Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Рачића и Предрага Рачића, обојице из Беочина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. септембра 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Рачића и Предрага Рачића против решења Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године, пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године и пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Рачић и Предраг Рачић, обојица из Беочина, поднели су 20. октобра 2010. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године и пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године, због повреде права на правичну накнаду за рад, зајемчен ог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Поднеском од 16. августа 2011. године подносиоци су допунили уставну жалбу, оспоривши и решење Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године, које је у међувремену донето по ревизији изјављеној против оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби и допуни уставне жалбе се, између осталог, наводи: да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године одбијена жалба подноси лаца изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године кој ом је одбијен као неоснован њихов тужбени захтев за исплату зараде према основици из члана 26. Посебног колективног уговора туженог ЈКП "Беочин" и основици из Посебног колективног уговора за комуналну делатност; да је, по налажењу редовних судова, укупна маса зарада у јавним предузећима привремено ограничена уредбама Владе Републике Србије, којима се трајно судспендује примена колективних уговора; да ове уредбе не садрже основице и коефицијенте за обрачун појединачне зараде запосленог, из ког разлога се уредбама не дира у материју колективних уговора, нити се њима може сусепендовати примена колективних уговора; да је право на правичну накнаду за рад подносиоцима уставне жалбе повређено тиме што су редовни судови нашли да је обрачун њихових зарада правилно вршен на основу уредби које су суспендовале примену колективног уговора; да је по ревизији подносилаца, поднетој у исто време кад и уставна жалба, Врховни касациони суд донео решење Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године, којим је ревизију одбацио као недозвољену, позивајући се на одредбу члана 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09) којом је измењен члан 394. Закона о парничном поступку; да измене закона нису могле бити примењене на овај парнични поступак, због забране ретроактивне примене закона; да је недопустиво да се изменама закона странка лишава могућности да изјави ванредни правни лек, на који је имала право како у време подношења тужбе, тако и у време окончања поступка у првом степену; да је оваквом одлуком ревизијског суда повређено право подносилаца на правично суђење.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , поништи све оспорене акте, а подносиоцима призна право на правичну накнаду због повреде Уставом зајемчених права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године одбијен и су, поред осталих, тужбени захтев и тужи лаца Милана Рачића и Предрага Рачића, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се тужени ЈКП "Беочин" из Беочина обавеже да им на име накнаде штете због мање исплаћене зараде, и то тужиоцу Милану Рачићу за период од 1. августа 2002. године до 28. фебруара 2007. године, а тужиоцу Предрагу Рачићу за период од 1. августа 2002. године до 10. маја 2006. године, исплати одређене новчане износе за сваки месец утуженог периода, са затезном каматом почев од дана доспелости до коначне исплате, као и припадајуће порезе и доприносе на тако утврђену разлику у заради. Истом пресудом одбијен је и тужбени захтев тужиоца Милана Рачића, за поништај члана 4. анекса 1. уговора о раду број 179/2 од 23. маја 2005. године, којим је измењен члан 11. основног уговора о раду и промењен коефицијент зараде са 2,50 на 1,85, а такође, одбијени су и основни и евентуални тужбени захтеви тужиоца Небојше Мирковића из Беочина. У образложењу оспорене првостепене пресуде се, између осталог, наводи: да, сагласно одредби члана 26. став 2. Појединачног колективног уговора туженог, цена рада за најједноставнији рад јесте просечна зарада исплаћена у привреди општине за претходни месец, на основу објављеног податка надлежног органа за послове статистике; да се тако утврђена цена рада за најједноставнији рад, полазећи од пословно-финансијских резултата предузећа, односно од успешности пословања послодавца, може умањити за 10% или увећати за 40%; да је ставом 3. истог члана Појединачног колективног уговора било прописано да на утврђену цену рада сагласност даје овлашћени орган оснивача; да парничне странке нису доставиле доказ да је овлашћени орган оснивача туженог дао сагласност на тако утврђену цену рада, што је суд ценио у смислу одредбе члана 21. став 2. Закона о парничном поступку, а у вези са одредбама чл. 7, 220. и 223. истог закона; да су у спорном периоду на снази биле уредбе Владе Републике Србије, и то Уредба о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 5/02), која је престала да важи 24. јануара 2003. године, затим Уредба о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04), која је престала да важи 1. јануара 2005. године и Уредба о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 137/04), која је престала да важи 28. јануара 2006. године; да је овим уредбама била утврђена обавеза јавних предузећа и предузећа која су основала јавна предузећа да зараду обрачунавају и исплаћују сагласно тим уредбама; да је из налаза и мишљења судског вештака од 3. априла 2007. године утврђено да је тужени у спорним периодима зараду запосленима обрачунавао у складу са наведеним уредбама, тако да висина зарада буде сагласна ограничењима које су уредбе поставиле у периодима у којима су се примењивале.
Одлучујући о жалбама тужи лаца, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године одбио жалб е као неоснован е и пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године у целини потврдио. У образложењу оспорене другостепене пресуде се углавном дају исти разлози које је за оспорену првостепену пресуду дао Општински суд у Новом Саду, са констатацијом да је првостепени суд, без битних повреда одредаба парничног поступка, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године одбачена је као недозвољена ревизија тужилаца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је одредбама члана 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09), који је у примени од 29. децембра 2009. године, прописано да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона окончати по одредбама овог закона, а да ће се изузетно о ревизијама изјављеним пре ступања на снагу овог закона одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона; да сагласно одредби члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, која је новелирана одредбом члана 38. наведеног закона о изменама и допунама, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе ; да је вредност предмета спора, према висини потраживања сваког од тужилаца, који су тзв. обични супарничари, по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужби мања од 100.000 евра, због чега ревизија тужилаца Милана Рачића и Предрага Рачића изјављена 21. октобра 2010. године и ревизија тужиоца Небојше Мирковића изјављена 18. октобра 2010. године, нису дозвољене.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) било је прописано: да кад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева, те да камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови не узимају се у обзир ако не чине главни захтев (члан 29. ст. 1. и 2.); да р евизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази 500.000 динара на дан подношења тужбе (члан 394. став 2 .); да ће неблаговремену, непотпуну или недозовљену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења, није учинио првостепени суд (члан 404.).
Чланом 38. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09), који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године, члан 394. основног текста Закона о парничном поступку из 2004. године је из мењен и од тада је прописивао: да против правноснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (став 1.); да р евизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 2.); да је р евизија увек дозвољена када је то посебним законом одређено (став 3.). Чланом 55. истог закона прописано је: да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона (став 1.); да ће и зузетно од става 1. овог члана, о ревизијама изјављеним пре ступања на снагу овог закона одлучивати Врховни касациони суд у већу састављеном од троје судија, по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (став 2.) .
Уставни суд је у поступку нормативне контроле одредаба чл. 38, 51. и 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку донео Одлуку IУз-2/2010 од 14. марта 2013. године, којом је у тачки 1. изреке утврдио да одредба члана 55. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09), у делу који гласи: "изјављеним пре ступања на снагу овог закона", у време важења , није била у сагласности са Уставом и са потврђеним међународним уговором, док је тачком 2. изреке одбио захтев за утврђивање не уставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредаба чл. 38. и 51. и члана 55. став 1. Закона из тачке 1. Уставни суд је у наведеној одлуци изразио становиште да се право на подношење ревизије не стиче тренутком подношења тужбе, већ моментом доношења правноснажне другостепене пресуде. Према оцени Уставног суда, одредба члана 55. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку није имала повратно дејство јер је том одредбом, као прелазном, било прописано поступање по новом закону у поступцима који су у току, из ког разлога нису повређене одредбе члана 197. Устава. Уставни суд је, такође, констатовао да примена новог закона на поступке који су у току представља тренутно дејство закона, док би повратно дејство и ретроактивност закона значиле примену нове правне норме на окончане правне ситуације.
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000, 25/02, 107/05 и 108/05), који се примењивао у утуженом периоду, било је прописано: да је јавно предузеће предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће за обављање комуналне делатности или делатности од значаја за рад органа јединице локалне самоуправе може да оснује јединица локалне самоуправе, актом који доноси скупштина јединице локалне самоуправе, а такође, да јавно предузеће може да оснује и скупштина аутономне покрајине (члан 4. ст. 3. и 4.); да се унапређење рада и развоја јавног предузећа заснива на дугорочном и средњорочном плану рада и развоја, да за сваку календарску годину јавно предузеће доноси годишњи програм пословања, у ком се посебно приказују планиран и извор и прихода и позиције расхода по наменама, елемент и за целовито сагледавање политике зарада и запослености у предузећима, критеријум и за коришћење средстава за помоћ, спортске активности, пропаганду и репрезентацију, као и критеријум и за одређивање зараде председника управног одбора и одређивање накнаде за рад председника надзорног одбора и чланова управног и надзорног одбора , да на планове и програме из ст. 1. и 2. овог члана, сагласност даје оснивач, те да Влада Републике Србије може до доношења програма из става 2. овог члана да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (члан 22. пре измене објављене у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 107/05); да се унапређење рада и развоја јавног предузећа и предузећа, односно зависног друштва капитала, чији је оснивач јавно предузеће, заснива на дугорочном и средњорочном плану рада и развоја, да јавно предузеће и предузеће, односно зависно друштво капитала, чији је оснивач јавно предузеће, за сваку календарску годину доносе годишњи програм пословања и достављају га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину, да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа и да програм нарочито, између осталог, садржи планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, односно зависном друштву капитала, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада Републике Србије за годину за коју се Програм доноси (члан 22. након измене објављене у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 107/05 ); да се у јавном предузећу, односно предузећу или зависном друштву капитала чији је оснивач јавно предузеће, у коме Програм није донет до почетка календарске године за коју се Програм доноси, зараде обрачунавају и исплаћују на начин и под условима утврђеним програмом за претходну годину, а цене њихових производа и услуга не могу се повећавати, до доношења Програма у складу са чланом 22. закона (члан 22а); да се програми јавних предузећа чији је оснивач локална самоуправа, односно аутономна покрајина, као и предузећа, односно зависних друштава капитала, чији је оснивач то јавно предузеће, а на које је оснивач јавног предузећа дао сагласност, достављају министарству надлежном за послове трговине, министарству надлежном за послове рада, министарству надлежном за послове финансија и министарству надлежном за послове локалне самоуправе, ради праћења кретања цена и зарада, а ако је надлежни орган јединице локалне самоуправе, односно аутономне покрајине, дао сагласност на програм из става 1. овог члана, а тај програм садржи елементе који нису у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју за ту годину утврђује Влада Републике Србије, да министар надлежан за послове финансија може издати налог да се привремено обустави пренос трансферних средстава из буџета Републике Србије јединици локалне самоуправе, односно пренос припадајућег дела пореза на зараде и пореза на добит предузећа аутономној покрајини, до усклађивања тог програма са одредбом члана 22. став 4. закона (члан 22б ст. 1. и 2.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04), која је била на снази у пословној 2004. години и њоме је било прописано: да се зараде у јавним предузећима и предузећима к оја су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузеће) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месе ц јануар 2004. године (члан 1.); да предузећа до доношења Програма пословања за 2004. годину , у складу са чланом 22. став 2. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2004. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе (члан 3.); да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од утврђеног у складу са овом уредбом, извршити умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата (члан 9.); да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе (члан 10. ст. 1. и 2.); да ће се новчаном казном од 20.000 до 2.000.000 динара казнити за привредни преступ предузеће ако исплату зарада изврши супротно одредбама ове уредбе (члан 12 . став 1.).
На основу члана 22. и 22а Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса("Службени гласник РС", бр. 25/2000, 25/02, 107/05 и 108/05) , Влада је донела Уредбу о начину и контроли обрачуна исплате зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 5/06). Овом уредбом, која се примењивала у пословној 2006. години, било је прописано: да се зараде у јавним предузећима и предузећима, односно зависним друштвима капитала, која су основала јавна предузећа обрачунавају и исплаћују у складу са Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и овом уредбом (члан 1.); да предузеће које не донесе годишњи програм пословања до почетка календарске године за коју се Програм доноси, до доношења Програма, у складу са Законом, обрачунава и исплаћује зараде највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног Програмом за претходну годину, односно на начин и под условима утврђеним тим програмом (члан 2.); да по доношењу Програма за календарску годину за коју се доноси, предузеће може укупан износ средстава за зараде да обрачунава и исплаћује у складу са тим програмом (члан 3.); да Програм, поред елемената и критеријума из члана 22. став 4. Закона, обавезно садржи и укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада органа пословодства предузећа, критеријуме за обрачун и исплату зарада према којима укупан износ средстава из тачке 1) овог става зависи од пословно-финансијских резултата и послове који се сматрају пословима пословодства предузећа (члан 4.); да ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од износа утврђеног у складу са овом уредбом, извршиће се умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада (члан 7.); да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату зарада у складу са овом уредбом, а ако предузеће изврши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе, оснивач ће предузети одговарајуће мере у складу са законом (члан 8.); да уредба ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а да се примењује почев од исплата зарада за месец јануар 2006. године (члан 12.).
5. Разматрајући основаност навода уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорено решење Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године, Уставни суд најпре констатује да је предметни парнични поступак правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године. Полазећи од става заузетог у Одлуци IУз - 2/2010 од 14. марта 2013. године, Уставни суд даље налази да су подносиоци право на изјављивање ревизије стекли 18. августа 2010. године, након ступања на снагу одредаба чл. 38. и 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку. Стога је, по оцени Уставног суда, неосновано становиште подносилаца уставне жалбе да су због примене члана 55. поменутог закона лишен и права на изјављивање ревизије, с обзиром на то да је, у конкретном случају , дозвољеност ревизије цењена управо према одредбама закона важећег у моменту стицања права на изјављивање овог ванредног правног средства (видети одлуке Уставног суда Уж-2054/2010 од 24. априла 2013. године и Уж-280/2011 од 4. јула 2013. године).
Оцењујући постојање повреде права на правичну накнаду за рад са становишта навода уставне жалбе, Уставни суд полази од тога да сваки запослени има право на исплату зараде, у висини која се утврђује законом, актима из аутономне регулативе послодавца и уговором о раду. Међутим, у конкретном случају својство туженог имао је не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе – Општина Беочин, у коме је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада, било регулисано принудним прописима – Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и уредбама које је Влада доносила за сваку пословну годину, а путем којих су били уређени начин и контрол а обрачуна исплат е зарада у јавним предузећима . Цитиране одредбе Закона и уредби ограничавале су туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада без претходно добијене сагласности оснивача. По схватању Уставног суда, овде није реч о једностраном умањењу зарада, најпре из разлога што је одредбама члана 22, 22а и 22б Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог Програма пословања, на који сагласност даје оснивач, а који обавезно садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину , и то по наменама, дакле и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада и запослености у истом предузећу. Додатно, планирана политика зарада се мора утврдити у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада . Коначно, Влада је на основу изричитог законског овлашћења уредбама прецизно уре ђивала питање зарада у јавним предузећима. Из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. По оцени Уставног суда, оснивач јавног предузећа мора строго водити рачуна приликом давања сагласности на предложени програм пословања, јер исти подлеже контроли од стране одговарајућих министарстава. Уколико се утврди да је надлежни орган јединице локалне самоуправе дао сагласност на програм са елементима који нису у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада, министар надлежан за послове финансија је овлашћен да изда налог за привремену обуставу преноса трансферних средстава из буџета Републике Србије јединици локалне самоуправе, на који начин се директно доводи у питање финасирање, а самим тим и функционисање јединице локалне самоуправе. Уредбе су такође предвиђале и начин контролисања висине исплаћених зарада у једном месецу , дајући право да се изврши умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада. С тим у вези, Уставни суд констатује да се оваквом правном регулативом тежи очувању масе зарада планиране Програмом пословања за одређену пословну годину, што додатно потврђује горе изнету оцену, да је однос јавног предузећа, као послодавца и запосленог у јавном предузећу уговорни однос, који је битно ограничен императивним прописима.
Уставни суд указује да је овакав став заузео и у одлукама које су за предмет имале право на исплату увећане зараде запослених у ЈАТ-у (видети, поред осталих, Одлуку Уж-322/2008 од 28. маја 2010. године), а такође и у Одлуци Уж-4080/2010 од 6. јуна 2013. године.
На основу свега изнетог, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године подносиоцима није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а такође и да оспореним пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године и Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године подносиоцима уставне жалбе није повређено ни право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава. Стога је Суд у уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) и одлучио као изреци.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Поднеском од 16. августа 2011. године подносиоци су допунили уставну жалбу, оспоривши и решење Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године, које је у међувремену донето по ревизији изјављеној против оспорене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби и допуни уставне жалбе се, између осталог, наводи: да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године одбијена жалба подноси лаца изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године кој ом је одбијен као неоснован њихов тужбени захтев за исплату зараде према основици из члана 26. Посебног колективног уговора туженог ЈКП "Беочин" и основици из Посебног колективног уговора за комуналну делатност; да је, по налажењу редовних судова, укупна маса зарада у јавним предузећима привремено ограничена уредбама Владе Републике Србије, којима се трајно судспендује примена колективних уговора; да ове уредбе не садрже основице и коефицијенте за обрачун појединачне зараде запосленог, из ког разлога се уредбама не дира у материју колективних уговора, нити се њима може сусепендовати примена колективних уговора; да је право на правичну накнаду за рад подносиоцима уставне жалбе повређено тиме што су редовни судови нашли да је обрачун њихових зарада правилно вршен на основу уредби које су суспендовале примену колективног уговора; да је по ревизији подносилаца, поднетој у исто време кад и уставна жалба, Врховни касациони суд донео решење Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године, којим је ревизију одбацио као недозвољену, позивајући се на одредбу члана 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09) којом је измењен члан 394. Закона о парничном поступку; да измене закона нису могле бити примењене на овај парнични поступак, због забране ретроактивне примене закона; да је недопустиво да се изменама закона странка лишава могућности да изјави ванредни правни лек, на који је имала право како у време подношења тужбе, тако и у време окончања поступка у првом степену; да је оваквом одлуком ревизијског суда повређено право подносилаца на правично суђење.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , поништи све оспорене акте, а подносиоцима призна право на правичну накнаду због повреде Уставом зајемчених права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године одбијен и су, поред осталих, тужбени захтев и тужи лаца Милана Рачића и Предрага Рачића, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се тужени ЈКП "Беочин" из Беочина обавеже да им на име накнаде штете због мање исплаћене зараде, и то тужиоцу Милану Рачићу за период од 1. августа 2002. године до 28. фебруара 2007. године, а тужиоцу Предрагу Рачићу за период од 1. августа 2002. године до 10. маја 2006. године, исплати одређене новчане износе за сваки месец утуженог периода, са затезном каматом почев од дана доспелости до коначне исплате, као и припадајуће порезе и доприносе на тако утврђену разлику у заради. Истом пресудом одбијен је и тужбени захтев тужиоца Милана Рачића, за поништај члана 4. анекса 1. уговора о раду број 179/2 од 23. маја 2005. године, којим је измењен члан 11. основног уговора о раду и промењен коефицијент зараде са 2,50 на 1,85, а такође, одбијени су и основни и евентуални тужбени захтеви тужиоца Небојше Мирковића из Беочина. У образложењу оспорене првостепене пресуде се, између осталог, наводи: да, сагласно одредби члана 26. став 2. Појединачног колективног уговора туженог, цена рада за најједноставнији рад јесте просечна зарада исплаћена у привреди општине за претходни месец, на основу објављеног податка надлежног органа за послове статистике; да се тако утврђена цена рада за најједноставнији рад, полазећи од пословно-финансијских резултата предузећа, односно од успешности пословања послодавца, може умањити за 10% или увећати за 40%; да је ставом 3. истог члана Појединачног колективног уговора било прописано да на утврђену цену рада сагласност даје овлашћени орган оснивача; да парничне странке нису доставиле доказ да је овлашћени орган оснивача туженог дао сагласност на тако утврђену цену рада, што је суд ценио у смислу одредбе члана 21. став 2. Закона о парничном поступку, а у вези са одредбама чл. 7, 220. и 223. истог закона; да су у спорном периоду на снази биле уредбе Владе Републике Србије, и то Уредба о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 5/02), која је престала да важи 24. јануара 2003. године, затим Уредба о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04), која је престала да важи 1. јануара 2005. године и Уредба о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 137/04), која је престала да важи 28. јануара 2006. године; да је овим уредбама била утврђена обавеза јавних предузећа и предузећа која су основала јавна предузећа да зараду обрачунавају и исплаћују сагласно тим уредбама; да је из налаза и мишљења судског вештака од 3. априла 2007. године утврђено да је тужени у спорним периодима зараду запосленима обрачунавао у складу са наведеним уредбама, тако да висина зарада буде сагласна ограничењима које су уредбе поставиле у периодима у којима су се примењивале.
Одлучујући о жалбама тужи лаца, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године одбио жалб е као неоснован е и пресуду Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године у целини потврдио. У образложењу оспорене другостепене пресуде се углавном дају исти разлози које је за оспорену првостепену пресуду дао Општински суд у Новом Саду, са констатацијом да је првостепени суд, без битних повреда одредаба парничног поступка, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године одбачена је као недозвољена ревизија тужилаца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године. У образложењу оспореног ревизијског решења је, поред осталог, наведено: да је одредбама члана 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09), који је у примени од 29. децембра 2009. године, прописано да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона окончати по одредбама овог закона, а да ће се изузетно о ревизијама изјављеним пре ступања на снагу овог закона одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона; да сагласно одредби члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, која је новелирана одредбом члана 38. наведеног закона о изменама и допунама, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе ; да је вредност предмета спора, према висини потраживања сваког од тужилаца, који су тзв. обични супарничари, по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужби мања од 100.000 евра, због чега ревизија тужилаца Милана Рачића и Предрага Рачића изјављена 21. октобра 2010. године и ревизија тужиоца Небојше Мирковића изјављена 18. октобра 2010. године, нису дозвољене.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) било је прописано: да кад је за утврђивање стварне надлежности, састава суда, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима предвиђеним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева, те да камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и парнични трошкови не узимају се у обзир ако не чине главни захтев (члан 29. ст. 1. и 2.); да р евизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази 500.000 динара на дан подношења тужбе (члан 394. став 2 .); да ће неблаговремену, непотпуну или недозовљену ревизију одбацити ревизијски суд решењем ако то, у границама својих овлашћења, није учинио првостепени суд (члан 404.).
Чланом 38. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09), који је ступио на снагу 29. децембра 2009. године, члан 394. основног текста Закона о парничном поступку из 2004. године је из мењен и од тада је прописивао: да против правноснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (став 1.); да р евизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима, потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (став 2.); да је р евизија увек дозвољена када је то посебним законом одређено (став 3.). Чланом 55. истог закона прописано је: да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона (став 1.); да ће и зузетно од става 1. овог члана, о ревизијама изјављеним пре ступања на снагу овог закона одлучивати Врховни касациони суд у већу састављеном од троје судија, по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (став 2.) .
Уставни суд је у поступку нормативне контроле одредаба чл. 38, 51. и 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку донео Одлуку IУз-2/2010 од 14. марта 2013. године, којом је у тачки 1. изреке утврдио да одредба члана 55. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09), у делу који гласи: "изјављеним пре ступања на снагу овог закона", у време важења , није била у сагласности са Уставом и са потврђеним међународним уговором, док је тачком 2. изреке одбио захтев за утврђивање не уставности и несагласности са потврђеним међународним уговором одредаба чл. 38. и 51. и члана 55. став 1. Закона из тачке 1. Уставни суд је у наведеној одлуци изразио становиште да се право на подношење ревизије не стиче тренутком подношења тужбе, већ моментом доношења правноснажне другостепене пресуде. Према оцени Уставног суда, одредба члана 55. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку није имала повратно дејство јер је том одредбом, као прелазном, било прописано поступање по новом закону у поступцима који су у току, из ког разлога нису повређене одредбе члана 197. Устава. Уставни суд је, такође, констатовао да примена новог закона на поступке који су у току представља тренутно дејство закона, док би повратно дејство и ретроактивност закона значиле примену нове правне норме на окончане правне ситуације.
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000, 25/02, 107/05 и 108/05), који се примењивао у утуженом периоду, било је прописано: да је јавно предузеће предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће за обављање комуналне делатности или делатности од значаја за рад органа јединице локалне самоуправе може да оснује јединица локалне самоуправе, актом који доноси скупштина јединице локалне самоуправе, а такође, да јавно предузеће може да оснује и скупштина аутономне покрајине (члан 4. ст. 3. и 4.); да се унапређење рада и развоја јавног предузећа заснива на дугорочном и средњорочном плану рада и развоја, да за сваку календарску годину јавно предузеће доноси годишњи програм пословања, у ком се посебно приказују планиран и извор и прихода и позиције расхода по наменама, елемент и за целовито сагледавање политике зарада и запослености у предузећима, критеријум и за коришћење средстава за помоћ, спортске активности, пропаганду и репрезентацију, као и критеријум и за одређивање зараде председника управног одбора и одређивање накнаде за рад председника надзорног одбора и чланова управног и надзорног одбора , да на планове и програме из ст. 1. и 2. овог члана, сагласност даје оснивач, те да Влада Републике Србије може до доношења програма из става 2. овог члана да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (члан 22. пре измене објављене у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 107/05); да се унапређење рада и развоја јавног предузећа и предузећа, односно зависног друштва капитала, чији је оснивач јавно предузеће, заснива на дугорочном и средњорочном плану рада и развоја, да јавно предузеће и предузеће, односно зависно друштво капитала, чији је оснивач јавно предузеће, за сваку календарску годину доносе годишњи програм пословања и достављају га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину, да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа и да програм нарочито, између осталог, садржи планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, односно зависном друштву капитала, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада Републике Србије за годину за коју се Програм доноси (члан 22. након измене објављене у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 107/05 ); да се у јавном предузећу, односно предузећу или зависном друштву капитала чији је оснивач јавно предузеће, у коме Програм није донет до почетка календарске године за коју се Програм доноси, зараде обрачунавају и исплаћују на начин и под условима утврђеним програмом за претходну годину, а цене њихових производа и услуга не могу се повећавати, до доношења Програма у складу са чланом 22. закона (члан 22а); да се програми јавних предузећа чији је оснивач локална самоуправа, односно аутономна покрајина, као и предузећа, односно зависних друштава капитала, чији је оснивач то јавно предузеће, а на које је оснивач јавног предузећа дао сагласност, достављају министарству надлежном за послове трговине, министарству надлежном за послове рада, министарству надлежном за послове финансија и министарству надлежном за послове локалне самоуправе, ради праћења кретања цена и зарада, а ако је надлежни орган јединице локалне самоуправе, односно аутономне покрајине, дао сагласност на програм из става 1. овог члана, а тај програм садржи елементе који нису у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју за ту годину утврђује Влада Републике Србије, да министар надлежан за послове финансија може издати налог да се привремено обустави пренос трансферних средстава из буџета Републике Србије јединици локалне самоуправе, односно пренос припадајућег дела пореза на зараде и пореза на добит предузећа аутономној покрајини, до усклађивања тог програма са одредбом члана 22. став 4. закона (члан 22б ст. 1. и 2.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", бр. 127/03 и 126/04), која је била на снази у пословној 2004. години и њоме је било прописано: да се зараде у јавним предузећима и предузећима к оја су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузеће) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месе ц јануар 2004. године (члан 1.); да предузећа до доношења Програма пословања за 2004. годину , у складу са чланом 22. став 2. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса ("Службени гласник РС", бр. 25/2000 и 25/02), обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2004. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе (члан 3.); да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од утврђеног у складу са овом уредбом, извршити умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата (члан 9.); да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе (члан 10. ст. 1. и 2.); да ће се новчаном казном од 20.000 до 2.000.000 динара казнити за привредни преступ предузеће ако исплату зарада изврши супротно одредбама ове уредбе (члан 12 . став 1.).
На основу члана 22. и 22а Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса("Службени гласник РС", бр. 25/2000, 25/02, 107/05 и 108/05) , Влада је донела Уредбу о начину и контроли обрачуна исплате зарада у јавним предузећима ("Службени гласник РС", број 5/06). Овом уредбом, која се примењивала у пословној 2006. години, било је прописано: да се зараде у јавним предузећима и предузећима, односно зависним друштвима капитала, која су основала јавна предузећа обрачунавају и исплаћују у складу са Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и овом уредбом (члан 1.); да предузеће које не донесе годишњи програм пословања до почетка календарске године за коју се Програм доноси, до доношења Програма, у складу са Законом, обрачунава и исплаћује зараде највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног Програмом за претходну годину, односно на начин и под условима утврђеним тим програмом (члан 2.); да по доношењу Програма за календарску годину за коју се доноси, предузеће може укупан износ средстава за зараде да обрачунава и исплаћује у складу са тим програмом (члан 3.); да Програм, поред елемената и критеријума из члана 22. став 4. Закона, обавезно садржи и укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада органа пословодства предузећа, критеријуме за обрачун и исплату зарада према којима укупан износ средстава из тачке 1) овог става зависи од пословно-финансијских резултата и послове који се сматрају пословима пословодства предузећа (члан 4.); да ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од износа утврђеног у складу са овом уредбом, извршиће се умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада (члан 7.); да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату зарада у складу са овом уредбом, а ако предузеће изврши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе, оснивач ће предузети одговарајуће мере у складу са законом (члан 8.); да уредба ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а да се примењује почев од исплата зарада за месец јануар 2006. године (члан 12.).
5. Разматрајући основаност навода уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорено решење Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године, Уставни суд најпре констатује да је предметни парнични поступак правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године. Полазећи од става заузетог у Одлуци IУз - 2/2010 од 14. марта 2013. године, Уставни суд даље налази да су подносиоци право на изјављивање ревизије стекли 18. августа 2010. године, након ступања на снагу одредаба чл. 38. и 55. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку. Стога је, по оцени Уставног суда, неосновано становиште подносилаца уставне жалбе да су због примене члана 55. поменутог закона лишен и права на изјављивање ревизије, с обзиром на то да је, у конкретном случају , дозвољеност ревизије цењена управо према одредбама закона важећег у моменту стицања права на изјављивање овог ванредног правног средства (видети одлуке Уставног суда Уж-2054/2010 од 24. априла 2013. године и Уж-280/2011 од 4. јула 2013. године).
Оцењујући постојање повреде права на правичну накнаду за рад са становишта навода уставне жалбе, Уставни суд полази од тога да сваки запослени има право на исплату зараде, у висини која се утврђује законом, актима из аутономне регулативе послодавца и уговором о раду. Међутим, у конкретном случају својство туженог имао је не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач јединица локалне самоуправе – Општина Беочин, у коме је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада, било регулисано принудним прописима – Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и уредбама које је Влада доносила за сваку пословну годину, а путем којих су били уређени начин и контрол а обрачуна исплат е зарада у јавним предузећима . Цитиране одредбе Закона и уредби ограничавале су туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада без претходно добијене сагласности оснивача. По схватању Уставног суда, овде није реч о једностраном умањењу зарада, најпре из разлога што је одредбама члана 22, 22а и 22б Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог Програма пословања, на који сагласност даје оснивач, а који обавезно садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину , и то по наменама, дакле и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада и запослености у истом предузећу. Додатно, планирана политика зарада се мора утврдити у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада . Коначно, Влада је на основу изричитог законског овлашћења уредбама прецизно уре ђивала питање зарада у јавним предузећима. Из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. По оцени Уставног суда, оснивач јавног предузећа мора строго водити рачуна приликом давања сагласности на предложени програм пословања, јер исти подлеже контроли од стране одговарајућих министарстава. Уколико се утврди да је надлежни орган јединице локалне самоуправе дао сагласност на програм са елементима који нису у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада, министар надлежан за послове финансија је овлашћен да изда налог за привремену обуставу преноса трансферних средстава из буџета Републике Србије јединици локалне самоуправе, на који начин се директно доводи у питање финасирање, а самим тим и функционисање јединице локалне самоуправе. Уредбе су такође предвиђале и начин контролисања висине исплаћених зарада у једном месецу , дајући право да се изврши умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада. С тим у вези, Уставни суд констатује да се оваквом правном регулативом тежи очувању масе зарада планиране Програмом пословања за одређену пословну годину, што додатно потврђује горе изнету оцену, да је однос јавног предузећа, као послодавца и запосленог у јавном предузећу уговорни однос, који је битно ограничен императивним прописима.
Уставни суд указује да је овакав став заузео и у одлукама које су за предмет имале право на исплату увећане зараде запослених у ЈАТ-у (видети, поред осталих, Одлуку Уж-322/2008 од 28. маја 2010. године), а такође и у Одлуци Уж-4080/2010 од 6. јуна 2013. године.
На основу свега изнетог, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног касационог суда Рев2. 319/11 од 18. маја 2011. године подносиоцима није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а такође и да оспореним пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1442/10 од 18. августа 2010. године и Општинског суда у Новом Саду П. 5150/05 од 12. јануара 2009. године подносиоцима уставне жалбе није повређено ни право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава. Стога је Суд у уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) и одлучио као изреци.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић