Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јасмине Топаловић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. октобра 201 3. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јасмине Топаловић против пресуда Врховног касационог суда Рев II. 948/10 од 17. новембра 2010. године и Окружног суда у Београду Гж1. 2848/09 од 12. јуна 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јасмина Топаловић из Београда је 11. фебруара 2011. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуда Врховног касационог суда Рев II. 948/10 од 17. новембра 2010. године и Окружног суда у Београду Гж1. 2848/09 од 12. јуна 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду, у предмету П1. 1023/06.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељки ускраћено право на правично суђење услед погрешног закључка другостепеног суда, према коме је тужени послодавац уредно доставио понуду измене уговорених услова рада, сагласно одредбама члана 185. у вези члана 183. став 2. (односно члана 193. став 2.) Закона о раду; да се повреда права на поштовање достојанства личности на раду учињена огледа у томе што су судови погрешном применом материјалног права утврдили да су подноситељки понуда за измену уговорених услова рада, разлози за такву понуду, а затим и отказ уговора о раду, уручени у складу са законом, не обазирући се на чињеницу да је подноситељка у време када је покушано уручење понуде, а затим понуда истакнута на огласној табл и, била на годишњем одмору; да подноситељки није остављен законски рок за изјашњење на дату понуду, с обзиром на то да јој је отказ уговора о раду уручен одмах по повратку са годишењег одмора, дана 24. јула 2006. године, без претходног уручења понуде и разлога за такву понуду; да тужени послодавац није поступио у складу са императивном одредбом из члана 172. Закона о раду, јер понуда није садржала никакве разлоге, што је несумњиво утврђено током првостепеног поступка; да другостепни и ревизијски суд погрешно тумаче одредбу члана 172. став 4. Закона о раду, наводећи да само запослени који прихвати понуду за измену уговорених услова рада има право да пред судом оспорава законитост тог уговора, из чега произлази да подноситељка није имала право да побија законитост датог отказа, јер није прихватила понуду за закључење уговора о раду под измењеним условима; да су судови игнорисали чињеницу да је тужени подноситељку незаконито преместио на рад у магацину експлозивних материја у Батајници, и поред тога што она није била обучена за рад у таквом магацину; да је отказ уговора о раду дат 24. јула 2006. године, а да је правноснажно одлучено тек пресудом Врховног касационог суда Рев II. 948/10 од 17. новембра 2010. године, која је подноситељки уручена 14. јануара 2007. године, након четири године и шест месеци од датог отказа, чиме је подноситељки ускраћено и право на суђење у разумном року.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да оспорене пресуде нису у сагласности са Уставом, те да их из тог разлога поништи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу извршеног увида у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Ставом првим изреке пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 1023/06 од 14. новембра 2008. године усвојен је тужбени захтев тужиље Јасмине Топаловић, овде подноситељке уставне жалбе, те је поништен отказ уговора о раду донет од стране директора туженог "Инекс Лорис" а.д. из Београда, дана 24. јула 2006. године, под бројем 765/06, којим је тужиљи престао радни однос; ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име накнаде штете исплати 36 бруто зарада, у износу који је тужиља остварила у јуну 2006. године, што укупно износи 990.972 динара, са затезном каматом од 24. августа 2006. године до коначне исплате; ставом трећим изреке тужени je обавезан да тужиљи исплати заостале зараде за период од 1. новембра до 31. децембра 2005. године, у висини од 16.000 динара месечно, односно у висини од 32.000 динара за цео утужени период, као и износ у висини затезне камате на износе зарада за период од 1. априла 2005. године до 31. октобра 2008. године, почев од дана њихове доспелости до исплате, уз измирење према Фонду за ПИО свих доприноса за тужиљу у наведеном периоду. У образложењу првостепене пресуде се, између осталог, наводи: да је читањем понуде за закључење анекса уговора о раду број 1335 од 6. јуна 1998. године, заведене код тужене под бројем 740, дана 5. јула 2006. године, суд утврдио да се у истом наводи да на основу члана 171. став 1. тачка 1) Закона о раду тужени упућује тужиљи понуду за закључење новог уговора о раду, ради премештаја на друге послове због потребе организације рада, и то на послове административног радника у магацину у Батајници, за које радно место се захтева четврти степен стручне спреме, да је разлог упућивања понуде усаглашавање уговора о раду са важећим Законом о раду, нова организација и прерасподела послова након промене власничке структуре у предузећу, до које је дошло продајом друштвеног капитала методом јавне аукције, уз молбу да се тужиља изјасни у року од осам дана, односно најкасније до 14. јула 2006. године; да је читањем службене белешке број 745 од 5. јула 2006. године суд утврдио да је иста сачињена у просторијама туженог предузећа, приликом уручења понуде за измену уговора о раду тужиљи, те да се у истој наводи да је тужиља, прочитавши понуду, затражила телефонску консултацију са неким, а након слања текста понуде факсом и обављеног новог телефонског разговора одбила да прими понуду речима да је на годишњем одмору и да не прима ништа; да по налажењу првостепеног суда , спорни отказ уговора о раду има низ формалних недостатака који га чине незаконитим, односно да исти није донет сагласно одредбама члана 193. Закона о раду, којим је предвиђено да се о правима, обавезама и одговорностима запослених одлучује писменим путем-решењем, а да се из спорног отказа не закључује да је исти донет у форми решења; да понуда за закључење уговора о раду не садржи све елементе предвиђене чланом 172. став 1. Закона о раду, пре свега разлоге за такву понуду, јер није довољно уопштено навођење да се тужиља распоређује на послове административног радника у магацину у Батајници, због нове организације рада и прерасподеле послова након промене власничке структуре, а да притом тужени није навео у чему се састоји потреба увођења наведеног радног места, које није постојало током целог радног стажа тужиље; да понуда за закључење анекса уговора о раду тужиљи није уручена на законом прописан начин, јер се тужиља у време када је покушано уручење, као и у време када је понуда била истакнута на огласној табли, налазила на годишњем одмору, што је туженом морало бити познато; да тужиљи, самим тим, није остављен ни законски рок за изјашњење на дату понуду, јер је отказ уручен одмах по повратку тужиље са годишњег одмора, 24. јула 2006. године; да из свега наведеног јасно произлази да није било услова за отказ уговора о раду и да је у поступку учињен низ неправилности, што указује да је тужени поступио незаконито, све у циљу избегавања својих законских обавеза према запосленима у случају давања отказа пре истека рокова предвиђених уговором и анексом уговора закљученим са Агенцијом за приватизацију; да се ради о фиктивном радном месту на које је тужиља требало да буде премештена и о фиктивној реорганизацији рада предузећа, за које нису били испуњени услови, нити донети одговарајући акти предузећа; да је суд ценио и навод туженог да је достављање спорне понуде извршено у складу са одредбом члана 185. став 4. Закона о раду, али да је такав навод без утицаја; да се одредбе члана 185. Закона о раду односе на поступак достављања акта о отказу уговора о раду, а не и понуде за закључење анекса уговора о раду; да је одредбама чл. 171. - 174. Закона о раду регулисана процедура за измену уговорених услова рада, које не предвиђају могућност достављања понуде и закључење анекса уговора о раду прибијањем на огласну таблу послодавца, што је тужени учинио; да такву процедуру не предвиђају ни одредбе чл. 71. – 88. Закона о општем управном поступку.
Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 2848/09 од 12. јуна 2009. године, којом је жалбу усвојио и пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 1023/06 од 14. новембра 2008. године делимично преиначио, тако што је одбио тужбени захтев тужиље којим је тражила поништај отказа уговора о раду, као и да се тужени обавеже да јој на име накнаде штете исплати 36 бруто зарада, у укупном износу од 990.972 динара, са затезном каматом од 24. августа 2006. године до коначне исплате, док је у преосталом делу првостепену пресуду укинуо и предмет вратио на поновни поступак. У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је првостепени суд на утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право; да је према одредбама члана 171. став 1. тачка 1) и став 2. и члана 172. Закона о раду , послодавац овлашћен да запосленом из оправданих разлога, који се морају односити на потребе послова и организацију рада, понуди измену уговорених услова рада, те да одбијање запосленог да закључи такав уговор представља основ за отказ уговора о раду; да је у конкретном случају тужени, с обзиром на наведене законске норме, понудио тужиљи измену уговорених услова рада због потреба у процесу и организацији рада, што је тужиља одбила да прихвати, иако је у истој понуди била упозорена на последице одбијања, а нарочито код чињенице да запослени, када прихвати понуду за закључивање анекса уговора о раду, задржава право да пред надлежним судом оспорава законитост тог уговора; да је понуда измене уговорених услова рада уредно достављена, сагласно одредбама члана 185. Закона о раду, у вези са одредбом члана 183. став 2. истог закона, којом је прописано да се одредбе члана 185. ст. 2. – 4. односе и на поступак достављања решења о остваривању права, обавеза и одговорности, са образложењем и поуком о правном леку, из чега следи закључак да се ове одредбе односе на достављање свих решења и писмена послодавца, а не само решења о отказу уговора о раду; да је из наведених разлога Окружни суд преиначио ожалбену пресуду у погледу овог дела тужбеног захтева, као и у делу за исплату 36 бруто зарада, с обзиром на то да као споредно тражење прати судбину поништаја решења, до чега у конкретном случају није дошло.
У поступку по ревизији тужиље, Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев II. 948/10 од 17. новембра 2010. године којом је ревизија одбијена као неоснована. У образложењу оспорене ревизијске пресуде се, између осталог, наводи: да је полазећи од утврђеног чињеничног стања, другостепени суд правилно применио материјално право када је закључио да је тужиљи законито отказан уговор о раду; да је тужиља са садржином понуде за закључење анекса уговора о раду упозната у просторијама послодавца, али да је одбила да прими и потпише понуду, због чега је истог дана сачињена службена белешка, а затим понуда истакнута на огласној табли туженог; да је на овакав начин достављање понуде извршено уредно, сагласно одредбама члана 185. у вези члана 193. став 2. Закона о раду; да пошто је без оправданог разлога одбила понуду за измену уговорених услова рада, ради премештаја на други одговарајући посао, због потребе процеса и организације рада послодавца, правилан је закључак другостепеног суда да је тужиљи законито отказан уговор о раду на основу члана 179. став 1. тачка 7) Закона о раду; да на законитост отказног акта не утиче ни чињеница што формално није насловљен као "решење", с обзиром на то да садржи јасно образложење и отказни разлог који је примењен у овом случају; да и понуда за измену уговорених услова рада садржи све елементе прописане одредбом члана 172. Закона о раду, те да чињеница што је тужиља у време када јој је понуђена измена уговорених услова рада била на годишњем одмору такође не утиче на законитост отказног акта; да и ревизијски навод да тужиља не би могла да обавља послове у магацину експлозивних материја у Батајници, јер није обучена за рад у овом магацину, такође није основан, с обзиром на то да би тужиља на том радном месту обављала послове административног радника, за који се захтева четврти степен стручне спреме, што представља одговарајући посао у смислу одредбе члана 171. став 2. Закона о раду.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), релевантног за конкретан спор, било је прописано: да послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада (анекс уговора), између осталог, ради премештаја на други одговарајући посао, због потреба процеса и организације рада, те да се одговарајућим послом у смислу става 1. тач. 1) и 3) овог члана сматра посао за чије се обављање захтева иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду (члан 171. став 1. тачка 1) и став 2.); да је уз понуду за закључивање анекса уговора послодавац дужан да запосленом у писаном облику достави и разлоге за понуду, рок у коме запослени треба да се изјасни о понуди и правне последице које могу да настану одбијањем понуде (члан 172. став 1.); да је запослени дужан да се изјасни о понуди за закључивање анекса уговора у року који одреди послодавац, а који не може бити краћи од осам радних дана (члан 172. став 2.); да се сматра да је запослени одбио понуду за закључивање анекса уговора ако се не изјасни у року из става 2. овог члана (члан 172. став 3.); да ако запослени прихвати понуду за закључивање анекса уговора, задржава право да пред надлежним судом оспорава законитост тог уговора (члан 172. став 4.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, између осталог, ако запослени одбије закључење анекса уговора о раду у смислу члана 171. став 1. тач. 1) – 4) овог закона (члан 179. тачка 7)); да се уговор о раду отказује решењем, у писаном облику, и да обавезно садржи образложење и поуку о правном леку (члан 185. став 1.); да решење мора да се достави запосленом лично, у просторијама послодавца, односно на адресу пребивалишта или боравишта запосленог (члан 185. став 2.); да ако послодавац запосленом није могао да достави решење у смислу става 2. овог члана, дужан је да о томе сачини писмену белешку (члан 185. став 3.); да се у случају из става 3. овог члана решење објављује на огласној табли послодавца и по истеку осам дана од дана објављивања сматра се достављеним (члан 185. став 4.); да се запосленом у писаном облику доставља решење о остваривању права, обавеза и одговорности, са образложењем и поуком о правном леку, осим у случају из члана 172. овог закона (члан 193. став 1.); да се одредбе члана 185. ст. 2 – 4. овог закона односе и на поступак достављања решења из става 1. овог члана (члан 193. став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд је оценио да је потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан, те да ли оспорене пресуде редовних судова повређују или ускраћују уставна права подноситељке.
Уставни суд констатује да се оспорене пресуде другостепеног и ревизијског суда заснивају на јединственом ставу да је тужени послодавац на законом прописан начин извршио достављање понуде за измену уговорених услова рада, те да су се протеком рока за изјашњење, чији се почетак рачунао након осмог дана од дана објављивања понуде на огласној табли, стекли услови за отказ уговора о раду, сагласно одредби члана 179. тачка 7) Закона о раду. Уставни суд је оценио да се овако дата образложења оспорених пресуда заснивају на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. По схватању Уставног суда, тумачењем по аналогији се може извести закључак да се достављање понуде за измену уговорених услова рада врши на исти начин као и решење које за предмет има остваривање права, обавеза и одговорности запосленог, посебно из разлога што норме које регулишу поступак закључења тзв. анекса уговора о раду не садрже ближу одредницу о начину достављања овог акта. Изузетак предвиђен у члану 193. став 1. Закона о раду, да се у случају из члана 172. истог закона не примењује одредба о форми решења којим послодавац одлучује о правима, обавезама и одговорностима запосленог, по оцени Уставног суда односи се искључиво на разлику коју закон прави између обавезне садржине решења и обавезне садржине понуде. Наиме, решење мора садржати образложење и поуку о правном леку, док понуда за измену уговорених услова рада обавезно садржи разлоге за понуду, рок у коме запослени треба да се изјасни о понуди, као и правне последице које могу да настану одбијањем понуде. С тим у вези, понуда за измену уговорених услова рада не садржи образложење и поуку о правном леку, на начин како је то прописано за решења која доноси послодавац. Уставни суд налази да се у односу на достављање понуде за закључење анекса уговора о раду, у свему осталом, сходно примењују одредбе о достављању из члана 185. ст. 2 – 4. Закона о раду. Уставни суд такође констатује да Закон о раду, у својим одредбама, не ограничава послодавца да понуду за измену уговорених услова рада упути запосленом за време коришћења годишњег одмора, из ког разлога је уставноправна прихватљива констатација редовних судова да је без утицаја на другачију одлуку чињеница да се подноситељка у време покушаја уручења понуде налазила на годишњем одмору.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Врховног касационог суда Рев II. 948/10 од 17. новембра 2010. године и Окружног суда у Београду Гж1. 2848/09 од 12. јуна 2009. године нису повређена права подноситељке на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да из навода уставне жалбе произлази да је предметни парнични поступак трајао укупно четири године и шест месеци, рачунајући од дана када је подноситељки уручен отказ уговора о раду. Наведено укупно трајање поступка се објективно не може сматрати неразумно дугим, имајући пре свега у виду да је поступак вођен пред првостепеним, другостепеним и ревизијским судом. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати аргументованим уставноправним разлозима за тврдњу о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић