Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић , председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Душка Ђулвезана, Мирослава Новаковића и Милене Костадиновић, свих из Новог Сада и Бранка Косовца из Сремских Карловаца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Душка Ђулвезана, Мирослава Новаковића, Милене Костадиновић и Бранка Косовца против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 425/10 од 20. маја 2010. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4400/10 од 19. октобра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Душко Ђулвезан, Мирослав Новаковић и Милена Костадиновић, сви из Новог Сада и Бранко Косовац из Сремских Карловаца су 10. децембра 2010. године, преко пуномоћника Ристе Травара, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднели уставну жалбу против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 425/10 од 20. маја 2010. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4400/10 од 19. октобра 2010. године , због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореним пресудама правоснажно одлучено по тужби подносилаца ради исплате новчаних износа на име дела зараде по основу остварене добити за 2007. годину; да тужени ЈКП „Тржница“ из Новог Сада није поступио сагласно одредбама члана 19. Појединачног колективног уговора и да је донео незакониту одлуку Управног одбора број 02-31/1-2 од 22. јануара 2009. године, чиме је повређено право подносилаца на рад из члана 60. Устава, које обухвата и право на правичну накнаду за рад; да су самим тим оспорене пресуде незаконите; да је право подносилаца на правично суђење повређено, јер су оспорене пресуде на штету подносилаца донете погрешном применом закона; да је првостепени суд произвољно тумачио формулацију члана 19. Појединачног колективног уговора који предвиђа да је у случају остварења добити по годишњем обрачуну предузеће дужно да обезбеди запосленима део зараде на основу остварене добити; да је суд погрешно закључио да не постоји одлука надлежног органа о исплати дела зараде на основу остварене добити из 2007. године, иако постоје две одлуке о учешћу запослених у добити предузећа за 2007. године на које је град Нови Сад, као оснивач туженог, дао сагласност, као и да суд није овлашћен да се упушта у разлоге доношења одлуке Управног одобора број 02-31/1-2 од 22. јануара 2009. године; да у другостепеној пресуди суд није ценио ниједан жалбени разлог који је тужилац навео у жалби. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду уставних права подносилаца, поништи оспорене пресуде, утврди право подносилаца на накнаду штете коју ће остварити у складу са одредбама члана 90. Закона о Уставном суду, одреди објављивање одлуке у јавним гласилима и досуди накнаду трошкова поступка по уставној жалби.
Допуном уставне жалбе од 23. фебруара 2012. године подносиоци су доставили Уставном суду правноснажну пресуду Привредног суда у Новом Саду П. 4210/2010 од 11. фебруара 2011. године, којом је утврђено да је одлука Управног одбора туженог ЈКП „Тржница“ из Новог Сада дел. број 02-31/1-2 од 22. јануара 2009. године којом је расподељена нераспоређена добит по завршном рачуну за 2007. годину ништава због тога што није донета у складу са чланом 21. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, тј. није донета уз сагласност оснивача туженог.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и извршеног увида у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Новом Саду П1. 425/2010 од 20. маја 2010. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев подносилаца уставне жалбе да се обавеже тужени ЈКП „Тржница“ из Новог Сада да тужиоцима исплати новчане накнаде на име дела зараде на основу остварене добити за 2007. годину у износима опредељеним у тужби са законском затезном каматом почев од 16. децембра 2008. године као дана доспећа све до коначне исплате, као и да тужиоцима исплати трошкове судског поступка.
Одлучујући о жалби подносилаца уставне жалбе против првостепене пресуде, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 4400/10 од 19. октобра 2010. године одбио жалбу тужилаца као неосновану и потврдио пресуду Основног суда у Новом Саду П1. 425/2010 од 20. маја 2010. године.
У спроведеном судском поступку утврђено је следеће чињенично стање: да су тужиоци стално запослени код туженог са којим су закључили уговоре о раду; да се уговорима о раду регулише само питање описа радног места запосленог, док друга питања из радног односа нису уређена; да је тужени дуги низ година, све до 2007. године запосленима једном годишње исплаћивао део зараде из остварене добити, a у складу са Појединачним колективним уговором туженог; да је у новембру 2007. го дине тужени донео Програм пословања за 2008. годину, који у последњем свом делу „добит“ предвиђа да Управни одбор доноси критеријуме за расподелу добити и то на следећи начин:..5% издвајање у "обавезне резерве, 46% (по издвајању у обавезне резерве) издвајање за повећање основног капитала, 5% ( по издвајању у обавезне резерве) уплата оснивачу на рачун прописан за уплату јавних прихода, 49% (по издвајању у обавезне резерве) усмерава се за стамбене потреб е запослених и зараде из добити; да давањем сагласности на овај Програм, Скупштина Града Новог Сада истовремено даје сагласност на горе наведене критеријуме; да након израде завршног рачуна и сачињавања Извештаја о пословању за претходну годину предвиђено је да ће се стећи услови да Управни одбор по прихватању извештаја од стране Оснивача, донесе Одлуку о расподели добити у складу са наведеним критеријумима и Појединачним колективним уговором у предузећу; да је на страни давадесет седмој Програма где је приказан табеларни приказ „зараде и издаци-план 2008. године, под бро јем 6. у одељку „Зараде из добити" предвиђен износ од 7.950.000,00 динара у те сврхе. Такође је утврђено: да је дана 17. децембра 2007. године Скупштина Града Новог Сада својим закључком број 352- 2712/2007-1 дала сагласност на наведени Програм пословања туженог за 2008. годину; да је у завршном рачуну за 2007. годину тужени је исказао нераспоређену добит у износу од 35.639.215,83 динара; да је Скупштина Града Новог Сада је дана 26. децембра 2008. године донела закључак број 352-765/2008-1 којим је прихватила Годишњи извештај о пословању туженог за 2007. годину ; да је дописом Градске управе за комуналне послове Града Новог Сада од 18. децембра 2008. године који је био упућен свим јавним комуналним предузећима у Новом Саду, па и туженом, наложено да изврше кориговање Програма пословања за 2009. годину у погледу критеријума за расподелу добити, на тај начин што ће се по одбијању за обавезне резерве, добит делити по кључу 50% оснивачу и 50% у капиталне инвестиције; да је д ана 22. јануара 2009. го дине Управни одбор туженог донео Одлуку дел. број 02-31/1-2 о расподели нераспоређене добити по завршном рачуну за 2007. годину, којом је одређено да се нераспоређена добит подели на следећи начин: износ од 12.577.347,17 динара на име покрића непланираних расхода за период 2004-2007 године, износ од 1.153.093,43 динара у обавезне резерве, износ од 1.095.430,76 динара уплаћује се директно оснивачу и износ од 20.813.336,47 динара усмерава се за увећање оснивачу капитала; да се дана 6. јануара 2009. године синдикат туженог обраћао директору предузећа са захтевом за исплату зараде из добити запосленима; да овом захтеву синдиката није удовољено од стране директора; да су ранијих година директори давали налог за исплату из добити, након доношења одлуке Управног одбора и исту би добио сваки запослени који је радио у години за коју је добит остварена.
У образложењу пресуде Апелационог суда у Новом Саду се, поред осталог, наводи: да другостепени суд налази да је побијана пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка; да је на основу у свему правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, одлучујући о тужбеном захтеву првостепени суд заузео правилан став да тужбени захтев тужилаца није основан, сматрајући да у конкретном случају не постоји одлука надлежног органа – Управног одбора туженог о исплати дела добити из 2007. године за зараде запосленима, предвиђена чланом 29 . Статута туженог од 30. маја 2005. године и чланом 21 . Закона о јавним предузећима и обављању дел атности од општег интереса („Службени гласник РС“, бр. 25/2000, 25/02, 107/05 и 108/ 05), а која одлука је на основу свих прописа који су обавезивали туженог у спорном периоду неопходна за реализацију могућности коју предвиђа члан 19 . Појединачног колективног уговора туженог од 10. јуна 1996. године, који је важио у спорном периоду , о чему је Апелациони суд у Новом Саду дао јасне и довољне разлоге. У образложењу се, такође, наводи да је по оцени Апелационог суда у Новом Саду првостепени суд на несумњив начин утврдио све релевантне чињенице одлучне за доношење правно ваљане одлуке и навео јасне разлоге које прихвата и овај суд; да тужиоци у жалби оцењују проведене писмене доказе, али ови наводи нису прихваћени пошто Апелациони суд у Новом Саду налази да је првостепени суд на основу правилне оцене изведених доказа правилно и потпуно утврдио све битне чињенице за одлучивање о тужбеном захтеву тужилаца; да жалбени наводи дакле нису од значаја за другачије одлучивање у овој правној ствари, а правни став првостепеног суда прихвата и овај другостепени суд и на њега упућује.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. ст. 1. и 4. Устава се јемчи се право на рад, у складу са законом (став 1.) и утврђује да с вако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (став 4.) .
Чланом 14. Закона о раду ( „Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да се уговором о раду или одлуком послодавца може утврдити учешће запосленог у добити оствареној у пословној години, у складу са законом и општим актом, одредбама члана 105. је прописано да зараду чини зарада коју је запослени остварио за обављени рад и време проведено на раду, зарада по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и друга примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (став 1.), те да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматрају се сва примања из радног односа, осим накнаде трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) - 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (став 3.).
Чланом 21. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса („Службени гласник РС“, бр. 25/2000, 25/2002, 107/2005 и 108/2005) предвиђено је да одлуку о расподели добити доноси управни одбор јавног предузећа уз сагласност оснивача.
Одредбама члана 19. Појединачног колективног уговора туженог од 10. јуна 1996. године је предвиђено да у случају остварења добити по годишњем обрачуну, Предузеће обезбеђује запосленима део зараде из добити, у висини од 20-49% ; да се део добити исплаћује као зарада, а део иде за решавање стамбених потреба запослених; да се зарада из добити исплаћује запосленом, зависно од његовог доприноса у остваривању те добити, сразмерно оствареним резултатима у раду и оствареној заради у периоду за који се добит дели, применом критеријума из чл. 18 овог Уговора (квалитет у извршавању послова и задатака, однос према извршавању послова и задатака, однос према корисницима услуга, однос према запосленима у Предузећу и редовност на послу).
Статутом ЈКП „Тржница“ из Новом Сада од 30. маја 2005. године, чланом 17. уређена је надлежност Управног одбора, где се између осталог наводи да Управни одбор усваја извештај о пословању Предузећа и годишњи обрачун, доноси годишњи програм пословања, доноси критеријуме за расподелу добити и одлучује о расподели добити. Чланом 29 . Статута предвиђено је да одлуку о критеријумима за расподелу добити и одлуку о расподели добити и покрићу губитака доноси Управни одбор, на предлог директора Предузећа; да се добит утврђује по годишњем обрачуну у складу са одредбама Закона о рачуноводству и ревизији и Правилника о рачуноводству, a распоређује се на основу утврђених критеријума за расподелу добити; да се нераспоређена добит, након плаћања пореза на добит Предузећа, може распоредити на: 1) покриће губитака, 2) законске резерве, 3) статутарне и друге резерве, 4) учешће запослених у добити, 5) фонд заједничке потрошње за потребе становања и остал е потребе, 6) повећање основног капитала. Члан 34. Статута предвиђа да општи акти Предузећа не могу бити у супротности са Статутом, те да ако је општи акт у супротности са одредбама Статута до усклађивања тог акта примењиваће се одредбе Статута и важећи прописи.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава, закона и других општих аката , Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Основног суда у Новом Саду и Апелационог суда у Новом Саду није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење.
По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање и образложени правни став надлежних судова представљају утемељен основ за доношење оспорених пресуда, који наводи уставне жалбе не доводе у питање. Наиме, по схватању Уставног суда, правни став да је на основу цитираних прописа одлука Управног одбора, као овлашћеног органа туженог, о исплати дела добити из 2007. године за зараде запосленима неопходна за реализацију могућности коју предвиђа члан 19. Појединачног колективног уговора, те да је пошто је таква одлука изостала тужбени захтев тужилаца неоснован, представља уставноправно прихватљиво тумачење и примену меродавног права. У вези с тим, Уставни суд указује да ни навод уставне жалбе да су надлежни судови пропустили да цене правну ваљаност одлуке Управног одбора туженог од 22. јанаура 2009. године не би могао представљати уставноправни разлог за другачију оцену основаности уставне жалбе. Ово с обзиром на то да ни утврђивање ништавости наведене одлуке Управног одбора не би могло довести до другачије судске одлуке о тужбеном захтеву, јер ни у случају утврђења њене ништавости не би постојала потребна одлука Управног одбора о расподели добити. Поред рога, првостепени суд је дао уставноправно прихватљиво образложење одбијања предлога тужилаца за преиначење тужбе, којим је тражено да суд утврди ништавост наведене одлуке Управног одобра, налазећи да је у току поступка већ утврђено чињенично стање неопходно за одлучивање о постављеном тужбеном захтеву. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Основног суда у Новом Саду П1. 425/10 од 20. маја 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4400/10 од 19. октобра 2010. године није повређено право подносилаца на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
У вези с тврдњом подносилаца уставне жалбе да им је оспореним пресудама повређено право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је , полазећи од наведених одредаба чл. 14. и 105. Закона о раду, оценио да примања запослених по основу учешћа у добити привредног друштва не чине зараду, већ имају карактер потенцијалног прихода од капитала који зависи од оствареног пословног успеха послодавца и одлуке његовог надлежног органа, те стога ни не представљају елемент уставног права на правичну појединачну накнаду за рад. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да оспореним пресудама Основног суда у Новом Саду П1. 425/10 од 20. маја 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 4400/10 од 19. октобра 2010. године није ни могло бити повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић