Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Лајоша Балажа из Хајдукова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. априла 2009. године, донео је
1. Одбија се као неснована уставна жалба Лајоша Балажа изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 261/08 од 23. септембра 2008. године.
2. Одбацује се уставна жалба Лајоша Балажа изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици К. 40/07 од 26. октобра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2814/07 од 23. јануара 2008. године.
1. Лајош Балаж из Хајдукова је 5. новембра 2008. године поднео уставну жалбу, преко пуномоћника адвоката Виктора Јухаса Ђурића, против пресуда Окружног суда у Суботици К. 40/07 од 26. октобра 2007. године, Врховног суда Србије Кж. I 2814/07 од 23. јануара 2008. године и Врховног суда Србије Кзп. 261/08 од 23. септембра 2008. године, због повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи: да му је онемогућено да се под једнаким условима као сведоци оптужбе саслушају и сведоци одбране у поступку који је вођен пред првостепеним судом; да је суд саслушавао само сведоке оптужбе, а одбио да саслуша јединог сведока одбране; да се првостепена пресуда заснива на "материјалу" који одбрана није могла да провери у делу исказа саслушаног сведока; да су сведоци саслушавани у супротности са домаћим и међународним правом; да је све наведене радње првостепеног суда другостепени суд оценио као правилне и утврдио чињенице које нису биле утврђене у првостепеној пресуди; да су му оваквим поступањем суда повређена права зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст.2. и 5. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Чланом 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 33. Устава, поред осталог, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Чланом 113. ст. 2. и 3. Закона прописано је да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којим је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона, те да се уставна жалба у том случају може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносица уставне жалбе вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Суботици у предмету К. 40/07 који је правноснажно окончан.
Окружни суд у Суботици је 26. октобра 2007. године донео оспорену пресуду К. 40/07 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1. Кривичног законика и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од три године и девет месеци.
Врховни суд Србије је 23. јануара 2008. године донео оспорену пресуду Кж. I 2814/07 којом је одбијена као неоснована жалба браниоца оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђена пресуда Окружног суда у Суботици К. 40/07 од 26. октобра 2007. године. Пресуду Врховног суда Србије Кж. I. 2814/07 од 23. јануара 2008. године подносилац уставне жалбе је примио 17. марта 2008. године, а његов бранилац 25. фебруара 2008. године.
Подносилац уставне жалбе је преко браниоца потом поднео захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Суботици К. 40/07 од 26. октобра 2007. године и Врховног суда Србије Кж. I 2814/07 од 23. јануара 2008. године. Врховни суд Србије је, одлучујући о поднетом захтеву, донео 23. септембра 2008. године оспорену пресуду Кзп. 261/08, којом је одбијен као неоснован захтев браниоца осуђеног Лајош Балажа за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Суботици К. 40/07 од 26. октобра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 2814/07 од 23. јануара 2008. године.
4. Закоником о кривичном поступку („Службени лист Савезне Републике Југославије“, број 70/01, 68/02 и „Службени гласник Републике Србије“, број 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23); да окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником (члан 428. став 1.); да о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом (члан 429): да ће се у погледу захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде сходно примењивати одредбе члана 422. став 1, 2 и 5, члана 423, 424, 425. став 1. и члана 426. и 427. овог законика (члан 432).
Одредбама члана 430. Законика прописано је да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети у следећим случајевима: због повреде кривичног закона на штету осуђеног прописане у члану 369. став 1. тач. 1. до 4. и тачки 6. овог законика, или због повреде из тачке 5. тог члана ако се прекорачење овлашћења односи на одлуку о казни, мери безбедности или одузимању имовинске користи (тачка 1)); због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тач. 1, 5, 8, 9 и 10 овог законика, или због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се морао изузети (члан 40. тач. 1 до 5)), или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик (члан 9) (тачка 2)); због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде (тачка 3)).
Одредбама члана 368. став 1. Законика прописано је да битна повреда одредаба кривичног поступка, поред осталог, постоји: ако је суд био непрописно састављен или ако је у изрицању пресуде учествовао судија или судија поротник који није суделовао на главном претресу или који је правноснажном одлуком изузет од суђења (тачка 1)); ако је суд повредио прописе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца или предлога оштећеног, односно одобрења надлежног органа (тачка 5)); ако је оптужба прекорачена (члан 351. став 1.) (тачка 8)); ако је пресудом повређена одредба члана 382. овог законика (тачка 9)); ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати (тачка 10)). Према члану 369. Законика повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању: да ли је дело за које се оптужени гони кривично дело (тачка 1)); да ли има околности које искључују кривичну одговорност (тачка 2)); да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена (тачка 3)); да ли је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити (тачка 4)); да ли је одлуком о казни, условној осуди или судској опомени, односно одлуком о мери безбедности или одузимању имовинске користи или о опозивању условног отпуста, прекорачено овлашћење које суд има по закону (тачка 5)); да ли су повређене одредбе о урачунавању притвора и издржане казне (тачка 6)).
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 63/2001, 42/2002, 27/2003, 103/2003, 29/2004, 101/2005 и 46/2006) прописано је да веће од седам судија Врховног суда Србије одлучује о правном средству изјављеном на одлуку већа Врховног суда Србије (члан 29. став 2.).
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник Републике Србије“, бр. 85/05, 88/05, 107/05), који је ступио је на снагу 1. јануара 2006. године, поред осталих прописана су кривична дела тешке крађе (члан 204.) и разбојништва (члан 206.). Према одредби члана 204. став 1. тачка 1), учинилац кривичног дела крађе из члана 203. казниће се затвором од једне до осам година, ако је крађа извршена обијањем или проваљивањем затворених зграда, соба, каса, ормана или других затворених простора или другим савлађивањем већих препрека. Одредбом члана 206. став 1. прописано је да ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, казниће се затвором од две до десет година, а одредбом става 3. истог члана да ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено од стране више лица или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда, учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година.
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава и наведених одредаба Законика о Кривичном поступку и Кривичног законика, утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 261/08 од 23. септембра 2008. године нису повређена уставна права подносиоца на које се у уставној жалби позвао.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица.
Уставни суд је становишта да је оспорену пресуду Врховног суда Србије Кзп. 261/08 од 23. септембра 2008. године донео Уставом и законом установљен суд, који је поступао у границама своје надлежности, у правилно и законито вођеном поступку, у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање, те је Суд утврдио да се оспорена пресуда заснива на законито спроведеном поступку и на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права и не указује на повреду права на правично суђење подносиоца уставне жалбе.
У односу на повреду посебних права окривљеног зајемчених одредбом члана 33. ст. 2. и 5. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео на који начин су му ова права повређена доношењем пресуде Врховног суда Србије Кзп. 261/08 од 23. септембра 2008. године. Уставни суд је, полазећи од садржине наведених права утврдио да је, у поступку одлучивања о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде, Врховни суд Србије одржао седницу већа у присуству браниоца подносиоца уставне жалбе, а у одсуству уредно обавештеног подносиоца уставне жалбе, из чега произлази да му је омогућено право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору. У поступку по захтеву за испитивање законитости пресуде не испитују се сведоци одбране и оптужбе, тако да се повреда права из члана 33. став. 5. Устава не може ни односити на поступак по овом ванредном правном леку. С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Кзп. 261/08 од 23. септембра 2008. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена посебна права окривљеног.
Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у том делу уставну жалбу одбио као у тачки 1. изреке.
6. У односу на оспорене пресуде Окружног суда у Суботици К. 40/07 од 26. октобра 2007. године и Врховног суда Србије Кж. I 2814/07 од 23. јануара 2008. године, утврђено је да је пресуду Врховног суда Србије Кж. I 2814/07 од 23. јануара 2008. године подносилац уставне жалбе примио 17. марта 2008. године, а његов бранилац 25. фебруара 2008. године. Како је уставна жалба изјављена 5. новембра 2008. године, дакле по истеку рока од 30 дана од дана достављања оспореног акта, Суд је оценио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, па је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду решио као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), одлучио као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић