Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби „Гласа Подриња“ а.д. из Шапца и Јеле Лукић из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. јула 2013. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба „Гласа Подриња“ а.д. и Јеле Лукић против пресуде Вишег суда у Шапцу П. 7/10 од 30. јуна 2010. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 13281/10 од 27. августа 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. „Глас Подриња“ а.д. из Шапца и његов главни уредник Јела Лукић из Шапца су 22. октобра 2010. године изјавили Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Шапцу П. 7/10 од 30. јуна 2010. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 13281/10 од 27. августа 2010. године, због повреде права из чл. 32. и 51. Устава Републике Србије, у вези са чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставну жалбу је за подносиоце саставио адвокат Владан Мијаиловић из Шапца.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су оспореним судским одлукама, којима су тужени – овде подносиоци уставне жалбе обавезани да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части солидарно исплате досуђени новчани износ, са законском затезном каматом, повређене одредбе чл. 32. и 51. Устава, а у вези са чланом 10. Европске конвенције о људским правима, као и у вези са чл. 4. и 82. Закона о јавном информисању; да се у конкретном случају ради о праву на информисање од стране локалног листа, а у вези са конкретним догађајем који се већ одиграо, приликом чега је новинар у смислу одредаба чл. 4. и 82. Закона о јавном информисању користио већ донета два веродостојна документа управног органа, па сходно томе није ни могао да изнесе неистинит навод; да је повређено право на лично виђење ситуације и догађаја, као и право на особени стил писања новинара; да је критика поводом конкретног догађаја или мишљење о овом догађају, а у вези са носиоцима јавних овлашћења или носиоцима политичке власти, по мишљењу подносилаца, легитимно право, имајући у виду чињеницу да је новинар користио документа државног органа и фактографију насталу на основу већ протеклог догађаја. Подносиоци предлажу да Уставни суд поништи оспорене пресуде, досуди подносиоцима опредељени износ на име трошкова судског поступка, као и трошкове састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац Милош Станојчић из Шапца је Вишем суду у Шапцу поднео тужбу против тужених – овде подносилаца уставне жалбе, наводећи да је у листу „Глас Подриња“ у броју 3242 од 10. децембра 2009. године, на шестој страни, објављен текст под насловом „Десант на тенде“ са наднасловом „Тренирање строгоће“, увредљиве и клеветничке саджине који шкоди части и угледу тужиоца; да је у тексту наведена неистина са намером да тужиоца прикаже у крајње негативном контексту као једног самовољника и властодржца, некога „ко је револуционар у смислу кршења закона“ и да има могућности да поступа како му се хоће, а не како закон налаже; да је обавеза новинара или одговорног уредника у смислу члана 3. Закона о јавном информисању била да провери информацију преко лица о коме пише или преко сарадника за односе са медијима Градске управе Шабац, да ово није урађено, с обзиром на то да су у овом тексту изнесене увреде и неистине које у највећој могућој мери нарушавају част и углед тужиоца, те предлаже да суд обавеже тужене да му солидарно исплате накнаду неимовинске штете у опредељеном износу.
Виши суд у Шапцу је оспореном пресудом П. 7/10 од 30. јуна 2010. године обавезао тужене да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде угледа и части солидарно исплате износ од 500.000 динара, са законском затезном каматом почев од 30. јуна 2010. године па до исплате, одбио тужбени захтев за исплату законске затезне камате на досуђени износ почев од 24. фебруара 2010. године до 30. јуна 2010. године и обавезао тужене да тужиоцу накнаде трошкове парничног посутпка у износу од 73.600 динара.
Тужени су против ове пресуде изјавили жалбу, о којој је Апелациони суд у Београду одлучио оспореном пресудом Гж. 13281/10 од 27. августа 2010. године, тако што је потврдио пресуду Вишег суда у Шапцу П. 7/10 од 30. јуна 2010. године у делу става првог изреке којим су обавезани тужени да на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате тужиоцу 100.000 динара, са законском затезном каматом почев од 30. јуна 2010. године па до исплате, делимично преиначио ожалбену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 400.000 динара, са законском затезном каматом и одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка.
На основу проведеног поступка, првостепени суд је утврдио да је дана 10. децембра 2009. године у недељнику "Глас Подриња" у броју 3242 , на шестој страни, чији је оснивач "Глас Подриња" АД, а одговорни уредник Јела Лукић, објављен текст под називом "Десант на тенде", изнад наслова "Тренирање строгоће" а испод наслова стоји: "Прњаворски предузетници, ако им сећање не избледи ко сваком просечном Србину, спремају се да том неком Милошу честитају срећну 1945! И за носиоца штафете ће га предложити". У тексту је описан догађај – уклањање тенди у Малом Прњавору уз констатацију да је то урађено противно закону. Поред тога, у тексту је наведено: "Правник, и коалициони партнер садашње актуелне власти, и сам колатерална штета пошто су и њему скинули тенду, и мрак с очију, рекао је да је скренуо пажњу неком Милошу Станојчићу како је то надлежност ЈП "Путеви Србије", а не општинска надлежност. На шта је тај неки Милош одговорио да зна, али су они власт, са великим В, и да им се може! Тако некако. Прњаворски предузетници, ако им сећање не избледи ко сваком просечном Србину, спремају се да том неком Милошу честитају срећну 1945! И за носиоца штафете ће га предложити. Као верног тумача бесмртних речи вечно бесмртног Вође, који је рекао да се не треба држати закона ко пијан плота. Машала!". Одговорни уредник тврди да је текст пре објављивања прочитао, а да се ради о аутору текста - дугогодишњем новинару који прави пародију на актуелне догађаје. У предметном тексту користио је метафорички стил. Сведок Станарчић Негован, извор информације, тврди да је са тужиоцем разговарао о уклањању тенди, да је указивао на незаконитост поступка, јер се ради о надлежности ЈП "Путеви Србије", а не о општинској надлежности, те да је и у односу на њега донето правноснажно и извршно решење о уклањању тенди, а затим и закључак о дозволи извршења на основу кога је то решење извршено. Из исказа овог сведока је утврђено да новинару није изјавио "да је тужилац рекао да зна, али да су они власт, са великим В и да им се може". Аутор текста новинар Милан Миланковић, саслушан као сведок, изјавио је да је информацију добио од сведока Станарчића, такође учесника у управном поступку, који је сам био оштећен у поступку, те да није сумњао у истинитост информације. У тексту је помињао "неког Милоша" који поступа са позиција власти, силе и бахатости која проистиче из одређене моћи које му власт даје. Он као новинар такву појаву мрзи и жигоше је. Правноснажним и извршним решењем градског комуналног инспектора наложено је уклањање тенди и донет је закључак о извршењу, и то у односу на сведока Станарчић Негована.
Апелациони суд у Београду је у оспореној другостепеној пресуди нашао да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право и то одредбе чл. 79 . и 80 . Закона о јавном информисању, утврђењем одговорности тужених за накнаду нематеријалне штете тужиоцу. У образложењу другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је суд утврдио да је у тексту објављеном у недељнику „Глас Подриња“ изнета неистинита информација, и то да је тужилац изјавио да зна да је надлежан други, а не општина, али да су они власт и да им се може; да су тужиоцу приписане речи које у разговору са извором информације (Негован Станарчић) није изговорио, а које су подобне да повреде тужиочево достојанство, јер му се приписује намерно непоштовање закона у вршењу функције; да тужилац јесте јавни функционер и то подразумева доношење одлуке за које јавност може да буде заинтересована и на које се може реаговати критиком или одобравањем; да је као функционер дужан да трпи критику, a критика може да се односи на изражавање мишљења да је нешто законито или не; да се у изношењу коментара и мишљења о догађају новинар може да користи и грубљим речима, па и поређењима; да се чланом 10 . Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода новинару гарантује слобода изражавања, која укључује и слободу да се има мишљење и да се примају и саопштавају информације и идеје без мешања јавне власти, да међутим у изношењу мишљења у осврту на догађај, а овај текст јесте писао о догађају уклањања тенди и тезги, а не о личности тужиоца, не би смео да приписује личности која се у тексту помиње оно што то лице није рекло; да је приписивањем неистините тврдње повређена част и углед тужиоца. С обзиром на то да тужилац тужбу заснива на тврдњи да je у тексту изнета неистинита информација, због које је тужилац трпео душевне патње, из чега произилази кривица одговорног уредника и оснивача јавног гласила према којима је тужилац усмерио тужбу, тужиоцу припада право на накнаду штете, иако су у наведеном чланку тужени извештавали о стварима од интереса за јавност и о којима јавност има оправдан интерес да зна. Међутим, по оцени другостепеног суда, нижестепени суд је на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право досуђивањем накнаде у износу од 500.000 динара, јер 100.000 динара представља правичну накнаду којом се у конкретном случају постиже жељена сатисфакција, а досуђивање већег износа не би било у складу са природом и друштвеном сврхом ове накнаде.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 51. став 1. Устава је утврђено да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују.
Одредбама члана 46. Устава је утврђено да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.), као и да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).
Како су одредбама члана 46. Устава зајемчена права која су по својој садржини у основи истоветна правима из члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
Законом о јавном информисању ("Службени гласник РС", бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11) прописано је: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, те да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3. ст. 1. и 2.); да се у јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим када је другачије одређено законом , те да се одредба става 1. овог члана примењује без обзира на начин на који је прибављена информација (члан 4.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању (члан 79.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације, те да иста обавеза постоји када је штета проузрокована недопуштеним објављивањем истините информације (из приватног живота, пребацивање за извршено кривично дело и друго), као и у другим случајевима недопуштеног објављивања информација (члан 80. ст. 1. и 2.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила не одговарају за штету ако је неистинита или непотпуна информација верно пренета из јавне скупштинске расправе или јавне расправе у скупштинском телу или из судског поступка или из документа надлежног државног органа (члан 82.) .
Одредбама Закона о облигационим односима (''Службени лист СФРЈ'', бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и ''Службени лист СРЈ'', бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да је онај ко другоме проузрокује штету дужан накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. ); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета - члан 155.); да ће за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, суд, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, да ће независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству, приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредби Устава, Уставни суд је оценио да је најпре потребно испитати да ли је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан на начин на који то захтева одредба члана 32. став 1. Устава. С тим у вези, оцењујући правичност спроведеног поступка, Суд налази да је неопходно испитати да ли су судови у том поступку, примењујући материјално право, обезбедили и успоставили правичну равнотежу између две супротстављене вредности – права на слободу изражавања и заштите части и угледа подносиоца уставне жалбе.
Наиме, Уставни суд је пошао од члана 46. став 1. Устава којим се сваком лицу јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, ове слободе нису апсолутне, будући да је Устав у ставу 2. истог члана предвидео могућности њиховог ограничења под утврђеним условима, из којих произлази да до ограничења ових слобода може доћи само ако је то ограничење прописано законом, и то ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.
При разматрању постојања повреде права на слободу изражавања Уставни суд полази од става, који је изражен и у пракси Европског суда за људска права, да је слобода изражавања суштински основ демократског друштва и један од основних услова за његов напредак. Како ова слобода ипак није апослутна и може бити ограничена, то је задатак суда да у сваком појединачном случају јасно утврди границу између ограничења која су оправдана и потребна, односно неоправдана и непотребна. Такође, суд мора да постигне правичну равнотежу у заштити двеју вредности које могу да буду супротстављене једна другој, као што су слобода медија и права лица на које се информација односи да заштити свој углед.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да су у оспореним пресудама судови детаљно образложили разлоге за доношење правноснажне одлуке и да су, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права тужиоца и тужених – овде подносилаца уставне жалбе, ценили околности конкретног случаја, посебно значај, садржину и границе супротстављених права. Наиме, текст „Десант на тенде“ који садржи спорну информацију, објављен је као коментар поводом уклањања тенди и тезги са јавних површина у месној заједници Прњавор, које је предузела градска управа града Шапца. Надлежни суд је у образложењу оспорене пресуде оправдано указао да Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и слобода гарантована слобода изражавања подразумева слободу јавних гласила да о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес да зна слободно објављују идеје, информације и мишљења, као што је указано и да вршење јавних функција подразумева да на одлуке које доноси јавни функционер јавност може реаговари критиком или одобравањем, да критика може да се односи на изражавање мишљења да ли је нешто законито или не, те да у изношењу коментара и мишљења о догађају новинар може да се користи и грубљим речима, па и поређењима. Међутим, надлежни суд је такође оценио да је спорна информација изнета у новинском тексту – да је тужиоцу скренута пажња да уклањање тенди није општинска надлежност, на шта је тужилац одговорио да зна, али су они власт са великим В и да им се може, у случају да је неистинита, подобна да повреди тужиочеву част и углед, јер се тужиоцу који врши дужност секретара градске управе приписује намерно непоштовање закона у вршењу функције, те да наведени текст који је писао о догађају уклањања тенди и тезги, а не о личности тужиоца, не би смео да приписује личности која се у тексту помиње оно што то лице није рекло. У проведеном поступку суд је утврдио да су тужиоцу приписане речи које у разговору са извором информација (Негован Станарчић) није изговорио, те је објављена информација неистинита, и нашао да је приписивањем неистините тврдње у конкретном случају повређена част и углед тужиоца. С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да је у оспореном парничном поступку успостављена правична равнотежа између две супротстављене вредности – права на слободу изражавања и заштите части и угледа појединца. При томе, Уставни суд је пошао од тога да су границе прихватљиве критике свакако веома широке кад је у питању политичар или лице које обавља јавну функцију, али је оценио да се овај принцип не може применити на нетачне информације о изјавама или поступцима јавних функционера у вршењу њихове функције, као што је у конкретном случају објављена информација о томе да је тужилац, чији је идентитет у предметном чланку несумњив, као секретар градске управе дао изјаву којом изражава своју решеност на незаконито поступање. Такође, Уставни суд је оценио и да висина правноснажно досуђене накнаде штете за коју подносиоци уставне жалбе солидарно одговарају, представља правичну меру ограничења права подносилаца, али и накнаде услед повреде части и угледа трећег лица. У наводима уставне жалбе Уставни суд није пронашао елементе који би указали да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Уставни суд je оценио да указивање да је објављивање наведене информације било у складу са чл. 4. и 82. Закона о јавном информисању не може представљати разлог за тврдњу о повреди наведених уставних права подносилаца. Наиме, чланом 82. наведеног закона је прописано да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила не одговарају за штету ако је неистинита или непотпуна информација верно пренета из документа надлежног државног органа. Међутим, акти органа градске управе на које се подносиоци позивају, а на основу којих је спроведено уклањање тенди које је било критиковано у новинском чланку, не садрже у себи информацију због које су подносиоци обавезани на накнаду штете тужиоцу, да би подносиоци могли бити ослобођени одговорности у смислу цитираног члана 82. Такође, као што је већ наведено, по оцени Уставног суда, слобода објављивања идеј а, информација и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна из члана 4. Закона о јавном информисању не може обухватати објављивање нетачне информације о изјавама или поступцима конкретних носилаца јавних функција. На крају, Уставни суд указује да се није упуштао у оцену законитости аката градске управе, за које је првостепени суд оценио да су донети у складу са законом, а имајући у виду изнети став да критика деловања јавне власти може да се односи и на изражавање мишљења да ли је нешто законито или не.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, као ни слобода изражавања зајемчена чланом 46. Устава.
У вези са тврдњом о повреди права подносилаца на обавештеност из члана 51. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се наводи уставне жалбе не могу довести у везу са повредом наведеног права оспореним актима, те је уставна жалба и у овом делу неоснована.
Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована у целини, те је исту, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио.
6. На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић