стручне спреме; да је послодавац био у обавези да примени макар најниже прописане коефицијенте; да је коефицијенте подносилаца ускладио са коефицијентима из раније важећег колективног уговора тек пошто су подносиоци поднели тужбу суду, а да је то требало да учини одмах након њиховог распоређивања на послове са вишом стручном спремом; да то што су одредбама новог колективног уговора били прописани само распони коефицијената за сваку од група послова, није било запрека послодавцу да усклади коефицијенте подносилаца, с обзиром на то да је у прелазним и завршним одредбама новог колективног уговора било одређено да ће се до утврђивања нових коефицијената примењивати коефицијенти из раније важећег колективног уговора.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену другостепену пресуду и одреди да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде О пштинског суда у Новом Саду П1. 362/08 од 16. марта 20 09. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу одредбе члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Ставом првим изреке пресуде О пштинског суда у Новом Саду П1. 362/08 од 16. марта 20 09. године усвојен је тужбени захтев тужилаца Весне Скокић, Бојане Момић, Марије Совиљ, Виолете Антонић, Верице Аврамовић, Вере Маћешић, Кристине Шошоловски и Рајка Ћурчића , овде подносилаца уставне жалбе, па је утврђено да су одредбе анекса уговора о раду, закључених између тужилаца Весне Скокић (анекс од 1. октобра 2006. године), Бојане Момић (анекс од 1. августа 2006. године), Верице Аврамовић (анекс од 1. новембра 2006. године) и Кристине Шошоловски (анекс од 1. октобра 2006. године) и туженог "НИС" а.д. Нови Сад, као и одредбе уговора о раду од 1. јуна 2006. године закључених између тужилаца Марије Совиљ, Виолете Антонић, Вере Маћешић и Рајка Ћурчића и туженог "НИС" а.д. Нови Сад, којима су су утврђени коефицијенти послова тужилаца, ништаве; ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцима на име накнаде штете која се огледа у разлици нето зараде коју су тужиоци примали и оне коју је требало да примају према Појединачном колективном уговору, као и у разлици зараде из добити-прихода од капитала за 2007. годину, исплати утврђене новчане износе, појединачно опредељене по месецима у утуженом периоду, са припадајућом затезном каматом од њихове доспелости до исплате, као и да у корист тужилаца, Фонду за ПИО - Филијала у Новом Саду, на утврђене износе разлике зарада, уплати припадајуће доприносе за обавезно социјално осигурање запослених. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је код туженог у примени Колективни уговор број 45/11 од 18. јануара 2007. године (у даљем тексту Колективни уговор), којим је стављен ван снаге Колективни уговор закључен 19. септембра 2005. године; да је одредбама члана 108. Колективног уговора одређено да одговарајући акти донети на основу Колективног уговора ЈП "НИС Нафтна индустрија Србије", који је објављен у "Службеном гласнику Републике Србије", број 81/05, чине саставни део овог уговора, а да ће се акти који нису донети, донети најкасније у року од 60 дана од дана ступања на снагу овог уговора; да ће се до утврђивања коефицијената из члана 43. став 1. овог уговора примењивати коефицијенти утврђени Колективним уговором ЈП "НИС" ("Службени гласник РС", број 18/2000), његовим анексима и споразумима закљученим између председника управних одбора и репрезентативних синдиката; да су одредбама члана 43. Колективног уговора сви послови груписани у осам група, те да је за сваку од група утврђен најнижи и највиши коефицијент; да је одредбама члана 44. Колективног уговора одређено да ће послодавац или лице које он овласти, утврдити табеларни преглед типичних радних места, са коефицијентима и просечне коефицијенте по групама послова у року од 60 дана од дана потписивања овог уговора, те да ће они бити његов саставни део; да тужени са тужиоцима није закључио анексе уговора у прописаним роковима, због чега су коефицијенти послова остали неусклађени; да су коефицијенти за исплату зарада морали да буду у распонима прописаним одредбама члана 43. Колективног уговора; да је инспекцијским надзором од 21. новембра 2007. године утврђено да је тужени за тужиоце утврдио мање коефицијенте од доње границе утврђених распона за групу послова које они обављају, због чега су одредбе уговора о раду и анекса уговора о раду којима су утврђени њихови коефицијенти ништаве; да су тужиоци 1. марта 2008. године потписали анексе уговора којима су одређени нови коефицијенти, и то као привремени коефицијенти за све послове; да су Колективним уговором од 19. септембра 2005. године, који је престао да важи доношењем Колективног уговора из 2007. године, послови код туженог такође били груписани у осам група, с тим да су за сваку од тих група били одређени највиши, најнижи и просечни коефицијенти; да је тужени тек 4. новембра 2008. године сачинио преглед коефицијената за поједина радна места; да је вештачењем утврђена разлика у заради због неблаговременог доношења прегледа коефицијената који чине саставни део Колективног уговора од 18. јануара 2007. године, односно разлика у заради коју су тужиоци примали и оне коју је требало да примају према Колективном уговору, као и разлика из добити од прихода капитала за 2007. годину; да је приговор преклузије у односу на тужиљу Бојану Момић неоснован, из разлога што се ништавост појединих одредаба уговора о раду може тражити у свако доба; да је очигледно да су тужиоци претрпели штету тиме што је тужени произвољно одредио њихове коефицијенте, тачније тиме што је утврдио коефицијенте који су нижи од најниже прописаних коефицијената за поједине групе послова; да је тужени тужиоцима најпре одредио коефицијенте према акту који се више не примењује, да новим Колективним уговором није одредио коефицијенте који је требало да буду његов саставни део, те да је преглед коефицијента за поједина радна места донео тек 4. новембра 2008. године.
Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 4441/10 од 29. септембра 201 0. године којом је преиначио првостепену пресуду и тужбене захтева тужилаца одбио као неоснован е. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да се основано у жалби наводи да тужени није имао основа да примени одредбе члана 43. Колективног уговора, јер уговорне стране нису утврдиле појединачне коефицијенте који би се применили на новосистематизоване послове; да овај суд налази да се члан 43. Колективног уговора, на који се тужиоци позивају, не може директно применити приликом утврђивања коефицијената за обрачун зарада запослених, јер наведеним чланом нису утврђени појединачни коефицијенти за обрачун основних зарада, већ само најнижи и највиши коефицијенти за обрачун основних зарада за поједине групе послова, које су формиране зависно од стручне спреме потребне за њихово обављање; да је чланом 44. Колективног уговора предвиђено да ће уговорне стране, у складу са одредбама члана 43. Колективног уговора, у одређеном року утврдити коефицијенте за сва радна места, а да је прелазним и завршним одредбама предвиђено да ће се до утврђивања појединачних коефицијената примењивати постојећи коефицијенти, односно коефицијенти утврђени претходним колективним уговором; да је и сам првостепени суд утврдио да су тужиоци потписали анексе уговора у којима је наглашено да су коефицијенти одређени привремено, а да акт о систематизацији у то време још увек није био донет; да се, с тим у вези, члан 43. Колективног уговора не може непосредно применити, због чега су тужбени захтеви тужилаца неосновани.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносиоци уставне жалбе позивају, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.) .
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), чијом применом је одлучивано о тужбеним захтевима подносилаца уставне жалбе, било је прописано: да се Колективним уговором код послодавца, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1.); да ако општи акт и поједине његове одредбе утврђују неповољније услове рада од услова утврђених законом, примењују се одредбе закона,те да су поједине одредбе уговора о раду којима су утврђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом и општим актом, односно које се заснивају на нетачном обавештењу од стране послодавца о појединим правима, обавезама и одговорностима запосленог, ништаве (члан 9. ст. 1 и 2.); да се колективни уговор може закључити као општи, посебан и код послодавца (члан 241.); да колективни уговор код послодавца закључују послодавац и репрезентативни синдикат код послодавца, а у име послодавца колективни уговор потписује директор, односно предузетник (члан 248.); да к олективни уговор код послодавца обавезује и запослене код послодавца који нису чланови синдиката – потписника колективног уговора (члан 262.).
Одредбама Колективног уговора за "НИС" а.д. Нови Сад од 18. јануара 2007. године, релевантног за конкретан спор, било је прописано: да коефицијент послова које запослени обавља зависи од стручне спреме, сложености послова, одговорности и услова рада, да су сви послови груписани у осам група и да се за сваку групу послова, у складу са ставом 1. овог члана, утврђује најнижи и највиши коефицијент - табеларни приказ коефицијената у наставку овог става (члан 43. ст. 1-3.); да ће у складу са одредбама члана 43. Колективног уговора, послодавац или лице које он овласти и репрезентативни синдикати, Анексом овог уговора, утврдити табеларни преглед типичних радних места у НИС-у, са коефицијентима и просечне коефицијенте по групама послова у НИС-у, у року од 60 дана од дана потписивања овог уговора (члан 44. став 1.); да ће се коефицијенти за сва радна места у НИС-у утврдити у року од 90 дана од дана потписивања, у складу са претходним ставом и чиниће саставни део Колективног уговора (члан 44. став 2.); да ће се до утврђивања коефицијената из став 1. члана 43. овог уговора примењивати коефицијенти утврђени Колективним уговором за ЈП "НИС", анексима истог и Споразумима закљученим између Председника Управног одбора НИС-а и репрезентативних синдиката ЈСО "НИС" а.д. број 45/184 од 14. априла 2006. године и ЈСО "НИС-Нафтагас" број 48/185 од 14. априла 2006. године (члан 108. став 2.); да ступањем на снагу овог уговора, престаје да важи Колективни уговор за ЈП "НИС-Нафтна индустрија Србије" закључен 19. септембра 2005. године, објављен у "Службеном гласнику РС", број 81/05 (члан 109.).
5. Ценећи наводе о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да се подносиоци у суштини жале на произвољну примену материјалног права од стране Апелационог суда у Новом Саду.
Стога је Уставни суд сматрао да је, у оквиру оцене основаности навода о повреди означених уставних права, заправо потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцима осигурао право на правично суђење, гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је од стране другостепеног суда дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода, те да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносилаца уставне жалбе.
Оцењујући да ли је у предметном парничном поступку дошло до произвољне примене материјалног права, Уставни суд је пошао од тога да је у спорном периоду зарада подносиоцима исплаћивана према коефицијентима одређеним Анексима уговора о раду, односноно Уговорима о раду, којима су они распоређени на радна места са већом стручном спремом у односу на радна места на којима су до тада радили. По схватању првостепеног суда, подносиоци уставне жалбе су претрпели штету због неблаговременог доношења прегледа коефицијената који чине саставни део Колективног уговора од 18. јануара 2007. године, услед чега им је тужени произвољно одредио коефицијенте, тачније утврдио коефицијенте који су нижи од најниже прописаних коефицијената за поједине групе послова. Другостепени суд је сагласан са чињеницом да је преглед коефицијената који чине саставни део Колективног уговора од 18. јануара 2007. године донет након истека свих рокова прописаних одредбама овог уговора, те да су коефицијенти подносилаца уставне жалбе у предметном периоду били испод минимума утврђених за групе послова који су они обављали. Међутим, насупрот схватању првостепеног суда, другостепени суд је мишљења да пропуст учесника колективног преговарања, да у предвиђеним роковима утврде и преглед коефицијената за све групе послова, не чини туженог послодавца аутоматски одговорним за штету коју су подносиоци претрпели исплатом износа зарада према коефицијентима утврђеним раније важећим колективним уговором. По оцени другостепеног суда, није било могуће директно применити одредбе новог колективног уговора (члан 43.) којима су били прописани само распони коефицијената за сваку групу послова, од најнижег, до највишег, без претходног утврђивања коефицијената за сва радна места.
Уставни суд налази да се став другостепеног суда заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, које се, у суштини, заснива на томе да тужени послодавац није имао основ да подносиоцима утврди висину зарада сагласно одредбама новозакљученог колективног уговора, с обзиром на то да овај колективни уговор у спорном периоду није садржао коефицијенте за појединачна радна места, већ само распоне коефицијената за поједине групе послова. По оцени Уставног суда, преглед коефицијената за све групе послова представљао је инструмент за конкретну реализацију Колективног уговора од 18. јануара 2007. године, пре свега код утврђивања висина зарада запослених, што значи да тужени послодавац, без тог акта, није имао могућности, нити овлашћења, да одредбе новог колективног уговора којима је била регулисна зарада, имплементира на своје запослене. Евидентно прекорачење рокова у доношењу поменутог прегледа коефицијената, по мишљењу Уставног суда, последица је недовољне одговорности и туженог послодавца и репрезентативног синдиката, непосредно задуженог за заштиту права и интереса запослених. Међутим, то није могло створити обавезу за туженог послодавца да одредбе новог колективног уговора непосредно примени у ситуацији у којој је био прописан одговарајући правни пут и доношење одговарајућих аката неопходних за њихову примену и реализацију. Уставни суд посебно има у виду да је прелазним одредбама Колективног уговора било одређено да ће се до утврђивања коефицијената примењивати коефицијенти утврђени Колективним уговором за ЈП "НИС", анексима истог и Споразумима закљученим између Председника Управног одбора НИС-а и репрезентативних синдиката ЈСО "НИС" а.д, што значи да у предметном периоду није постојала правна празнина приликом одређивања висина зарада запослених, односно постојао је правни основ по коме су се запосленима, у периоду до доношења прегледа коефицијената, утврђивале зараде.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4441/10 од 29. септембра 201 0. године нису повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) , уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у изреци .
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић