Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Божидара Јекића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. октобра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Божидара Јекића против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 235/10 од 20. октобра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Божидар Јекић из Београда поднео je 25. јануара 20 11. године, преко пуномоћника Тијане Костић, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Србије Рев2. 235/10 од 20. октобра 2010. године, због повреде права на рад зајемченог одредбама члан а 60. Устава Републике Србије. Из навода уставне жалбе произлази да подносилац уставне жалбе у суштини сматра да му је оспореном пресудом повређено и право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео да му је решењем послодавца "Комграп- занат" из Београда престао радни однос са 9. октобром 2001. године зато што је неоправдано изостао са посла пет радних дана. Сматрајући да је решење послодавца незаконито, јер телеграм којим је позван на рад док се налазио на плаћеном одсуству, није примио, покренуо је парницу ради поништаја решења и враћања на рад. Пресудом Окружног суд а у Београду Гж1. 2579/07 од 25. септембра 200 8. године правноснажно је усвојен његов тужбени захтев, али је, одлучујући о ревизији туженог, Врховни касациони суд оспореном пресудом преиначио наведену другостепену одлуку и потврдио првостепену пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 1184/06 од 9. марта 2007. године, по мишљењу подносиоца, "непоткрепљујући своју одлуку законским одредбама нити изведеним доказима". Врховни касациони суд је погрешно закључио, да за уручење позива ради радног ангажовања (путем телеграма) није од важности лична достава, те да не постоје ни услови за лично достављање јер од дана достављања не тече рок, иако је управо од тог дана почео да тече законски рок за неоправдан долазак на посао од пет узастопних радних дана. Подносилац сматра да је "очигледно да је одлука донета без иједног релевантног доказа" уз погрешан правни закључак да су се стекли услови за престанак радног односа подносиоца јер он није оправдао свој изостанак с посла. Не сматрајући да треба да оправдава изостанак за који није ни знао да постоји, с обзиром на то да за позив није знао, подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорену ревизијску одлуку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 82. став 1, Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - УС) прописано је: да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у приложену документацију и списе предмета ранијег Првог општинског суда у Београду П 1. 1184/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносилац је, у својству тужиоца, поднео 30. октобра 2001. године Првом општинском суду у Београду тужбу против туженог "Комграп - занат" д.о.о. Београд, ради поништаја решења о престанку радног односа и враћања на рад .
Пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 1184/06 од 9. марта 2007. године одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се поништи решење директора туженог број 4/13 од 16. октобра 2001. године, те да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад и распореди на послове и радне задатке радног места "руковаоца грађевинским машинама", као и да му накнади трошкове радног спора. У образложењу пресуде је наведено да је суд на основу оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно утврдио следеће: да је тужиоцу оспореним решењем престао радни однос 9. октобра 2001. године зато што је неоправдано изостао са посла пет радних дана узастопно; да је пре доношења решења тужилац био на плаћеном одсуству; да је телеграмом од 8. октобра 2001. године позван од стране туженог да дође у Дирекцију ради радног ангажовања, да ће се у случају недоласка сматрати да је неоправдано изостао са посла; да је наведени телеграм уручен сада покојној супрузи тужиоца дана 8. октобра 2001. године у 11,50 часова; да се тужилац није појавио на послу 9. октобра 2001. године, односно пет радних дана узастопно. Ценећи овако утврђено чињенично стање суд је нашао да је тужилац од стране туженог био уредно и законито позван да дана 9. октобра 2001. године дође на посао, те да је неоправдано изостао више од пет радних дана узастопно, па је оспорено решење донето у складу са одредбом члана 108. став 1. тачка 1) Закона о радним односима ("Службени гласник РС", бр. 55/96 и 29/2001), због чега је и тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован. Даље се наводи да, иако је налог из решења Окружног суда у Београду Гж1. 3988/05 од 25. октобра 2005. године био да се у поновном поступку утврди да ли је тужиоцу телеграм уручен сходно Закону о општем управном поступку (у даљем тексту: ЗОУП), а према правилима обавезног личног достављања писмена, чиме се стичу услови за оцену да ли је тужилац уредно позван достављањем наведеног телеграма и за одлуку о основаности тужбеног захтева, суд ипак није поступио по тим налозима. Другостепени суд у образложењу наводи да је од тога одустао сматрајући да ти налози нису од утицаја на другачије пресуђење јер послодавац одговара само за пропусте у раду својих службеника, па уколико би се и узело да достављач телеграма није извршио уручивање у складу са одредбама Закона, по налажењу тога суда нема никаквог пропуста у одлучивању туженог који би довео у питање законитост оспорене одлуке.
Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је пресудом Гж1. 2579/07 од 25. септембра 2008. године преиначио првостепену пресуду тако што је усвојио тужбени захтев тужиоца. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право. Наиме, како се у конкретном случају ради о позиву запосленом да у одређени дан почне да ради и да од дана достављања позива тужиоцу почиње тећи рок који се не може продужавати и који представља отказни разлог, то је доставу наведеног позива - телеграма требало извршити по правилима достављања писмена према одредбама чл. 71. – 77. ЗОУП, односно: ако достављач лице коме је намењено писмено не затекне у стану, потребно је да остави обавештење да у одређени дан и час то лице буде у свом стану, односно на радном месту ради примања писмена, а ако и после тога достављач не затекне лице којем је достављање требао извршити - доставом одраслом члану домаћинства сматраће се да је достава изршена (грешком у одлуци стоји неизвршена). Како, по налажењу другостепеног суда, тужени доставу телеграма од 8. окотбра 2001. године није тужиоцу уручио на описани начин, то тужилац није био у сазнању да има обавезе да ради и његов изостанак са посла није неоправдан, због чега је другостепени суд и преиначио првостепену одлуку.
Против другостепене пресуде тужени је изјавио ревизију, наводећи да је другостепени суд погрешно применио материјално право јер се на достаљање позива садржаног у телеграму не могу применити одредбе чл. 71. -77. ЗОУП, већ је начин уручења телеграма прописан Законом о поштанским, телграфским и телефонским услугама.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 235/10 од 20. октобра 2010. године преиначена је пресуда Окружног суда у Београду Гж1. 2579/07 од 25. септембра 200 8. године, одбијена као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 1184/06 од 9. марта 2007. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено да становиште другостепеног суда није правилно, а из следећих разлога: јер Закон о радним односима ("Службени гласник РС", број 55/96), који је важио у време настанка спорног односа, не прописује супсидијарну примену ЗОУП у погледу достављања позива и решења запосленом, али се по аналогији, све до последњег Закона о раду (када је уређена област достављања) супсидијарно примењивао ЗОУП; да у конкретном случају није било нужно лично достављање по члану 77. ЗОУП, који је био на снази у време вршења доставе позива, из следећих разлога: у овом случају достављање није одређено ниједним прописом (Законом о радним односима или Општим колективним уговором), од дана достављања позива не тече рок које се не може продужавати (рок уопште не тече), а послодавац који је наредио достављање није уредио начин достављања. Из наведених разлога, ревизијски суд налази да је поштански службеник правило извршио доставу у складу са Правилником о вршењу услуга у телефонском и телеграфском саобраћају и у складу са правилима посредног достављања из члана 74. Закона, по коме када се лице коме достављање треба извршити не затекне у свом стану, достављање се врши предајом писмена неком од одраслих чланова домаћинства. Полазећи од тога да брак између тужиоца и сада пок. супруге није разведен, да је тужилац, као радно неангажован, био дужан да уложи напор у циљу обавештавања и интересовања у погледу радно-правног статуса јер се уговорне стране из уговора о раду, као врсте грађанско-правног уговора, морају водити начелом савесности и поштења које подразумева и информисање и обавештење, те да тужилац у поступку није доказао постојање извињавајућих разлога због којих се није одазвао позиву, а имајући у виду да за овакву врсту достављања позива није била обавезна лична достава, ревизијски суд закључује да је изостанак тужиоца са рада од пет дана узастопно неоправдан и да су се због тога стекли услови за отказ уговора о раду.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права и слобода на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава којима је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац сматра да је ревизијски суд приликом доношења оспорене пресуде погрешно применио материјално право на штету подносиоца и утврдио да је потребно испитати да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава.
С тим у вези, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорена пресуда донета од стране Уставом и законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку одлучио на основу чињеница утврђених у поступку пред надлежним судовима, применом меродавних одредаба материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Поред тога, у смислу права на правично суђење, постоји обавеза судова и других државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења да, између осталог, образложе своје одлуке. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у одлуци изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Међутим, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета, ово поготову јер је, у конкретном случају, овај ванредни правни лек уложио тужени, а не подносилац уставне жалбе, у чију је корист била донета другостепена одлука.
Ревизијски суд, испитује побијану пресуду у делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи, између осталог, по службеној дужности, и на правилну примену материјалног права.
По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди је образложено зашто становиште другостепеног суда није правилно, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је одлучено да се преиначи другостепена пресуда и потврди првостепена пресуда, те решење о престанку радног односа остане на снази. У ситуацији када Закон о радним односима , који је важио у време спорног односа , "ћути" о достављању писмена (позива, решења и др.), не прописујући супсидијерну примену ни једног од позитивних поступака, ревизијски суд указује да се, по аналогији, све до новог Закона о раду, када је уређена област достављања, примењивао ЗОУП. Стога је, по налажењу тога суда, обзиром на то да је у конкретној ситуацији требало уручити позив на рад у време плаћеног одсуства, достављање требало извршити у складу са правилима посредног достављања, јер није било услова за лично достављање позива. Како није било услова за лично достављање овакве врсте позива, а уручење позива супрузи подносиоца гарантује и његову свест о позиву, те како подносилац није доказао постојање извињавајућих разлога због којих се није одазвао на посао, ревизијски суд је закључио да је изостанак с посла у трајању дужем од пет радних дана био неоправдан.
По оцени Уставног суда, овакав став и оцена ревизијског суда заснована је на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права јер изостанак услова за лично достављање писмена, без обзира на значај права које се губи или остварује, не може говорити о неправичној примени материјалноправних прописа на ш тету подносиоца уставне жалбе .
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, да су у оспореној судској одлуци дати уставноправно прихватљиви разлози за престанак радног односа подносиоцу уставне жалбе, те да му, из наведених разлога, оспореним актом није повређено право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава.
6. Сходно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић