Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Косте Срдића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Косте Срдића против пресуде Врховног касационог суда Рев. II 1210/10 од 28. априла 2010. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж 1. 252/09 од 8. јула 2009. године и пресуде Првог општинског суда у Београду П 1. 458/06 од 14. октобра 2008. године, због повреде права на правично суђење и права на рад из члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се уставна жалба Косте Срдића због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Првим о пштинским судом у Београду у предмету број П1.458/06 .
2. Одбацује се уставна жалба Косте Срдића због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Првим о пштинским судом у Београду у предмету број П1.458/06 .
О б р а з л о ж е њ е
1. Коста Срдић из Београд а поднео је 17 . августа 2010. године Уставном суду уставну жалбу, а 26. августа и 15. септембра 2010. године допуну жалбе, против решења Врховног суда Србије Рев.II 1197/04 од 24. марта 2005. године, пресуде Врховног касационог суда Рев. II 1210/10 од 28. априла 2010. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године и пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године, због повреде начела из члана 22. став 1. Устава Републике Србије, права из члана 32. став 1. и члана 60 . Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду у предмету П1. 458/06.
Подносилац уставне жалбе је, између осталог, навео: да му је решење м тужене престао радни однос због неоправданог изостанка са посла више од пет радних дана узастопно, и то почев од 1. септембра до 8. септембра 1999. године; да је неоснована твр дња да је у наведеном периоду неоправдано изостао са посла, зато што је био на годишњем одмору ; да је оспорена одлука о пестанку радног односа незаконита, јер је решење о престанку радног односа потписао технички директор, као неовлашћено лице; да се парница из рад ног односа окончава у року од шест месеци и да ће у парници из радног односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд обратити нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радног спора.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорене акте и утврди му право на накнаду штете за изгубљену зараду и остала примања која му „припадају по Закону и Колективном Уговору“.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 1197/04 од 24. марта 2005. године укинуте су пресуде Окружног суда у Београду Гж.1 2473/03 од 21. јануара 2004. године у ставу првом изреке и делимична пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 2969/00 од 26. маја 2003. године у делу који се односи на поништај решења туженог о престанку радног односа тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезивање туженог да тужиоца врати на рад и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу овог решења је, између осталог наведено да ће у поновном поступку првостепени суд, полазећи од тога да је решење о престанку радног односа донело овлашћено лице, утврдити да ли су испуњени услови из члана 108. став 1. тачка 1) Закона о радним односима Републике Србије о престанку радног односа тужиоцу због неоправданог изостанка са посла пет радних дана узастопно.
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да суд као незаконито поништи решење туженог којим му је изречен престанак радног однос а, да обавеже туженог да га врати на рад и распореди га на радно место које одговара степену његове стручне спреме, знању и способностима, да му накнади штету на име изгубљене зараде, регреса, топлог оброка и превоза, те да му уплати све припадајуће доприносе за период од престанка радног односа до враћања на рад; у ставу другом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да му тужени накнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев.II 1210/10 од 28. априла 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9 ) Закона о парничном поступку , на коју суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда из тачке 12 ) наведеног члана, јер је побијана пресуда јасна, садржи све разлоге о одлучним чињеницама и нема недостатака због којих се не може испитати.
У образложењу је даље наведено: да је према утврђеном чињеничном стању тужиоцу решењем тужене 1707 од 9. септембра 1999. године престао радни однос због неоправданог изостанка са посла више од пет радних дана узастопно почев од 1. септембра до 8 септембра 1999. године, са образложењем да је тужилац почев од 18. августа до 1. септембра 1999. године био на боловању, о чему је уредно предао дознаке, али се након истека боловања није појављивао у Радној јединици „Таш“ где је био распоређен по коначном решењу о распоређивању од 13. августа 1999. године, нити се јављао непосредном руководиоцу да га обавести о разлозима изостанка; да је тужилац 25 дана годишњег одмора искористио током маја и јуна месеца 1999. године.
Врховни касациони суд је нашао да су, полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно нижестепени судови применили материјално право када су одбили као неоснован тужбени захтев тужиоца јер неоправда но изостајање са посла пет узастопних радних дана преставља самостални основ за престанак радног односа без сагласности запосленог предвиђен у члану 108. став 1. тачка 1 ) Закона о радним односима („Службени гласник РС“, бр. 55/96), а како је тужилац неоправдано изостао са посла у периоду од 1. септембра до 8. септембра 1999. године, њему је законито одлуком овлашћеног лица побијаним решењем престао радни однос . Врховни касациони суд смтара да су за своју одлуку нижестепени судови дали разлоге које у свему као потпуне и правилне прихвата и Врховни касациони суд.
4. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се подносилац у суштини позива на повреду права на правично суђење, које је, по његовом мишљењу, довело и до повреде права на рад.
Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање пос ледица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2, 3. и 4.).
Законом о радним односима ( «Службени гласник РС», бр. 55/96, 28/01, 43/01), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано да запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду , од стране послодавца, и то ако је неоправдано изостао са подла пет радних дана узастопно, односно седам радних дана с прекидима у току три месеца (члан 108. став 1. тачка 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, а у односу на оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев. II 1210/10 од 28. априла 2010. године, Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године и Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године, Уставни суд је констатово да се Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе .
У том смислу Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљен и судови, у границама својих надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима.
Имајући у виду наведено, Уставни суд није нашао ништа што указује да су поступајући судови подносиоцу уставне жалбе ускратили неку од процесних гаранција правичног суђења или да су донели оспорене пресуде без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су заснован е на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, поступајући судови су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Полазећи од дате оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на рад из члана 60. Устава, због тога што је утврђено да му је радни однос престао на законит начин и из зак оном прописаних разлога.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама, Врховног касационог суда Рев. II 1210/10 од 28. априла 2010. године, Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године и Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, као ни право на рад из члана 60. Устава.
Имајући у виду наведено Уставни суд је уставну жалбу одбио као не основану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је у односу на истакнуту повреду парва на суђење у разумном року, у парничном поступку који је вођен пред Првим о пштинским судом у Београду у предмету П1. 458/06, оценио да се разлози наведени у уставној жалби превасходно односе на оспорене акте . Подносилац уставне жалбе ни у захтеву о коме Уставни суд треба да одлучи није истакао утврђивање повреде права на суђење у разумном року. Т акође, Уставни суд је констатовао да је решењем Суда Уж – 673/2009 од 10. децембра 2009. године обустављен поступак по уставној жалби Косте Срдића поднетој због повреде права на суђење у разумном року у предмету Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 , јер је подносиолац повукао уставну жалбу, а имајући у виду да је 9. октобра 2009. године поднео ревизију против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године. Како је Врховни касациони суд о ревизији одлучио пресудом Рев.II 1210/10 од 28. априла 2010. године у року краћем од годину дана, Уставни суд указује да формално позивање на повреду одређених уставних права уставну жалбу не чини , саму по себи допуштеном.
Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка по уставној жалби у овом делу, па је жалбу одбацио, применом о дредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уст авном суду, као у тачки 2. изреке.
7. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актима повређено начело из члана 22. Устава, Уставни суд указује да се означеном уставном нормoм не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђујe начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога повреда предметног начела може настати само акцесорно, као последица повреде или ускраћивања конкретног Уставом зајемченог права или слободе. Суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка по уставној жалби у овом делу, па је жалбу одбацио, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, као у преосталом делу тачке 1 . изреке.
8. У односу на оспорено решење Врховног суда Србије Рев.II 1197/04 од 24. марта 2005. године, Уставни суд указује да је уставна жалба као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, из чега произлази да се уставном жалбом могу оспоравати само појединачни акти државних органа и организација које имају јавна овлашћења који су донети, односно радње које су предузете након ступања на снагу Устава.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се подне том уставном жалбом оспорава акт донет пре ступања Устава на снагу, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
9. На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је, између осталог, навео: да му је решење м тужене престао радни однос због неоправданог изостанка са посла више од пет радних дана узастопно, и то почев од 1. септембра до 8. септембра 1999. године; да је неоснована твр дња да је у наведеном периоду неоправдано изостао са посла, зато што је био на годишњем одмору ; да је оспорена одлука о пестанку радног односа незаконита, јер је решење о престанку радног односа потписао технички директор, као неовлашћено лице; да се парница из рад ног односа окончава у року од шест месеци и да ће у парници из радног односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд обратити нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радног спора.
Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорене акте и утврди му право на накнаду штете за изгубљену зараду и остала примања која му „припадају по Закону и Колективном Уговору“.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 1197/04 од 24. марта 2005. године укинуте су пресуде Окружног суда у Београду Гж.1 2473/03 од 21. јануара 2004. године у ставу првом изреке и делимична пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 2969/00 од 26. маја 2003. године у делу који се односи на поништај решења туженог о престанку радног односа тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезивање туженог да тужиоца врати на рад и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу овог решења је, између осталог наведено да ће у поновном поступку првостепени суд, полазећи од тога да је решење о престанку радног односа донело овлашћено лице, утврдити да ли су испуњени услови из члана 108. став 1. тачка 1) Закона о радним односима Републике Србије о престанку радног односа тужиоцу због неоправданог изостанка са посла пет радних дана узастопно.
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да суд као незаконито поништи решење туженог којим му је изречен престанак радног однос а, да обавеже туженог да га врати на рад и распореди га на радно место које одговара степену његове стручне спреме, знању и способностима, да му накнади штету на име изгубљене зараде, регреса, топлог оброка и превоза, те да му уплати све припадајуће доприносе за период од престанка радног односа до враћања на рад; у ставу другом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да му тужени накнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев.II 1210/10 од 28. априла 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године.
У образложењу оспорене ревизијске пресуде је, између осталог, наведено: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9 ) Закона о парничном поступку , на коју суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда из тачке 12 ) наведеног члана, јер је побијана пресуда јасна, садржи све разлоге о одлучним чињеницама и нема недостатака због којих се не може испитати.
У образложењу је даље наведено: да је према утврђеном чињеничном стању тужиоцу решењем тужене 1707 од 9. септембра 1999. године престао радни однос због неоправданог изостанка са посла више од пет радних дана узастопно почев од 1. септембра до 8 септембра 1999. године, са образложењем да је тужилац почев од 18. августа до 1. септембра 1999. године био на боловању, о чему је уредно предао дознаке, али се након истека боловања није појављивао у Радној јединици „Таш“ где је био распоређен по коначном решењу о распоређивању од 13. августа 1999. године, нити се јављао непосредном руководиоцу да га обавести о разлозима изостанка; да је тужилац 25 дана годишњег одмора искористио током маја и јуна месеца 1999. године.
Врховни касациони суд је нашао да су, полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно нижестепени судови применили материјално право када су одбили као неоснован тужбени захтев тужиоца јер неоправда но изостајање са посла пет узастопних радних дана преставља самостални основ за престанак радног односа без сагласности запосленог предвиђен у члану 108. став 1. тачка 1 ) Закона о радним односима („Службени гласник РС“, бр. 55/96), а како је тужилац неоправдано изостао са посла у периоду од 1. септембра до 8. септембра 1999. године, њему је законито одлуком овлашћеног лица побијаним решењем престао радни однос . Врховни касациони суд смтара да су за своју одлуку нижестепени судови дали разлоге које у свему као потпуне и правилне прихвата и Врховни касациони суд.
4. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се подносилац у суштини позива на повреду права на правично суђење, које је, по његовом мишљењу, довело и до повреде права на рад.
Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање пос ледица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 2, 3. и 4.).
Законом о радним односима ( «Службени гласник РС», бр. 55/96, 28/01, 43/01), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано да запосленом престаје радни однос независно од његове воље отказом уговора о раду , од стране послодавца, и то ако је неоправдано изостао са подла пет радних дана узастопно, односно седам радних дана с прекидима у току три месеца (члан 108. став 1. тачка 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, а у односу на оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев. II 1210/10 од 28. априла 2010. године, Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године и Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године, Уставни суд је констатово да се Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе .
У том смислу Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљен и судови, у границама својих надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским прописима.
Имајући у виду наведено, Уставни суд није нашао ништа што указује да су поступајући судови подносиоцу уставне жалбе ускратили неку од процесних гаранција правичног суђења или да су донели оспорене пресуде без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су заснован е на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, поступајући судови су образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране суда и неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Полазећи од дате оцене о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореним актима подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право на рад из члана 60. Устава, због тога што је утврђено да му је радни однос престао на законит начин и из зак оном прописаних разлога.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама, Врховног касационог суда Рев. II 1210/10 од 28. априла 2010. године, Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године и Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 од 14. октобра 2008. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, као ни право на рад из члана 60. Устава.
Имајући у виду наведено Уставни суд је уставну жалбу одбио као не основану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је у односу на истакнуту повреду парва на суђење у разумном року, у парничном поступку који је вођен пред Првим о пштинским судом у Београду у предмету П1. 458/06, оценио да се разлози наведени у уставној жалби превасходно односе на оспорене акте . Подносилац уставне жалбе ни у захтеву о коме Уставни суд треба да одлучи није истакао утврђивање повреде права на суђење у разумном року. Т акође, Уставни суд је констатовао да је решењем Суда Уж – 673/2009 од 10. децембра 2009. године обустављен поступак по уставној жалби Косте Срдића поднетој због повреде права на суђење у разумном року у предмету Првог општинског суда у Београду П1. 458/06 , јер је подносиолац повукао уставну жалбу, а имајући у виду да је 9. октобра 2009. године поднео ревизију против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 252/09 од 8. јула 2009. године. Како је Врховни касациони суд о ревизији одлучио пресудом Рев.II 1210/10 од 28. априла 2010. године у року краћем од годину дана, Уставни суд указује да формално позивање на повреду одређених уставних права уставну жалбу не чини , саму по себи допуштеном.
Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка по уставној жалби у овом делу, па је жалбу одбацио, применом о дредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уст авном суду, као у тачки 2. изреке.
7. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актима повређено начело из члана 22. Устава, Уставни суд указује да се означеном уставном нормoм не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђујe начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога повреда предметног начела може настати само акцесорно, као последица повреде или ускраћивања конкретног Уставом зајемченог права или слободе. Суд је утврдио да нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка по уставној жалби у овом делу, па је жалбу одбацио, применом одредбе члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, као у преосталом делу тачке 1 . изреке.
8. У односу на оспорено решење Врховног суда Србије Рев.II 1197/04 од 24. марта 2005. године, Уставни суд указује да је уставна жалба као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године, из чега произлази да се уставном жалбом могу оспоравати само појединачни акти државних органа и организација које имају јавна овлашћења који су донети, односно радње које су предузете након ступања на снагу Устава.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да се подне том уставном жалбом оспорава акт донет пре ступања Устава на снагу, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
9. На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б . Слијепчевић
др Драгиша Б . Слијепчевић