Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Верана Матића из Београда и Радио дифузног предузећа „Б92“ а.д. Београд, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. октобра 2013. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Верана Матића и Радио дифузног предузећа „Б92“ а.д. Београд против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 10608/08 од 18. септембра 2009. године и пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 7181/09 од 13. новембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Веран Матић из Београда и Радио дифузно предузеће „Б92“ а.д. Београд, преко пуномоћника Слободана Кремењака, адвоката из Београда, поднели су Уставном суду 4. јануара 2010. године уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и слободе изражавања, зај емчених чланом 32. став 1. и чланом 46. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је предметни парнични поступак вођен по тужби М. М. из Новог Сада против подносилаца уставне жалбе и М. З. из Београда , ради накнаде штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа проузроковане објављивањем неистинитих информација у емисији „Ловци на имовину – Б92 истражује“; да је оспореном првостепеном пресудом делимично усвојен тужбени захтев тужиоца и да су обавезани подносиоци уставне жалбе и М. З. из Београда да солидарно исплате опредељени износ тужиоцу за претрпљене душевне болове, као и да је оспореном другостепеном пресудом, у делу који се односи на подносиоце, преиначена првостепена пресуда у погледу досуђеног износа, док је у преосталом делу потврђена првостепена одлука; да су поступајући судови оценили да је, у конкретном случају, тужиоцу нанета штета нетачним извештавањем, коришћењем вредносних судова и лаичким изражавањем у предметној емисији, а што, по мишљењу подносиоца, није тачно; да је подносиоцима повређена слобода мишљења и изражавања, тако што је оспореним судским одлукама та слобода ограничена обавезивањем подносилаца да тужиоцу накнаде нематеријалну штету; да у конкретном случају не постоје „релевантни и довољни разлози“ за ограничење слободе изражавања; да чак и кад би конкретно извештавање у предметној емисији ценили као оптужбе на рачун тужиоца, а што оно није било, предметно ограничење изречено оспореним пресудама није било неопходно за остварење легитимног циља и није било сразмерно циљу којем се тежи; да судови, у конкретном случају, нису ценили добру веру и поступање у складу са новинарском етиком; да оспорене пресуде нису у складу са праксом Европског суда за људска права у примени члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода; да је првостепени суд одбијањем да у поступку изведе доказ саслушањем ауторке предметне емисије, а који су предложили подносиоци, ускратио подносиоцима право на непристрасан суд и правично суђење; да је, на тај начин, суд игнорисао битан аспект од значаја за одлучивање у овој правној ствари, а то је да ли је у конкретном случају, односно на који начин у односу на меру примерену околностима, ауторка емисије проверила порекло, истинитост и потпуност пренетих информација. Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди постојање повреда означених Уставом зајемчених права, поништи оспорене пресуде, утврди право на накнаду штете и да наложи објављивање своје одлуке.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 10608/08 од 18. септембра 2009. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезани су тужени Радио дифузно предузеће „Б92“ а.д. Београд, Веран Матић, као одговорни уредник Радио-телевизије „Б92“, овде подносиоци уставне жалбе, и М. З , као новинар Радио-телевизије „Б92“, да солидарно плате тужиоцу М. М. из Новог Сада за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа означени износ, са опредељеном каматом од дана пресуђења, као и да му надокнаде трошкове парничног поступка у означеном износу, док је за преостали део преко досуђеног износа тужбени захтев одбијен, као и део тужбеног захтева којим је тражена исплата законске затезне камате од дана подношења тужбе.
Оспореном пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 7181/09 од 13. новембра 2009. године, у ставу првом изреке, усвојена је жалба туженог М. З. и преиначена је првостепена пресуда у побијаном усвајајућем делу односу на њега, тако што је у том делу одбијен тужбени захтев, док је у ставу другом изреке обавезан тужилац да туженом М. З. исплати на име трошкова поступка означени износ. У ставу трећем изреке ове пресуде делимично је усвојена жалба тужиоца и преиначена је првостепена пресуда у побијаном одбијајућем делу утолико што су обавезани тужени, овде подносиоци уставне жалбе, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части солидарно исплате, поред износа од 300.000 динара, још и износ од 100.000 динара, са опредељеном законском затезном каматом, док је у преосталом делу жалба тужиоца , као и жалба тужених одбијена и потврђена је првостепена пресуда у побијаном непреиначеном делу, а у ставу четвртом изреке обавезани су тужени да тужиоцу исплате означени износ на име трошкова другостепеног поступка. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у току првостепеног поступка утврђено да је тужилац М. М. из Новог Сада по занимању лекар специјалиста неуропсихијатрије, да је активан члан Црвеног крста већ 30 година, у оквиру којег се бави хуманитарним радом, држи предавања и трибине о алкохолизму и наркоманији; да је почев од 1998. године уписан у Регистар сталних вештака за област неуропсихијатрије код Министарства правде Републике Србије, те да је активан судски вештак и да је вештачио у преко 1000 предмета; да је тужено Радио дифузно предузеће „Б92“ а.д. Београд оснивач ј авног гласила Радио-телевизије „Б92“, а да је тужени Веран Матић одговорни уредник Радио-телевизије „Б92“; да је 27. септембра 2007. године на програму Радио-телевизије „Б92“ емитована емисија „Ловци на имовину - Б92 истражује“, чији је аутор новинарка Р. Д; да је иста емисија репризирана 28. септембра 2007. године; да се у емисији, између ост алих, појављује и тужилац; да емисија почиње изјавама појединаца који су учествовали у истој, између осталог, изјавом М. Ч. означеног као „старац коме је ћерка покушала да отме имовину“ који каже: „дошла је у Нови Сад и пријавила ме да пијем пиво и ракију уместо воде и да ме треба преконтролисати“, затим се приказује тужилац који изјављује : „Он је жртва својих породичних неприлика, због тога је вероватно узимао мало веће количине алкохола, па је после престао, и тако, не бих то коментарисао“, а након тога М. Ч. који изјављује: „И судија и оба вештака, мислим да им савест не може бити чиста“; да одмах, након тога, спикер емисије наводи: „Старце који нису у стању да сами о себи брину проглашавају дементнима, сенилнима, неурачунљивима, неспособнима да самостално живе и располажу имовином. Поступак који спроводе судови, у сарадњи с вештацима и службама центра за социјални рад, зове се лишавање пословне способности. Таквим старцима центар за социјални рад намеће привремене старатеље, који с њима потписују уговор о доживотном издржавању. Уместо неге који им ти уговори гарантују, старци преживљавају различита понижења.“; да у једном делу емисије спикер наводи: „Старца М. Ч. из Новог Сада 2004. године вештаци су прогласили неспособним да располаже имовином. To су учинили на захтев његове ћерке, која је претходно са њим потписала уговор о доживотном издржавању. Старац је уговор хтео да раскине. После тог вештачења сва имовина је поверена њој“; да затим М. Ч. изјављује: „дошла je у Нови Сад и пријавила ме да пијем пиво и ракију уместо воде и да ме треба преконтролисати. Практично због тога да се ја прогласим да сам неспособан да би уговор остао важећи“; да потом иде изјава тужиоца : „Ако му је дошло до органских оштећења и менталних функција, пре свега когнитивних, онда може доћи до лишења трајног, делимичног. Ако прекине узимање, интоксикацијом алкохолом, може доћи до поправљања стања и да му се врати“; да , након тога , спикер емисије говори: „Крајем прошле године М. Ч. ангажује исте вештаке, М. М. и А. К. Они у новом лекарском налазу наводе да М. Ч. више није алкохоличар и да je у стању да води бригу о иметку. Он се у међувремену нигде није лечио .“; да након једног дела емисије спикер наводи изјаву А. П. у којој она тврди да су двоје људи наговорили њеног покојног оца на превару да с њима склопи уговор о доживотном издржавању; да А. П. наводи да они то нису учинили сами већ у сарадњи са ванпарничним судијом, вештацима и службеницима центра за социјални рад; да се даље наводи да је А. П. поднела више кривичних пријава, против судије за несавестан рад у служби, а против вештака за давање лажног исказа; да се наводи да је уговор о доживотном издржавању оверила судија Г. В, а способност Г. П. да самостално расуђује вештачили су тужилац и још један вештак; да се, након тога, емитује изјава тужиоца: „пре мене је неко вештачио, па смо ми као други, колико се ја сећам, професор А. К. и ја. Тешко је то удовољити људима који остану... Е то је једна од незадовољних. Значи она је платила вештачење, али га није добила“ ; да потом спикер емисије наводи да је А. П. поднела кривичну пријаву против С. М, судије и вештака за злочиначко удруживање, и да је та кривична пријава одбијена као неоснована; да затим у емисији М. К, адвокат, наводи : „То није била спорадична појава, то је била организована масовна појава, у којој су учествовали од радника центра, адвокати, судије, лекари као вештаци“; да потом, у једном делу емисије, спикер наводи: „Претходни примери показују да је готово немогуће да се од преваре заштите старци који су већ потписали уговор о доживотном издржав ању с непознатим људима“; да закључак теме целе емисије је да је једино решење да држава стане на пут отимачима туђе имовине; да у предмету Општинског суда у Новом Саду П. 2069/03, поводом предлога за оверу уговора о доживотном издржавању закљученог између С. М. и М. Р, као даваоца издржавања и Г. П, као примаоца издржавања, неуропсихијатријско вештачење није вршио тужилац, већ судски вештак Б. С; да се након емитовања емисије тужилац суочио са реакцијама ближе и даље околине; да је, како је време одмицало, тужилац осећао да је од адвоката и судија са подозрењем одбачен и да су углавном ангажовали друге вештаке; да је тужиоцу било врло непријатно да буде у суду после емисије; да је тужилац најтеже поднео када су на стручном колегијуму установе у којој ради, колеге из Ниша тражиле да се суспендује због наводног брукања установе и нечистих радњи; да је тужилац због емисије био пред отказом у установи у којој ради; да је породица тужиоца такође била изложена коментарима и реакцијама околине; да је А. П. као приватни тужилац 29. децембра 2006. године подигла оптужницу против тужиоца и др. због кривичног дела давања лажног исказа и несавесног рада у служби, али да је оптужница одбачена; да је првостепени суд, на основу правилно утврђеног чињеничног стања, правилно закључио да је због објављивања неистинитих информација у предметној емисији дошло до повреде угледа и части тужиоца , због чега је тужилац трпео душевне болове; да је првостепени суд правилно применио материјално право, одредбе члана 83. Закона о јавном информисању, када је обавезао тужене да тужиоцу солидарно накнаде нематеријалну штету, па су без основа жалбени наводи тужених којима се истиче супротно; да нису основани жалбени наводи тужених да је првостепени суд у конкретном случају неп отпуно утврдио чињенично стање, јер није утврдио да ли је садржина информација објављених у емисији истинита или неистинита, потпуна или непотпуна, те да је суд уколико би утврдио да су информације неистините или непотпуне, требало да утврђује да ли су аутор и одговорни уредник могли да утврде њихову истинитост и потпуност; да тај суд налази да је правилно првостепени суд на основу свих изведених доказа у току поступка, непосред ним гледањем емисије Радио-телевизије „Б92“, затим вршењем увида у предмете у којима је према наводима у емисији тужилац вештачио пословну способност лица која су закључивала уговоре о доживотном издржавању, на правилан и несумњив начин утврдио да су у предметној емисији Радио-телевизије „Б92“ емитоване непроверене и неистините информације о тужиоцу, као сталном судском вештаку неуропсихијатријске струке, па су без основа жалбени наводи да у току првостепеног поступка није утврђено да ли су информације изнете у емисији тачне или не; да се нe могу прихватити жалбени наводи тужених да су у емисији коришћени крајње избалансирани и у свему у складу са највишим стандардима новинарске струке вредносни судови који читаву ствар расветљавају, с обзиром на то да у медијском праву, у сукобу између слободе изражавања и основних права личности, у начелу важи правило да су вредносни судови слободни али да чињенични нису; да су чињенични искази подложни проверљивости и да у презентирању чињеница новинар нема потпуну слободу, већ мора поступати са новинарском пажњом која подразумева напор да се утврди истинитост чињеница; да је у конкретном случају вредносни суд изнет у наведеној емисији образован очигледно ради појачавања утиска који треба да произведе и због тога је тужиоцу повређена част; да такво третирање тужиоца указује да је вредносни суд увредљив преко разумне мере и да он у комбинацији са неистинитим информацијама, које су у току емисије изнете, узрокује повреду части и угледа тужиоца; да тужени, у смислу одредбе члана 83. Закона о јавном информисању , одговарају по принципу објективне одговорности за штету коју је тужилац претрпео због изнетих неистина у предметној емисији, како је то правилно закључио првостепени суд, те стога није било потребно утврђивати кривицу истих, насупрот жалбеним наводима тужених; да, како je у току првостепеног поступка несумњиво утврђено да су у предметној емисији емитоване непроверене и неистините информације о тужиоцу, због наведених информација тужилац је трпео непријатне реакције ближе и даље околине, због наведене емисије био је пред отказом у установи у којој ради, чланови његове породице трпели су непријатности, због чега је тужилац трпео душевне болове због повреде угледа и части, правилно је првостепени суд, у смислу члана 83 . Закона о јавном информисању , обавезао тужене да тужиоцу солидарно накнаде нематеријалну штету; да се, међутим, основано жалбом тужиоца истиче да првостепени суд, одмеравајући висину накнаде нематеријалне штете тужиоцу , није довољно ценио начин на који су изнете неистините информације о тужиоцу и душевне болове које је због повреде угледа и части трпео тужилац; да имајући у виду начин на који је штета настала, да су информације којима су повређени част и углед тужиоца биле неистините, да су исте објављене у јавном гласилу које покрива целу Србију и које је, према тадашњој гледаности, обавештавало највећи број грађана Србије о актуелним догађајима у земљи и свету, што је општепозната чињеница, те да је постојала велика могућност да за ове неистините информације сазна велики број људи, штетне последице по тужиоца су веома велике; да тај суд налази да правична новчана накнада тужиоцу за овако претрпљене душевне болове због повреде угледа и части, имајући у виду утврђен интензитет напада на углед и част тужиоца, средину у којој живи и ради тужилац и последицама које су услед тога настале, износи 400.000 динара, па je у том делу жалбу тужиоца усвојио и првостепену пресуду преиначи о.
4. Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. став 2.); да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују (члан 51.).
Законом о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11) је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, као и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању (члан 79.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације (члан 80. став 1.); да аутор, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације одговарају за штету (члан 83.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр oj 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да које ће чињенице узети као доказане одлучује суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као на основу резултата целокупног поступка (члан 8); да је свака странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника (члан 220.); да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 221. став 2.); да кад веће сматра да је предмет расправљен тако да се може донети одлука, суд ће саопштити да је главна расправа закључена (члан 305. став 1.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на слободу изражавања, Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, Уставом се не јемчи потпуно неограничена слобода изражавања, већ се допушта ограничење те слободе. Тако је одредбом члана 46. став 2. Устава предвиђено да се слобода изражавања може ограничити, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву).
Уставни суд најпре констатује да је оспореним пресудама, којима су подносиоци уставне жалбе солидарно обавезани да тужиоцу М. М. исплате 400.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части, ограничена слобода изражавања подносилаца. Међутим, питање је да ли таква врста ограничења представља повреду права на слободу изражавања. Стога је потребно испитати да ли су у конкретном случају испуњени напред наведени услови за ограничење слободе изражавања.
Испитујући испуњеност прва два услова, Уставни суд је оценио да је предметно ограничење слободе изражавања било засновано на тумачењу и примени наведених одредаба Закона о јавном информисању, као и да је сврха ограничења заштита права и угледа другог Уставом допуштена, а што не оспорава ни подносилац уставне жалбе.
Према томе, задатак Уставног суда, у конкретном случају, јесте да утврди да ли је то ограничење било неопходно у демократском друштву. С тим у вези, Уставни суд посебно мора да утврди да ли је такво ограничење било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило, као и да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење били релевантни и довољни.
Разматрајући да ли је у конкретном случају дошло до повреде слободе изражавања, Уставни суд је имао у виду да посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важ не друштвене улоге. Према члану 51. став 1. Устава, свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештен о питањима од јавног значаја, а средства јавног информисања су дужна да то право и поштују . Законом о јавном информисању, којим се уређује право на јавно информисање, прописано је да јавна гласила слободно објављују идеје, информација и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес да зна (члан 4. став 1.). Међутим, та слобода подразумева и одређене „дужности и одговорности“ новинара и јавних гласила. Новинар и уредник јавног гласила дужни су да пре објављивања информација, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност (члан 3. став 1. Закона о јавном информисању). Та дужност је од посебне важности, када се, као у овом предмету, објављују информације које штете угледу појединца, па се стога захтева да новинари поступају у доброј вери како би пружили прецизне и поуздане информације у складу са новинарском етиком (види нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету „Bladet Tromso и Stensaas против Норвешке“, представка број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65.).
Поред тога, Уставни суд указује да треба разликовати изјаве о чињеница ма од вредносних судова , из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (види нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету „Lingens против Аустрије“, представка број 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.). То не значи да изношење баш сваког, пре свега, увредљивог вредносног суда ужива апсолутну заштиту, али у том случају, мора се водити рачуна о сразмери мешања у слободу изражавања, као и да вредносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи (видети нпр. „Pedersen и Baadsgaard против Данске“, представка број 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.).
Уставни суд констатује да су у предметној телевизијској емисији објављене информације и мишљења у вези са проблемима са којима се сусрећу старији грађани приликом закључивања уговора о доживотном издржавању и оцене њихове пословне способности, те да нема сумње да се ради о питањима од јавног значаја и да је информисање јавности о томе у складу са улогом медија као „чувара јавног интереса“ (види пресуду Европског суда за људска права у предмету „Observer и Guardian против Уједињеног краљевства“, представка број 13585/88, од 26. новембра 1991. године, став 59.). Међутим, у конкретном случају, подносиоци нису обавезани на накнаду штете због објављивање информација о наведеним питањима од јавног значаја, већ због конкретних навода о тужиоцу, као сталном судском вештаку. При томе, Уставни суд је имао у виду да је поступање судског вештака подложно критици и контроли јавности, али да та критика ипак не може прећи одређене границе. Ово из разлога што судски вештаци имају значајну улогу у судском поступку, те морају уживати и одређено поверење јавности и бити заштићени од неутемељених оптужби. У вези са тим, Уставни суд истиче да посебно треба обратити пажњу када озбиљне тврдње и оптужбе изнесе једна страна у спору, те да би у таквим ситуацијама новинари, уместо да верују таквим наводима, требало да утврде да ли су они истинити и да потраже додатне информације (види одлуку Европског суда за људска права „Harlanova против Летоније“, представка број 57313/00, од 3. априла 2003. године).
Уставни суд је утврдио да су у оспореним пресудама судови, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права тужиоца и подносилаца уставне жалбе, ценили све околности конкретног случаја, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама супротстављених права. Поступајући судови су, након спроведеног доказног поступка, утврдили да су у предметној емисији објављене непотпуне и неистините информације о тужиоцу, као сталном судском вештаку. То се, пре свега, односи на изјаву о томе да је тужилац вештачио пословну способност једног лица (Г. П.) при закључивању уговора о издржавању, као и на информације о поднетим кривичним пријавама против тужиоца и поступцима по тим пријавама. Другостепени суд је истакао да новинари у презентирању чињеница немају потпуну слободу, већ морају поступати са новинарском пажњом која подразумева напор да се утврди истинитост чињеница. Такође, другостепени суд је оценио и да вредносни судови изнети у емисији само појачавају негативан утисак о тужиоцу, те да у комбинација са неистинитим информацијама узрокују повреду части и угледа тужиоца преко разумне мере. При томе, судови су посебно имали у виду и да су информације о тужиоцу објављене у јавном гласилу које покрива целу територију Србије и има велику гледаност, те да је постојала могућност да те информације сазна велики број људи. У поступку је утврђено да је тужилац због објављивања непотпуних и неистинитих информација изнетих у предметној емисији трпео непријатне реакције околине, да је био пред отказом у установи у којој ради, да су и чланови његове породице трпели непријатности, те је оцењено да је тужилац трпео душевне болове због повреде части и угледа. При одлучивању о висини новчане накнаде за претрпљене душевне болове, другостепени суд је истакао да је посебно имао у виду утврђен интензитет напада на углед и част тужиоца, средину у којој живи и ради тужилац и последи це које су услед тога настале. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су разлози које су поступајући судови навели у оспореним пресудама, како би оправдали предметно ограничење слободе изражавања, били релевантни и довољни.
Наводи уставне жалбе да судови у конкретном случају нису уопште ценили да ли су новинари поступали у доброј намери и у складу са новинарском етиком, по оцени Уставног суда, нису основани. Наиме, судови су у спроведеном поступку утврдили да су у предметној емисији објављене непроверене и неистините информације о тужиоцу, при чему су јасно указали на постојање обавезе новинарске пажње. Такође, другостепени суд је оценио да се не могу прихватити наводи жалбе да су у предметној емисији коришћени крајње избалансирани вредносни судови у складу са највишим стандардима новинарске струке.
Поред тога, Уставни суд је оценио и да висина правноснажно досуђене накнаде штете, те чињеница да подносиоци уставне жалбе, оснивач јавног гласила и одговорни уредник, солидарно одговарају, представља правичну меру ограничења права слободе изражавања подносилаца и сразмерна је сврси ограничења у конкретном случају.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је предметно ограничење слободе изражавања било неопходно ради заштите права и угледа другог лица. Стога је Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе о повреди права на слободу изражавања зајемченог одредбама члана 46. Устава .
6. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносиоци своје тврдње о п овреди права на правично суђење заснива ју на томе да је првостепени суд одбио да изведе доказ саслушањем ауторке предметне емесије, а што је било од посебног значаја за одлучивање у предмету.
Уставни суд, пре свега, напомиње да из принципа процесне равноправности парничних странака, произилази и њихово право на предлагање доказа и извођење предложених доказа, иако само то право није изричито зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наведено право није апсолутно, а задатак Уставног суда је да испита да ли су, у конкретном случају, поступајући редовни судови арбитрерно и произвољно применили процесна правила. Уставни суд налази да такви наводи уставне жалбе нису основани. Наиме, сагласно одредби члана 221. став 2. ЗПП, суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница, док из одредбе члана 305. став 1. ЗПП произилази да кад веће сматра да је предмет расправљен тако да се може донети одлука, суд ће главну расправу закључити. Дакле, закључење главне расправе не значи да претходно морају бити расправљени сви наводи и изведени сви докази које су странке предложиле. У конкретном случају, судови су стали на становиште да извођење доказа саслушањем сведока не би могло бити од утицаја на другачију одлуку судова. Ово из разлога што су судови на основу свих изведених доказа, а пре свега, непосредним гледањем предметне емисије и увидом у судске предмете, несумњиво утврдили да су у предметној емисији изнете неистините и непотпуне информације о тужиоцу и да су оне заједно са вредносним судовима изнетим у емисији произвеле негативан став јавности о личним и моралним квалитетима тужиоца, а што је довело до повреде његове части и угледа. Из свега наведеног, произилази да процесна правила нису на арбитреран и произвољан начин примењена на штету подносилаца.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да не постоје разлози који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, те да су и наводи о повреди тог права неосновани.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Општинског суда у Новом Саду П. 10608/08 од 18. септембра 2009. године и Окружног суда у Новом Саду Гж. 7181/09 од 13. новембра 2009. године нису повређена означена уставна права подносиоца , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
8. Сагласно свему изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић