Уставни суд, Велико веће у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије , на седници Већа одржаној 20. јуна 2013. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Одбацује се захтев за оцењивање уставности одредбе члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", бр. 34/01, 62/06, 116/08, 92/11 и 99/11).
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 2. став 4. и члана 4а став 4. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставном суду поднета je иницијативa за покретање поступка за оцену уставности више одредаба Закона наведеног у изреци , и то у односу на одредбу члана 60. став 4. Устава Републике Србије којом је утврђено право запосленог на правичну накнаду за рад . Иницијатор образлаже своју иницијативу тиме да је оспореном одредбом члана 2. став 4. наведеног закона прописано да се основна плата одређује множењем коефицијента, основице за обрачун плате и корективног коефицијента, док је одредбом члана 4. став 2. истог закона прописано да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Поред тога, истиче и да је одредбом члана 4а став 4. Закона прописано да Влада утврђује корективне коефицијенте, највише процентуално увећање основне плате, критеријуме и мерила за део плате који се остварује по основу радног учинка, као и начин обрачуна плате. С тим у вези, наводи да су одредбама чл. 91. до 100. Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија ("Службени гласник РС", број 36/10) прецизирани елементи за утврђивање плата, као и висина основице, док је чланом 118. Закона о раду ("Службени гласник РС", број 61/05) предвиђено да запослени има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора почев од 1. јануара 2006. године, из чега произлази обавеза за послодавца да запосленом исплати накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Наводи да је чланом 92. Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија предвиђено да коефицијент за обрачун плате запосленог изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, што значи да је на исти начин дефинисао питање садржине коефицијента за обрачун плате као што је то учињено и одредбом члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама. Иницијатор сматра да , уколико се основни коефицијенат увећа на име додатка за исхрану у току рада и регреса за време коришћења годишњег одмора , то има за последицу да су запослени у здравственој делатности "оштећени" у односу на друге категорије запослених радника на које се примењују одредбе Закона о раду. Стога, предлаже да Уставни суд донесе одлуку којом ће утврдити несагласност оспорених одредаба Закона о платама у државним органима и јавним службама с Уставом.
II
У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да је оспореним одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", бр. 34/01, 62/06, 116/08, 92/11 и 99/11) прописано: да ако се плата утврђује у складу са ставом 2. овог члана, основна плата одређује се множењем коефицијента, основице за обрачун плате и корективног коефицијента (члан 2. став 4.); да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4. став 2.); да Влада утврђује корективне коефицијенте, највише процентуално увећање основне плате, критеријуме и мерила за део плате који се остварује по основу радног учинка, као и начин обрачуна плате (члан 4а став 4.).
Суд налази да су за целовито разматрање уставноправних питања која се постављају у овом предмету од значаја и друге одредбе Закона о платама у државним органима и јавним службама којима је прописано: да се овим законом уређује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања, између осталог, и за запослене у јавним службама које се финансирају из доприноса за обавезно социјално осигурање и запослених у организацијама обавезног социјалног осигурања (члан 1. став 1. тач. 4) и 5)); да се плате изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђују на основу - 1) основице за обрачун плата, 2) коефицијента, 3) додатка на плату и 4) обавезе које запослени плаћају по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом (члан 2. став 1.); да поред елемената из става 1. овог члана, плате запослених из члана 1. тачка 4) овог закона садрже и део плате по основу радног учинка, а да основну плату изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона чини производ основице из тачке 1. овог члана и коефицијента из тачке 2. овог члана, осим за запослене из члана 1. тачка 4) овог закона (члан 2. ст. 1. до 3.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему (члан 4. став 1.); да се део плате по основу радног учинка одређује процентуалним увећањем основне плате које изражава признати радни учинак по основу обима рада, квалитета извршеног посла, броја и структуре опредељених осигураних лица, као и других критеријума и мерила утврђених актом из става 4. овог члана и утврђује се по запосленом у здравственој установи, односно по тиму запослених који учествују у обављању одређених послова, односно по организационој јединци или делу здравствене установе, односно здравствене установе у целини (члан 4а ст. 1. до 3.) . Суд је констатовао да је наведени Закон у целини престао да се примењује на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године, али се и даље примењује на запослене у јавним службама, органима и организацијама територијалне аутономије и јединица локалне самоуправе и запослене у организацијама обавезног социјалног осигурања.
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, и 61/05) уређена су права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, а у члану 118. тач. 5) и 6 ) утврђено је право запосленог на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог, и за исхрану у току рада, као и за регрес за коришћење годишњег одмора. Одредбе овог закона се примењују на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако посебним законом није друкчије одређено, сагласно члану 2. став 2. овог закона.
Релевантним одредбама Устава Републике Србије утврђено је: да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна по било ком основу (члан 21. став 3.); да се јемчи право на рад, у складу са законом и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем у области радних односа, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности и систем јавних служби (члан 97. тач. 8. и 10.).
III
На основу разлога оспоравања и садржине осталих навода иницијативе, Уставни суд је констатовао да се као основно уставноправно питање у овом предмету поставља питање да ли прописивање да накнада на име коришћења топлог оброка и регреса за коришћење годишњег одмора , гарантован а посебним прописима , мо же да буд е саставни део коефицијента за обрачун плата запосленима у јавним службама. Полазећи од одредбе члана 60. став 1. Устава према којој се право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд налази да је законодавац слободан да се определи на који начин ће уредити питање остваривања ових права за поједине категорије запослених, односно да ли ће ова права за све запослене у Републици Србији уредити Законом о раду, као општим прописом који представља законски основ за остваривање Уставом зајемченог права на рад или ће остваривање овог права уредити и посебним законима за одређене категорије запослених. Са уставноправног становишта, Уставни суд налази да је за остваривање појединих права из рада или по основу рада која су предвиђена општим прописима од значаја да су она обезбеђена и категоријама запослених на које се примењују посебни прописи, с тим да сва лица која припадају исто ј категорији запослених т а прав а остварују на исти начин. Стога, тумачењем одредаба члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама у целини Суд сматра да је остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и права на регрес за коришћење годишњег одмора, која представљају права по основу рада , обезбеђено наведеним законом на исти начин за све категорије запослених на које се примењују одредбе овог закона. Из наведених разлога, Уставни суд налази да нису прихватљиви наводи иницијатора да коефицијент на основу којег се утврђују плате запослених не може садржати додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, како је то изричито предвиђено оспореном одредбом члана 4. став 2. наведеног Закона. Наиме, будући да према одредби става 1. истог члана Закона коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, наведени додатак се не би могао довести у вез у са прописаним критеријумима од којих зависи висина коефицијента. Ово из разлога што накнаде по основу исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора наведеним Законом нису доведене у везу ни са критеријумима из члана 4. став 1. Закона, већ је одредбом става 2. истог члана прописано да коефицијент садржи додатак на име наведених накнада. Другим речима, то значи да се коефицијент, као један од елемената на основу кога се утврђује плата запослених , не састоји само од елемената који су резултат примене критеријума из става 1. овог члана, већ и од додатка из оспорене одредбе става 2. истог члана Закона. Из ових разлога, Уставни суд налази да се оспореним прописивањем не мења смисао других одредаба овог закона чију уставност оспорава иницијатор. Суд сматра да је ствар опредељења законодавца да ли ће прописати да се право на накнаду за исхрану у току дана и регрес за коришћење годишњег одмора обрачунава и исплаћује као посебна накнада или ће право на ове накнаде које по основу рада припадају сваком запосленом бити исказано као саставни део коефицијента за сваког запосленог. У том смислу, Уставни суд указује да није надлежан за оцену целисходности номотехничког обликовања законских решења, сагласно одредбама члана 167. Устава. Индентично правно становиште поводом спорног уставноправног питања Уставни суд је заузео и у раније вођеном поступку за оцену уставности одредбе члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01) у предмету IУз-227/2009, у коме је на седници одржаној 19. новембра 2009. године донео Одлуку о одбијању предлога за утврђивање неуставности наведене одредбе Закона. Будући да је о уставности одредбе члана 4. став 2. наведеног Закона Уставни суд већ одлучивао, а из нових навода, разлога и поднетих доказа не произилази да има основа за поновно одлучивање, то је одбацио захтев за оцењивање уставности ове одредбе Закона, сагласно одредби члана 46. тачка 8) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да се са становишта навода иницијатора и разлога оспоравања не може довести у сумњу уставност одредаба члана 2. став 4. и члана 4а став 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама , јер њихова садржина ни на који начин не може бити извор повреде уставног права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, као ни уставног принципа забране дискриминације по било ком основу из члана 21. став 3. Устава. С обзиром на изнето, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 2. став 4 и члана 4а став 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, па је, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду , одбацио иницијативу у тачки 2. изреке .
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 5) и 8) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић