Уставни суд, Велико веће, у саставу: замењује председника Суда судија др Агнеш Картаг Одри , заменица председника Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Звонимира Никезића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јула 2013. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Звонимира Никезића и утврђује да је решењима Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 8/13 од 21. марта 2013. године и Кж2.По1. 136/13 од 4. априла 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Звонимир Никезић из Београда, поднео је Уставном суду 30. априла 2013. године, преко пуномоћника Зденка Томановића и Александре Ковачевић, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 8/13 од 21. марта 2013. године и Кж2.По1. 136/13 од 4. априла 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се одредбе члана 5. наведене европске конвенције садржински не разликује од права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, то Уставни суд постојање повреде овог права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним решењима према њему продужен притвор за још три месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) Законика о кривичном поступку и истиче да је тужилаштво у међувремену извршило преквалификацију кривичног дела које му је стављено на терет за које није предвиђена могућност одређивања и продужења притвора по тачки 4), те да стога не оспорава део решења која се односе на ову тачку.
Повреду Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1, подносилац уставне жалбе заснива на тврдњама да су „надлежни органи пропустили да за своје одлуке дају јасне, довољне и инвидидуализоване разлоге, да одговоре на наводе из жалбе, као и да су одлуке донете на основу нетачних чињеничних и правних конструкција и претпоставки из којих је погрешно оцењено да постоје општи и додатни услови за продужење притвора“ и додаје:
- да „првостепено и другостепено решење не садрже јасне, довољне, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора“, односно „да се понављају стереотипни, паушални и нејасни разлози“, те да се „притвор продужава пo аутоматизму, а да се одлука не образлаже“;
- да „чињеница да подносилац уставне жалбе има бројне контакте у иностранству и да наводно противправно прибављена средства нису пронађена, нису ни јасни ни довољни ни озбиљни ни оправдани разлози за продужење ове мере“;
- да се „притвор не може продужавати одлукама у којима се преписују стереотипни, нејасни и паушални наводи, у којима се не оцењује постојање разлога за ову меру, већ се парафразирају одредбе закона“:
- да „надлежни органи у оспореним решењима нису одговорили на наводе подносиоца уставне жалбе“, односно да је „навод и истицање да ниједна чињенична радња која је описана у наредби о спровођењу истраге као индивидуално одређена да је Никезић урадио, није радња кривичног дела која му се ставља на терет“ остао без оцене и одговора;
- да су „оспорене одлуке засноване на нетачним чињеничним и правним конструкцијама“, након чега подносилац детаљно износи анализу чињеница и околности које су предмет истражног поступка и истиче, поред осталог: да „нема никаквих законодавних овлашћења нити могућности да на таква овлашћења и активности Министарства утиче и да није јасно на који је начин подносилац уставне жалбе изменио одредбе Уредбе и како је то могао да учини“; да је „радње које му се стављају на терет извршио по основу Уговора о половно-техничкој сарадњи“, а да Кривични законик „не познаје могућност да се постане одговорно лице у правном лицу по основу наведеног Уговора“ и да се њиме „не стиче право на управљање имовином и средствима“; да „није јасно које је то кривичноправне радње предузео“, посебно имајући у виду да је у оспореним решењима наведено да је „саветима омогућио за успостављање и освајање тржишта за ХИП Азотару“; да се из образложења оспорених решења не може утврдити „коју је радњу предузео Никезић, који је договор он постигао“ истичући да „договор са консултантом није противправна радња“;
- да су „из напред наведених нетачних чињеничних и правних конструкција надлежни органи погрешно оценили да је испуњен основни услов за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе“, додајући такође да „нема својство одговорног лица“ позивајући се на измењену одредбу члана 112. став 5. Кривичног законика која дефинише појам одговорног лица;
- да нису испуњени додатни услови за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду: да „разлози за одређивање притвора због опасности од бекства из тачке 1. морају да буду озбиљни и оправдани“, односно да „морају да постоје сасвим конкретне околности које су и утврђене и које су и конкретно наведене да би лице било у притвору, a да разлози морају да буду засновани или на прикупљеним доказима или подацима, из којих се са сигурношћу може утврдити да постоји наведени законски основ“; да „суд није имао подлогу за овакав свој став ни у списима предмета нити у било ком извору“; да „није јасно на који су начин надлежни органи оценили да би подносилац уставне жалбе, за бекство и скривање, морао да искористи баш средства за која се тврди да је стекао извршењем кривичног дела које му се ставља на терет“; да чињенице да „има тачно пребивалиште, тачну адресу коју је дао суду, да је Београд центар његових личних и пословних, породичних и пријатељских активности и центар његовог имовинског стања неспорно указују да опасност од бекства не постоји“; да „надлежни органи такође нису оценили ни неспорну чињеницу да се подносилац уставне жалбе уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и то након бројних новинских наслова у којима је најављивано његово хапшење“.
Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, наводећи:
- да су „оспорене одлуке последица произвољне и погрешне примене материјалног права“ које се односе „и на својство подносиоца уставне жалбе и на неодређене и неодредиве радње које му се стављају на терет“;
- да су „у оспореним решењима погрешно и произвољно примењене одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку и члана 215. став 2. Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор иако нису испуњени ни општи ни додатни услови за продужење ове мере“;
- да „у оспореним одлукама надлежни органи нису утврдили ни постојање општег ни додатних услова за ову меру, да су понављајући стереотипне разлоге и тежину дела као основни услов, донели незаконите одлуке којима је повређено основно право подносиоца уставне жалбе на образложену одлуку и право на правично суђење“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Београду VIII Су. 52/13-124 од 17. јуна 2013. године и Апелационог суда у Београду Су. VIII 658/13 од 12. јуна 2013. године (који је обавестио Уставни суд да су „став овог суда и разлози и објашњења тог става, садржани у одлукама Кр.По1. 8/13 од 21. марта 2013. године и Кж2.По1. 136/13 од 4. априла 2013. године“), те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету Ки.По1. 28/12, у време подношења уставне жалбе, водио се истражни поступак против подносиоца уставне жалбе и још десет лица.
Истражни поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 22/12 од 24. новембра 2012. године, којом је подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Наредбе о проширењу истраге Кти. 22/12 Тужилаштво за организовани криминал је донело 27. децембра 2012. године, 1. фебруара 2013. године и 21. марта 2013. године.
Тужилаштво за организовани криминал је 15. априла 2013. године донело наредбу о измени наредбе о спровођењу истраге од 22. новембра 2012. године и наредби о проширењу истраге од 27. децембра 2012. године, 1. фебруара 2013. године и 21. марта 2013. године, тако што је извршило измену диспозитива и правне квалификације кривичних дела која се осумњиченима стављају на терет, те је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет постојање основа сумње да је извршио једно продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након завршетка истраге, против подносиоца уставне жалбе и осталих лица, Тужилаштво за организовани криминал је 17. маја 2013. године подигло оптужницу КТО. 7/13.
Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је установило да наведена оптужница није прописно састављена и наложило је Тужилаштву за организовани криминал да исправи уочене недостатке.
Поступајући по налогу Вишег суда у Београду-Посебно одељење, Тужилаштво за организовани криминал је 21. маја доставило том суду оптужницу, којом је, између осталог, подносиоцу уставне жалбе стављено на терет продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 34. и 61. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (30. април 2013. године) налазио у притвору пет месеци и шест дана, рачунајући од 24. новембра 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 28/12 од 26. новембра 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење је потом, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио решењем Ки.По1. 28/12 од 24. децембра 2012. године, док је решењем Ки.По1. 28/12 од 23. јануара 2013. године притвор према подносиоцу продужио из разлога предвиђеним тач. 1) и 4) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку (отклоњен је законски основ из тачке 2) наведеног члана).
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још три месеца решењем Апелационог суда у Београду, које је по жалби укинуто решењем истог суда Кж2.По1. 106/13 од 15. марта 2013. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 8/13 од 21. марта 2013. године, према подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен за још три месеца (најдуже до 22. маја 2013. године) на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено:
- да је тужилац за организовани криминал поднео предлог да се према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе продужи притвор „уз објашњење да постоје законски основи да му се продужи притвор, а да, због писаних докумената и великог броја лица која треба испитати у својству сведока, у досадашњем току истражног поступка нису изведене све неопходне доказне радње, пре свега испитивање лица која су, преко земљорадничких задруга, института и других субјеката пословања, учествовал а или су посредовала у промету регресираног минералног ђубрива, као и неопходно економско -финансијско вештачење, које је комплексно због обимне пословне документације, тако да постоје важни разлози да се за још три месеца продужи притвор“;
- да је Апелациони суд у Београду-Посебно одељење одржао седницу већа на којој је „размотрио списе предмета и предлог Тужиоца за организовани криминал“, па је нашао да је предлог основан;
- да „из списа предмета произлази постојање основане сумње да је, предузимајући противправне радње за које је основано сумњив заједно са другим окривљенима, учествовао у прибављању противправне имовинске користи привредним друштвима… на штету Буџета Републике Србије, при чему укупна висина истих превазилази износ од 800.000,00 динара;
- да „према стању у списима, већи део тих средстава није пронађен, ни одузет и постоји основана сумња да су пласирана у даље пословне односе (како између наведених правних лица, тако и са другим привредним субјектима)“;
- да „поред тога, према стању у спису, именовани окривљени има лична познанства и везе (посебно са одговорним лицима и власницима поменутих привредних друштава) и бројне пословне контакте у земљи и иностранству“;
- да „када се напред наведене околности цене у контексту висине запрећене казне за кривично дело за које је основано сумњив (казна затвора до 12 година), његове везаности за територију Републике Србије (у смислу центра пословних и животних активности), представљају околности које указују на опасност од бекства овог окривљеног, ако се нађе на слободи, тако што би новчана средства и личне везе и контакте искористио за организацију бекства и финансирање скривања“, као и да би два окривљена лица која су у бекству могла да му пруже „логистичку подршку приликом бекства и скривања“;
- да „постоји основана сумња да је окривљени Звонимир Никезић предузео противправне радње које превазилазе пословне стандарде и правила и задиру у законодавне активности Министарства пољопривреде и то тако што је „саветима“ за успостављање и освајање тржишта за ХИП Азотару... омогућио том привредном субјекту да прибави противправу имовинску корист;
- да „постоји основана сумња да је одговарајућим изменама Уредби о условима и начину коришћења средстава за регресирање минералних ђубрива, одређеном кругу правних лица омогућио да буду посредници и корисници у промету регресираног минералног ђубрива и да је тако створен својеврсни систем промета минералним ђубривима којим су обесмишљени циљеви заштите пољопривредних произвођача и омогућавање набавке репроматеријала по повлашћеним ценама, пошто cy у томе пресудну улогу добила одговорна лица ХИП Азотаре, конкретно окривљени Р.В. који је даље својим пословним везама и контактима омогућио да привредна друштва која по уредбама нису могла да добију минерално ђубриво по регресираним ценама, преко посредника који су испуњавали услове из уредбе исто добију и то супротно економским интересима без реалних средстава обезбеђења, уз одложено плаћање на више месеци“;
- да „на тај начин не само што је тим привредним субјектима омогућено да прибаве противправну имовинску корист у виду разлике у цени између регресираног и нерегресираног минералног ђубрива, него је ХИП Азотари омогућено да неосновано наплати регрес из Буџета Републике Србије, при чему је висина незаконите користи 895.105.600,00 динара, у ком износу је и нанета штета Буџету Републике Србије, а који вишеструко превазилази износ који представља квалификаторну околност за предметно кривично дело“;
- да је „уз све то ХИП Азотара у великом обиму промет нерегресираним минералним ђубривима вршила са одабраним правним лицима без икаквих или са минималним средствима обезбеђења (соло меница) и без провере бонитета и солвентности истог, супротно свим економским правилима и интересима, по ком основу и за РМВ Вујадиновић, Da car euro и Сектор 120, прибављена противправна имовинска корист у износу од преко 1.500.000.000,00 динара“.
На крају, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење истиче да је „посебно имао у виду право окривљеног на правично суђење и суђење у разумном року и да притвор, као процесна мера, задире у једно од најосновнијих људских права – право на слободу, па је зато додатно анализирао и ценио релевантност и легитимност разлога за примену те мере, посебно обзиром на фазу у којој се поступак налази, радње које су у истом до сада спроведене, те укупну дужину трајања предметног поступка, али и обавезе поступања са нарочитом хитношћу у притворским предметима и тога да се притвор мора свести на најкраће неопходно време, па је нашао да се несметано вођење кривичног поступка, за сада, не може остварити другом мером осим притвора, уз напомену да је то такође условљено и ефикасним спровођењем доказног поступка и других радњи у току самог поступка“.
Браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе су против решења о продужењу притвора изјавили жалбе 29. марта 2013. године у којима су, поред осталог, истицали и да не постоји основана сумња да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, извршио кривично дело које му је стављено на терет, као општи услов за притвор (детаљно анализирајући чињенице и околности из списа предмета).
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 136/13 од 4. априла 2013. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца. У образложењу наведеног решења су поновљени потпуно исти разлози из првостепеног решења, с тим што је, на крају, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење истакао да је имао у виду жалбене наводе којима се поред осталог, указује да веће које донело ожалбено решење „није у потпуности и правилно утврдило чињенично стање“, али их је оценио „као неосноване и без утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари, обзиром да... ће утврђивање чињеничног стања као и оцена доказа бити предмет првостепеног суда у контрадикторном поступку на главном претресу и исто није од утицаја у овој фази поступка на одлуку суда у погледу притвора“.
Након подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 384/13 од 17. маја 2013. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку (укинуто решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 217/13 од 4. јуна 2013. године), који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана.
Поступајући по налогу из решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 217/13 од 4. јуна 2013. године, Виши суд у Београду-Посебно одељење је 6. јуна 2013. године донео решење Кв.По1. 429/13 којим је, у ставу првом изреке, према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор за најдуже 30 дана, док је, у ставу другом изреке, одбио као неосноване предлоге бранилаца за укидање притвора и одређивање блаже мере за обезбеђење његовог присуства.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби , утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) (став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, и то: да се на основу решења судије за претходни поступак, окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
Сагласно одредби члана 295. став 1. тачка 1) ЗКП, истрага се покреће против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело, док се сагласно ставу 2. истог члана у истрази прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази који су потребни да се утврди идентитет учиниоца, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.
Према члану 7. став 1. тачка 1) ЗКП, кривични поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге.
Чланом 2. став 1. прописано је да поједини изрази употребљени у овом законику имају следеће значење: „основ сумње“ је скуп чињеница које посредно указују да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела (тачка 17)); „основана сумња“ је скуп чињеница које непосредно указују да је одређено лице учинилац кривичног дела (тачка 18)).
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) (у даљем тексту: КЗ), које су се примењивале до 15. априла 2013. године, било је, поред осталог, прописано: да ће се службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.) – кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Одредбом члана 112. став 5. КЗ прописано је да се одговорним лицем у правном лицу сматра лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова и да се одговорним лицем сматра и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.
До измена КЗ објављених у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 121/12 од 24. децембра 2012. године, са ступањем на снагу осмог дана од дана објављивања, одредбом члана 112. став 5. било је прописано да се одговорним лицем сматра власник предузећа или другог субјекта привредног пословања или лице у предузећу, установи или другом субјекту којем је, с обзиром на његову функцију, уложена средства или на основу овлашћења, поверен одређени круг послова у управљању имовином, производњи или другој делатности или у вршењу надзора над њима или му је фактички поверено обављање појединих послова. Одговорним лицем сматра се и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаним у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истоверемено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлука Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је у оспореним решењима утврди о да постоје околности које указују на опасност од бекства. Као разлоге који су указивали на опасност да ће окривљени Звонимир Никезић, овде подносилац уставне жалбе, побећи, надлежни судови су навели: 1) да постоји основана сумња да је заједно са другим окривљенима учествовао у прибављању противправне имовинске користи привредним друштвима… на штету буџета Републике Србије и да укупна висина истих превазилази износ од 800.000,00 динара; 2) да већи део тих средстава није пронађен, ни одузет и да постоји основана сумња да су иста пласирана у даље пословне односе; 3) да има лична познанства и везе, као и бројне пословне контакте у земљи и иностранству; 4) да наведене околности , цењене у контексту висине запрећене казне и његове везаности за територију Републике Србије у смислу центра пословних и животних активности, представљају околности које указују на опасност од бекства, јер би, уколико се нађе на слободи, новчана средства и личне везе и контакте искористио за организацију бекства и финансирање скривања, а окривљена лица која су у бекству би могла да му пруже „логистичку подршку“.
Уставни суд сматра да тежина запрећене казне може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати притварање, или оповргнути постојање те околности и разлога за одређивање притвора по овом законском основу (види: пресуду Европског суда за људска права у случају ''Tomasi против Француске'' од 27. августа 1992. године, пасус 98.). У овом контексту се нарочито морају узети у обзир следеће околности: карактер окривљеног, његово имовно стање, место у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, његове пословне везе у земљи у којој живи и у иностранству и слично. Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за одређивање и продужење мере притвора, а тиме и за ограничење личне слободе окривљеног (види: пресуде Европског суда за људска права W. против Швајцарске од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и ''Neumeister против Аустрије'' од 27. јуна 1968. године, пасус 10.).
У овом конкретном случају, Апелациони суд у Београду -Посебно одељење је приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред тежине запрећене казне, имао у виду и то: да постоји основана сумња да је извршењем кривичног дела подносилац прибавио велику противправну имовинску корист трећим лицима на штету буџета Републике Србије, а да већи део тих средстава није пронађен ни одузет , па постоји основана сумња да су иста пласирана у даље пословне односе, као и да је подносилац пословно и животно везан за територију Републике Србије, али би новчана средства и личне везе и контакте искористио за организацију бекства и финансирање скривања, а окривљена лица која су у бекству би могла да му пруже „логистичку подршку“.
Међутим, Уставни суд сматра да се у уставној жалби основано истиче да су судови морали узети у обзир и следеће чињенице: да је подносилац држављанин само Републике Србије, да има пријављено пребивалиште у Београду где се налази центар његових животних и радних активности, да у Београду живи његова породица , да се и пре дононошења наредбе о спровођењу истраге уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и да није бежао. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да у оспореним решењима оцене конкретне околности које се односе на личност окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе. Уставни суд није уверен да су наводи из оспорених решења (да постоји основан а сумњ а да је подносилац уставне жалбе прибавио противправну имовинску корист трећим лицима , да иста није пронађена, да новчана средства и личне контак те може да искористи за бекство, да окривљени који се налазе у бекству могу да му пруже логистичку подршку приликом бекства и скрив ања), а без навођења конкретних чињеница и околности на којима се овакви закључ ци темељ е, могу да буду уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни разлози за продужење притвора.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору због опасности од бекства. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван по аутоматизму – понављањем истих разлога који су послужили као почетни основ за његово одређивање. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Најзад, Уставни суд указује и на то да је Европски суд за људска права у пресуди ''Wemhoff против Немачке'' од 27. јуна 1968. године, пасус 15, изнео став „да кад је једини преостали разлог за продужење притвора страх да ће оптужени побећи и тиме избећи појављивање на суђењу, мора бити наложено његово пуштање на слободу пре суђења уколико се од њега могу добити јемства која ће осигурати такво појављивање“.
Полазећи од свега до сада наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилцац уставне жалбе није тражио накнаду нематеријалне штете, у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредба ма члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у тач . 1. и 2. изреке.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1 ) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Како се одредбе члана 5. наведене европске конвенције садржински не разликује од права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, то Уставни суд постојање повреде овог права цени у односу на означене одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореним решењима према њему продужен притвор за још три месеца, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) Законика о кривичном поступку и истиче да је тужилаштво у међувремену извршило преквалификацију кривичног дела које му је стављено на терет за које није предвиђена могућност одређивања и продужења притвора по тачки 4), те да стога не оспорава део решења која се односе на ову тачку.
Повреду Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1, подносилац уставне жалбе заснива на тврдњама да су „надлежни органи пропустили да за своје одлуке дају јасне, довољне и инвидидуализоване разлоге, да одговоре на наводе из жалбе, као и да су одлуке донете на основу нетачних чињеничних и правних конструкција и претпоставки из којих је погрешно оцењено да постоје општи и додатни услови за продужење притвора“ и додаје:
- да „првостепено и другостепено решење не садрже јасне, довољне, индивидуализоване и конкретне разлоге за продужење притвора“, односно „да се понављају стереотипни, паушални и нејасни разлози“, те да се „притвор продужава пo аутоматизму, а да се одлука не образлаже“;
- да „чињеница да подносилац уставне жалбе има бројне контакте у иностранству и да наводно противправно прибављена средства нису пронађена, нису ни јасни ни довољни ни озбиљни ни оправдани разлози за продужење ове мере“;
- да се „притвор не може продужавати одлукама у којима се преписују стереотипни, нејасни и паушални наводи, у којима се не оцењује постојање разлога за ову меру, већ се парафразирају одредбе закона“:
- да „надлежни органи у оспореним решењима нису одговорили на наводе подносиоца уставне жалбе“, односно да је „навод и истицање да ниједна чињенична радња која је описана у наредби о спровођењу истраге као индивидуално одређена да је Никезић урадио, није радња кривичног дела која му се ставља на терет“ остао без оцене и одговора;
- да су „оспорене одлуке засноване на нетачним чињеничним и правним конструкцијама“, након чега подносилац детаљно износи анализу чињеница и околности које су предмет истражног поступка и истиче, поред осталог: да „нема никаквих законодавних овлашћења нити могућности да на таква овлашћења и активности Министарства утиче и да није јасно на који је начин подносилац уставне жалбе изменио одредбе Уредбе и како је то могао да учини“; да је „радње које му се стављају на терет извршио по основу Уговора о половно-техничкој сарадњи“, а да Кривични законик „не познаје могућност да се постане одговорно лице у правном лицу по основу наведеног Уговора“ и да се њиме „не стиче право на управљање имовином и средствима“; да „није јасно које је то кривичноправне радње предузео“, посебно имајући у виду да је у оспореним решењима наведено да је „саветима омогућио за успостављање и освајање тржишта за ХИП Азотару“; да се из образложења оспорених решења не може утврдити „коју је радњу предузео Никезић, који је договор он постигао“ истичући да „договор са консултантом није противправна радња“;
- да су „из напред наведених нетачних чињеничних и правних конструкција надлежни органи погрешно оценили да је испуњен основни услов за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе“, додајући такође да „нема својство одговорног лица“ позивајући се на измењену одредбу члана 112. став 5. Кривичног законика која дефинише појам одговорног лица;
- да нису испуњени додатни услови за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, имајући у виду: да „разлози за одређивање притвора због опасности од бекства из тачке 1. морају да буду озбиљни и оправдани“, односно да „морају да постоје сасвим конкретне околности које су и утврђене и које су и конкретно наведене да би лице било у притвору, a да разлози морају да буду засновани или на прикупљеним доказима или подацима, из којих се са сигурношћу може утврдити да постоји наведени законски основ“; да „суд није имао подлогу за овакав свој став ни у списима предмета нити у било ком извору“; да „није јасно на који су начин надлежни органи оценили да би подносилац уставне жалбе, за бекство и скривање, морао да искористи баш средства за која се тврди да је стекао извршењем кривичног дела које му се ставља на терет“; да чињенице да „има тачно пребивалиште, тачну адресу коју је дао суду, да је Београд центар његових личних и пословних, породичних и пријатељских активности и центар његовог имовинског стања неспорно указују да опасност од бекства не постоји“; да „надлежни органи такође нису оценили ни неспорну чињеницу да се подносилац уставне жалбе уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и то након бројних новинских наслова у којима је најављивано његово хапшење“.
Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, наводећи:
- да су „оспорене одлуке последица произвољне и погрешне примене материјалног права“ које се односе „и на својство подносиоца уставне жалбе и на неодређене и неодредиве радње које му се стављају на терет“;
- да су „у оспореним решењима погрешно и произвољно примењене одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку и члана 215. став 2. Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је подносиоцу уставне жалбе продужен притвор иако нису испуњени ни општи ни додатни услови за продужење ове мере“;
- да „у оспореним одлукама надлежни органи нису утврдили ни постојање општег ни додатних услова за ову меру, да су понављајући стереотипне разлоге и тежину дела као основни услов, донели незаконите одлуке којима је повређено основно право подносиоца уставне жалбе на образложену одлуку и право на правично суђење“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Београду VIII Су. 52/13-124 од 17. јуна 2013. године и Апелационог суда у Београду Су. VIII 658/13 од 12. јуна 2013. године (који је обавестио Уставни суд да су „став овог суда и разлози и објашњења тог става, садржани у одлукама Кр.По1. 8/13 од 21. марта 2013. године и Кж2.По1. 136/13 од 4. априла 2013. године“), те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету Ки.По1. 28/12, у време подношења уставне жалбе, водио се истражни поступак против подносиоца уставне жалбе и још десет лица.
Истражни поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 22/12 од 24. новембра 2012. године, којом је подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет постојање основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Наредбе о проширењу истраге Кти. 22/12 Тужилаштво за организовани криминал је донело 27. децембра 2012. године, 1. фебруара 2013. године и 21. марта 2013. године.
Тужилаштво за организовани криминал је 15. априла 2013. године донело наредбу о измени наредбе о спровођењу истраге од 22. новембра 2012. године и наредби о проширењу истраге од 27. децембра 2012. године, 1. фебруара 2013. године и 21. марта 2013. године, тако што је извршило измену диспозитива и правне квалификације кривичних дела која се осумњиченима стављају на терет, те је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет постојање основа сумње да је извршио једно продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након завршетка истраге, против подносиоца уставне жалбе и осталих лица, Тужилаштво за организовани криминал је 17. маја 2013. године подигло оптужницу КТО. 7/13.
Веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење је установило да наведена оптужница није прописно састављена и наложило је Тужилаштву за организовани криминал да исправи уочене недостатке.
Поступајући по налогу Вишег суда у Београду-Посебно одељење, Тужилаштво за организовани криминал је 21. маја доставило том суду оптужницу, којом је, између осталог, подносиоцу уставне жалбе стављено на терет продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 34. и 61. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (30. април 2013. године) налазио у притвору пет месеци и шест дана, рачунајући од 24. новембра 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 28/12 од 26. новембра 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду-Посебно одељење је потом, на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку, према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио решењем Ки.По1. 28/12 од 24. децембра 2012. године, док је решењем Ки.По1. 28/12 од 23. јануара 2013. године притвор према подносиоцу продужио из разлога предвиђеним тач. 1) и 4) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку (отклоњен је законски основ из тачке 2) наведеног члана).
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен за још три месеца решењем Апелационог суда у Београду, које је по жалби укинуто решењем истог суда Кж2.По1. 106/13 од 15. марта 2013. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 8/13 од 21. марта 2013. године, према подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен за још три месеца (најдуже до 22. маја 2013. године) на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено:
- да је тужилац за организовани криминал поднео предлог да се према осумњиченом, овде подносиоцу уставне жалбе продужи притвор „уз објашњење да постоје законски основи да му се продужи притвор, а да, због писаних докумената и великог броја лица која треба испитати у својству сведока, у досадашњем току истражног поступка нису изведене све неопходне доказне радње, пре свега испитивање лица која су, преко земљорадничких задруга, института и других субјеката пословања, учествовал а или су посредовала у промету регресираног минералног ђубрива, као и неопходно економско -финансијско вештачење, које је комплексно због обимне пословне документације, тако да постоје важни разлози да се за још три месеца продужи притвор“;
- да је Апелациони суд у Београду-Посебно одељење одржао седницу већа на којој је „размотрио списе предмета и предлог Тужиоца за организовани криминал“, па је нашао да је предлог основан;
- да „из списа предмета произлази постојање основане сумње да је, предузимајући противправне радње за које је основано сумњив заједно са другим окривљенима, учествовао у прибављању противправне имовинске користи привредним друштвима… на штету Буџета Републике Србије, при чему укупна висина истих превазилази износ од 800.000,00 динара;
- да „према стању у списима, већи део тих средстава није пронађен, ни одузет и постоји основана сумња да су пласирана у даље пословне односе (како између наведених правних лица, тако и са другим привредним субјектима)“;
- да „поред тога, према стању у спису, именовани окривљени има лична познанства и везе (посебно са одговорним лицима и власницима поменутих привредних друштава) и бројне пословне контакте у земљи и иностранству“;
- да „када се напред наведене околности цене у контексту висине запрећене казне за кривично дело за које је основано сумњив (казна затвора до 12 година), његове везаности за територију Републике Србије (у смислу центра пословних и животних активности), представљају околности које указују на опасност од бекства овог окривљеног, ако се нађе на слободи, тако што би новчана средства и личне везе и контакте искористио за организацију бекства и финансирање скривања“, као и да би два окривљена лица која су у бекству могла да му пруже „логистичку подршку приликом бекства и скривања“;
- да „постоји основана сумња да је окривљени Звонимир Никезић предузео противправне радње које превазилазе пословне стандарде и правила и задиру у законодавне активности Министарства пољопривреде и то тако што је „саветима“ за успостављање и освајање тржишта за ХИП Азотару... омогућио том привредном субјекту да прибави противправу имовинску корист;
- да „постоји основана сумња да је одговарајућим изменама Уредби о условима и начину коришћења средстава за регресирање минералних ђубрива, одређеном кругу правних лица омогућио да буду посредници и корисници у промету регресираног минералног ђубрива и да је тако створен својеврсни систем промета минералним ђубривима којим су обесмишљени циљеви заштите пољопривредних произвођача и омогућавање набавке репроматеријала по повлашћеним ценама, пошто cy у томе пресудну улогу добила одговорна лица ХИП Азотаре, конкретно окривљени Р.В. који је даље својим пословним везама и контактима омогућио да привредна друштва која по уредбама нису могла да добију минерално ђубриво по регресираним ценама, преко посредника који су испуњавали услове из уредбе исто добију и то супротно економским интересима без реалних средстава обезбеђења, уз одложено плаћање на више месеци“;
- да „на тај начин не само што је тим привредним субјектима омогућено да прибаве противправну имовинску корист у виду разлике у цени између регресираног и нерегресираног минералног ђубрива, него је ХИП Азотари омогућено да неосновано наплати регрес из Буџета Републике Србије, при чему је висина незаконите користи 895.105.600,00 динара, у ком износу је и нанета штета Буџету Републике Србије, а који вишеструко превазилази износ који представља квалификаторну околност за предметно кривично дело“;
- да је „уз све то ХИП Азотара у великом обиму промет нерегресираним минералним ђубривима вршила са одабраним правним лицима без икаквих или са минималним средствима обезбеђења (соло меница) и без провере бонитета и солвентности истог, супротно свим економским правилима и интересима, по ком основу и за РМВ Вујадиновић, Da car euro и Сектор 120, прибављена противправна имовинска корист у износу од преко 1.500.000.000,00 динара“.
На крају, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење истиче да је „посебно имао у виду право окривљеног на правично суђење и суђење у разумном року и да притвор, као процесна мера, задире у једно од најосновнијих људских права – право на слободу, па је зато додатно анализирао и ценио релевантност и легитимност разлога за примену те мере, посебно обзиром на фазу у којој се поступак налази, радње које су у истом до сада спроведене, те укупну дужину трајања предметног поступка, али и обавезе поступања са нарочитом хитношћу у притворским предметима и тога да се притвор мора свести на најкраће неопходно време, па је нашао да се несметано вођење кривичног поступка, за сада, не може остварити другом мером осим притвора, уз напомену да је то такође условљено и ефикасним спровођењем доказног поступка и других радњи у току самог поступка“.
Браниоци окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе су против решења о продужењу притвора изјавили жалбе 29. марта 2013. године у којима су, поред осталог, истицали и да не постоји основана сумња да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, извршио кривично дело које му је стављено на терет, као општи услов за притвор (детаљно анализирајући чињенице и околности из списа предмета).
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 136/13 од 4. априла 2013. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца. У образложењу наведеног решења су поновљени потпуно исти разлози из првостепеног решења, с тим што је, на крају, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење истакао да је имао у виду жалбене наводе којима се поред осталог, указује да веће које донело ожалбено решење „није у потпуности и правилно утврдило чињенично стање“, али их је оценио „као неосноване и без утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари, обзиром да... ће утврђивање чињеничног стања као и оцена доказа бити предмет првостепеног суда у контрадикторном поступку на главном претресу и исто није од утицаја у овој фази поступка на одлуку суда у погледу притвора“.
Након подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 384/13 од 17. маја 2013. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку (укинуто решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 217/13 од 4. јуна 2013. године), који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана.
Поступајући по налогу из решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 217/13 од 4. јуна 2013. године, Виши суд у Београду-Посебно одељење је 6. јуна 2013. године донео решење Кв.По1. 429/13 којим је, у ставу првом изреке, према подносиоцу уставне жалбе продужио притвор за најдуже 30 дана, док је, у ставу другом изреке, одбио као неосноване предлоге бранилаца за укидање притвора и одређивање блаже мере за обезбеђење његовог присуства.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби , утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) (став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Трајање притвора у истрази прописано је одредбама члана 215. ЗКП, и то: да се на основу решења судије за претходни поступак, окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора (став 1.); да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 3.).
Сагласно одредби члана 295. став 1. тачка 1) ЗКП, истрага се покреће против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело, док се сагласно ставу 2. истог члана у истрази прикупљају докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази који су потребни да се утврди идентитет учиниоца, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.
Према члану 7. став 1. тачка 1) ЗКП, кривични поступак је покренут доношењем наредбе о спровођењу истраге.
Чланом 2. став 1. прописано је да поједини изрази употребљени у овом законику имају следеће значење: „основ сумње“ је скуп чињеница које посредно указују да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинилац кривичног дела (тачка 17)); „основана сумња“ је скуп чињеница које непосредно указују да је одређено лице учинилац кривичног дела (тачка 18)).
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) (у даљем тексту: КЗ), које су се примењивале до 15. априла 2013. године, било је, поред осталог, прописано: да ће се службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казнити затвором од шест месеци до пет година (став 1.); да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година (став 3.) – кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Одредбом члана 112. став 5. КЗ прописано је да се одговорним лицем у правном лицу сматра лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова и да се одговорним лицем сматра и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.
До измена КЗ објављених у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 121/12 од 24. децембра 2012. године, са ступањем на снагу осмог дана од дана објављивања, одредбом члана 112. став 5. било је прописано да се одговорним лицем сматра власник предузећа или другог субјекта привредног пословања или лице у предузећу, установи или другом субјекту којем је, с обзиром на његову функцију, уложена средства или на основу овлашћења, поверен одређени круг послова у управљању имовином, производњи или другој делатности или у вршењу надзора над њима или му је фактички поверено обављање појединих послова. Одговорним лицем сматра се и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службеног лица.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, а из разлога прописаним у тач. 1) до 4) наведеног члана.
Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истоверемено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлука Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
6. Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је у оспореним решењима утврди о да постоје околности које указују на опасност од бекства. Као разлоге који су указивали на опасност да ће окривљени Звонимир Никезић, овде подносилац уставне жалбе, побећи, надлежни судови су навели: 1) да постоји основана сумња да је заједно са другим окривљенима учествовао у прибављању противправне имовинске користи привредним друштвима… на штету буџета Републике Србије и да укупна висина истих превазилази износ од 800.000,00 динара; 2) да већи део тих средстава није пронађен, ни одузет и да постоји основана сумња да су иста пласирана у даље пословне односе; 3) да има лична познанства и везе, као и бројне пословне контакте у земљи и иностранству; 4) да наведене околности , цењене у контексту висине запрећене казне и његове везаности за територију Републике Србије у смислу центра пословних и животних активности, представљају околности које указују на опасност од бекства, јер би, уколико се нађе на слободи, новчана средства и личне везе и контакте искористио за организацију бекства и финансирање скривања, а окривљена лица која су у бекству би могла да му пруже „логистичку подршку“.
Уставни суд сматра да тежина запрећене казне може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати притварање, или оповргнути постојање те околности и разлога за одређивање притвора по овом законском основу (види: пресуду Европског суда за људска права у случају ''Tomasi против Француске'' од 27. августа 1992. године, пасус 98.). У овом контексту се нарочито морају узети у обзир следеће околности: карактер окривљеног, његово имовно стање, место у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, његове пословне везе у земљи у којој живи и у иностранству и слично. Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за одређивање и продужење мере притвора, а тиме и за ограничење личне слободе окривљеног (види: пресуде Европског суда за људска права W. против Швајцарске од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и ''Neumeister против Аустрије'' од 27. јуна 1968. године, пасус 10.).
У овом конкретном случају, Апелациони суд у Београду -Посебно одељење је приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред тежине запрећене казне, имао у виду и то: да постоји основана сумња да је извршењем кривичног дела подносилац прибавио велику противправну имовинску корист трећим лицима на штету буџета Републике Србије, а да већи део тих средстава није пронађен ни одузет , па постоји основана сумња да су иста пласирана у даље пословне односе, као и да је подносилац пословно и животно везан за територију Републике Србије, али би новчана средства и личне везе и контакте искористио за организацију бекства и финансирање скривања, а окривљена лица која су у бекству би могла да му пруже „логистичку подршку“.
Међутим, Уставни суд сматра да се у уставној жалби основано истиче да су судови морали узети у обзир и следеће чињенице: да је подносилац држављанин само Републике Србије, да има пријављено пребивалиште у Београду где се налази центар његових животних и радних активности, да у Београду живи његова породица , да се и пре дононошења наредбе о спровођењу истраге уредно одазивао на сваки позив надлежних органа и да није бежао. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да у оспореним решењима оцене конкретне околности које се односе на личност окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе. Уставни суд није уверен да су наводи из оспорених решења (да постоји основан а сумњ а да је подносилац уставне жалбе прибавио противправну имовинску корист трећим лицима , да иста није пронађена, да новчана средства и личне контак те може да искористи за бекство, да окривљени који се налазе у бекству могу да му пруже логистичку подршку приликом бекства и скрив ања), а без навођења конкретних чињеница и околности на којима се овакви закључ ци темељ е, могу да буду уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни разлози за продужење притвора.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору због опасности од бекства. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван по аутоматизму – понављањем истих разлога који су послужили као почетни основ за његово одређивање. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. Најзад, Уставни суд указује и на то да је Европски суд за људска права у пресуди ''Wemhoff против Немачке'' од 27. јуна 1968. године, пасус 15, изнео став „да кад је једини преостали разлог за продужење притвора страх да ће оптужени побећи и тиме избећи појављивање на суђењу, мора бити наложено његово пуштање на слободу пре суђења уколико се од њега могу добити јемства која ће осигурати такво појављивање“.
Полазећи од свега до сада наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилцац уставне жалбе није тражио накнаду нематеријалне штете, у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредба ма члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у тач . 1. и 2. изреке.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1 ) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
с у д и ј а
др Агнеш Картаг Одри
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
с у д и ј а
др Агнеш Картаг Одри