Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 30. јуна 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Одбацују се захтеви за оцењивање уставности одредаба члана 110. став 3. и чл. 111. и 168. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) и одредбе члана 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/00, 8/01 и 106/03).
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за утврђивање несагласности одредаба чл. 111. и 168. Закона из тачке 1. са Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 110. став 3. и чл. 111. и 168. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) и члана 34. став 1. тачка 2) Закона о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/00, 8/01 и 106/03). У једној иницијативи се наводи да је одредба члана 110. став 3. Закона о полицији, којом је прописано да се у радни однос за обављање послова у Министарству не може примити лице против кога се води кривични поступак за дело које се гони по службеној дужности, супротна одредбама члана 34. ст. 3. и 4. Устава Републике Србије којима је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда и да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правоснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правоснажно одбијена или поступак правоснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Из истих разлога, подносилац иницијативе је оспорио и одредбу члана 34. став 1. тачка 2) раније важећег Закона о унутрашњим пословима. У другој иницијативи се оспорава одредба члана 168. у вези са чланом 111. Закона о полицији, према којој полицијском службенику, односно другом запосленом може престати радни однос ако током његовог рада у Министарству настану безбедносне сметње због којих са њим радни однос не би ни био заснован да су постојале у време заснивања. Ово из разлога што према оспореним одредбама Закона полицијском службенику или другом запосленом лицу може престати радни однос у Министарству само на основу чињенице да је против њега покренут кривични поступак, док истовремено друго лице може да заснује радни однос и ако је осуђено правоснажном пресудом надлежног суда на безусловну казну затвора у трајању до три месеца. На овај начин су, по мишљењу иницијатора, грубо прекршене одредбе чл. 21. и 53. Устава, којима се гарантује једнакост свих грађана пред Уставом и законом, као и право грађана да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције.
У претходном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореним одредбама Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) прописано: да се у радни однос за обављање послова у Министарству не може примити лице које је осуђивано због кривичног дела за које се гони по службеној дужности или против кога се води кривични поступак за такво кривично дело или које је осуђивано на безусловну казну затвора у трајању дужем од три месеца или коме је служба у државном органу или правном лицу са јавним овлашћењима престала због тешке повреде службене дужности правоснажном одлуком надлежног органа (члан 110. став 3.); да полиција може о лицу које жели да заснује радни однос у Министарству ради извршавања задатака у полицији да прикупља податке уз писмену сагласност тог лица, као и податке на основу којих утврђује безбедносне сметње за извршавање задатака у полицији, а безбедносна провера обухвата проверу података утврђених прописима о условима за добијање оружаног листа, као и података које кандидат за заснивање радног односа даје у поступку заснивања радног односа (члан 111.); да полицијском службенику, односно другом запосленом радни однос престаје и ако током његовог рада у Министарству настану безбедносне сметње из члана 111. овог закона због којих са њим радни однос не би ни био заснован да су у време заснивања постојале, а решење о престанку радног односа доноси министар на образложени предлог директора полиције, односно функционера у чијој је надлежности обављање одређених послова и задатака уз који се прилаже и безбедносна провера као саставни део предлога, као и да против овог решења жалба није допуштена, али се може покренути управни спор (члан 168.).
О уставности одредаба члана 110. став 3. и чл. 111. и 168. Закона о полицији, Уставни суд је већ одлучивао у предмету IУз-13/2008 и на седници одржаној 15. јула 2010. године донео Решење којим није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности наведених одредаба Закона. При том је Уставни суд изразио став да се оспорена одредба члана 110. став 3. Закона не може довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 1. Устава, из разлога што Устав гарантује да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованом на закону није било предвиђено или кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, док се оспореном одредбом уређује у којим случајевима правоснажно осуђено лице или лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело не може заснивати радни однос у полицији. По оцени Уставног суда, ова законска одредба није несагласна ни праву на претпоставку невиности гарантованом одредбом члана 34. став 3. Устава јер, с једне стране, немогућност заснивања радног односа везује за постојање правоснажне одлуке суда или другог надлежног органа којим је утврђена одговорност одређеног лица, а с друге стране, прописивање да је кривични поступак који се води против неког лица, дакле случај када постоји основана сумња да је то лице извршило кривично дело које се гони по службеној дужности, не представља кршење претпоставке невиности, већ легитиман разлог да такво лице не може, док траје кривични поступак, засновати радни однос у државном органу који у обављању послова заштите безбедности лица и имовине управо треба да ради на пословима откривања или на пословима у вези са откривањем учинилаца кривичног дела и пружању других видова заштите грађана и имовине. Оцењујући одредбе чл. 111. и 168. Закона, Уставни суд је констатовао да су оспорене одредбе донете сагласно овлашћењима законодавца из члана 97. тач. 4. и 8. Устава да уреди рад Министарства унутрашњих послова као републичког органа, те да у оквиру наведених уставних овлашћења пропише посебне услове за пријем у радни однос одређеног лица и могућност престанка радног односа полицијском службенику из разлога који су предвиђени оспореном одредбом Закона.
О уставности одредбе члана 34. Закона о унутрашњим пословима, којом је било прописано да лице може бити примљено у радни однос у Министарству унутрашњих послова ако се против њена не води кривични поступак за кривично дело које се гони по службеној дужности, Уставни суд је, такође, већ одлучивао у предмету IУ-346/95 и на седници одржаној 7. марта 1996. године донео Решење којим није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности ове одредбе Закона. При том је Уставни суд изразио став да су услови и начин пријема кандидата у Министарству, као и начин и услови престанка радног односа уређени законом, да важе за све запослене у Министарству унутрашњих послова и да нема повреде уставног начела о једнаким правима и дужностима и једнакој заштити права пред државним органима.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о захтеву за оцењивање уставности одредаба закона о којима је Уставни суд већ одлучивао, а из нових навода, разлога и поднетих доказа не произлази да има основа за поновно одлучивање, Уставни суд је одбацио захтеве, сагласно одредби члана 46. тачка 8) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, такође, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, одбацио иницијативу за покретање поступка за оцену сагласности одредаба чл. 111. и 168. Закона о полицији са одредбама Кривичног законика ("Службени гласник РС",бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09), јер према члану 167. Устава није надлежан за оцену међусобне сагласности општих аката исте правне снаге, решавајући као у тачки 2. изреке.
На основу изложеног и одредаба члана 46. тачка 8) Закона о Уставном суду и члана 82. став 1. тачка 1. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић