Уставни суд, Велико већe, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић , заменица председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић , чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. јуна 2013. године, донеo је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Одбацује се иницијатив а за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредбе члана 65. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката или радњи које су предузет е на основу оспорене одредбе члана 65. Закона из тачке 1.
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката или радњи које су предузет е на основу оспорене одредбе члана 65. Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредбе члана 65 . Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11). Подносилац иницијативе наводи да је оспорена одредба члана 65. Закона, којом је прописано да ће се примена овог закона на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија уредити по престанку функционисања међународне управе успостављене у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација, у супротности са одредбама члана 3. став 1, члана 4. став 1, члана 8, члана 18. став 2, члана 21. ст. 1. и 2, члана 58. ст. 1. и 2, члана 182. став 2. и члана 194. Устава, као и са одредбама члана 1. Универзалне декларације о људским правима, усвојен е Резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација број 217 од 10. децембра 1948. године, члана 3. став 1. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама ("Службени лист СЦГ" , број 6/03), члана 2. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. П односилац иницијативе сматра да сви грађани Републике Србије, у које се убрајају и грађани са територије Косова и Метохије, морају бити пред Уставом и законом једнаки, сходно одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава, а примена Закона о враћању одузете имовине и обештећењу мора се обезбедити на читавој територији Републике Србије, као јединственој и недељивој у смислу члана 8. Устава, па се оспореном одредбом Закона крше основна људска права гарантована општеприхваћеним међународним изворима права и води дискриминацији имаоца права на враћање одузете имовине и обештећење на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија. Иницијатор је предлажио да Уставни суд, до доношења коначне одлуке, обустави извршење појединачних аката односно радњи које се предузимају на основу оспореног члана 65. Закона.
Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је оспореном одредбом члана 65. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11) прописано да ће се п римена овог закона на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија уредити по престанку функционисања међународне управе успостављене у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.
Разматрајући оспорену одредбу члана 65. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу у смислу навода и разлога подносиоца иницијативе, Уставни суд је имао у виду да је, сагласно члану 8. Устава Републике Србије , територија Републике Србије јединствена и недељива, као и да Република Србија у свом саставу, како то одређује члан 182. став 2. Устава, има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија. Међутим, чињеница је да Аутономна покрајина Косово и Метохија има посебан статус, јер на њеној територији функционише међународна управа успостављена у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација , што за последицу има немогућност примене прописа Реп ублике Србије на тој територији. Стога, по налажењу Суда, постоји објективно и разумно оправдање да се прелазном одредбом члана 65. Закона његова примена на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија уреди по престанку функционисања међународне управе.
Уставни суд је имао у виду и заузете ставове у досадашњој пракси приликом разматрања сличних уставноправних питања у предмету IУз-277/2006 од 22. децембра 2009. године у односу на одредбу 10. Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине ("Службени гласник РС", број 45/05), којом је предвиђено да ће се враћање одузете имовине црквама и верским заједницама уредити посебним законом, у коме је Суд донео Решење о неприхватању иницијативе, изразивши став да се "одредбама члана 9. став 1. и члана 10. Закона, према којима ће се правни основ и поступак по захтеву за повраћај имовине пријављене по одредбама овог закона, као и враћање имовине црквама и верским заједницама , уредити посебним законом, по оцени Суда, не конституишу права, већ оне представљају норме деклараторног карактера, којима се упућује на доношење посебног закона којим ће се прописати услови и начин остваривања права на повраћај одузете имовине". Такође, у предмету IУз-119/2008, у коме су предмет оцене уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима биле одредб е Закона о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама ("Службени гласник РС", број 46/06) у целини, Уставни суд је донео Решење од 20. априла 2011. године о неприхватању иницијатива, у коме је утврдио да из навода иницијатора произлази да се Закон оспорава превасходно са становишта оправданости његовог доношења, јер иницијатори сматрају да је потребно донети један општи закон о реституцији путем кога ће свим оштећенима, као субјектима права, имовина бити враћена или дато обештећење за њу, ако одузету имовину физички није могуће вратити. Уставни суд је у наведеном решењу изразио ставове да " имајући у виду да уставно овлашћење законодавног органа да уређује одређену област друштвених односа подразумева и његово опредељење да те односе уређује са једним или више прописа, у складу са својом законодавном политиком" и да "оспореним одредбама Закона није повређен принцип једнакости из члана 21. Устава, јер разлози оспоравања према којима се оспореним Законом одређеној категорији правних субјеката стварају услови, односно прописују начин и поступак враћања имовине која је одузета, док се другим правним и физичким лицима то за сада не омогућава, не представљају основ за утврђивање неуставности овог закона. По оцени Суда, неосновано је позивање иницијатора на повреду принципа равноправности између цркава и верских заједница којима се имовина враћа по овом закону и других физичких и правних лица којима је, према одредбама Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине ("Службени гласник РС", број 45/05), дато право да раније одузету имовину пријаве, ради њеног евидентирања, а у циљу остваривања права на повраћај кроз доношење посебног закона, јер Устав не познаје принцип једнакости као општи, апстрактни појам који се у свакој правној ситуацији подједнако односи на све правне субјекте".
Из наведених разлога, Уставни суд није нашао да има основа за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредбе члана 65. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11), па је сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и18/13 - Одлука УС ), решио да поднету иницијативу одбаци (тачка 1. изреке) .
Како је Суд на овај начин коначно одлучио о поднетој иницијативи, захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу оспорене одредбе члана 6. Закона Суд је одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду (тачка 2. изреке) .
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је оспореном одредбом члана 65. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11) прописано да ће се п римена овог закона на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија уредити по престанку функционисања међународне управе успостављене у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација.
Разматрајући оспорену одредбу члана 65. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу у смислу навода и разлога подносиоца иницијативе, Уставни суд је имао у виду да је, сагласно члану 8. Устава Републике Србије , територија Републике Србије јединствена и недељива, као и да Република Србија у свом саставу, како то одређује члан 182. став 2. Устава, има Аутономну покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохија. Међутим, чињеница је да Аутономна покрајина Косово и Метохија има посебан статус, јер на њеној територији функционише међународна управа успостављена у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација , што за последицу има немогућност примене прописа Реп ублике Србије на тој територији. Стога, по налажењу Суда, постоји објективно и разумно оправдање да се прелазном одредбом члана 65. Закона његова примена на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија уреди по престанку функционисања међународне управе.
Уставни суд је имао у виду и заузете ставове у досадашњој пракси приликом разматрања сличних уставноправних питања у предмету IУз-277/2006 од 22. децембра 2009. године у односу на одредбу 10. Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине ("Службени гласник РС", број 45/05), којом је предвиђено да ће се враћање одузете имовине црквама и верским заједницама уредити посебним законом, у коме је Суд донео Решење о неприхватању иницијативе, изразивши став да се "одредбама члана 9. став 1. и члана 10. Закона, према којима ће се правни основ и поступак по захтеву за повраћај имовине пријављене по одредбама овог закона, као и враћање имовине црквама и верским заједницама , уредити посебним законом, по оцени Суда, не конституишу права, већ оне представљају норме деклараторног карактера, којима се упућује на доношење посебног закона којим ће се прописати услови и начин остваривања права на повраћај одузете имовине". Такође, у предмету IУз-119/2008, у коме су предмет оцене уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима биле одредб е Закона о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама ("Службени гласник РС", број 46/06) у целини, Уставни суд је донео Решење од 20. априла 2011. године о неприхватању иницијатива, у коме је утврдио да из навода иницијатора произлази да се Закон оспорава превасходно са становишта оправданости његовог доношења, јер иницијатори сматрају да је потребно донети један општи закон о реституцији путем кога ће свим оштећенима, као субјектима права, имовина бити враћена или дато обештећење за њу, ако одузету имовину физички није могуће вратити. Уставни суд је у наведеном решењу изразио ставове да " имајући у виду да уставно овлашћење законодавног органа да уређује одређену област друштвених односа подразумева и његово опредељење да те односе уређује са једним или више прописа, у складу са својом законодавном политиком" и да "оспореним одредбама Закона није повређен принцип једнакости из члана 21. Устава, јер разлози оспоравања према којима се оспореним Законом одређеној категорији правних субјеката стварају услови, односно прописују начин и поступак враћања имовине која је одузета, док се другим правним и физичким лицима то за сада не омогућава, не представљају основ за утврђивање неуставности овог закона. По оцени Суда, неосновано је позивање иницијатора на повреду принципа равноправности између цркава и верских заједница којима се имовина враћа по овом закону и других физичких и правних лица којима је, према одредбама Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине ("Службени гласник РС", број 45/05), дато право да раније одузету имовину пријаве, ради њеног евидентирања, а у циљу остваривања права на повраћај кроз доношење посебног закона, јер Устав не познаје принцип једнакости као општи, апстрактни појам који се у свакој правној ситуацији подједнако односи на све правне субјекте".
Из наведених разлога, Уставни суд није нашао да има основа за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговорима одредбе члана 65. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11), па је сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и18/13 - Одлука УС ), решио да поднету иницијативу одбаци (тачка 1. изреке) .
Како је Суд на овај начин коначно одлучио о поднетој иницијативи, захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње предузете на основу оспорене одредбе члана 6. Закона Суд је одбацио, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду (тачка 2. изреке) .
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић