Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радојке Рашете из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. јуна 2013 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Радојке Рашета против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 391/08 од 26. новембра 2008. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. II 369/10 од 20. маја 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радојка Рашета из Београда је 30. септембра 2010. годи не поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 391/08 од 26. новембра 2008. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. II 369/10 од 20. маја 2010. године , због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе је навела да су оспорене пресуде незаконите и неуставне, јер су донете противно Одлуци Уставног суда IУ- 135/2006 од 20. јула 2006. године . Даље је навела да је решење о којем је одлучено оспореним пресудама не законито, јер га је донео ненадлежни републички орган, на основу уредбе Владе . Такође је навела да је спор трајао четири године, иако је суд био обавезан да у складу са Законом о раду донесе правноснажну одлуку у року од шест месеци од дана подношења тужбе. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Први општински суд у Београду је 22. октобра 2007. године донео пресуду П1. 917/06, којо м је у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиље, овде подноситељке у ставне жалбе, те је поништио решење Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1283/06-07 од 11. септембра 2006. године и решење Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1157/61 од 28. августа 2006. године и обавезао тужену да т ужиљу врати на рад и распореди на послове који одговарају њеној стручној спреми, а у ставу другом изреке обавезао тужену да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у одговарајућем новчаном износу.
Окружни суд у Београду је 26. новембра 2008. г одине, одлучујући о жалби тужене, донео оспорену пресуду Гж. I 391/08 , којом је у ставу првом изреке преиначио пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 917/06 од 22. октобра 2007. године, тако што је одбио тужбени захтев тужиље у целини, а у ставу другом изреке преиначи о решење о трошковима поступка, те је обавезао тужиљу да туженој накнади трошкове парничног поступка у одговарајућем новчаном износу.
Врховни касациони суд је 20. маја 2010. године, одлучујући о ревизији тужиље, донео оспорену пресуду Рев. II 369/10, којом је одбио ревизију тужиље изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 391/08 од 26. новембра 2008. године . У образложењу оспорене ревизијске пресуде, поред осталог, је наведено: да је према утврђеном чињеничном ста њу, тужиља била запослена у ранијој Служби за заједничке послове Савета министара, а побијаним решењем остала је нераспоређена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године, те је утврђено да јој престаје радни однос са 31. августом 2006. године, као даном исплате отпремнине; да је у образложењу побијаног решења наведено да је Уредбом о положају појединих институција бивше Државне заједнице Србија и Црна Гора и служби Савета министара прописано да престају да раде одређене институције бивше Државне заједнице Србија и Црна Гора и Служба Савета министара и да не постоји потреба за преузимањем тужиље; да је код таквог чињеничног стања, у побијаној другостепеној пресуди правилно примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев тужиље за поништај побијаних решења и враћање на рад; да је чланом 3. Уредбе о положају појединих инст итуција бивше Државне заједнице Србија и Црна Гора и С лужби Савета министара („Службени гласник РС“, број 4 9/06) прописано да престаје да ради, поред осталог, и Служба за заједничке послове Савета министара; да је чланом 64а став 2. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) прописано да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу; да је чланом 68а истог закона прописано да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузети, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова; да будући да се у конкретном случају ради о престанку рада савезних органа, да је тужиља радила у Служби за заједничке послове Савета министара која је престала да постоји, те да је утврђено да није постојала потреба за преузимањем тужиље у Управу за заједничке послове републичких органа, тужиљи је правилно престао радни однос у смислу наведених одредаба Закона о радним односима у државним органима, а ревизијом се неосновано истиче погрешна примена материјалног права.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених прав а, на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона :
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено : да се јемчи право на рад , у складу са законом (став 1.); да свако има право н а слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, дос тупна све радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.) ; да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преу зети, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. Устава , Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена наведена уставна права подноситељке.
Уставни суд налази да нису основани наводи под носитељке уставне жалбе да су Окружни суд у Београду и Врховни касациони суд засновали своје пресуде на незаконито донетим решењима Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1283/06-07 од 11. септембра 2006. године и број 112-01-1157/61 од 28. августа 2006. године , због тога што су донета на основу одредби Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Наиме, Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) нису у сагласности са Уставом и законом. Међутим, наведена решења нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета сагласно члану 1. и члану 23б. став 1. Уредбе о положају појединих институција Државне заједнице Србије и Црне Горе и служби Савета министара и члана 64а) став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, а у вези са чланом 179. став 1. тачка 9) и члана 190. Закона о раду.
Управа за заједничке послове републичких органа је наведеним решењима утврдила да не постоји п отреба за преузимањем подноситељке уставне жалбе, а истим решењима је подноситељка остала нераспоре ђена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године. Из наведене одредбе члана 68а Закона о радним односима у државним органима не произлази обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном органу.
Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да је заузети став Окружног суда у Београду и Врховног касационог суда, изражен кроз оспорене пресуде, последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Уставни суд истиче да је подноситељка уставне жалбе била запослен а у бившој Служби за заједничке послове Савета министара Државне Заједнице Србија и Црна Г ора. Престанком постојања Државне Заједнице Србија и Црна Гора , престала је и потреба за обављањем послова које је обављала бивша Служба за заједничке послове Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама Окружног суда у Београду Гж. I 391/08 од 26. новембра 2008. године и Врховног касационог суда Рев. II 369/10 од 20. маја 2010. године није повређено подноситељкино право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава. (У ставни суд је исти став заузео у својој Одлуци Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године).
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 391/08 од 26. новембра 2008. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. II 369/10 од 20. маја 2010. године, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 - Одлука УС).
6. Такође, Уставни суд је из садржине уставне жалбе, а посебно из захтева о коме Уставни суд поводом изјављене уставне жалбе треба да одлучи, закључио да се подноситељка само формално поз вала на повреду права на суђење у разумном року, пошто се њен захтев односио само на поништај оспорених пресуда . Стога се Уставни суд, крећући се у границама захтева уставне жалбе, није посебно упуштао у оцену овог навода.
Подноситељка уставне жалбе је навела да су оспорене пресуде незаконите и неуставне, јер су донете противно Одлуци Уставног суда IУ- 135/2006 од 20. јула 2006. године . Даље је навела да је решење о којем је одлучено оспореним пресудама не законито, јер га је донео ненадлежни републички орган, на основу уредбе Владе . Такође је навела да је спор трајао четири године, иако је суд био обавезан да у складу са Законом о раду донесе правноснажну одлуку у року од шест месеци од дана подношења тужбе. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и укине оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Први општински суд у Београду је 22. октобра 2007. године донео пресуду П1. 917/06, којо м је у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиље, овде подноситељке у ставне жалбе, те је поништио решење Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1283/06-07 од 11. септембра 2006. године и решење Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1157/61 од 28. августа 2006. године и обавезао тужену да т ужиљу врати на рад и распореди на послове који одговарају њеној стручној спреми, а у ставу другом изреке обавезао тужену да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у одговарајућем новчаном износу.
Окружни суд у Београду је 26. новембра 2008. г одине, одлучујући о жалби тужене, донео оспорену пресуду Гж. I 391/08 , којом је у ставу првом изреке преиначио пресуду Првог општинског суда у Београду П1. 917/06 од 22. октобра 2007. године, тако што је одбио тужбени захтев тужиље у целини, а у ставу другом изреке преиначи о решење о трошковима поступка, те је обавезао тужиљу да туженој накнади трошкове парничног поступка у одговарајућем новчаном износу.
Врховни касациони суд је 20. маја 2010. године, одлучујући о ревизији тужиље, донео оспорену пресуду Рев. II 369/10, којом је одбио ревизију тужиље изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 391/08 од 26. новембра 2008. године . У образложењу оспорене ревизијске пресуде, поред осталог, је наведено: да је према утврђеном чињеничном ста њу, тужиља била запослена у ранијој Служби за заједничке послове Савета министара, а побијаним решењем остала је нераспоређена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године, те је утврђено да јој престаје радни однос са 31. августом 2006. године, као даном исплате отпремнине; да је у образложењу побијаног решења наведено да је Уредбом о положају појединих институција бивше Државне заједнице Србија и Црна Гора и служби Савета министара прописано да престају да раде одређене институције бивше Државне заједнице Србија и Црна Гора и Служба Савета министара и да не постоји потреба за преузимањем тужиље; да је код таквог чињеничног стања, у побијаној другостепеној пресуди правилно примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев тужиље за поништај побијаних решења и враћање на рад; да је чланом 3. Уредбе о положају појединих инст итуција бивше Државне заједнице Србија и Црна Гора и С лужби Савета министара („Службени гласник РС“, број 4 9/06) прописано да престаје да ради, поред осталог, и Служба за заједничке послове Савета министара; да је чланом 64а став 2. тачка 6) Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) прописано да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу; да је чланом 68а истог закона прописано да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преузети, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова; да будући да се у конкретном случају ради о престанку рада савезних органа, да је тужиља радила у Служби за заједничке послове Савета министара која је престала да постоји, те да је утврђено да није постојала потреба за преузимањем тужиље у Управу за заједничке послове републичких органа, тужиљи је правилно престао радни однос у смислу наведених одредаба Закона о радним односима у државним органима, а ревизијом се неосновано истиче погрешна примена материјалног права.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених прав а, на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона :
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 60. Устава је утврђено : да се јемчи право на рад , у складу са законом (став 1.); да свако има право н а слободан избор рада (став 2.); да су свима, под једнаким условима, дос тупна све радна места (став 3.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (став 4.) ; да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (став 5.).
Одредбама Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 и 39/02) било је прописано: да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може му се обезбедити радно место у истом или у другом државном органу (члан 64а став 2. тачка 6)); да у случају укидања државног органа и укидања свих послова који су се обављали у делокругу тог органа запослени и постављена лица који су радили у укинутом органу остају нераспоређени, као и да запослени у државном органу и постављена лица који нису преузети у смислу става 1. овог члана или су остали нераспоређени у смислу става 3. овог члана имају права и обавезе утврђене чланом 66. овог закона (члан 67. ст. 3. и 4.); да ће у случају преузимања послова из надлежности савезног органа, државни орган у чији делокруг прелазе ти послови преу зети, у складу са потребама органа, и потребан број запослених и постављених лица за обављање преузетих послова (члан 68а).
5. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 60. Устава , Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена наведена уставна права подноситељке.
Уставни суд налази да нису основани наводи под носитељке уставне жалбе да су Окружни суд у Београду и Врховни касациони суд засновали своје пресуде на незаконито донетим решењима Управе за заједничке послове републичких органа број 112-01-1283/06-07 од 11. септембра 2006. године и број 112-01-1157/61 од 28. августа 2006. године , због тога што су донета на основу одредби Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе, за које је утврђено да нису у складу са Уставом и законом. Наиме, Одлуком Уставног суда IУ-135/2006 од 20. јула 2006. године („Службени гласник РС“, број 63/06) јесте утврђено да одредбе чл. 10. до 14. Уредбе о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, број 49/06) нису у сагласности са Уставом и законом. Међутим, наведена решења нису донета на основу одредаба наведене Уредбе за које је утврђена неуставност и незаконитост, већ су донета сагласно члану 1. и члану 23б. став 1. Уредбе о положају појединих институција Државне заједнице Србије и Црне Горе и служби Савета министара и члана 64а) став 2. тачка 6) и члана 68а Закона о радним односима у државним органима, а у вези са чланом 179. став 1. тачка 9) и члана 190. Закона о раду.
Управа за заједничке послове републичких органа је наведеним решењима утврдила да не постоји п отреба за преузимањем подноситељке уставне жалбе, а истим решењима је подноситељка остала нераспоре ђена у Управи за заједничке послове републичких органа почев од 31. августа 2006. године. Из наведене одредбе члана 68а Закона о радним односима у државним органима не произлази обавеза тражења могућности распоређивања запосленог у другом државном органу.
Уставни суд је стао на становиште да се не може сматрати да је заузети став Окружног суда у Београду и Врховног касационог суда, изражен кроз оспорене пресуде, последица неприхватљиве примене меродавног материјалног права. Уставни суд истиче да је подноситељка уставне жалбе била запослен а у бившој Служби за заједничке послове Савета министара Државне Заједнице Србија и Црна Г ора. Престанком постојања Државне Заједнице Србија и Црна Гора , престала је и потреба за обављањем послова које је обављала бивша Служба за заједничке послове Савета министара, па како суштински није било преузетих послова (не и предмета) од стране Републике Србије, то није ни било обавезе распоређивања запослених. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе престао радни однос у складу са важећим законским одредбама, Уставни суд оцењује да оспореним пресудама Окружног суда у Београду Гж. I 391/08 од 26. новембра 2008. године и Врховног касационог суда Рев. II 369/10 од 20. маја 2010. године није повређено подноситељкино право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити право на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава. (У ставни суд је исти став заузео у својој Одлуци Уж-1225/2008 од 17. марта 2011. године).
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке изјављену против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 391/08 од 26. новембра 2008. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. II 369/10 од 20. маја 2010. године, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 - Одлука УС).
6. Такође, Уставни суд је из садржине уставне жалбе, а посебно из захтева о коме Уставни суд поводом изјављене уставне жалбе треба да одлучи, закључио да се подноситељка само формално поз вала на повреду права на суђење у разумном року, пошто се њен захтев односио само на поништај оспорених пресуда . Стога се Уставни суд, крећући се у границама захтева уставне жалбе, није посебно упуштао у оцену овог навода.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић