Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирослава Мишковића и Марка Мишковића, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јула 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба Мирослава Мишковића и Марка Мишковића против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Мишковић и Марко Мишковић, обојица из Београда, поднели су Уставном суду 26. фебруара 2013. године, преко пуномоћника Недељке Шорак, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 201 2. године и решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године, због повреде права из члана 31. ст. 1. и 3. „у вези са чланом 30. став 1.“, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 5. став 1. тачка ц), члана 5. став 4. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се одредбе члана 5. став 1. тачка ц), члана 5. став 4. и члана 13. наведене европске к онвенције садржински не разликује од права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. и члана 36. став 2. Устава, то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да како за одређивање притвора, тако и за његово продужење, мора постојати основана сумња да је извршено кривично дело;
- да подносиоци уставне жалбе нису предузели ниједну радњу која има елемент противправности, те тиме нису извршили ниједно кривично дело, па ни дело злоупотребе службеног положаја;
- да се подносиоцима уставне жалбе ставља на терет: 1) да је друштво под њиховом контролом дало кредит другом друштву и да је кредит враћен са примереном каматом; 2) да је друштво под њиховом контролом купило акције другог друштва по нижој цени, а продало их по вишој;
- да у оба наведена правна посла, нема елемента противправности, а за наводе о стварању некаквог „привида регуларности послова“ од стране подносилаца уставне жалбе, не постоји у списима предмета (а и ван списа) ниједан једини доказ;
- да докази који су служили „као подлога“ за одлуку о притварању и продужењу притвора не дају основа за закључак да постоји сумња да је почињено кривично дело;
- да су, у конкретном случају, подносиоци уставне жалбе имали право да уложе правни лек, али да „суштински жалба није разматрана, није дата никаква разложна оцена жалбених навода, те се ни у ком случају не може сматрати да је подносиоцима уставне жалбе стајао на располагању делотворан правни лек, односно правно средство“;
- да је „другостепена инстанца само преписала наводе из образложења првостепеног решења (а првостепено решење је само преписало наводе из решења о одређивању притвора Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године)“;
- да у оспореним решењима нису дати јасни и недвосмислени разлози за продужење притвора, односно да „нема речи о индивидуализацији разлога понаособ за Мирослава Мишковића, односно понаособ за Марка Мишковића, и друге окривљене“;
- да су се „обе инстанце у својим одлукама ослониле искључиво на социјално-економски статус подносилаца уставне жалбе и запрећену казну од 12 година, али су пропустиле да наведу било какав субјективни разлог (у смислу њихових конкретних активности) који би оправдавао њихово даље задржавање у притвору, односно који би указао да је то неопходно ради вођења кривичног поступка“;
- да тежина запрећене казне сама по себи не оправдава продужење притвора, „поготово што је запрећена казна стављена у контекст висине наводно противправно присвојене имовинске користи“;
- да су подносиоци уставне жалбе учествовали у пословним активностима описаним у поступку, али да у тим активностима на страни подносилаца нема елемената противправности;
- да „подносиоци уставне жалбе ни у једном тренутку нису имали намеру, нити су са тим циљем предузели било коју радњу, да се оштете друштва која су предмет кривичног поступка, нити су она радњама подносилаца уставне жалбе оштећена, а што недвосмислено произилази из свих писмених доказа који се налазе у списима“;
- да није размотрена примена блажих мера да се отклоне поједини разлози за продужење притвора:
- да је оспореним решењима „погрешно утврђено да постоји опасност од бекства, јер је Мирослав Мишковић већ имао прилику да побегне у иностранство, али да исту није желео да искористи, односно, да је у предистражном поступку, када су медији најавили његово хапшење, путовао у иностранство где је свакако могао и да остане да је имао намеру да побегне“, а да Марко Мишковић „нема објективне могућности за бекство обзиром да му је одузета путна исправа“, као и да „подносиоци уставне жалбе ниједном својом конкретном радњом нису дали повода суду за уверење да постоји опасност од бекства, напротив, уредно су се одазивали на захтеве за прикупљање обавештења у својству грађанина, а такође су сви запослени у правним лицима која су у власништву подносилаца уставне жалбе, као и друга лица која поступају по њиховом налогу, сву тражену документацију и захтеване информације свим надлежним органима правовремено ставили на располагање“, те да је „суштински разлог - околност који су доносиоци предметних решења навели као разлог који указује на опасност од бекства јесте њихово имовинско стање и социјални контакти који прате такав социјални статус“;
- да је према обојици подносилаца притвор продужен и из разлога предвиђеног одредбом тачке 2) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку, „иако су сви правно релевантни подаци о пословима који су предмет кривичног поступка садржани у документацији која се налази у истражном спису, те зато објективно не постоји могућност ометања поступка, упркос томе што има неиспитаних сведока, јер су предмет њиховог сведочења управо оне околности о којима постоји документација“, из чега подносиоци уставне жалбе закључују да је „као и код претходног основа, као особита околност која указује да на то да ће подносиоци уставне жалбе ометати поступак утицајем на сведоке, узет социјално-економски статус Мирослава и Марка Мишковића у друштву“ и да „одређени социјално-економски статус у друштву, сам по себи, ако није било каквих других активности, ни назнака да ће се ометати поступак, не може бити основ за продужење притвора“;
- да је према подносиоцу Мирославу Мишковићу притвор продужен и по основу дана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, из „разлога узнемиравања јавности“, али да „у првостепеном решењу није наведено када и где су радници протестовали, да ли су се протести заиста догодили, те да и јесу, да се такви протести не могу довести у везу са вођењем кривичног поступка против Мирослава Мишковића“, да „уколико је и дошло до узнемиравања јавности у прошлости, сасвим је извесно да се оно не може довести у везу са садашњим вођењем кривичног поступка против осумњиченог Мирослава Мишковића, нити неки протест из прошлости може да утиче на несметано и правично вођење поступка у садашњости“, те да се „другостепена инстанца није изјаснила у каквој су вези протести запослених Нибенс групе који су се десили средином 2011. године са поступком против Мирослава Мишковића који се води сада 2013. године“;
- да је одлучујући о продужењу притвора „првостепена инстанца искључиво и само преписала разлоге за одређивање притвора дате у решењу од 14. децембра 2012. године, без да је притом навела који су то нови разлози који оправдавају продужење притвора, те су и тиме повређена уставна права подносиоца уставне жалбе о трајању притвора“.
Подносиоци уставне жалбе на крају истичу да „из доказа у списима произилази једино следеће чињенично стање: 1) да је између друштва Hemslade Trading Limited са Кипра и ПЗП Ниш дана 25. маја 2005. године закључен Уговор о финансијском кредиту у износу од ЕУР 23.000.000,00 те да је тај кредит враћен уз сасвим умерену уговорену камату, у чему нема ничег противправног; 2) да је друштво Mera Invest д.о.о. продало акције које је имало у друштву ПЗП Ниш друштву Нибенс корпорација д.о.о. за износ купопродајне цене од ЕУР 25.000.000,00, у чему такође нема ничег противправног, поготово имајући у виду да је од страног инвеститора нуђена и знатно већа цена за акције ПЗП Ниша“.
Из свега изнетог подносиоци закључују да је „недостатак противправности, као битног елемента постојања кривичног дела и услова за одређивање и продужење притвора, истакнут у жалби против првостепеног решења, али да другостепена инстанца ниједном речју није ни поменула наведени жалбени навод, а камоли да је размотрила наведени навод, односно исти ценила“, те да им је „суштински ускраћено право на жалбу, јер жалбени наводи нису стварно размотрени“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, укине притвор према подносиоцима и наложи њихово пуштање на слободу, те одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету Ки.По1. 31/12, се у време подношења уставне жалбе водио истражни поступак против подносилаца уставне жалбе и још осам лица, по наредби за спровођењ е истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 25/12 од 13. децембра 2012. године.
Подносиоцима уставне жалбе је стављно на терет по једно кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, и то према подносиоцу Мирославу Мишковићу на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, а према подносиоцу Марку Мишковићу на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 2) истог законика, који им се рачуна од 12. децембра 2012. године, када су лишени слободе (Мирославу Мишковићу од 07,30 часова, а Марку Мишковићу од 09,05 часова).
Судија за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду је наведено решење донео након саслушања осумњичених, овде подносилаца уставне жалбе и извршеног увида у до тада прибављене писане доказе (које таксативно набраја на 20 страна решења о одређивању притвора), нашавши да постоји основана сумња да су подносиоци извршили кривично дело које им је наредбом за спровођење истраге Тужилаштва за организовани криминал стављено на терет.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године за још најдуже 30 дана (истим решењем притвор је укинут према Р.Р, З.М. и З.Р.), на основу истих одредаба ЗКП. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
- да је судија за претходни поступак утврдио да постоји основана сумња да су осумњичени, овде подносиоци уставне жалбе, и друга осумњичена лица извршили по једно кривично дело злоупотребе службеног положаја;
- да је у досадашњем току поступка испитано осам сведока;
- да из списа предмета произлази основана сумња да су осумњичени као власници-сувласници и одговорна лица у правним лицима, и то осумњичени Мирослав Мишковић у предузећима „Hemslade Trading Limited“ са Кипра, предузећа „Hitomi Financial Limited“ са Девичанских острва и предузећа „Делта М“ Београд, окр. осумњичени Марко Мишковић у предузећима „Mera Investment Fund В.V.“ са Холандских Антила, „Меrа Investment Fund Limitid“ са Кипра, „Mera Invest“ д.о.о из Београда, ПЗП „Ниш“ и ПЗП „Београд“, као и у другим са њима повезаним правним лицима, извршили предметно кривично дело, као и да су у дужем временском периоду себи и правним лицима која су у њиховом власништву, заједно са осталим осумњиченима, прибавили значајну имовинску корист, и то предузећу „Mera Invest“ д.о.о, а тиме и Марку Мишковићу као посредном власнику овог правног лица у износу од 1.543.121.800.51 динара, „Hemslade Trading Limited“, а тиме и Мирославу Мишкoвићу као власнику овог правног лица, у износу од 1.213.275,07 е вра;
- да се ради о знатним новчаним средствима, те да би се, по оцени судије за претходни поступак, иста могла искористити за скривање и бекство, имајући у виду „да су осумњичени власници већег броја правних лица регистрованих на територији Републике Србије, Републике Кипар, Холандских Антила и Девичанских острва, која правна лица поседују знатну имовину, као и да лично сви поменути окривљени поседују велику финансијску моћ, да су често боравили у иностранству где поседују и некретнине у свом власништву, да су у иностранству остварили велики број контаката и веза, то све напред наведене околности у својој међусобној повезаности указују на околности да би осумњичени могли да контакте у иностранству користе за бекство и скривање и да би на тај начин могли постати недоступни државним органима, услед чега би дошло и до ометања овог кривичног поступка“;
- да судија за претходни поступак сматра да је основано продужити притвор према осумњиченима из разлога предвиђеним одредбом члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, јер би осумњичени боравком на слободи могли ометати поступак утицањем на преостале сведоке чије испитивање је неопходно у даљем току поступка ради утврђивања чињеничног стања, и то: осумњичени Мирослав Мишковић и Марко Мишковић боравком на слободи би могли ометати поступак утицајем на 1) сведока Т.Ј. коју је потребно испитати путем међународне правне помоћи, као особу која је директно укључена у спровођење одлука везаних за оснивање „Mera Invest Faund“ и „Mera Invest“ д.о.о. уношењем акција ПЗП „Ниш“, као и спровођење одлука везаних за одобравање финансијског кредита „Hamslade Trading Limited“, ПЗП „Ниш“, позајмице „Hamslade Trading Limited“, „Mera Invest Fund“, а као и на околност доношења одлука о финансирању „Mera Invest Fund“ са Холандских Антила за куповину пет емисија хартија од вредности ПЗП „Ниш“ кроз позајмицу „Hamslade Trading Limited“, као и директног издаваоца налога „Делта Брокер“ за ангажовање проценитељске агенције „Конзит“ ради утврђивања просечне пондерисане цене акција ПЗП „Ниш“; 2) на сведока Д.Д. запосленог у „Делта Брокеру“, а на околности куповине акција ПЗП „Ниш“ од стране „Mera Invest Fund“ кроз пету емисију хартија од вредности, поводом контаката са предузећем за пословни консалтинг „Конзит“ везано за процену пондерисане цене акција ПЗП „Ниш“; 3) сведоке С.Ј. и З.Д. које је неопходно испитати на околност куповине ПЗП „Београд“ с обзиром на чињеницу да су наведена лица била директори ПЗП „Београд“ у време приватизације наведеног предузећа; 4) на сведоке Р.Т, Љ.Ш, Б.К. (привремене заступнике капитала ПЗП „Београд, „Партизански пут“, „ФАМ“, „Војводина пут“ и „Бачка пут“) и сведоке Г.П, Б.М. и С.Д. (стечајне управнике ПЗП „Врање“, ПЗП „Ниш“ и ПЗП „Крагујевац“), будући да се њихово испитивање односи на околности статуса ПЗП, те висина обавеза заложене и продате имовине, дана неликвидности као и ликвидационе вредности ПЗП;
- да су „сви наведени сведоци били у непосредном контакту са осумњиченима, тако што су били запослени у привредним друштвима у којима су осумњичени били одговорна лица, па самим тим и њима надређени, док су поједини сведоци били пословно везани са наведеним правним лицима, или су сведоци поступали по налозима именованих осумњичених лица, а имајући у виду функције које осумњичени обављају, а нарочито да Мирослав Мишковић, М.Ђ. и Марко Мишковић поседују велику финансијску моћ, на шта указује постојање основане сумње о висини противправне имовинске користи коју су прибавили, да се ради о осумњиченима који су обављајући своје дужности у привредним структурама имали знатан утицај на велики број лица у разним сферама друштвеног живота који би могли утицати и на сведоке, то све напред наведене околности представљају особите околности које указују да би боравком на слободи осумњичени... могли утицати на сведоке и тиме ометати даље вођење овог кривичног поступка“;
- да у односу на Мирослава Мишковића постоји и законски разлог за продужење притвора предвиђен одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, „будући да се околности нису измениле“, с обзиром на то да је за кривично дело за које се осумњичени терети предвиђена казна затвора у трајању до 12 година, „а начин извршења кривичног дела и то да су непосредно или посредно користећи привредне и пословне структуре домаћих и страних привредних друштава „Hemslade Trading Limited“, „Hitomi Financial Limited“, „Делта M“, ПЗП „Ниш“, „Шер Корпорација“, „Нибенс Корпорација“, „Mera Investment Fund B.V.“, „Mera Investment Fund Limitid“, „Меrа Invest“ д.о.о, ПЗП „Београд“, вршили финансијске трансакције ради извлачења великих новчаних износа и имовине приватизованих предузећа, а што је имало за последицу да су предметна предузећа за путеве и њихови повериоци оштећени за укупан износ обавеза од 28.681.012.009,42 динара, обзиром да је 7. октобра 2009. године наступила трајна блокада рачуна ПЗП „Ниш“, a у току 2010. године и блокада рачуна осталих ПЗП, што је имало за последицу отварање стечајних поступака над ПЗП „“Ниш“, ПЗП „Врање“ и ПЗП „Крагујевац“, као и раскидања уговора о приватизацији са ПЗП „Београд“, „Војводина пут - Бачка пут“, фабриком мазива „ФАМ“ и „Партизански пут“, док су насупрот томе осумњичени својим радњама прибавили имовинску корист „Мери инвест“ д.о.о у износу од 1.543.121.800,51 динара, „Hemslade Trading Limited“ а тиме и Мирославу Мишковићу у износу од 1.213.275,07 еура, док је „Шер корпорацији“, а тиме и М.Ђ. у износу од 878.830.426.89, као и лично М.Ђ. у износу од 145.887.762,00, који износи вишеструко прелазе износ који представља квалификаторну околност предметног кривичног дела, а које чињенице које су по налажењу судије за претходни поступак довеле до узнемирења јавности кроз протесте радника“ и да су „поред наведеног поменута предузећа (су) онемогућена да наставе са радом, да је самим тим дошло до угрожавања путне привреде, велики број радника из наведених предузећа је остао без посла, чиме је њихова основна егзистенција угрожена, које околности, по налажењу судије за претходни поступак, и даље узнемиравају јавност, па би самим тим могле угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“.
Против наведеног решења о продужењу притвора су подносиоци, преко бранилаца, изјавили жалбе.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године одбијене су као неосноване, поред осталих, жалбе бранилаца окривљених Мирослава Мишковића и Марка Мишковића, овде подносилаца уставне жалбе, изјављене против решења о продужењу притвора судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године.
У образложењу наведеног решења је, између осталог, истакнуто:
- да из списа предмета произилази постојање основане сумње да су окривљени Мирослав Мишковић, М.Ђ. и Марко Мишковић извршили кривична дела која се наводе у наредби за спровођење истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 25/12 од 13. децембра 2012. године, да су „као власници - сувласници и одговорна лица у правним лицима , и то: окривљени Мирослав Мишковић у предузећима „Hemslade Trading Limited“ са Кипра, „Hitomi Financial Limited“ са Девичанских острва и „Делта М“ Београд; окривљени Марко Мишковић у предузећима „Мera Investment Fund В.V.“ са Холандских Антила, „Меrа Investment Fund Limitid“ са Кипра, „Mera Invest“ d.о.о. из Београда, ПЗП „Ниш“ и ПЗП „Београд“ и окривљени М.Ђ. у предузећима...., као и у другим са њима повезаним правним лицима, тиме што су према истој основаној сумњи предузели радње из којих произилазе законска обележја наведених кривичних дела, чиме су у дужем временском периоду себи и правним лицима која су у њиховом власништву, заједно са осталим окривљеним лицима прибавили значајну имовинску корист, и то: „Мери инвест“ д.о.о, а тиме и Марку Мишковићу као посредном власнику овог правног лица у износу од 1.543.121.800.51 динара; „Hemslade Trading Limited“ и Мирославу Мишковићу као власнику овог правног лица у износу од 1.213.275,07 евра“;
- да „како се ради о знатним новчаним средствима, то би и према оцени већа, ова средства могла бити искоришћена за скривање и бекство уколико би се нашли на слободи“ и да су „окривљени Мирослав Мишковић и Марко Мишковић власници већег броја правних лица регистрованих на територији Републике Србије, Републике Кипар, Холандских Антила и Девичанских острва, која поседују знатну имовину, као и да лично сви поменути окривљени поседују велику финансијску моћ, да су често боравили у иностранству где поседују и некретнине у свом власништву, да су у иностранству остварили велики број контаката и веза, које би могли искористи ради бекства, a у вези чињенице да се окривљенима ставља на терет кривично дело за које је предвиђена казна затвора дванаест година“, те да „ценећи све напред наведене околности у својој међусобној повезаности, исте и по оцени овог већа, представљају околности које указују на опасност од бекства окривљених или да ће се крити и постати недоступни државним органима, услед чега би дошло и до ометања овог кривичног поступка, због чега је правилан закључак судије за претходни поступак да се окривљенима продужи притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП“;
- да је „правилан закључак судије за претходни поступак да у односу на окривљене Мирослава Мишковића, М.Ђ. и Марка Мишковића и даље постоје разлози за продужење притвора на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, јер из списа предмета произилази да je у току истраге потребно испитати остале предложене сведоке који су били у непосредном контакту са окривљенима. тако што су били запослени у привредним друштвима у којима су окривљени били одговорна лица па самим тим и њима надређени, док су поједини сведоци били пословно везани са наведеним правним лицима или су сведоци поступали по налозима именованих окривљених лица, а имајући у виду функције које окривљени обављају, а нарочито чињеницу да се ради о окривљенима који су обављајући своје дужности у привредним структурама имали знатан утицај на велики број лица у разним сферама друштвеног живота, то све напред наведене околности и по налажењу већа представљају особите околности које указују да би боравком на слободи окривљени Мирослав Мишковић, М.Ђ. и Марко Мишковић, могли утицати на сведоке и тиме ометали даље вођење овог кривичног поступка“, те да због тога веће сматра да су неосновани наводи у жалбама бранилаца окривљеног Мирослава Мишковића, окривљеног М.Ђ. и окривљеног Марка Мишковића, да окривљени не могу ометати истрагу утицањем на сведоке, с обзиром да су све чињенице о којима се могу изјаснити, већ записане у писменим доказима, да су са сведоцима имали само пословну сарадњу, као и да судија за претходни поступак није навео конкретне околности које потврђују постојање опасности да ће окривљени утицати на сведоке“;
- да „на крају, правилан је и закључак судије за претходни поступак да против окривљеног Мирослава Мишковића и окривљеног М.Ђ. продужи притвор на основу члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер је за кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика запрећена казна преко 10 година затвора, те да су начин извршења крвичног дела и тежина последице довели до узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење поступка“, да „из списа предмета произилази постојање основане сумње да су окривљеи непосредно или посредно користећи привредне и пословне структуре домаћих и страних привредних друштава „Hemslade Trading Limited“, „Hitomi Financial Limited“, „Делта M“, ПЗП „Ниш“, „Шер Корпорација“, „Нибенс Корпорација“, „Mera Investment Fund B.V.“, „Mera Investment Fund Limitid“, „Меrа Invest“ d.o.o, ПЗП „Београд“, вршили финансијске трансакције ради извлачења великих новчаних износа и имовине приватизованих предузећа, а што је имало за последицу да су предметна предузећа за путеве и њихови повериоци оштећени за укупан износ обавеза од 28.681.012.009,42 динара, обзиром да је 7. октобра 2009. године наступила трајна блокада рачуна ПЗП „Ниш“, a у току 2010. године и блокада рачуна осталих ПЗП-ова, што је имало за последицу отварање стечајних поступака над ПЗП „Ниш“, ПЗП „Врање“ и ПЗП „Крагујевац“, као и раскидања уговора о приватизацији са ПЗП „Београд“-ом, „Војводина пут - Бачка пут“, фабриком мазива „ФАМ“ и „Партизански пут“, док су насупрот томе окривљени својим радњама прибавили имовинску корист „Мери инвест“ д.о.о. у износу од 1.543.121.800,51 динара, „Hemslade Trading Limited“, а тиме и Мирославу Мишковићу у износу од 1.213.275,07 еура .... који износи вишеструко прелазе износ који представља квалификаторну околност предметног кривичног дела, а које чињенице су и по налажењу већа довеле до узнемирења јавности“ и да је „надаље правилно судија за претходни поступак поред наведеног ценио и чињенице да су поменута предузећа онемогућена да наставе са радом, да је самим тим дошло до угрожавања путне привреде, које чињенице, као и друге наведене и по налажењу већа и даље узнемиравају јавност и самим тим могу угрозити несметано и правично вођење поступка“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – О длука УС) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 и 121/2012) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 211. став 1. ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) (став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Према одредби члана 215. став 1. ЗКП, на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора.
Чланом 608. ЗКП прописано је да овај законик ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а да се примењује од 15. јануара 2013. године, изузев у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, у ком случају се примењује од 15. јануара 2012. године.
5. Подносиоци су у уставној жалби у односу на оспорена решења истакли повреде права из члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава.
Имајући у виду заузети став Уставног суда да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, позивање на повреду права зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава претпоставља, поред осталог, да је уставна жалба изјављена у року од 30 дана од достављања појединачног акта. С обзиром на то да је уставна жалба изјављена 26. фебруара 2013. године, а да је према подносиоцима уставне жалбе притвор одређен решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, а продужен решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године, Уставни суд је нашао да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио и одлучио као у другом делу изреке.
6. Уставни суд констатује да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава. С тим у вези, Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5 . образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.
Пракса Европског суда за људска права у Стразбуру је утемељена на следећим начелима: таксативној листи изузетака који се морају уско тумачити, законитости притварања у процесном и материјалном смислу и значају брзине захтеване судске контроле (Европски суд за људска права, ''McKay против Уједињеног Краљевства'', 3. октобар 2006. године, § 30.). Процесни аспект законитог притварања захтева да судија лично саслуша лице које је изведено пред њега, а материјални аспект му намеће обавезу да испита околности које говоре у прилог или против притварања, да се изјасни да ли према правним мерилима постоје разлози који га оправдавају и, у случају њиховог непостојања, да нареди пуштање на слободу (Европски суд за људска права, ''Schiesser против Швајцарске'', 4. децембар 1979. године, § 31.). Суштински елеменат заштите од произвољног лишења слободе представља постојање основане сумње односно чињеница или података који су погодни да увере објективног посматрача да је одређено лице могло да учини кривично дело, што често зависи од околности конкретног случаја (Европски суд за људска права, ''Fox, Campbell и Hartley против Уједињеног Краљевства'', 30. август 1990. године, § 32.). Иако постојање основане сумње представља услов sine qua non за законитост задржавања у притвору, после одређеног времена оно више није довољно, већ је неопходно да други разлози наставе да оправдавају притвор. Разумно трајање притвора мора бити утврђивано узимањем у обзир околности свако конкретног случаја (Европски суд за људска права, ''McKay против Уједињеног Краљевства'', 3. октобар 2006. године, § 44. и 45 .), при чему је суд обавезан да размотри конкретне чињенице које је притворени навео и које могу довести у сумњу постојање неопходних услова за „законитост“ притварања у смислу Европске конвенције за заштиту људских права (Европски суд за људска права, ''Nikolova против Бугарске'', 25. март 1999. године, § 61.).
Подносиоци уставне жалбе сматрају: 1) да не постоји основана сумња да су извршили по једно кривично дело злоупотребе службеног положаја за које се терете, што је и општи услов како за одређивање, тако и за продужење притвора (будући да нису предузели ниједну радњу за коју се терете, да у радњама које им се стављају на терет нема елемената противправности, односно да нема доказа да су основано сумњиви за наведено кривично дело); 2) да оспорена решења не дају основане разлоге из којих се може закључити да постоје околности које указују да би се, уколико се нађу на слободи, могли дати у бекство и ометати вођење кривичног поступка утицајем на сведоке, као и да у односу на Мирослава Мишковића не постоји притворски основ због узнемирења јавности као последица наводног извршења предметног кривичног дела (истичући да разлози за продужење притвора нису индивидуализовани и да нису јасни и недвосмислени, да је њихов „социјално-економски статус“ једини разлог притварања, те да је „висина казне стављена у контекст висине наводно присвојене противправне имовинске користи“).
Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе да не постоји основана сумња да су извршили по једно кривично дело злоупотребе службеног положаја за које се терете, Уставни суд и у овом уставносудском предмету истиче да није у његовој надлежности да цени да ли у радњама које се стављају на терет подносиоцима уставне жалбе има елемената противправности, већ једино да ли су приликом доношења одлуке о продужењу притвора дати довољно јасни, убедљиви и индивидулизовани разлози који, у складу са начелом сразмерности, говоре у прилог основаности, нужности и примерености даљег задржавања у притвору (видети, поред осталих, Одлуку Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења )
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је ванпретресно веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење у оспореном решењу Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године у потпуности прихватило разлоге из којих је судија за претходни поступак решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године продужио притвор према подносиоцима уставне жалбе. По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући разлоге који у конкретном случају у односу на Мирослава Мишковића и на Марка Мишковића указују на опасност од њиховог бекства, те особите околности које указују да ће подносиоци уставне жалбе ометати поступак утицањем на сведоке, те из којих разлога су поред висине запрећене казне, у односу на Мирослава Мишковића, начин извршења и последице кривичног дела за које се терети, довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, Виши суд у Београду-Посебно одељење је оспорено решење Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду и да се ради о продужењу притвора у фази истраге. Из тога, по оцени Суда, произлази да нема произвољности у закључку Вишег суда у Београду-Посебног одељења да у случају да подносиоци буду пуштени на слободу постоји оправдана бојазан да би могли побећи, те ступити у контакт са сведоцима и утицати на њих. То би, како је надлежни суд у оспореним решењима и образложио, довело до ометања истраге која је још у току и не постоји други ефикасан начин да се такви контакти онемогуће или ограниче. Осим тога, Уставни суд сматра да је и закључак надлежног суда о постојању околности које у конкретном случају могу довести до узнемирења јавности, аргументовано образложен. Имајући у виду изложено, нису прихватљиве тврдње подносилаца уставне жалбе да „разлози за продужење притвора нису индивидуализовани и да нису јасни и недвосмислени и да је њихов социјално-економски статус једини разлог притварања“, као и да је „висина казне стављена у контекст висине наводно присвојене противправне имовинске користи“.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели исцрпне и јасне разлоге због којих су сматрали да је задржавање окривљених у притвору било неопходно ради вођења истражног поступка, како у погледу постојања општег услова за одређивање, односно продужење притвора из члана 211. став 1. ЗКП (постојање основане сумње), тако и у погледу постојања посебних услова предвиђених тач. 1) и 2) наведеног члана (опасност од бекства и утицај на сведоке) - у односу на оба подносиоца, и тачком 4) истог члана (узнемирење јевности) - у односу на подносиоца Мирослава Мишковића, те из којих разлога се тренутно не могу применити блаже мере од притвора.
Све напред наведено, као и чињеница да су се подносиоци до изјављивања уставне жалбе у притвору налазили два месеца и 14 дана, представља основ за оцену Уставог суда да, у конкретном случају, нема повреде права подносилаца на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
7. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, којом се јемчи да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, Уставни суд пре свега истиче да се правом на правно средство не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству, ако за то није било основа. У контексту наведеног, Уставни суд је оценио да су наводи подносилаца уставне жалбе о повреди означеног права неосновани, будући да из стања списа неспорно произлази да је подносиоцима на располагању била могућност изјављивања жалбе против решења о продужењу притвора, коју су подносиоци и користили. Наиме, подносиоци су, како је већ речено, изјавили жалбу против решења којим им је притвор продужен, те су у тој жалби оспоравали основе, односно доказе на основу којих је покренута истрага против њих, као и разлоге због којих им је притвор продужен. Такође, о изјављеној жалби је надлежни суд одлучио, испитавши одлучна питања, односно да ли је притвор према подносиоцима уставне жалбе основано продужен. Уставни суд истиче да обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети, поред осталих, одлуку Европског суд а за људска права у предмету ''Van der Hurk против Холандије'', од 19. април а 1994. године, § 61 .). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама првостепених инстанци.
Имајући у виду наведено, чињеница да коришћени правни лек није резултирао „успехом“ по подносиоце, односно да су њихове жалбе одбијене као неосноване, не може водити закључку о непостојању или неделотворности правног средства.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је нашао да оспореним решењем Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године ванпретресног већа Вишег суда у Београду-Посебно одељење нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе на која су се позвали, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке .
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
Како се одредбе члана 5. став 1. тачка ц), члана 5. став 4. и члана 13. наведене европске к онвенције садржински не разликује од права зајемчених одредбама члана 30. став 1, члана 31. и члана 36. став 2. Устава, то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на означене одредбе Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи:
- да како за одређивање притвора, тако и за његово продужење, мора постојати основана сумња да је извршено кривично дело;
- да подносиоци уставне жалбе нису предузели ниједну радњу која има елемент противправности, те тиме нису извршили ниједно кривично дело, па ни дело злоупотребе службеног положаја;
- да се подносиоцима уставне жалбе ставља на терет: 1) да је друштво под њиховом контролом дало кредит другом друштву и да је кредит враћен са примереном каматом; 2) да је друштво под њиховом контролом купило акције другог друштва по нижој цени, а продало их по вишој;
- да у оба наведена правна посла, нема елемента противправности, а за наводе о стварању некаквог „привида регуларности послова“ од стране подносилаца уставне жалбе, не постоји у списима предмета (а и ван списа) ниједан једини доказ;
- да докази који су служили „као подлога“ за одлуку о притварању и продужењу притвора не дају основа за закључак да постоји сумња да је почињено кривично дело;
- да су, у конкретном случају, подносиоци уставне жалбе имали право да уложе правни лек, али да „суштински жалба није разматрана, није дата никаква разложна оцена жалбених навода, те се ни у ком случају не може сматрати да је подносиоцима уставне жалбе стајао на располагању делотворан правни лек, односно правно средство“;
- да је „другостепена инстанца само преписала наводе из образложења првостепеног решења (а првостепено решење је само преписало наводе из решења о одређивању притвора Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године)“;
- да у оспореним решењима нису дати јасни и недвосмислени разлози за продужење притвора, односно да „нема речи о индивидуализацији разлога понаособ за Мирослава Мишковића, односно понаособ за Марка Мишковића, и друге окривљене“;
- да су се „обе инстанце у својим одлукама ослониле искључиво на социјално-економски статус подносилаца уставне жалбе и запрећену казну од 12 година, али су пропустиле да наведу било какав субјективни разлог (у смислу њихових конкретних активности) који би оправдавао њихово даље задржавање у притвору, односно који би указао да је то неопходно ради вођења кривичног поступка“;
- да тежина запрећене казне сама по себи не оправдава продужење притвора, „поготово што је запрећена казна стављена у контекст висине наводно противправно присвојене имовинске користи“;
- да су подносиоци уставне жалбе учествовали у пословним активностима описаним у поступку, али да у тим активностима на страни подносилаца нема елемената противправности;
- да „подносиоци уставне жалбе ни у једном тренутку нису имали намеру, нити су са тим циљем предузели било коју радњу, да се оштете друштва која су предмет кривичног поступка, нити су она радњама подносилаца уставне жалбе оштећена, а што недвосмислено произилази из свих писмених доказа који се налазе у списима“;
- да није размотрена примена блажих мера да се отклоне поједини разлози за продужење притвора:
- да је оспореним решењима „погрешно утврђено да постоји опасност од бекства, јер је Мирослав Мишковић већ имао прилику да побегне у иностранство, али да исту није желео да искористи, односно, да је у предистражном поступку, када су медији најавили његово хапшење, путовао у иностранство где је свакако могао и да остане да је имао намеру да побегне“, а да Марко Мишковић „нема објективне могућности за бекство обзиром да му је одузета путна исправа“, као и да „подносиоци уставне жалбе ниједном својом конкретном радњом нису дали повода суду за уверење да постоји опасност од бекства, напротив, уредно су се одазивали на захтеве за прикупљање обавештења у својству грађанина, а такође су сви запослени у правним лицима која су у власништву подносилаца уставне жалбе, као и друга лица која поступају по њиховом налогу, сву тражену документацију и захтеване информације свим надлежним органима правовремено ставили на располагање“, те да је „суштински разлог - околност који су доносиоци предметних решења навели као разлог који указује на опасност од бекства јесте њихово имовинско стање и социјални контакти који прате такав социјални статус“;
- да је према обојици подносилаца притвор продужен и из разлога предвиђеног одредбом тачке 2) члана 211. став 1. Законика о кривичном поступку, „иако су сви правно релевантни подаци о пословима који су предмет кривичног поступка садржани у документацији која се налази у истражном спису, те зато објективно не постоји могућност ометања поступка, упркос томе што има неиспитаних сведока, јер су предмет њиховог сведочења управо оне околности о којима постоји документација“, из чега подносиоци уставне жалбе закључују да је „као и код претходног основа, као особита околност која указује да на то да ће подносиоци уставне жалбе ометати поступак утицајем на сведоке, узет социјално-економски статус Мирослава и Марка Мишковића у друштву“ и да „одређени социјално-економски статус у друштву, сам по себи, ако није било каквих других активности, ни назнака да ће се ометати поступак, не може бити основ за продужење притвора“;
- да је према подносиоцу Мирославу Мишковићу притвор продужен и по основу дана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, из „разлога узнемиравања јавности“, али да „у првостепеном решењу није наведено када и где су радници протестовали, да ли су се протести заиста догодили, те да и јесу, да се такви протести не могу довести у везу са вођењем кривичног поступка против Мирослава Мишковића“, да „уколико је и дошло до узнемиравања јавности у прошлости, сасвим је извесно да се оно не може довести у везу са садашњим вођењем кривичног поступка против осумњиченог Мирослава Мишковића, нити неки протест из прошлости може да утиче на несметано и правично вођење поступка у садашњости“, те да се „другостепена инстанца није изјаснила у каквој су вези протести запослених Нибенс групе који су се десили средином 2011. године са поступком против Мирослава Мишковића који се води сада 2013. године“;
- да је одлучујући о продужењу притвора „првостепена инстанца искључиво и само преписала разлоге за одређивање притвора дате у решењу од 14. децембра 2012. године, без да је притом навела који су то нови разлози који оправдавају продужење притвора, те су и тиме повређена уставна права подносиоца уставне жалбе о трајању притвора“.
Подносиоци уставне жалбе на крају истичу да „из доказа у списима произилази једино следеће чињенично стање: 1) да је између друштва Hemslade Trading Limited са Кипра и ПЗП Ниш дана 25. маја 2005. године закључен Уговор о финансијском кредиту у износу од ЕУР 23.000.000,00 те да је тај кредит враћен уз сасвим умерену уговорену камату, у чему нема ничег противправног; 2) да је друштво Mera Invest д.о.о. продало акције које је имало у друштву ПЗП Ниш друштву Нибенс корпорација д.о.о. за износ купопродајне цене од ЕУР 25.000.000,00, у чему такође нема ничег противправног, поготово имајући у виду да је од страног инвеститора нуђена и знатно већа цена за акције ПЗП Ниша“.
Из свега изнетог подносиоци закључују да је „недостатак противправности, као битног елемента постојања кривичног дела и услова за одређивање и продужење притвора, истакнут у жалби против првостепеног решења, али да другостепена инстанца ниједном речју није ни поменула наведени жалбени навод, а камоли да је размотрила наведени навод, односно исти ценила“, те да им је „суштински ускраћено право на жалбу, јер жалбени наводи нису стварно размотрени“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, укине притвор према подносиоцима и наложи њихово пуштање на слободу, те одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету Ки.По1. 31/12, се у време подношења уставне жалбе водио истражни поступак против подносилаца уставне жалбе и још осам лица, по наредби за спровођењ е истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 25/12 од 13. децембра 2012. године.
Подносиоцима уставне жалбе је стављно на терет по једно кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, и то према подносиоцу Мирославу Мишковићу на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, а према подносиоцу Марку Мишковићу на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 2) истог законика, који им се рачуна од 12. децембра 2012. године, када су лишени слободе (Мирославу Мишковићу од 07,30 часова, а Марку Мишковићу од 09,05 часова).
Судија за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду је наведено решење донео након саслушања осумњичених, овде подносилаца уставне жалбе и извршеног увида у до тада прибављене писане доказе (које таксативно набраја на 20 страна решења о одређивању притвора), нашавши да постоји основана сумња да су подносиоци извршили кривично дело које им је наредбом за спровођење истраге Тужилаштва за организовани криминал стављено на терет.
Притвор је према подносиоцима уставне жалбе продужен решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године за још најдуже 30 дана (истим решењем притвор је укинут према Р.Р, З.М. и З.Р.), на основу истих одредаба ЗКП. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
- да је судија за претходни поступак утврдио да постоји основана сумња да су осумњичени, овде подносиоци уставне жалбе, и друга осумњичена лица извршили по једно кривично дело злоупотребе службеног положаја;
- да је у досадашњем току поступка испитано осам сведока;
- да из списа предмета произлази основана сумња да су осумњичени као власници-сувласници и одговорна лица у правним лицима, и то осумњичени Мирослав Мишковић у предузећима „Hemslade Trading Limited“ са Кипра, предузећа „Hitomi Financial Limited“ са Девичанских острва и предузећа „Делта М“ Београд, окр. осумњичени Марко Мишковић у предузећима „Mera Investment Fund В.V.“ са Холандских Антила, „Меrа Investment Fund Limitid“ са Кипра, „Mera Invest“ д.о.о из Београда, ПЗП „Ниш“ и ПЗП „Београд“, као и у другим са њима повезаним правним лицима, извршили предметно кривично дело, као и да су у дужем временском периоду себи и правним лицима која су у њиховом власништву, заједно са осталим осумњиченима, прибавили значајну имовинску корист, и то предузећу „Mera Invest“ д.о.о, а тиме и Марку Мишковићу као посредном власнику овог правног лица у износу од 1.543.121.800.51 динара, „Hemslade Trading Limited“, а тиме и Мирославу Мишкoвићу као власнику овог правног лица, у износу од 1.213.275,07 е вра;
- да се ради о знатним новчаним средствима, те да би се, по оцени судије за претходни поступак, иста могла искористити за скривање и бекство, имајући у виду „да су осумњичени власници већег броја правних лица регистрованих на територији Републике Србије, Републике Кипар, Холандских Антила и Девичанских острва, која правна лица поседују знатну имовину, као и да лично сви поменути окривљени поседују велику финансијску моћ, да су често боравили у иностранству где поседују и некретнине у свом власништву, да су у иностранству остварили велики број контаката и веза, то све напред наведене околности у својој међусобној повезаности указују на околности да би осумњичени могли да контакте у иностранству користе за бекство и скривање и да би на тај начин могли постати недоступни државним органима, услед чега би дошло и до ометања овог кривичног поступка“;
- да судија за претходни поступак сматра да је основано продужити притвор према осумњиченима из разлога предвиђеним одредбом члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, јер би осумњичени боравком на слободи могли ометати поступак утицањем на преостале сведоке чије испитивање је неопходно у даљем току поступка ради утврђивања чињеничног стања, и то: осумњичени Мирослав Мишковић и Марко Мишковић боравком на слободи би могли ометати поступак утицајем на 1) сведока Т.Ј. коју је потребно испитати путем међународне правне помоћи, као особу која је директно укључена у спровођење одлука везаних за оснивање „Mera Invest Faund“ и „Mera Invest“ д.о.о. уношењем акција ПЗП „Ниш“, као и спровођење одлука везаних за одобравање финансијског кредита „Hamslade Trading Limited“, ПЗП „Ниш“, позајмице „Hamslade Trading Limited“, „Mera Invest Fund“, а као и на околност доношења одлука о финансирању „Mera Invest Fund“ са Холандских Антила за куповину пет емисија хартија од вредности ПЗП „Ниш“ кроз позајмицу „Hamslade Trading Limited“, као и директног издаваоца налога „Делта Брокер“ за ангажовање проценитељске агенције „Конзит“ ради утврђивања просечне пондерисане цене акција ПЗП „Ниш“; 2) на сведока Д.Д. запосленог у „Делта Брокеру“, а на околности куповине акција ПЗП „Ниш“ од стране „Mera Invest Fund“ кроз пету емисију хартија од вредности, поводом контаката са предузећем за пословни консалтинг „Конзит“ везано за процену пондерисане цене акција ПЗП „Ниш“; 3) сведоке С.Ј. и З.Д. које је неопходно испитати на околност куповине ПЗП „Београд“ с обзиром на чињеницу да су наведена лица била директори ПЗП „Београд“ у време приватизације наведеног предузећа; 4) на сведоке Р.Т, Љ.Ш, Б.К. (привремене заступнике капитала ПЗП „Београд, „Партизански пут“, „ФАМ“, „Војводина пут“ и „Бачка пут“) и сведоке Г.П, Б.М. и С.Д. (стечајне управнике ПЗП „Врање“, ПЗП „Ниш“ и ПЗП „Крагујевац“), будући да се њихово испитивање односи на околности статуса ПЗП, те висина обавеза заложене и продате имовине, дана неликвидности као и ликвидационе вредности ПЗП;
- да су „сви наведени сведоци били у непосредном контакту са осумњиченима, тако што су били запослени у привредним друштвима у којима су осумњичени били одговорна лица, па самим тим и њима надређени, док су поједини сведоци били пословно везани са наведеним правним лицима, или су сведоци поступали по налозима именованих осумњичених лица, а имајући у виду функције које осумњичени обављају, а нарочито да Мирослав Мишковић, М.Ђ. и Марко Мишковић поседују велику финансијску моћ, на шта указује постојање основане сумње о висини противправне имовинске користи коју су прибавили, да се ради о осумњиченима који су обављајући своје дужности у привредним структурама имали знатан утицај на велики број лица у разним сферама друштвеног живота који би могли утицати и на сведоке, то све напред наведене околности представљају особите околности које указују да би боравком на слободи осумњичени... могли утицати на сведоке и тиме ометати даље вођење овог кривичног поступка“;
- да у односу на Мирослава Мишковића постоји и законски разлог за продужење притвора предвиђен одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, „будући да се околности нису измениле“, с обзиром на то да је за кривично дело за које се осумњичени терети предвиђена казна затвора у трајању до 12 година, „а начин извршења кривичног дела и то да су непосредно или посредно користећи привредне и пословне структуре домаћих и страних привредних друштава „Hemslade Trading Limited“, „Hitomi Financial Limited“, „Делта M“, ПЗП „Ниш“, „Шер Корпорација“, „Нибенс Корпорација“, „Mera Investment Fund B.V.“, „Mera Investment Fund Limitid“, „Меrа Invest“ д.о.о, ПЗП „Београд“, вршили финансијске трансакције ради извлачења великих новчаних износа и имовине приватизованих предузећа, а што је имало за последицу да су предметна предузећа за путеве и њихови повериоци оштећени за укупан износ обавеза од 28.681.012.009,42 динара, обзиром да је 7. октобра 2009. године наступила трајна блокада рачуна ПЗП „Ниш“, a у току 2010. године и блокада рачуна осталих ПЗП, што је имало за последицу отварање стечајних поступака над ПЗП „“Ниш“, ПЗП „Врање“ и ПЗП „Крагујевац“, као и раскидања уговора о приватизацији са ПЗП „Београд“, „Војводина пут - Бачка пут“, фабриком мазива „ФАМ“ и „Партизански пут“, док су насупрот томе осумњичени својим радњама прибавили имовинску корист „Мери инвест“ д.о.о у износу од 1.543.121.800,51 динара, „Hemslade Trading Limited“ а тиме и Мирославу Мишковићу у износу од 1.213.275,07 еура, док је „Шер корпорацији“, а тиме и М.Ђ. у износу од 878.830.426.89, као и лично М.Ђ. у износу од 145.887.762,00, који износи вишеструко прелазе износ који представља квалификаторну околност предметног кривичног дела, а које чињенице које су по налажењу судије за претходни поступак довеле до узнемирења јавности кроз протесте радника“ и да су „поред наведеног поменута предузећа (су) онемогућена да наставе са радом, да је самим тим дошло до угрожавања путне привреде, велики број радника из наведених предузећа је остао без посла, чиме је њихова основна егзистенција угрожена, које околности, по налажењу судије за претходни поступак, и даље узнемиравају јавност, па би самим тим могле угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“.
Против наведеног решења о продужењу притвора су подносиоци, преко бранилаца, изјавили жалбе.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године одбијене су као неосноване, поред осталих, жалбе бранилаца окривљених Мирослава Мишковића и Марка Мишковића, овде подносилаца уставне жалбе, изјављене против решења о продужењу притвора судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године.
У образложењу наведеног решења је, између осталог, истакнуто:
- да из списа предмета произилази постојање основане сумње да су окривљени Мирослав Мишковић, М.Ђ. и Марко Мишковић извршили кривична дела која се наводе у наредби за спровођење истраге Тужилаштва за организовани криминал Кти. 25/12 од 13. децембра 2012. године, да су „као власници - сувласници и одговорна лица у правним лицима , и то: окривљени Мирослав Мишковић у предузећима „Hemslade Trading Limited“ са Кипра, „Hitomi Financial Limited“ са Девичанских острва и „Делта М“ Београд; окривљени Марко Мишковић у предузећима „Мera Investment Fund В.V.“ са Холандских Антила, „Меrа Investment Fund Limitid“ са Кипра, „Mera Invest“ d.о.о. из Београда, ПЗП „Ниш“ и ПЗП „Београд“ и окривљени М.Ђ. у предузећима...., као и у другим са њима повезаним правним лицима, тиме што су према истој основаној сумњи предузели радње из којих произилазе законска обележја наведених кривичних дела, чиме су у дужем временском периоду себи и правним лицима која су у њиховом власништву, заједно са осталим окривљеним лицима прибавили значајну имовинску корист, и то: „Мери инвест“ д.о.о, а тиме и Марку Мишковићу као посредном власнику овог правног лица у износу од 1.543.121.800.51 динара; „Hemslade Trading Limited“ и Мирославу Мишковићу као власнику овог правног лица у износу од 1.213.275,07 евра“;
- да „како се ради о знатним новчаним средствима, то би и према оцени већа, ова средства могла бити искоришћена за скривање и бекство уколико би се нашли на слободи“ и да су „окривљени Мирослав Мишковић и Марко Мишковић власници већег броја правних лица регистрованих на територији Републике Србије, Републике Кипар, Холандских Антила и Девичанских острва, која поседују знатну имовину, као и да лично сви поменути окривљени поседују велику финансијску моћ, да су често боравили у иностранству где поседују и некретнине у свом власништву, да су у иностранству остварили велики број контаката и веза, које би могли искористи ради бекства, a у вези чињенице да се окривљенима ставља на терет кривично дело за које је предвиђена казна затвора дванаест година“, те да „ценећи све напред наведене околности у својој међусобној повезаности, исте и по оцени овог већа, представљају околности које указују на опасност од бекства окривљених или да ће се крити и постати недоступни државним органима, услед чега би дошло и до ометања овог кривичног поступка, због чега је правилан закључак судије за претходни поступак да се окривљенима продужи притвор по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП“;
- да је „правилан закључак судије за претходни поступак да у односу на окривљене Мирослава Мишковића, М.Ђ. и Марка Мишковића и даље постоје разлози за продужење притвора на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, јер из списа предмета произилази да je у току истраге потребно испитати остале предложене сведоке који су били у непосредном контакту са окривљенима. тако што су били запослени у привредним друштвима у којима су окривљени били одговорна лица па самим тим и њима надређени, док су поједини сведоци били пословно везани са наведеним правним лицима или су сведоци поступали по налозима именованих окривљених лица, а имајући у виду функције које окривљени обављају, а нарочито чињеницу да се ради о окривљенима који су обављајући своје дужности у привредним структурама имали знатан утицај на велики број лица у разним сферама друштвеног живота, то све напред наведене околности и по налажењу већа представљају особите околности које указују да би боравком на слободи окривљени Мирослав Мишковић, М.Ђ. и Марко Мишковић, могли утицати на сведоке и тиме ометали даље вођење овог кривичног поступка“, те да због тога веће сматра да су неосновани наводи у жалбама бранилаца окривљеног Мирослава Мишковића, окривљеног М.Ђ. и окривљеног Марка Мишковића, да окривљени не могу ометати истрагу утицањем на сведоке, с обзиром да су све чињенице о којима се могу изјаснити, већ записане у писменим доказима, да су са сведоцима имали само пословну сарадњу, као и да судија за претходни поступак није навео конкретне околности које потврђују постојање опасности да ће окривљени утицати на сведоке“;
- да „на крају, правилан је и закључак судије за претходни поступак да против окривљеног Мирослава Мишковића и окривљеног М.Ђ. продужи притвор на основу члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер је за кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика запрећена казна преко 10 година затвора, те да су начин извршења крвичног дела и тежина последице довели до узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење поступка“, да „из списа предмета произилази постојање основане сумње да су окривљеи непосредно или посредно користећи привредне и пословне структуре домаћих и страних привредних друштава „Hemslade Trading Limited“, „Hitomi Financial Limited“, „Делта M“, ПЗП „Ниш“, „Шер Корпорација“, „Нибенс Корпорација“, „Mera Investment Fund B.V.“, „Mera Investment Fund Limitid“, „Меrа Invest“ d.o.o, ПЗП „Београд“, вршили финансијске трансакције ради извлачења великих новчаних износа и имовине приватизованих предузећа, а што је имало за последицу да су предметна предузећа за путеве и њихови повериоци оштећени за укупан износ обавеза од 28.681.012.009,42 динара, обзиром да је 7. октобра 2009. године наступила трајна блокада рачуна ПЗП „Ниш“, a у току 2010. године и блокада рачуна осталих ПЗП-ова, што је имало за последицу отварање стечајних поступака над ПЗП „Ниш“, ПЗП „Врање“ и ПЗП „Крагујевац“, као и раскидања уговора о приватизацији са ПЗП „Београд“-ом, „Војводина пут - Бачка пут“, фабриком мазива „ФАМ“ и „Партизански пут“, док су насупрот томе окривљени својим радњама прибавили имовинску корист „Мери инвест“ д.о.о. у износу од 1.543.121.800,51 динара, „Hemslade Trading Limited“, а тиме и Мирославу Мишковићу у износу од 1.213.275,07 еура .... који износи вишеструко прелазе износ који представља квалификаторну околност предметног кривичног дела, а које чињенице су и по налажењу већа довеле до узнемирења јавности“ и да је „надаље правилно судија за претходни поступак поред наведеног ценио и чињенице да су поменута предузећа онемогућена да наставе са радом, да је самим тим дошло до угрожавања путне привреде, које чињенице, као и друге наведене и по налажењу већа и даље узнемиравају јавност и самим тим могу угрозити несметано и правично вођење поступка“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – О длука УС) прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 и 121/2012) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 211. став 1. ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Одредбама члана 214. ЗКП, поред осталог, прописано је: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.) (став 3.); да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Према одредби члана 215. став 1. ЗКП, на основу решења судије за претходни поступак, окривљени се може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и судија за претходни поступак дужан је да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора.
Чланом 608. ЗКП прописано је да овај законик ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“, а да се примењује од 15. јануара 2013. године, изузев у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, у ком случају се примењује од 15. јануара 2012. године.
5. Подносиоци су у уставној жалби у односу на оспорена решења истакли повреде права из члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава.
Имајући у виду заузети став Уставног суда да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, позивање на повреду права зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава претпоставља, поред осталог, да је уставна жалба изјављена у року од 30 дана од достављања појединачног акта. С обзиром на то да је уставна жалба изјављена 26. фебруара 2013. године, а да је према подносиоцима уставне жалбе притвор одређен решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, а продужен решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године, Уставни суд је нашао да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио и одлучио као у другом делу изреке.
6. Уставни суд констатује да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава. С тим у вези, Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5 . образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.
Пракса Европског суда за људска права у Стразбуру је утемељена на следећим начелима: таксативној листи изузетака који се морају уско тумачити, законитости притварања у процесном и материјалном смислу и значају брзине захтеване судске контроле (Европски суд за људска права, ''McKay против Уједињеног Краљевства'', 3. октобар 2006. године, § 30.). Процесни аспект законитог притварања захтева да судија лично саслуша лице које је изведено пред њега, а материјални аспект му намеће обавезу да испита околности које говоре у прилог или против притварања, да се изјасни да ли према правним мерилима постоје разлози који га оправдавају и, у случају њиховог непостојања, да нареди пуштање на слободу (Европски суд за људска права, ''Schiesser против Швајцарске'', 4. децембар 1979. године, § 31.). Суштински елеменат заштите од произвољног лишења слободе представља постојање основане сумње односно чињеница или података који су погодни да увере објективног посматрача да је одређено лице могло да учини кривично дело, што често зависи од околности конкретног случаја (Европски суд за људска права, ''Fox, Campbell и Hartley против Уједињеног Краљевства'', 30. август 1990. године, § 32.). Иако постојање основане сумње представља услов sine qua non за законитост задржавања у притвору, после одређеног времена оно више није довољно, већ је неопходно да други разлози наставе да оправдавају притвор. Разумно трајање притвора мора бити утврђивано узимањем у обзир околности свако конкретног случаја (Европски суд за људска права, ''McKay против Уједињеног Краљевства'', 3. октобар 2006. године, § 44. и 45 .), при чему је суд обавезан да размотри конкретне чињенице које је притворени навео и које могу довести у сумњу постојање неопходних услова за „законитост“ притварања у смислу Европске конвенције за заштиту људских права (Европски суд за људска права, ''Nikolova против Бугарске'', 25. март 1999. године, § 61.).
Подносиоци уставне жалбе сматрају: 1) да не постоји основана сумња да су извршили по једно кривично дело злоупотребе службеног положаја за које се терете, што је и општи услов како за одређивање, тако и за продужење притвора (будући да нису предузели ниједну радњу за коју се терете, да у радњама које им се стављају на терет нема елемената противправности, односно да нема доказа да су основано сумњиви за наведено кривично дело); 2) да оспорена решења не дају основане разлоге из којих се може закључити да постоје околности које указују да би се, уколико се нађу на слободи, могли дати у бекство и ометати вођење кривичног поступка утицајем на сведоке, као и да у односу на Мирослава Мишковића не постоји притворски основ због узнемирења јавности као последица наводног извршења предметног кривичног дела (истичући да разлози за продужење притвора нису индивидуализовани и да нису јасни и недвосмислени, да је њихов „социјално-економски статус“ једини разлог притварања, те да је „висина казне стављена у контекст висине наводно присвојене противправне имовинске користи“).
Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе да не постоји основана сумња да су извршили по једно кривично дело злоупотребе службеног положаја за које се терете, Уставни суд и у овом уставносудском предмету истиче да није у његовој надлежности да цени да ли у радњама које се стављају на терет подносиоцима уставне жалбе има елемената противправности, већ једино да ли су приликом доношења одлуке о продужењу притвора дати довољно јасни, убедљиви и индивидулизовани разлози који, у складу са начелом сразмерности, говоре у прилог основаности, нужности и примерености даљег задржавања у притвору (видети, поред осталих, Одлуку Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења )
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је ванпретресно веће Вишег суда у Београду-Посебно одељење у оспореном решењу Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године у потпуности прихватило разлоге из којих је судија за претходни поступак решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 31/12 од 11. јануара 2013. године продужио притвор према подносиоцима уставне жалбе. По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући разлоге који у конкретном случају у односу на Мирослава Мишковића и на Марка Мишковића указују на опасност од њиховог бекства, те особите околности које указују да ће подносиоци уставне жалбе ометати поступак утицањем на сведоке, те из којих разлога су поред висине запрећене казне, у односу на Мирослава Мишковића, начин извршења и последице кривичног дела за које се терети, довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, Виши суд у Београду-Посебно одељење је оспорено решење Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду и да се ради о продужењу притвора у фази истраге. Из тога, по оцени Суда, произлази да нема произвољности у закључку Вишег суда у Београду-Посебног одељења да у случају да подносиоци буду пуштени на слободу постоји оправдана бојазан да би могли побећи, те ступити у контакт са сведоцима и утицати на њих. То би, како је надлежни суд у оспореним решењима и образложио, довело до ометања истраге која је још у току и не постоји други ефикасан начин да се такви контакти онемогуће или ограниче. Осим тога, Уставни суд сматра да је и закључак надлежног суда о постојању околности које у конкретном случају могу довести до узнемирења јавности, аргументовано образложен. Имајући у виду изложено, нису прихватљиве тврдње подносилаца уставне жалбе да „разлози за продужење притвора нису индивидуализовани и да нису јасни и недвосмислени и да је њихов социјално-економски статус једини разлог притварања“, као и да је „висина казне стављена у контекст висине наводно присвојене противправне имовинске користи“.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели исцрпне и јасне разлоге због којих су сматрали да је задржавање окривљених у притвору било неопходно ради вођења истражног поступка, како у погледу постојања општег услова за одређивање, односно продужење притвора из члана 211. став 1. ЗКП (постојање основане сумње), тако и у погледу постојања посебних услова предвиђених тач. 1) и 2) наведеног члана (опасност од бекства и утицај на сведоке) - у односу на оба подносиоца, и тачком 4) истог члана (узнемирење јевности) - у односу на подносиоца Мирослава Мишковића, те из којих разлога се тренутно не могу применити блаже мере од притвора.
Све напред наведено, као и чињеница да су се подносиоци до изјављивања уставне жалбе у притвору налазили два месеца и 14 дана, представља основ за оцену Уставог суда да, у конкретном случају, нема повреде права подносилаца на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
7. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, којом се јемчи да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, Уставни суд пре свега истиче да се правом на правно средство не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству, ако за то није било основа. У контексту наведеног, Уставни суд је оценио да су наводи подносилаца уставне жалбе о повреди означеног права неосновани, будући да из стања списа неспорно произлази да је подносиоцима на располагању била могућност изјављивања жалбе против решења о продужењу притвора, коју су подносиоци и користили. Наиме, подносиоци су, како је већ речено, изјавили жалбу против решења којим им је притвор продужен, те су у тој жалби оспоравали основе, односно доказе на основу којих је покренута истрага против њих, као и разлоге због којих им је притвор продужен. Такође, о изјављеној жалби је надлежни суд одлучио, испитавши одлучна питања, односно да ли је притвор према подносиоцима уставне жалбе основано продужен. Уставни суд истиче да обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети, поред осталих, одлуку Европског суд а за људска права у предмету ''Van der Hurk против Холандије'', од 19. април а 1994. године, § 61 .). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама првостепених инстанци.
Имајући у виду наведено, чињеница да коришћени правни лек није резултирао „успехом“ по подносиоце, односно да су њихове жалбе одбијене као неосноване, не може водити закључку о непостојању или неделотворности правног средства.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је нашао да оспореним решењем Кв.По1. 62/13 од 18. јануара 2013. године ванпретресног већа Вишег суда у Београду-Посебно одељење нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе на која су се позвали, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке .
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић