Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Оливере Будимир из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. октобра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Оливере Будимир против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 5468/07 од 17. октобра 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3029/10 од 28. јула 2010. године због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама чл. 32. и 35. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Оливера Будимир из Београда је 13. октобра 2010. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 5468/07 од 17. октобра 2008. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3029/10 од 28. јула 2010. године, због повреде права гарантованих чл. 23, 24, 25, 27, 32, 35, 36. и 39. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су 2. августа 1999. године у Приштини албански терористи одвели супруга подноситељке уставне жалбе у непознатом правцу, а да је породица преузела његове посмртне остатке 2002. године; да је подноситељка 4. септембра 2007. године поднела тужбу Другом општинском суду у Београду против тужене Републике Србије -МУП, ради накнаде нематеријалне штете због смрти супруга; да је оспореном пресудом Другог општинског суда у Београду П. 5468/07 од 17. октобра 2008. године одбијен тужбени захтев подноситељке као неоснован, због недостатка пасивне легитимације на страни тужене, те да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3029/10 од 28. јула 2010. године потврђена првостепена пресуда; да је погрешно правно становиште поступајућих судова у вези са недостатком пасивне легитимације на страни државе, односно да након повлачења оружаних снага Републике Србије и СРЈ са територије Аутономне покрајине Косово и Метохије, на основу Војно-техничког споразума од 9. јуна 1999. године и Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, држава не одговара за штету члановима породица лица које је погинуло у терористичком акту; да је, у конкретном случају, меродавно право из члана 180. Закона о облигационим односима, према коме је држава одговорна по принципу објективне одговорности за штету проузроковану актима насиља и терора на територији Аутономне покрајине Косово и Метохије. Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд поништи оспорене пресуде и ли да јој утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде означених уставних права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу садржине уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Другог општинског суда у Београду П. 5468/07 од 17. октобра 2008. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да јој на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти супруга исплати износ од 450.000 динара, са опредељеном законском затезном каматом, а у ставу трећем изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3029/10 од 28. јула 2010. године потврђена је пресуда Другог општинског суда у Београду П. 5468/07 од 17. октобра 2008. године, у ставу првом и трећем изреке, а жалба тужиље одбијена је као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да из утврђеног чињеничног стања произлази да је Р. Б. супруг тужиље одведен у непознатом правцу од стране албанских терориста 2. августа 1999. године, да је његово тело пронађено у јуну 2000. године, а да је као датум смрти процењен 2. август 1999. године, који је и уписан у матичну књигу умрлих, с тим што је узрок смрти непознат; да је, полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд нашао да је основан приговор недостатка пасивне легитимације на страни тужене и да тужена не може бити одговорна за штету коју тужиља трпи због смрти блиског лица – супруга који је преминуо 2. августа 1999. године, дакле у време када су се оружане снаге бивше СРЈ повукле са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија, након потписивања Војно-техничког споразума 9. јуна 1999. године и ступања на снагу Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација 10. јуна 1999. године, а на ту територију размештене међународне снаге безбедности, које су биле овлашћене за успостављање и одржавање безбедности грађана, због чега у конкретном случају нема места примени члана 180. Закона о облигационим односима, па је одлучено као у ставу првом изреке побијане пресуде; да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право када је одлучио као у ставу првом изреке, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и другостепени суд; да су неосновани жалбени наводи да је тужена по принципу објективне одговорности дужна да накнади насталу штету, и то као солидарни дужник са организацијом у чијем је саставу КФОР, који је преузео одговорност за безбедност на територији на којој је штета настала, из разлога што је после ступања на снагу Резолуције 1244 и потписивања Кумановског споразума, те после повлачења свих снага бивше СРЈ са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија, КФОР био одговоран за безбедност грађана на тој територији, због чега тужена не одговара за штету која настане на тој територији, будући да њени органи нису могли да спрече настанак штете.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду указује подноситељка у уставној жалби, битне су следеће одредбе Устава, закона и међународних правних аката:
Уставом је утврђено: право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.); право на живот (члан 24.); право на неповредивост физичког и психичког интегритета (члан 25.); право на слободу и безбедност (члан 27.); право на правично суђење (члан 32.); право на накнаду штете (члан 35.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); слобода кретања (члан 39.).
Одредбом члана 180. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.
Чланом 1. Војно-техничког споразума, закљученог између Међународних снага безбедности (КФОР) и влада Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: СРЈ) и Републике Србије, који је потписан и ступио на снагу 9. јуна 1999. године, предвиђено је: да стране уз овај споразум поново потврђују документ поднет од стране посредника Ахтисарија председнику Милошевићу и одобреног од стране Скупштине Србије и Савезне владе 3. јуна 1999. године, да под покровитељством Уједињених нација укључи размештај ефикасног међу народног цивилног и безбедносног присуства на Косову, као и да стране, надаље, примећују да је Савет безбедности Уједињених нација спреман да усвоји Резолуцију, која ће бити донета, у вези тог присуства (став 1.); да органи влада државе СРЈ и Републике Србије схватају и сагласни су да ће се међународне снаге безбедности (КФОР) разместити по прихватању Резолуције Савета безбедности Уједињених нација, која се помиње у ставу 1, и да ће оне без сметње деловати у оквиру Косова и са овлашћењем да предузму све неопходне акције за успостављање и одржавање безбедне средине за све грађане Косова и на други начин спроведу овај задатак, као и да су надаље сагласни да испоштују све обавезе овог споразума и олакшају размештај и деловање тих снага (став 2.).
Чланом 2. став 2. Војно-техничког споразума утврђено је да је СРЈ сагласна са фазним повлачењем свих снага СРЈ са Косова на локације у Србији изван Косова ..., да ће улазак и размештај међународних снага безбедности (КФОР) на Косову бити синхронизован, а да ће фазно повлачење Снага СРЈ са Косова бити у складу са доле наведеним редоследом: дан ступања на снагу + 1 дан, Снаге СРЈ лоциране у Зони 3 напустиће дуж назначених маршрута ту зону да би показале поштовање споразума (тачка а); дан ступања на снагу + 6 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 1 (тачка б); дан ступања на снагу + 9 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 2 (тачка ц); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 3 (тачка д); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову ће завршити са својим повлачењем са Косова на локације у Србији изван Косова, и не у оквиру копнене зоне безбедности од 5 км (тачка е); Међународне снаге безбедности (КФОР) обезбедиће одговарајућу контролу границе СРЈ на Косову према Албанији и Бившој југословенској републици Македонији до доласка цивилне мисије Уједињених нација (тачка х).
Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која је усвојена 10. јуна 1999. године, утврђено је да је Савет безбедности oдлучан да обезбеди сигурност и безбедност међународног особља и спровођење обавеза које проистичу из ове резолуције од стране свих на које се она односи, и делујући у том циљу у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација: одлучује о распоређивању цивилног и безбедносног присуства на Косову, под покровитељством Уједињених нација, са одговарајућом опремом и особљем, како се то тражи, и поздравља сагласност Савезне Републике Југославије за такво присуство (став 5.); овлашћује државе чланице и одговарајуће међународне организације да успоставе међународно безбедносно присуство на Косову, како се наводи у ставу 4. анекса 2 уз сва неопходна средства како би могло да обави своје одговорности из доле наведеног става 9. (став 7.); одлучује да ће одговорности међународног безбедносног присуства које ће бити распоређено на Косову укључивати осигурање јавне безбедности и реда док међународно цивилно присуство не преузме одговорност за спровођење тог задатка (став 9. тачка 4.).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се подноситељка формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је , као прво, оценио да подноситељка уставне жалбе тврдње о повреди својих уставних права, пре свега заснива на томе да су поступајући судови погрешно применили материјално право. У том смислу, наводи уставне жалбе усмерени су пре свега на тврдње о повреди права из члана 32. Устава и, последично, повреди права на накнаду штете из члана 35. став 1. Устава.
Разматрајући да ли је у конкретном случају дошло до повреде означених уставних права, Уставни суд је имао у виду следеће чињенице и околности:
У предметном поступку је утврђено да је неоснован тужбени захтев подноситељке за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због смрти супруга који је преминуо 2. августа 1999. године на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.
Сагласно одредби члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, за штету насталу телесном повредом лица услед аката насиља или терора, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету. Одговорност државе за штету у овом случају произлази из њене дужности да се стара о сигурности људи и да обезбеђује јавни ред и мир.
Међутим, одговорност државе за штету насталу услед аката насиља или терора ће постојати само ако је по важећим прописима држава вршила суверену власт над територијом на којој је извршен терористички акт, те је самим тим могла да спречи да до тог акта и до штете дође. За утврђивање одговорности државе у овом случају није од значаја чињеница да Аутономна покрајина Косово и Метохија има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Републике Србије, већ да ли су надлежни државни органи Републике Србије у време предметног акта могли да врше послове јавне безбедности у овој покрајини.
Војно-техничким споразумом од 9. јуна 1999. године, Влада СРЈ и Влада Републике Србије су се сагласиле са фазним повлачењем Снага СРЈ са Косова и Метохије ради размештаја међународних цивилних и безбедносних снага. Повлачење Снага СРЈ са територије Косова и Метохије је у потпуности завршено 20. јуна 1999. године, и од тог тренутка надлежни државни органи СРЈ и Републике Србије (војска и полиција) нису имали могућност да се старају о сигурности грађана на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.
Резолуцијом 1244, која је донета 10. јуна 1999. године, у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација, ради очувања међународног мира и безбедности, Савет безбедности Уједињених нација (у даљем тексту: Савет безбедности УН) је овластио међународне безбедносне снаге (КФОР) да осигурају јавну безбедност, ред и мир на територији Косова и Метохије.
Дакле, на дан 2. августа 1999. године који је одређен као датум смрти супруга подноситељке уставне жалбе, органи СРЈ и Републике Србије, по важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војно-техничком споразуму, нису имали ефективну и стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете по подноситељку уставне жалбе. Стога, по оцени Уставног суда, Република Србија не може бити одговорна за штету која је проузрокована терористичким актом на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија након повлачења Снага СРЈ и Републике Србије са овог подручја. Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси разматрао питања која подноситељка поставља и у овом случају, а која се тичу одговорности Републике Србије у смислу члана 180. Закона о облигационим односима на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија након ступања на снагу резолуције Савета безбедности ОУН број 1244 и Војн о – техничког споразума (видети, поред других, Одлуку Уж -1413/2010 од 15. децембра 2011. године, доступна на www.ustavni.sud.rs).
С обзиром на изнето, Уставни суд сматра да су Други општински суд у Београду у оспореној пресуди П. 3029/10 од 17. октобра 2008. године и Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди Гж. 1207/09 од од 28. јула 2010. године пружили уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да Република Србија не може бити одговорна за штету проузроковану подноситељки уставне жалбе, те да је, стога, тужбени захтев подноситељке неоснован.
Уставни суд је приликом одлучивања, у складу са одредбом члана 18. став 2. Устава, према којој се одредбе о људским и мањинским правима тумаче, поред осталог, и сагласно пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, имао у виду и праксу Европског суда за људска права. У предметима „Behrami i Behrami против Француске“ и „Saramati против Француске, Немачке и Норвешке“ (представке бр. 71412/01 и 78166/01) Европски суд за људска права је разматрао питање коме се може „приписати“ одговорност за смрт Гадафа Бехрамија, рођеног 1988. године, и рањавање његовог брата Бекира Бехрамија, рођеног 1990. године, услед експлозије касетне бомбе која је бачена за време НАТО бомбардовања 1999. године у близини Косовске Митровице, а која није уклоњена до спорног догађаја 11. марта 2000. године, као и одговорност за притварање Г. Сараматија 24. априла 2001. године на Косову и Метохији. Да би одлучило о прихватљивости наведених представки Велико веће Европског суда за људска права је у Одлуци од 2. маја 2007. године утврђивало да ли спорно нечињење УНМИК (неуклањање мина у предмету „Behrami“) и спорно чињење КФОР (стављање у притвор у предмету „Saramati“) може да се припише Уједињеним нацијама или туженим државама чланицама (Француској, Немачкој и Норвешкој) чије трупе су учествовале у мировним снагама. У Одлуци Европског суда за људска права је констатовано следеће: „Наредног дана, 10. јуна 1999. године, усвојена је Резолуција 1244 Савета безбедности УН. КФОР је добио мандат да врши потпуну контролу на Косову. УНМИК је требало да обезбеди привремену међународну администрацију и његова прва уредба је потврдила да овлашћење које му је дао Савет безбедности УН обухвата сву законодавну и извршну власт, као и овлашћење да управља судством (UNMIK Regulation 1999/1, види и UNMIK Regulation 2001/19). Иако је Савет безбедности УН предвидео постепени пренос одговорности УНМИК на локалне власти, нема доказа да су се било безбедносна било цивилна ситуација значајно промениле до датума ових догађаја. Косово је, стога, на те датуме било под стварном контролом међународних снага које су вршиле јавна овлашћења која је, под нормалним околностима, вршила Влада СРЈ“ (став 70.). Такође је констатовано да је КФОР „вршио законито пренета овлашћења Савета безбедности УН према Глави VII, тако да се спорно чињење у принципу могло приписати УН ...“ (став 141.), као и „да је УНМИК био помоћни орган УН основан сходно Глави VII Повеље, тако да се спорно нечињење у начелу могло приписати УН у истом смислу“ (став 143.). Европски суд за људска права је закључио да поднете представке морају бити проглашене неусаглашеним ratione personae с одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тај суд није надлежан да разматра поступке тужених држава извршене у име УН.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да нису основани наводи подноситељке уставне жалбе да јој је оспореним пресудама повређено право на правично суђење из члана 32. Устава. По оцени Уставног суда, нису основани ни наводи подноситељке у погледу истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. Устава, с обзиром на то да подноситељка своје тврдње о повреди тог права заснива на истим разлозима којима образлаже и повреду права на правично суђење, тј. на погрешној примени материјалног права од стране поступајућих судова. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), одлучујући као у првом делу изреке.
6. У погледу навода подноситељке да јој је оспореним пресудама повређено право на једнаку заштиту права, Уставни суд констатује да у уставној жалби нису изнете тврдње и пружени докази који би указивали да су поступајући судови у идентичним чињеничним и правним ситуацијама донели другачије одлуке, нити да је у конкретној ситуацији туженој дато више права него што јој припада, а што је неопходна претпоставка да би се могло испитати постојање повреде права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Такође, Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио изјављивању уставне жалбе подноситељка искористила своје право на жалбу против првостепене пресуде, те да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози који би могли указивати на повреду права на жалбу или друго правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава.
Како је у предметном парничном поступку одлучивано о тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете, то је Уставни суд утврдио да се природа и садржина оспорених ак ата не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права из чл. 23, 24, 25, 27. и 39. Устава, а чија повреда се истиче уставном жалбом.
На основу изнетог, Уставни суд је, у другом делу изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у оним деловима којима се истичу повреде одредаба чл. 23, 24, 25, 27, 36. и 39. Устава, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић