О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. Б. и утврђује да je решењима Апелационог суда у Б. - Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године и Кж2.По1. 393/13 од 26. септембра 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одређује се да Апелациони суд у Б. - Посебно одељење понови поступак и у најкраћем року донесе нову одлуку о жалби подносиоца против решења Апелационог суда у Б. - Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Б. из Б. поднео је Уставном суду 9. октобра 2013. године, преко пуномоћника З. А. и В. Г., адвоката из Б., уставну жалбу против решења Апелационог суда у Б. - Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године и Кж2.По1. 393/13 од 26. септембра 2013. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним решењима према њему продужен притвор за још три месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, а повреду означених Уставом зајемчених права заснива на следећим тврдњама:
- да је оспореним решењима „апсолутно испољена арбитрерност“;
- да је притвор продужен из следећих разлога: 1) да је извршено кривично дело за које је запрећена казна од преко десет година затвора; 2) да је тежина последице извршења кривичног дела у томе што износ од 5.700.920,00 евра, као имовинска корист односно штета, вишеструко превазилази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела; 3) да је ова тежина последице довела до таквог узнемирења јавности које у овом моменту може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка;
- да „противправно прибављена имовинска корист односно штета не могу истовремено представљати и основ за квалификацију бића кривичног дела које се неком ставља на терет и посебно тешку околност која оправдава његово задржавање у притвору“ и да је „овакав правни став Апелациони суд у Б. заузео у више својих решења“ којима је првостепена решења о продужењу притвора преиначавао и притвор према окривљенима укидао;
- да наводи из оспорених решења да је дошло до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење овог поступка „апсолутно немају своју потпору у реалности, односно не постоји нити једна индикација у реалном животу да је јавност на било који начин узнемирена у вези са овим поступком односно кривичним делом за који се подносилац уставне жалбе неосновано сумњичи, а посебно не до те мере да би могла угрозити вођење поступка те представљати основан разлог да се П. Б. притвор продужи“;
- да „у спољњем свету не постоји поступање нити једног појединца или шире групе у виду јавних протеста или на било који начин изражавања узнемирености у вези са овим поступком, a у ближој или даљој околини било ког правосудног или чак државног органа, па наравно нити околини Вишег суда у Б. пред којим се овај поступак води, а који би могли угрозити и онемогућити вођење поступка у виду његове „несметаности и правичности“;
- да се „потпуно арбитрерно злоупотребљава флоскула узнемирење јавности, јер она очигледно само представља једну ничим основану голу тврдњу без икакве потпоре која би је подржала у реалности, а којом се флоскулом суд у овом уставном жалбом побијаном првостепеном решењу, служи искључиво да би се овде подносилац уставне жалбе лишио свог основног људског права - права на слободу, притом му ускраћујући и право на правично суђење, када реалних разлога за продужење притвора нема“;
- да „узнемирење јавности као разлог - основ за продужење притвора суд би у сваком случају требало да тумачи рестриктивно“;
- да је „сама Законска норма из члана 191. став 2. тачка 4) ЗКП по својој садржини - суштинском опису постојала и раније у претходном Законику о кривичном поступку, али је одлуком Савезног Уставног суда СРЈ проглашена противуставном, и то одлуком IУ-191/96 од 7. децембра 2000. године“ и „да се оваква одлука о противуставности апсолутно може применити и на садашњу норму из члана 211. став 1. тачка 4) у важећем Законику о кривичном поступку;
- да „суд мора навести разлоге који указују да реално и ван сваке сумње постоји узнемирење јавности које оправдава одређивање - продужење притвора“ и да се у оспореним решењима „не даје нити један разлог који би оправдао постојање овог услова за притвор после готово протекле деценије од спорног догађаја за који се сумњичи притвореник“;
- да „тежина последице учињеног кривичног дела и узнемирење јавности морају бити у узрочно-последичној вези, као и узнемирење јавности и несметано вођење кривичног поступка“, а да у оспореним решењима „очигледно нема нити једног правног аргумента за даље продужење притвора П. Б.“, те да је „јасно да је једно такво решење арбитрерно, а што једноставно значи противуставно и противзаконито, а самим тим у најширем смислу речи неправично“;
- да је у првостепеном решењу наведено „да je у даљем поступку потребно предузети доказне радње - вештачење од стране судског вештака економско-финансијске струке, а које ће се вештачење обавити у року од 60 дана, те саслушање два сведока“, што, по мишљењу подносица, нема „апсолутно никакве везе са чланом 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку и те чињенице су потпуно ирелевантне у односу на тачку 4)“;
- да је „у конкретном случају у односу на процесну меру притвора дошло до примене двоструког стандарда на штету подносиоца уставне жалбе“, позивајући се на решење Апелационог суда у Б. Кж2. 2643/12 од 13. јула 2012. године, којим је окривљеном „С. Д. укинут притвор претходно одређен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку“, те је исти одмах пуштен на слободу, истичући да је „Апелациони суд у Б. заузео у више својих ранијих решења правни став да се не може више пута неком стављати на терет квалификаторни елемент бића кривичног дела, односно да квалификаторни елемент бића кривичног дела не може истовремено представљати и посебно тешку околност која оправдава нечије задржавање у притвору“;
- да је „овај притвор од самог тренутка када је одређен представљао суштински противправно лишавање слободе П. Б. с обзиром да разлози за његово одређивање никада нису постојали и сам притвор представља флагрантно кршење његовог најосновнијег људског права - права на слободу“;
- да је „правна конструкција саизвршилаштва у нечињењу дубиозна чак и у материји ратних злочина, a у материји привредног криминала чак и теоријски немогућа, јер представља директну пенетрацију објективне одговорности и института несвесног нехата у подручје злоупотребе, која по дефиницији представља циљани умишљај“;
- да „елементи бића кривичног дела не могу бити истовремено и процесни ослонац за продужење притвора и да је тврдња из првостепеног решења да би укидање притвора подносиоцу уставне жалбе П. Б. довело до узнемирења јавности које би могло да утиче на правично и несметано вођење поступка апсолутно бесмислена и неоснована“;
- да се „овај поступак и садашњи притвор полако претварају у суштински својеврсно и неосновано кажњавање П. Б., које губи своју сврху и постаје оружје за притисак и претњу према њему“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења и утврди право подносиоцу на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Апелационог суда у Б. Су. VIII 1273/13 од 6. новембра 2013. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Тужилаштво за организовани криминал је у време подношења уставне жалбе водило истражни поступак против подносиоца уставне жалбе и још седам лица.
Поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 11/13 од 15. јуна 2013. године, којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Током трајања истражног поступка осумњичени су изнели своје одбране у односу на кривична дела која су обухваћена наредбом о спровођењу истраге, испитани су сведоци, прибављена је писана документација и донета је наредба за економско-финансијско вештачење.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (9. октобар 2013. године) налазио у притвору скоро четири месеца, рачунајући од 14. јуна 2013. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Б.- Посебно одељење Ки.По1. 21/13 од 16. јуна 2013. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Б. - Посебно одељење је потом, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио решењем Ки.По1. 21/13 од 12. јула 2013. године, док је решењем Ки.По1. 21/13 од 9. августа 2013. године отклоњен законски основ из тачке 2) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку, те је притвор продужен само по тачки 4) наведеног члана закона.
Оспореним решењем Апелационог суда у Б. - Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године, према подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен за још три месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено:
- да је тужилац за организовани криминал поднео предлог да се према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе, и другим лицима, продужи притвор за још три месеца, наводећи „да и даље постоји основана сумња да су осумњичени П. Б., М.Ђ, А.Г, Г.М, А.М. и Ј.Д. извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, за које је прописана казна преко десет година“, те да је неопходно у даљем току истраге предузети доказне радње које су таксативно набројане;
- да је „одлучујући о предлогу Тужилаштва за организовани криминал за продужење притвора према окривљенима, Апелациони суд у Б. - Посебно одељење нашао да је исти основан“;
- да „и даље постоје законски разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, обзиром да из до сада прикупљених доказа и података произилази основана сумња да су окривљени извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година, да је тежина последице извршења кривичног дела довела до узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење овог поступка“;
- да „из списа предмета произлази постојање основане сумње да је предузимањем инкриминисаних радњи окривљених предузећу „В.“ из Л. прибављена имовинска корист у износу од око 5.700.920 евра на штету буџета Републике Србије, а који износ вишеструко прелази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја“;
- да „свакако и својства која су окривљени имали у време предузимања инкриминисаних радњи, односно да је окривљени П. Б. обављао функцију Министра привреде Владе Републике Србије... , те чињеница да је „Л. Б.“ предузеће од значаја за Републику Србију, обзиром на своју инфраструктуру, привредни потенцијал и велики број запослених чије су пословање и бонитет у великој мери оштећени незаконитим поступањем осумњичених лица“, као и да је „Л. Б.“, како у периоду извршења кривичног дела тако и данас привредно друштво са великим бројем запослених што додатно указује на стратешки значај овог предузећа и да је реч о предузећу које је имало велики број малих акционара пре извршења кривичних дела, што такође указује на витални значај које је ово предузеће имало и још увек га има у пословном и привредном систему Републике Србије“;
- да „напред наведене околности оправдавају даље задржавање окривљених П. Б., М.Ђ, А.Г, Г.М, А.М. и Ј.Д. у притвору са разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, обзиром да су начин извршења, тежина и последице настале извршењем овог кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“.
Браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, су против решења о продужењу притвора изјавили жалбе, из свих разлога предвиђених одредбама члана 437. став 1. тач. 1) до 4) Законика о кривичном постуку, са предлогом да Апелациони суд - Посебно одељење преиначи ожалбено решење, донесе одлуку о укидању притвора према П. Б. и омогући му да се у даљем току кривичног поступка брани са слободе.
Апелациони суд у Б. - Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 393/13 од 26. септембра 2013. године одбио као неосноване изјављене жалбе, поред осталих, и бранилаца П. Б., овде подносиоца уставне жалбе.
У образложењу наведеног решења је, између осталог, истакнуто:
- да је „правилно веће овог суда, одлучујући у смислу члана 215. став 2. Законика о кривичном поступку, према осумњиченима П. Б., М.Ђ, А.Г, Г.М, А.М. и Ј.Д. продужило притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, налазећи да у конкретном случају и даље стоје законски разлози за задржавање осумњичених у притвору по наведеном основу“;
- да „из до сада прикупљених доказа произилази основана сумња да су осумњичени извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година, као и да је тежина последица извршења предметног кривичног дела довела до узнемирења јавности, које и по налажењу овог већа може угрозити несметано и правично вођење овог поступка“;
- да „из списа предмета произилази постојање основане сумње да је предузимањем инкриминисаних радњи ближе описаних у наредби за спровођење истраге Тужилаштва за организовани криминал, од стране осумњичених предузећу „В.“ из Л. прибављена имовинска користи у износу од око 5.700.920 евра на штету буџета Републике Србије, који износ вишеструко прелази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја“;
- да „имајући у виду и својство које су осумњичени имали у време предузимања инкриминисаних радњи, односно да је осумњичени П. Б. обављао функцију Министра привреде Владе Републике Србије...,као и чињеницу да је „Л. Б.“ предузеће од значаја за Републику Србију обзиром на своју инфраструктуру, привредни потенцијал и велики број запослених чије је пословање и бонитет у великој мери оштећени незаконитим поступањем осумњичених и да је „Л. Б.“, како у периоду извршења предметних кривичних дела за која су осумњичени основано сумњиви тако и данас привредно друштво са великим бројем запослених које је имало и велики број малих акционара што указује на витални значај овог предузећа за привреду Републике Србије“;
- да „све наведене околности, и по налажењу овог већа оправдавају даље задржавање осумњичених у притвору по наведеном законском основу“;
- да је „правилно веће овог суда закључило да напред наведене околности оправдавају даље задржавање осумњичених П. Б., М.Ђ, А.Г, Г.М, А.М. и Ј.Д. у притвору по наведеном законском основу, имајући у виду да су начин извршења, тежина и последице настале извршењем овог кривичног дела за које су осумњичени основано сумњиви, довели до узнемирења јавности које и по налажењу овог већа може угрозити правично и несметано вођење овог кривичног поступка“;
- да је „правилно веће овог суда приликом продужавања притвора према осумњиченима имало у виду и сложеност кривичног поступка као и чињеницу да je у даљем току поступка потребно испитати сведоке који су означени у предлогу Тужилаштва за организовани криминал за продужење притвора, као и чињеницу да је Тужилаштво за организовани криминал дана 26. августа 2013. године, донело наредбу о економско-финансијском вештачењу... и да је због обимности предмета и документације вештаку дат рок од 60 дана за достављање писменог налаза и мишљења“;
- да је „правилно првостепени суд закључио да у конкретном случају и даље стоје законски разлози за задржавање осумњичених у притвору, односно да су испуњена оба кумулативна услова и то висина запрећене казне и да постоје чињенице и околности које су довеле до узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, дајући за своју одлуку јасне разлоге, које као правилно утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да жалбеним наводима како осумњичених тако и њихових бранилаца, правилност и законитост побијаног решења нису доведене у питање“;
- да „жалбене наводе бранилаца осумњичених у којима се врши оцена доказа и у којима се истиче да из изведених доказа не произилази основана сумња да су осумњичени извршили предметна кривична дела, Апелациони суд у Б. је оценио неоснованим, и налази да исти нису од утацаја на одлучивање о притвору, будући да ће о наведеним жалбеним наводима првостепени суд дати своју оцену у контрадикторном поступку уколико до истог дође“;
- да су жалбени наводи бранилаца осумњичених у којима се истиче да „наводи првостепеног суда да је потребно саслушати сведоке који су наведени у предлогу Тужилаштва за организовани криминал као и да је потребно обавити вештачење од стране вештака економске струке, не могу да представљају разлог за продужење притвора“, по оцени „Апелационог суда неосновани, будући да су то разлози због којих истрага још увек није завршена, а како то правилно наводи веће овог суда у побијаном решењу, а не разлози за продужење притвора према осумњиченима, како то истичу браниоци“.
Подносилац уставне жалбе је Уставном суду доставио и решење Апелационог суда у Б. Кж2. 2643/12 од 13. јула 2012. године којим је уважена жалба браниоца окривљеног С.Д, преиначено решење Вишег суда у Б. Кв. 2523/12 од 22. јуна 2012. године тако што је укинут притвор према Д.С. и одређено да се исти одмах пусти на слободу. У образложењу овог решења Апелациони суд у Б. је, поред осталог, истакао да „висина прибављене противправне имовинске користи, односно висина штете за коју постоји основана сумња да је окривљени С.Д. прибавио, тј. у ком износу је заједно са другим окривљенима, нанео штету буџету Републике, не може истовремено представљати и основ за квалификацију радњи окривљеног као продуженог кривичног дела које се окривљеном ставља на терет и посебно тешку околност кривичног дела која оправдава његово задржавање у притвору по наведеном законском основу, без других околности које би представљале посебно тешке околности кривичног дела, будући да се остали наводи побијаног решења тичу околности које управо представљају обележја кривичног дела које се окривљеном ставља на терет“, односно „да сама правна квалификација радњи окривљеног исцрпљује постојање посебно тешких околности кривичног дела“.
Апелациони суд у Б. је 6. новембра 2013. године у свом акту Су. VIII 1273/13 дао одговоре на наводе уставне жалбе подносиоца, истичући да су „ралози прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку детаљно образложени“ у оспореним решењима, као и да „разлози за продужење притвора у односу на П. Б. и др. у овом поступку нису били елементи кривичног дела за које постоји основана сумња да су их извршили, него разлози у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, због чега је Апелациони суд у Б. својим решењем Кж2.По1. 393/13 одбио као неосноване жалбе које су изјављене на решење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године, са детаљно датим разлозима.“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) (став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, према којима: на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак је дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
Сагласно одредби члана 295. став 1. тачка 1) ЗКП, истрага се покреће против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело, док се сагласно ставу 2. истог члана, у истрази прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази који су потребни да се утврди идентитет учиниоца, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) (у даљем тексту: КЗ), које се примењују од 15. априла 2013. године је, поред осталог, прописано: да ће се службено лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.).
5. Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаних у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења). Међутим, постојање основане сумње саме по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године).
У надлежности редовних судова је да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом, блажом мером. Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тач. 6. и 7. образложења). Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о притвору подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са притвором дати у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.
Да ли је надлежни суд трајање мере притвора свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, односно да ли је време трајања притвора разумно, не може се проценити in abstracto. Стога се питање да ли је разумно да оптужени остане у притвору мора процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање мере притвора може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993. године, став 30; Kudla против Пољске, од 26. октобра 2000. године, ст. 110. и 111; Solmaz против Турске, од 16. јануара 2007. године, став 38).
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) стао на становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Такође, Уставни суд указује на већ заузет став да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. став 1. Устава.
Имајући у виду све до сада наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, Апелациони суд у Б. - Посебно одељење је у оспореним решењима утврдио да постоји законски основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП, односно да је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а да су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У смислу наведеног, Уставни суд пре свега указује да се притворски основ садржан у одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП заснива на: 1) висини прописане, односно изречене казне затвора (у конкретном случају прописане казна затвора до 12 година) и 2) начину извршења или тежини последице кривичног дела који су довели до узмнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Из наведеног следи да је надлежан суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У конкретном случају, као разлоге који су оправдали продужење притвора према подносиоцу по наведеном законском основу, надлежни судови су навели: 1) да постоји основана сумња да је извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година; 2) да постоји основана сумња да је предузимањем „инкриминисаних“ радњи предузећу „В.“ из Л. прибављена имовинска корист у износу од око 5.700.920 евра на штету буџета Републике Србије, а који износ вишеструко прелази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја; 3) да је подносилац уставне жалбе обављао функцију министра привреде Владе; 4) да је „Л. Б.“ предузеће од виталног значаја за Републику Србију, чије су пословање и бонитет у великој мери оштећени незаконитим поступањем осумњичених лица. Апелациони суд у Б. - Посебно одељење је закључио да „напред наведене околности оправдавају даље задржавање окривљених П. Б., М.Ђ, А.Г, Г.М, А.М. и Ј.Д. у притвору са разлога прописаног одредбом члана 211. атав 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, обзиром да су начин извршења, тежина и последице настале извршењем овог кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка“. Уз то, наводи се и да је „правилно веће овог суда приликом продужавања притвора према осумњиченима имало у виду и сложеност кривичног поступка као и чињеницу да je у даљем току поступка потребно испитати сведоке који су означени у предлогу Тужилаштва за организовани криминал за продужење притвора, као и чињеницу да је Тужилаштво за организовани криминал дана 26. августа 2013. године, донело наредбу о економско-финансијском вештачењу... и да је због обимности предмета и документације вештаку дат рок од 60 дана за достављање писменог налаза и мишљења“.
Уставни суд истиче да је наведени законски основ за одређивање, односно продужење мере притвора препознат и прихваћен и од стране Европског суда за људска права, односно да, у изузетним случајевима, одређена кривична дела због своје посебне тежине и реакције јавности на њих, могу да оправдају притвор, бар за неко време (видети, поред осталих: пресуде Европског суда за људска права Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 91; Scott против Шпаније, од 18. децембра 1996. године; Bozano против Француске, од 18. децембра 1986. године; Guzzardi против Италије, од 6. новембра 1980. године).
Истовремено, везано за позивање подносиоца уставне жалбе на став надлежног редовног суда, Апелационог суда у Б., заузетог у решењу Кж2. 2643/12 од 13. јула 2012. године, Уставни суд истиче да је наведена судска одлука донета у време раније важећег Законика о кривичном поступку. Уставни суд подсећа да је у предмету IУз-1490/2010 од 13. марта 2013. године донео Решење којим је одбацио иницијативе за покретање поступка за оцену уставности, поред осталих, и одредбе члана 142. став 1. тачка 5) раније важећег Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10). Уставни суд је стао на становиште: да се „мора, као и код свих других основа, водити рачуна о општим начелима на којима се правни институт притвора заснива, а то су легитимност и рационалност циља који се притварањем одређеног лица жели постићи, а што се манифестује, пре свега, утврђивањем чињеница, односно у овом случају посебно тешких околности кривичног дела за сваки појединачни случај одређивања притвора, које морају бити конкретизоване и посебно образложене на логичан и правно прихватљив начин“; да „приликом одређивања околности кривичног дела које оправдавају одређивање притвора по овом основу, судски орган је надлежан да утврди постојање посебно тешких околности кривичног дела независно од постојања квалификаторних околности, као обележја конкретног тежег облика кривичног дела, већ на основу постојања посебно тешких околности сваког конкретног кривичног дела како у односу на последице које је то дело изазвало, тако и начин његовог извршења или околности везане за личност оштећеног“; да „управо ова разлика која постоји између наведена два правна појма спречава аутоматско одређивање притвора против лица за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело под квалификаторним околностима, јер је суд тај који цени, приликом одређивања притвора, да ли и код оваквих кривичних дела постоје конкретне, нарочите околности које су у односу на предметно кривично дело посебно тешке; да то такође не спречава суд да и код кривичних дела која немају обележја кривичног дела са квалификаторним околностима, може одредити притвор, уколико нађе да постоје посебно тешке околности под којима је кривично дело извршено“. Уставни суд указује да одредбе сада важећег Законика о кривичном поступку, као што је већ речено, поред запрећене казне и начина извршења или тежине последице кривичног дела, постављају и додатни услов – постојање узнемирења јавности и узрочно-последичну везу узнемирења јавности са могућношћу угрожавања несметаног и правичног вођења судског поступка.
Такође, Уставни суд посебно наглашава да се, сагласно добро установљеној пракси Европског суда за људка права, овај основ може сматрати релевантним и довољним само под условом да се заснива на чињеницама које указују да би пуштање окривљеног на слободу заиста угрозило јавни ред и мир, односно довело до узнемирења јавности (видети пресуде у предметима Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51. и Kemmache против Француске, од 27. новембра 1991. године, став. 52.). Тачније, притвор се, према становишту наведеног суда, може одредити (и продужити) за кривична дела, која, због посебне тежине и реакције јавности на њих, могу изазвати немир у друштву, али да одлука о томе мора бити заснована на „чињеницама које показују да би останак окривљеног на слободи заиста угрозио јавни ред и мир“. Такође, Европски суд је стао на становиште да се „опасност угрожавања јавног реда и мира не може извести само из тежине кривичних дела или из оптужбе стављене на терет окривљеном“ (Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.), нагласивши такође да се „овај основ за притвор не може достатно образложити позивањем само на апстрактну тежину кривичног дела“ (Kemmache против Француске од 27. новембар 1991. године, став 52.).
У овом конкретном случају, Апелациони суд у Б. - Посебно одељење је приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред висине запрећене казне, имао у виду и то: да висина прибављене имовинске користи на штету буџета Републике Србије, за коју се подносилац уставне жалбе сумчињи, износи око 5.700.920 евра, који износ вишеструко прелази износ неопходан за квалификовани облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја, да је подносилац обављао функцију министра привреде у Влади и да је „Л. Б.“ предузеће од виталног значаја за Републику Србију, чије пословање и бонитет су у великој мери оштећени незаконитим поступањем осумњичених лица.
Међутим, Уставни суд констатује да у оспореним решењима нису наведене конкретне чињенице и околности које указују да је заиста дошло до узнемирења јавности, а због тежине или последице кривичног дела које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет, те да оне могу због својих манифестационих облика озбиљно и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд указује да су судови у оспореним решењима морали такве околности, за које су сматрали да постоје, посебно образложити и довести их у везу са тежином кривичног дела које је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да, осим висине запрећене казне, у оспореним решењима утврде конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења или тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, те на који начин је угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да је наредбом о спровођењу истраге подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је радње за које се терети предузео 2005. године, од када је прошло више од осам година.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, чињенице и околности које су довеле до данас присутног узнемирења јавности, а које објективно морају постојати приликом одлучивања о притвору по законском основу из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван са чисто апстрактне тачке гледишта, узимајући у обзир само тежину кривичног дела. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се узнемирење јавности не може извести само из тежине кривичног дела, нити се може везати за околности које су евентуално постојале у времену које знатно претходи одлучивању о даљем лишењу слободе окривљеног лица. Такође, Уставни суд указује да се у оспореним решењима није могло бити места истицању да се „приликом продужавања притвора према осумњиченима имало у виду“ да истрага још није окончана, те навођењу које је истражне радње надаље неопходно спровести, с обзиром на то да те околности имају свој значај само за притворски основ из тачке 2) члана 211. став 1. ЗКП, а који је у односу на подносиоца претходно отклоњен решењем судије за претходни поступак и више не егзистира као основ за продужење притвора.
Полазећи од свега до сада изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. става 2. Закона о Уставном суду, одредио да Апелациони суд у понови поступак и у најкраћем року донесе нову одлуку по жалби подносиоца изјављеној против решења Апелационог суда у Б. -Посебно одељење Кр.По1. 24/13 од 5. септембра 2013. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд је оценио да су, иако је подносилац уставне жалбе тражио да му се утврди право на накнаду нематеријалне штете, утврђивање овом одлуком повреде права и налог да се донесе нова одлука о жалби изјављеној против првостепеног решења, довољни су да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу.
7. Уставни суд је, на основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић