Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови већа, у поступку по уставној жалби Привредног друштва „ЈАС – КОМЕРЦ“ д.о.о. из Лештана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. септембра 2013. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Привредног друштва „ЈАС – КОМЕРЦ“ д.о.о. против пресуде Трговинског суда у Београду П. 640/07 од 4. децембра 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2724/08 од 1. априла 2009. године и пресуде Врховног касационог суда Прев. 129/10 од 16. септембра 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „ЈАС – КОМЕРЦ“ д.о.о. из Лештана изјавило је 19. априла 2011. године, преко пуномоћника Милана Цветковића, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Трговинског суда у Београду П. 640/07 од 4. децембра 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2724/08 од 1. априла 2009. године и пресуде Врховног касационог суда Прев. 129/10 од 16. септембра 2010. године, због повреде начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 21. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су подносилац уставне жалбе и Град Београд закључили уговор о извођењу радова на инвестиционом одржавању објеката „Лане Винча“ ПУ Лане Гроцка; да се Град Београд, као инвеститор, обавезао да уступи, а подносилац уставне жалбе, као извођач радова, прихватио је радове на објектима у свему према понуди Града Београда број 536 од 4. новембра 2003. године; да се подносилац уставне жалбе обавезао да радове изведе својим средствима и својом радном снагом , а Град Београд се обавезао да му плати 2.876.607,60 динара без пореза , односно 3.451.929,12 динара бруто и то у року од седам дана од дана овере ситуације; да се 16. марта 2004. године подносилац уставне жалбе обратио Граду Београду - уговорној страни са захтевом да се на лицу места утврди стање на објекту и том приликом заједнички је утврђено да постоје велике разлике између позиција и шема које су дате у тендеру, техничком опису и понуди број 536 од 4. новембра 2003. године и уговору број 547 од 5. фебруара 2004. године; да су Надзорни орган и представник финансија Јавних набавки наложили подносиоцу уставне жалбе да изврши сва мерења и да изради пројекат стварног стања ствари, што је подносилац и учинио и доставио Надзорном органу; да служба која је била задужена да приступи решавању утврђених разлика и проблема у циљу реализације посла није ништа урадила; да Град Београд није изврши о своје уговорене обавезе , па је тиме подносиоцу уставне жалбе проузрокова о штет у која се састоји од трошкова набавног материјала , односно плаћања пореза за тај материјал , те цене пројекта нове столарије која је уграђена по налогу Надзорног органа; да је подносилац уставне жалбе поднео тужбу Трговинском суду у Београду; да је у току парнице поред доказа уз тужбу тужилац предложио да суд изведе доказе саслушањем више сведока ради утврђења да ли је тужиоцу усмено дат налог од стране туженог да изврши проверу пројекта столарије; да је, међутим , Трговински суд у Београду одбио све ове предлоге тужиоца и на крају одбио тужбени захтев као неоснован; да су судови утврдили да подносилац уставне жалбе није доказао да је штета наступила из противправних радњи туженог , те да постоји узрочна веза између противправних радњи туженог и настанка штете; да је овакав закључак, по мишљењу подносиоца неприхватљив, јер суд није прихватио његов предлог да се саслушају сведоци ради утврђивања потпуног чињеничног стања: да како јe суд одбио да изводи те доказе и изводи закључак без тих доказа , онда јe „јасно да је суђење имало за циљ одбијање тужбеног захтева, а не утврђивање чињеница и доношење одлуке на основу тих чињеница “.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Трговинског суда у Београду П. 640/07 од 4. децембра 2007. године , ставом првим изреке , одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе којим је тражио да му тужени, Град Београд плати износ од 5.000.000 динара, 2.363.630,30 динара, 1.200 евра и 6.000 америчких долара на име главног дуга ; ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца да му тужени плати законску затезну камату на износ од 221.947,00 динара почев од 5. децембра 2006. године, па до исплате , а ставом трећим изреке ове пресуде обавезан је тужилац да туженом накнади парничне трошкове.
Виши трговински суд је оспореном пресудом Пж. 2724/08 од 1. априла 2009. године одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио ожалбену пресуду Трговинског суда у Београду П. 640/07 од 4. децембра 2007. године.
Тужилац је против другостепене пресуде изјавио ревизију, коју је Врховни касациони суд оспореном пресудом Прев. 129/10 од 16. септембра 2010. године одбио као неосновану. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено да из чињеничног стања утврђеног у поступку пред првостепеним судом произлази: да су парничне странке закључиле уговор о грађењу 28. јануара 2004. године, чији је предмет извођење радова на инвестиционом одржавању објекта „Лане Винча“ ; да је уговор закључен након спроведеног поступка јавне набавке у складу са Законом о јавним набавкама; да је у складу са наведеним законом закључен је уговор о вршењу стручног надзора са Предузећем „Феникс градња“; да је тужилац приликом учешћа на тендеру, на коме је добио посао, био упознат са условима тендера, укључујући пројекат, вредност материјала и посао који треба извршити, због чега је услед најповољније понуде био изабран за извођача; да је тужилац 12. фебруара 2004. године предао туженом као инвеститору банкарску гаранцију за добро извршење посла; да је по писменом захтеву надзорног органа инвеститора тужилац путем грађевинског дневника уведен у посао 1. новембра 2004. године; да је уговорени рок за извођење и завршетак радова био 26 дана; да тужилац у том периоду није извео уговорене радове, због чега је тужени једнострано раскинуо уговор; да тужилац потражује накнаду штете коју је претрпео због једностраног раскида уговора од стране туженог; да с у, с обзиром на тако утврђено чињенично стање, правилно нижестепени судови применили материјално право када су закључили да је захтев тужиоца за накнаду штете неоснован. Даље је наведено: да ревидент у ревизијским разлозима изражава супротан правни став од израженог става другостепеног суда; да наводи да је тужени каснио са увођењем у посао што је имало за последицу да су банкарске гаранције истекле, као и да је дошло до повећања цена у периоду кашњења са увођењем тужиоца у посао; да је расписани тендер и закључени уговор између парничних странака такав да уговорене позиције не одговарају стању на објекту; да , иако je у тендерској документацији и понуди по којој је и закључен уговор била предвиђена столарија без термопрекида, чија је цена мања, пројектант је био мишљења да је потребна столарија са термопрекидом која је скупља; да су питања да ли уговорене позиције одговарају стању на објекту и да ли је тужени расписао тендер чија је реализација била немогућа, питања на која је морало да одговори лице адекватне стручности, односно вештак грађевинске струке, што је првостепени суд одбио, те да самим тим није било места одбијању захтева тужиоца за накнаду штете . Ревизијски суд није прихват ио ове изражене правне ставове тужиоца . Даље је наведено да су правилно нижестепени судови одбили захтев за накнаду штете, јер тужилац у уговореном року од 26 дана од тренутка увођења у посао (1. новембар 2004. године) ниједну уговорену обавезу није извршио; да кривицу за раскид уговора на страни туженог, тужилац није доказао; да разлози које наводи тужилац у погледу неадекватности пројекта столарије не представљају немогућност испуњења уговора која би за последицу имала одговорност туженог; да, будући да је реч о извођењу радова које је тужилац добио по спроведеном поступку јавног тендера, имао је могућност да у поступку прописаном у Закону о јавним набавкама оствари своја права; да је тужилац прихватао све обавезе из тендера, како у погледу пројектне документације, тако и у погледу цене и рокова за извођење радова; да се сада не може са успехом позивати да је услед пропуста у тендерској документацији био онемогућен да изврши свој посао у уговореном року и да се ради о немогућности извршења његове обавезе за коју одговара тужени; да тужилац најпре тврди да је тужени расписао тендер чија је реализација била немогућа (што би за последицу , сагласно чл . 46. и 47. Закона о облигационим односима , имало ништавост уговора) , а потом тврди да се рада о немогућности испуњења његове обавезе за коју је одговоран тужени; да те тврдње искључују једна другу, јер ако се ради о иницијалној немогућности извршења обавезе, тада таква немогућност у присуству других услова спречава настанак уговора; да тек уколико се ради о накнадној немогућности , било би услова за примену члана 138. Закона о облигационим односима , али да тужилац то није доказао; да за одступање од уговорених радова, утврђеног пројекта за столарију, тужилац није имао писмену сагласност туженог; да је накнадне радове могао изводити само након прихватања допунске понуде од стране инвеститора, односно закључења анекса уговора (по члану 6. уговора), чега није било; да су јединичне цене радова из члана 5. уговора фиксне, а тужилац је дописом бр. 693 од 6. априла 2005. године хтео измену уговорене цене; да штету по основу издавања банкарске гаранције и одговорност за штету по основу Болоњске декларације тужилац није доказао; да у погледу изгубљене добити захтев у смислу члана 189. став 3. Закона о облигационим односима није основан, а субјективне процене тужиоца не могу представљати основ за накнаду штете на име изгубљене добити; да сходно изнетом, захтев тужиоца је неоснован како су то правилно одлучили нижестепени судови.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви су једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
За оцену основаности наводе уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано: да уговорна обавеза може се састојати у давању, чињењу, нечињењу или трпљењу, као и да она мора бити могућа, допуштена и одређена, односно одредива (члан 46. ст. 1. и 2.); да је предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или неодредив, уговор је ништав (члан 47.); да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да за свако одступање од пројекта грађења, односно уговорених радова, извођач мора имати писмену сагласност наручиоца, као и да се он не може захтевати повећање уговорене цене за радове које је извршио без такве сагласности (члан 633.).
Законом о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 39/02, 43/03 и 55/04), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да заштиту права понуђача и јавног интереса, у свим фазама поступка јавне набавке, обезбеђује Комисија за заштиту права (у даљем тексту: Комисија), која се образује при Управи (члан 128.); да се захтев за заштиту права може се поднети у току целог поступка за доделу уговора о јавној набавци, против сваке радње наручиоца, осим ако овим законом није другачије одређено, да се после доношења одлуке о додели уговора о јавној набавци односно признавању квалификације, рок за подношење захтева за заштиту права је осам дана од дана пријема образложеног обавештења о додели уговора о јавној набавци односно признавању квалификације, да се захтевом за заштиту права не могу се оспоравати радње наручиоца предузете у поступку доделе уговора о јавној набавци, односно признавању квалификације, ако су подносиоцу захтева били или могли бити познати разлози за његово подношење пре него што је наручилац донео одлуку о додели уговора о јавној набавци, односно о признавању квалификације, а подносилац захтева га није поднео пре доношења такве одлуке, да се захтев за заштиту права може поднети у току целог поступка за доделу уговора о јавној набавци, против сваке радње наручиоца, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 135. 1, 2, 3. и 6.). Одредбама члана 144. Закона је предвиђен поступак одлучивања комисије по захтевима, као и даљи ток поступка и коришћење правних средстава. Истим чланом било је прописано да подносилац захтева може против наручиоца поднети тужбу пред надлежним судом за накнаду штете.
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, брoj 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који се примењивао у конкретном случају било је прописано: да је свака странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника (члан 220.); да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 221. став 2.); да кад веће сматра да је предмет расправљен тако да се може донети одлука, суд ће саопштити да је главна расправа закључена (члан 305. став 1.).
5. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за одлучивање Уставног суда, Уставни суд је утврдио следеће:
Уставни суд је оценио да су уставном жалбом оспорене пресуде донете од стране Уставом и законом установљених судова, који су поступали у границама својих надлежности и у поступку спроведеном у складу са одредбама процесног закона. По оцени Уставног суда, образложења оспорених пресуда су заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, а супротна тврдња подносиоца уставне жалбе представља израз његове субјективне оцене о погрешној примени релевантних одредаба грађанског процесног и материјалног права. Наиме, Виши трговински суд и Врховни касациони суд су у образложењу својих пресуда дали уставноправно прихватљиве разлоге, истичући да подносилац уставне жалбе кривицу туженог за раскид уговора није доказао, као и да подносиочеви разлози у погледу неадекватности пројекта столарије не представљају немогућност испуњења уговора која би за последицу имала одговорност туженог. Штавише, будући да се ради о извођењу радова које је подносилац уставне жалбе добио по спроведеном поступку јавног тендера, имао је могућност да у поступку прописаном Законом о јавним набавкама оствари своја права. Поред тога, судови су указали и на чињеницу да је подносилац уставне жалбе прихватио све обавезе из тендера, како у погледу пројектне документације, тако и у погледу цене и рокова за извођење радова и да се у парничном поступку не може са успехом позивати да је услед пропуста у тендерској документацији био онемогућен да изврши свој посао у уговореном року и да се ради о немогућности извршења његове обавезе за коју одговара тужени. Овакав став судова је са становишта заштите права на правично суђење прихватљив и за Уставни суд.
Разматрајући наводе уставне жалбе који се односе на поступање првостепеног суда који је одбио доказне предлоге подносиоца уставне жалбе, што довело до повреде прав а на правично суђење, Уставни суд, пре свега, напомиње да из принципа процесне равноправности парничних странака, произилази и њихово право на предлагање доказа и извођење предложених доказа, иако само то право није изричито зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Наведено право није апсолутно, а задатак Уставног суда је да испита да ли су, у конкретном случају, поступајући редовни судови арбитрерно и произвољно применили процесна правила. Уставни суд налази да ни ови наводи уставне жалбе нису основани. Наиме, сагласно одредби члана 221. став 2. ЗПП, суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница, док из одредбе члана 305. став 1. ЗПП произилази да кад веће сматра да је предмет расправљен тако да се може донети одлука, суд ће главну расправу закључити. Дакле, закључење главне расправе не значи да претходно морају бити расправљени сви наводи и изведени сви докази које су странке предложиле. Ово стога што суд закључује главну расправу и приступа доношењу пресуде чим се средство одбране које је узео у разматрање покаже основаним. У конкретном случају, судови су стали на становиште да извођење доказа саслушањем сведока не би могло бити од утицаја на другачију одлуку судова. Ово стога што је подносилац уставне жалбе имао могућност да у поступку прописаном у Закону о јавним набавкама оствари своја права, што он није учинио. Из свега наведеног, произилази да процесна правила нису на арбитреран и произвољан начин примењена на штету подносилаца.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним пресудама дали јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Будући да су оспорене пресуде довољно јасно образложене, и да су примењене одговарајуће одредбе материјалног и процесног права, Уставни суд сматра да не постоје разлози који би указивали на то да су материјално-правни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. У вези са наводима о повреди начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слободе, за коју је у конкретном случају, Уставни суд нашао да има основа.
7. Имајући у виду изложено, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), одлучујући као у изреци.
На основу одредаба члана 42б став 1) тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић