Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирослава Мишковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. октобра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мирослава Мишковића и утврђује да je решењима Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 5/13 од 7. марта 2013. године и Кж2.По1. 122/13 од 25. марта 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Мишковић из Београда поднео је Уставном суду, 24. априла 2013. године, преко пуномоћника Александре Ковачевић, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 5/13 од 7. марта 2013. године и Кж2.По1. 122/13 од 25. марта 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европске конвенције) .
Како се одредбе члана 5. Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, то Уставни суд постојање повреда ов их права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним решењима према њему продужен притвор за још три месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) Законика о кривичном поступку и истиче да је тужилаштво у међувремену извршило преквалификацију кривичног дела које му је стављено на терет, за које није предвиђена могућност одређивања и продужења притвора по тачки 4), те да стога не оспорава де лове решења кој и се односе на ову тачку.
Повреду Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1 , подносилац уставне жалбе заснива на тврдњама да су „надлежни органи пропустили да за своје одлуке дају јасне, довољне и индивидуализоване разлоге, да одговоре на наводе из жалбе, као и да су одлуке донете на основу нетачних чињеничних и правних конструкција и претпоставки из којих је погрешно оцењено да постоје општи и додатни услови за продужење притвора“ и додаје:
- да „првостепено и другостепено решење не садрже јасне, довољне, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора“, односно „да се понављају стереотипни, паушални и нејасни разлози“, те да се „притвор продужава пo аутоматизму, а да се одлука не образлаже“;
- да „чињеница да је подносилац уставне жалбе власник већег броја правних лица, да поседује значајну имовину, да има бројне контакте у иностранству и да наводно противправно прибављена средства нису пронађена, нису ни јасни ни довољни ни озбиљни ни оправдани разлози за продужење ове мере“;
- да „надлежни органи у оспореним решењима нису одговорили на наводе подносиоца уставне жалбе“, односно да је „навод и истицање да ниједан правни посао или чињенична радња која је описана у наредби о спровођењу истраге као индивидуално одређена да је Мишковић урадио, није радња кривичног дела која му се ставља на терет“ остао без оцене и одговора;
- да су „оспорене одлуке донете на основу нетачних чињеничних и правних конструкција и претпоставки из којих je погрешно оцењено да постоје општи и додатни услови за продужење притвора“, након чега подносилац детаљно износи анализу чињеница и околности које су предмет истражног поступка и истиче, поред осталог: да „није члан органа управљања и да није никада имао представника у органима управљања“; да „предузећа која се за подносиоца уставне жалбе везују никада нису била већински власник путарских предузећа, да није ни сувласник ПЗП 'Ниш' и ПЗП 'Београд' и преко њих осталих путарских предузећа“; да „не управља путарским предузећем ни имовином тог правног лица“:
- да су „из напред наведених нетачних чињеничних и правних конструкција надлежни органи погрешно оценили да је испуњен основни услов за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе“, додајући такође да је измењена одредба члана 112. став 5. Кривичног законика која дефинише појам одговорног лица, из чега након детаљне анализе закључује да “како није испуњен основни елемент бића кривичног дела, јасно је да не може ни да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му се ставља на терет, јер подносилац уставне жалбе нема својство лица које у складу са одредбама Кривичног законика може да буде одговорно за извршење наведеног кривичног дела“;
- да нису испуњени додатни услови за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду: да „разлози за одређивање притвора због опасности од бекства из тачке 1. морају да буду озбиљни и оправдани“, односно да „морају да постоје сасвим конкретне околности које су и утврђене и које су и конкретно наведене да би лице било у притвору, a да разлози морају да буду засновани или на прикупљеним доказима или подацима, из којих се са сигурношћу може утврдити да постоји наведени законски основ“; да „суд није имао подлогу за овакав свој став ни у списима предмета нити у било ком извору“; да „није јасно на који су начин надлежни органи оценили да би подносилац уставне жалбе, за бекство и скривање, морао да искористи баш средства за која се тврди да је стекао извршењем кривичног дела које му се ставља на терет“, јер „Мирослав Мишковић на име годишњег пореза плаћа милионске износе, има зараду која се мери у десетинама милиона, власник је бројних кућа, пословниих објеката и рачуна, па је потпуно јасно да, наводно стечену корист од извршења дела, која није ни пронађена код њега, не мора да искористи за бекство и скривање“, истичући да је као врсту гаранције присуства и меру којом се притвор може заменити понудио јемство у износу који суд одреди, али да је предлог остао без одговора; да „управо чињеница да подносилац уставне жалбе има значајне контакте у иностранству, од председника влада, држава до најозбиљнијих и најуспешнијих пословних људи, треба да се цени као врста гаранције да се подносилац уставне жалбе неће сакривати од целог света“; да чињенице да „има тачно пребивалиште, тачну адресу коју је дао суду, да је Београд центар његових личних и пословних, породичних и пријатељских активности и центар његовог имовинског стања неспорно указују да опасност од бекства не постоји“; да „надлежни органи такође нису оценили ни неспорну чињеницу да се подносилац уставне жалбе уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и то након бројних новинских наслова у којима је најављивано његово хапшење“;
- да не постоје ни важни разлози који оправдавају продужење притвора по члану 215. став 2. Законика о кривичном поступку, односно да „пропуст Министарства унутрашњих послова - Управе криминалистичке полиције да, за три месеца колико траје притвор подносиоца уставне жалбе, достави тражену документацију или пропуст стечајних управника и заступника капитала да се изјасне о кривичном гоњењу, имовинско-правном захтеву и да доставе документацију за вештачење не може бити основан, односно важан разлог за продужење притвора“, већ да „овај пропуст, може само бити основ да тужилаштво, као орган који спроводи истрагу примени све законом предвиђене мере и ургира хитно поступање “. Подносилац закључује да „оспореним одлукама, уместо да се санкционишу пропуст у раду и тужилаштва и других органа који са тужилаштвом сарађују, повреда обавезе нарочито хитног поступања у притворским предметима и обавезе да се трајање ове мере сведе на најкраће неопходно време, подносиоцу уставне жалбе се притвор управо продужава за још три месеца уз образложење да је пропуст у раду државног органа важан разлог за продужење ове мере“.
Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, наводећи:
- да су „оспорене одлуке последица произвиљне и погрешне примене материјалног права, и то члана 112. став 5. Кривичног законика“, понављајући већ горе изете ставове;
- да су „у оспореним решењима погрешно и произвољно примењене одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку и члана 215. став 2. Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор иако нису испуњени ни општи ни додатни услови за продужење ове мере“, такође понављајући већ горе изете ставове;
- да „у оспореним одлукама надлежни органи нису утврдили ни постојање општег ни додатних услова за ову меру, да су понављајући стереотипне разлоге и тежину дела као основни услов, донели незаконите одлуке којима је повређено основно право подносиоца уставне жалбе на образложену одлуку и право на правично суђење“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Београду VIII Су. 52/13-125 од 10. јуна 2013. године и Апелационог суда у Београду Су. VIII 669/13 од 10. јуна 2013. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење у предмету Ки.По1. 31/12, у време подношења уставне жалбе се водио поступак против подносиоца уставне жалбе и још девет лица.
Поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 25/12 од 12. децембра 2012. године, којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Наредбом о проширењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 25/12 од 2. априла 2013. године подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет постојање основа сумње да је извршио и кривично дело пореска утаја у помагању из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика.
Тужилаштво за организовани криминал је 12. априла 2013. године извршило измену наредбе о спровођењу истраге од 12. децембра 2012. године (која је исправљена решењем Тужилаштва од 18. априла 2013. године) у погледу чињеничног описа и правне квалификације кривичног дела за које постоје основи сумње да га је подносилац уставне жалбе извршио, те му је сада стављено на терет кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
7. маја 2013. године Тужилаштво за организовани криминал је донело наредбу о завршетку истраге против подносиоца уставне жалбе и осталих лица.
Током трајања истражног поступка предузете су следеће радње, и то: 1) у периоду до доношења оспорених решења о продужењу притвора, осумњич ени су изнели своје одбране у односу на кривична дела која су обухваћена наредбом о спровођењ у истраге , испитан је велики број сведока , прибављена је обимна писана документација; 2) након доношења оспорених решења о продужењу притвора , осумњичини су изнели своје одбране у односу на кривично дело које је обухваћено наредбом о проширењ у истраге , испитан је један сведок , прибављена је додатна писана документација , спроведено је економско-финансијско вештачење .
Оптужница је подигнута 9. маја 2013. године (акт Кто. 6/13) и подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја у помагању из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 35. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (24. април 2013. године) налазио у притвору четири месеца и дванаест дана, рачунајући од 12. децембра 2012. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду - Посебно одељење је потом, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио решењима Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године (потврђено решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године) и Ки.По1. 31/12 од 8. фебруара 2013. године (преиначено решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 146/13 од 20. фебруара 2013. године, тако што је отклоњен законски основ из тачке 2) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку).
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кр.По1. 5/13 од 7. марта 2013. године, према подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен за још три месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено:
- да је тужилац за организовани криминал поднео предлог да се према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе, продужи притвор наводећи „да и даље постоји основана сумња да су окривљени извршили кривична дела која су им стављена на терет, као и да у односу на њих постоје наведени законски основи за продужење притвора... и да постоје важни разлози да се окривљенима притвор продужи за још највише три месеца“;
- да је тужилац за организовани криминал у свом предлогу за продужење притвора навео: „да је саслушан сведок Т.Ј. путем међународне помоћи, али да записник о испитивању тог сведока још увек није тужилаштву достављен, да је Министарству унутрашњих послова - Управи криминалистичке полиције упућен захтев за прибављање документације и изјашњења одговорних лица предузећа Страбаг у Београду, да су стечајним управницима, привременим заступницима капитала, Агенцији за приватизацију и директорима путарских предузећа у реструктурирању упућени дописи да се у својству овлашћених представника оштећеног изјасне да ли се придружују кривичном гоњењу окривљених и да ли истичу имовинскоправни захтев и у ком износу, на који допис још није одговорено“;
- да су важни разлози за продужење притвора према окривљенима у предлогу Тужилаштва за организовани криминал „нарочито објашњени чињеницом да је тужилаштво упутило допис привременим заступницима капитала и стечајним управницима ПЗП да доставе економско-финансијску документацију“ и да се изврши економско-финансијско вештачење;
- да истрага против подносиоца уставне жалбе и других лица „још увек није окончана да је у том циљу потребно предузети доказне радње“ које Тужилаштво за организовани криминал у свом предлогу наводи, те да је „Апелациони суд у Београду - Посебно одељење закључио да је основан предлог“ за продужење притвора и да „и даље стоје законски разлози“ за задржавање окривљених у притвору;
- да „и даље постоје законски разлози за продужење притвора прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку, обзиром да из списа произилази основана сумња да су окривљени извршили кривична дела која се наводе у наредби за спровођење истраге... тј. основана сумња да су окривљени као власници-сувласници и одговорна лица у правним лицима, и то Мирослав Мишковић у предузе ћима 'Hemslade trading limited' са Кипра, предузећа 'Hitomi financial limited' са Девичанских острва и предузећа 'Делта М' Београд... као и у другим са њима повезаним правним лицима, према основаној сумњи извршили предметна кривична дела, чиме су у дужем периоду, себи и правним лицима која су у њиховом власништву, заједно са осталим осумњиченим лицима, прибавили значајну имовинс ку корист и то... правном лицу 'Hemslade trading limited' чији je власник Мирослав Мишковић у износу од 1.213.275,07 еура…“;
- да „како је следом изнетог, у конкретном случају реч о знатним новчаним средствима, која нису пронађена на рачунима ових правних лица, нити на рачунима окривљених, то би ова средства... могли искористити за скривање и бекство“;
- да су „окривљени Мирослав Мишковић, М.Ђ. и М.М. власници већег броја правних лица регистрованих на територији Републике Србије, Републике Кипар, Холандских Антила и Девичанских острва, при чему ова правна лица поседују знатну имовину, као и да лично окривљени имају значајне пословне контакте у иностранству, то ове околности, према ставу овог суда, указују на то да би окривљени могли да стечен новац и контакте у иностранству користе за бекство и скривање и на тај начин би могли постати недоступни државним органима, а услед чега би дошло до ометања овог кривичног поступка, па се продужење притвора... по основу законске одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку показује нужно“.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против решења о продужењу притвора изјавио жалбу 22. марта 2013. године у кој ој је, поред осталог, истицао и да не постоји основана сумња да је осумњичени, овде подносилац уставне жалбе, извршио кривично дело које му је стављено на терет, као општи услов за притвор (детаљно анализирајући чињенице и околности из списа предмета).
Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 122/13 од 25. марта 2013. године одбио као неосновану изјављену жалбу браниоца Мирослава Мишковића, овде подносиоца уставне жалбе.
У образложењу наведеног решења је, између осталог, истакнуто:
- да је „првостепено веће Апелационог суда у Београду, одлучујући о мери притвора сходно члану 215. став 2. Законика о кривичном поступку, ценило све чињенице и околности које су битне за доношење одлуке о тој процесној мери, па је правилно нашло да постоје разлози да се продужи примена исте“;
- да је „за своју одлуку дало јасне и уверљиве разлоге, које је ваљано образложило, а исте у свему прихвата и овај суд“;
- да „према стању у спису, именовани осумњичени су, свако од њих понаособ, основано сумњиви да су извршили кривична дела која им се стављају на терет у наредби за спровођење истраге тужиоца Тужилаштва за организовани криминал“;
- да „из списа произилази постојање основане сумње да су, предузимајући у дужем периоду противправне радње за које су основано сумњиви, ови осумњичени, заједно са осталим осумњиченим лицима, себи и правним лицима над којима су имали фактичку контролу или власништво, прибавили знатна новчана средства (....правном лицу 'Hemslade trading limited' чији je власник Мирослав Мишковић - 1.213.275,07 евра ...), при чему иста нису одузета, нити пронађена ни на њиховим приватним рачунима, ни на рачунима правних лица“ , да се „ради о лицима која су власници, сувласници и одговорна лица у већем броју правних лица која поседују знатну имовину и то како оних са седиштем на територији Републике Србије ( осумњичени Мирослав Мишковић – 'Delta М' Београд...), тако и оних регистрованих у иностранству ( осумњичени Мирослав Мишковић – 'Hemslade trading limited' са Кипра и 'Hitomi financial limited' са Девичанских острва...), при чему имају у власништву и уделе у другим, повезаним правним лицима “;
- да „уз то, према стању у спису, ови осумњичени имају значајне и бројне личне и пословне контакте у земљи и иностранству“;
- да је „стога правилан закључак првостепеног суда да предметне чињенице и околности, заједно, представљају околности које указују на опасност од бекства сваког од осумњичених понаособ, односно да ће се на слободи крити, постати недоступни судским органима и тако ометати вођење кривичног поступка, пошто би поменута новчана средства и контакте искористили за организовање и финансирање бекства и скривања“ и да је „због тога, и по налажењу овог суда, према њима нужно продужити притвор по основу из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку“;
- да „истрага против њих још увек није окончана и да је потребно прибавити доказе и податке које је заменик тужиоца за организовани криминал у свом предлогу детаљно набројао и описао, a пo потреби предузети и друге доказне радње које се укажу целисходним“;
- да је заменик тужиоца за организовани криминал у свом предлогу за продужење притвора, поред осталог, навео да је путем међународне правне помоћи испитан сведок Т.Ј, али да записник о његовом испитивању још увек није достављен, да је Министраству унутрашњих послова -Управи криминалистичке полиције упућен захтев за прибављање документације и изјашњења одговорних лица у представништву предузећа Strabag у Београду (како би се проверили наводи одбране осумњичених у делу који се односи на наводну процену вредности путарских предузећа и понуду за куповину истих од стране тог предузећа), да још увек није одговорено на дописе који су упућени стечајним управницима, привременим заступницима капитала, Агенцији за приватизацију и директорима оштећених путарских предузећа у реструктуирању (да се изјасне о томе да ли се придружују кривичном гоњењу осумњичених, да ли истичу имовинско-правне захтеве и у ком износу и сл.), да су привременим заступницима капитала и стечајним управницима ПЗП упућени и дописи да доставе документацију неопходну за економско-финансијско вештачење (економско-финансијске извештаје, све кварталне извештаје, листе пријављених, признатих и оспорених потраживања, закључке суда са рочишта, планове реорганизације, попис имовине, попис свих дугорочних и краткорочних обавеза са износима, попис издатих меница, хипотека и залога на покретној имовини и хартијама од вредности), којим је потребно извршити процену вредности капитала ПЗП и утврдити кориговану књиговодствену вредност једне акције тих привредних друштава у тренутку куповине истих од стране осумњичених или њихових предузећа, да су достављени позиви осумњиченима, њиховим браниоцима као и оштећенима да доставе предлоге за предузимање доказних радњи, за које сматрају да су потребне“;
- да „с обзиром на наведено, сложеност и бројност доказних радњи указују да је веће Апелационог суда у Београду осумњиченима правилно продужило притвор за још три месеца, односно најдуже до 9. јуна 2013. године“;
- да „првостепено решење не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, јер су истом дати јасни и уверљиви разлози на којима се заснива предметна одлука, а исте у потпуности прихвата и овај суд“;
- да је „пажљиво испитана оправданост задржавања осумњиченог Мирослава Мишковића у притвору, при чему су анализиране и оцењене све релевантне чињенице и околности, a у контексту са тим чињеницама су цењене и околности и одређене чињенице везане за конкретне инкриминисане радње и квалификације дела“;
- да су „разлози за притвор који су наведени у првостепеном решењу индивидуализовани и конкретизовати, a решење садржи објашњење разлога због чега je у конкретном случају према осумњиченом Мирославу Мишковићу и даље неопходно применити меру притвора – да би се обезбедило даље несметано вођење предметног кривичног поступка“;
- да „одређени наводи из жалбе у суштини представљају оспоравање чињеничних навода из оптужнице, што није предмет анализе и оцене приликом доношења одлуке о процесној мери као што је притвор, већ приликом мериторног одлучивања у конкретној кривичноправној ствари“;
- да је „првостепени суд у довољној мери образложио своје закључке везане за постојање основане сумње да су осумњичени предузели противправне радње које им се стављају на терет“;
- да „тo што се и у предметном решењу наводе разлози због којих је донета и предходна одлука о мери притвора, не значи да се притвор продужава по аутоматизму и да није извршена анализа конкретних чињеница и околности које би требало узети у обзир, већ да и даље постоје исте чињенице и околности које изискују примену мере притвора у конкретном случају“;
- да „околности и чињенице да осумњичени ни једног тренутка нису били у бекству и недоступни органима гоњења Републике Србије, да су путовали и уредно се враћали у земљу, да имају уредно пријављена пребивалишта и боравишта на територији Републике Србије, да је тежиште њихових животних, породичних и пословних активности Република Србија, као и чињенице везане за њихове породичне прилике, у конкретном случају не могу бити довољна гаранција да исти неће бити у бекству уколико се нађу на слободи, посебно када се узму у обзир све околности конкретног случаја, које непобитно указују да, за сада, и даље постоји потреба за применом мере притвора“;
- да „није потребно образлагати због чега нису примењене блаже мере за несметано вођење поступка, ако су дати ваљани и довољни разлози зашто је неопходно применити меру притвора, јер коју ће од мера за несметано спровођење кривичног поступка применити, првостепени суд одређује када су за исте испуњени законом прописани услови, а на основу конкретних и релевантих чињеница и околности самог случаја“;
- да је „ово веће анализирало и оценило и остале наводе из предметне жалбе, али исте није посебно излагало и образлагало, јер нису од утицаја на одлуку о продужењу притвора“.
Након подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 368/12 од 10. маја 2013. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку (потврђено решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 199/13 од 24. маја 2013. године), који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби , утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 188. став 1. ЗКП прописано је да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих: јемство (тачка 5)) и притвор (тачка 6)).
Сагласно одредбама члана 189. ст. 1. и 3. ЗКП, приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка ће водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером и мера из става 1. овог члана укинуће се и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови.
Услови за одређивање јемства прописани су одредбама члана 202. ЗКП. У ставу 1. наведеног члана ЗКП прописано је да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште, док је у ставу 2. прописано да јемство увек гласи на новчани износ који суд одређује с обзиром на степен опасности од бекства, личне и породичне прилике окривљеног и имовно стање лица које даје јемство.
Одредбом члана 204. став 2. ЗКП је прописано да ако сматра да су испуњени услови из члана 202. овог законика, суд може и без предлога, а након прибављеног мишљења странака, одредити новчани износ који у конкретном случају може бити положен као јемство и да се одлука о томе доноси у решењу о одређивању притвора или у посебном решењу ако се окривљени већ налази у притвору.
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) (став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, према којима: на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и против овог решења дозвољена је жалба која не задржава извршење решења (став 2.); ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
Сагласно одредби члана 295. став 1. тачка 1) ЗКП, истрага се покреће против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело, док се сагласно ставу 2. истог члана , у истрази прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази који су потребни да се утврди идентитет учиниоца, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.
Према члану 7. став 1. тачка 1) ЗКП, кривични поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге.
Чланом 2. став 1. ЗКП прописано је да поједини изрази употребљени у овом законику имају следеће значење: „основ сумње“ је скуп чињеница које посредно указују да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела (тачка 17)); „основана сумња“ је скуп чињеница које непосредно указују да је одређено лице учинилац кривичног дела (тачка 18)).
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) (у даљем тексту: КЗ), које су се примењивале до 15. априла 2013. године било је, поред осталог, прописано: да службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казниће се затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.) – кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Одредбама члана 234. КЗ, које се примењују од 15. априла 2013. године прописано је, поред осталог: да одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету, казниће се затвором од три месеца до три године (став 1.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година (став 3.) – кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица.
Одредбом члана 112. став 5. КЗ прописано је да се одговорним лицем у правном лицу сматра лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова и да се одговорним лицем сматра и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.
До измена КЗ објављених у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 121/12 од 24. децембра 2012. године, са ступањем на снагу осмог дана од дана објављивања, чланом 112. став 5. било је прописано да се одговорним лицем сматра власник предузећа или другог субјекта привредног пословања или лице у предузећу, установи или другом субјекту којем је, с обзиром на његову функцију, уложена средства или на основу овлашћења, поверен одређени круг послова у управљању имовином, производњи или другој делатности или у вршењу надзора над њима или му је фактички поверено обављање појединих послова , те да се одговорним лицем сматра и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаних у тач . 1) до 4) наведеног члана.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, став 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повред е права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је у оспореним решењима утврдио да постоје околности које указују на опасност од бекства. Као разлоге који су указивали на опасност да ће окривљени Мирослав Мишковић, овде подносилац уставне жалбе, побећи, надлежни судови су навели: 1) да постоји основана сумња да је заједно са другим окривљенима, у дужем временском периоду, прибавио себи и правним лицима која су у његовом власништву противправну имовинску корист, и то „правном лицу 'Hemslade trading limited' чији je власн ик... износ од 1.213.275,07 еура“; 2) да је реч о „знатним новчаним средствима, која нису пронађена на рачунима правних лица, нити на рачунима окривљених, то би ова средства... могао искористити за скривање и бекство“; 3) да је власник већег броја правних лица регистрованих у Републици Србији, Републици Кипар, Холандским Антилима и Девичанским острвима која поседују знатну имовину, као и да има значајне пословне контакте у иностранству, те би могао да стечен новац и контакте у иностранству користи за бекство и скривање и на тај начин „би могао постати недоступан државним органима“.
Уставни суд сматра да тежина запрећене казне може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати притварање, или оповргнути постојање те околности и разлога за одређивање притвора по овом законском основу (види: пресуду Европског суда за људска права Tomasi против Француске, од 27. августа 1992. године, пасус 98.). У овом контексту се нарочито морају узети у обзир следеће околности: карактер окривљеног, његово имовно стање, понашање пре лишења слободе, место у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, његове пословне везе у земљи у којој живи и у иностранству и слично. Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за одређивање и продужење мере притвора, а тиме и за ограничење личне слободе окривљеног по основу опасности од бекства (види: пресуде Европског суда за људска права W. против Швајцарске, од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и Neumeister против Аустрије, од 27. јуна 1968. године, пасус 10.).
У овом конкретном случају, Апелациони суд у Београду - Посебно одељење је приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред тежине запрећене казне, имао у виду и то: да постоји основана сумња да је извршењем кривичног дела подносилац прибавио себи и правном лицу које је у његовом власништву велику противправну имовинску корист, при чему та средстава нису пронађена, па постоји основана сумња да би их могао користити за бекство и скривање, као и да је подносилац власник већег броја правних лица регистрованих у земљи и иностранству која поседују знатну имовину и да има значајне контакте у иностранству, те би могао да стечен новац и наведене контакте такође користити за бекство и скривање.
Међутим, Уставни суд указује да су судови морали узети у обзир и следеће чињенице: да је подносилац држављанин само Републике Србије, да има пријављено пребивалиште у Београду где се налази центар његових животних и радних активности, да у Београду живи његова породица, да се и пре дононошења наредбе о спровођењу истраге уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и да није бежао. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да у оспореним решењима оцене конкретне околности које се односе на личност окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе. Уставни суд указује да наводи из оспорених решења – да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе прибавио велику противправну имовинску корист, да иста није пронађена , да новчана средства и личне контакте може да искористи за бекство, а без навођења конкретних чињеница и околности на којима се овакав закључак темељи, према пракси Европског суда за људска права, не могу да буду уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни разлози за продужење притвора. Из самих оспорених одлука Апелационог суда у Београду - Посебно одељење произлази да је подносилац уставне жалбе особа која поседује имовину изузетно велике вредности. Стога, Уставни суд указује да се везивање опасности од бекства за непронађени износ имовинске користи за коју се у предметном кривичном поступку терети, у конкретном случају, по логици ствари, не може довести у везу са законским основом по коме му је притвор продужен. Такође, по оцени Уставног суда и формулација из оспореног другостепеног решења која гласи: „околности и чињенице да осумњичени ни једног тренутка нису били у бекству и недоступни органима гоњења Републике Србије, да су путовали и уредно се враћали у земљу, да имају уредно пријављена пребивалишта и боравишта на територији Републике Србије, да је тежиште њихових животних, породичних и пословних активности Република Србија, као и чињенице везане за њихове породичне прилике, у конкретном случају не могу бити довољна гаранција да исти неће бити у бекству уколико се нађу на слободи, посебно када се узму у обзир све околности конкретног случаја, које непобитно указују да, за сада, и даље постоји потреба за применом мере притвора“, лапидарног је карактера.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору због опасности од бекства. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван по аутоматизму – понављањем истих разлога који су послужили као почетни основ за његово одређивање. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Најзад, Уставни суд указује и на то да је Европски суд за људска права у пресуди Wemhoff против Немачке, од 27. јуна 1968. године, пасус 15, изнео став „да кад је једини преостали разлог за продужење притвора страх да ће оптужени побећи и тиме избећи појављивање на суђењу, мора бити наложено његово пуштање на слободу пре суђења уколико се од њега могу добити јемства која ће осигурати такво појављивање“.
Полазећи од свега до сада наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је одредио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилац уставне жалбе није тражио накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у тач . 1. и 2. изреке.
7. Уставни суд је, на основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић