Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Драгојловића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јула 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Дејана Драгојловића и утврђује да je решењем Вишег суда у Београду -Посебно одељење Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године и решењем Апелационог суда у Београду -Посебно одељење Кж2. По1. 317/11 од 21. новембра 2011. године повређено право подноси оца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Драгојловић из Београда поднео је Уставном суду, 28 . децембра 2011. године, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године и решењ а Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 317/11 од 21. новембра 2011. године, због повреде начела и права из члана 21. ст. 1. и 2, члана 27. став 3, члана 30. ст. 1. и 3, члана 31. ст. 1, 2. и 3, члана 32. ст. 1. и 2, члана 33. ст. 1. и 6, члана 34. ст. 1, 2. и 3, члана 36. ст. 1. и 2. и члана 58. ст. 1, 2. и 4. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби детаљно износи садржину решења којима је према њему притвор одређен, а потом и продужаван. Наводи и разлози који се односе искључиво на оспорена решења о продужењу притвора , у суштини, своде се на следеће: да је окривљени у истом кривичном поступку Н.Б. „пуштен без икаквих гаранција“ да се брани са слободе, док је према подносиоцу притвор продужен; да трајање притвора у односу на подносиоца није сведено на најкраће неопходно време ; да су изјављене жалбе против првостепеног решења одбијене као неосноване оспореним другостепеним решењем, а да се „не дају јасни и конкретни разлози за продужење притвора, односно које то околности конкретно указују на конкретну опасност од бекства“; да су дати разлози „апстрактни, идентични, стереотипни, недовољни, нетачни и ирелевантни“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означених уставних начела и права, поништи оспорена решења, одреди уклањање штетних последица и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор на жалбу Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-10 од 2. марта 201 2. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење, у време подношења уставне жалбе, води о се кривични поступак против подноси оца уставне жалбе и још једног лица у предмету К. По1. 60/11, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Кривични поступак је отпочео доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Вишег суда у Београду Ки.По1. 14/11 од 18. марта 2011. године.
Након спроведене истраге која је трајала шест месеци, Тужилаштво за организовани криминал је 16. септембра 2011. године против подносиоца уставне жалбе и против Н.Б. подигло оптужницу Кт. 3/11.
Одлучујући о приговорима против оптужнице, Виши суд у Београду-Посебно одељење је решењем К в.По1. 541/11 од 27. октобра 2011. године, вратио оптужниц у Тужилаштв у за организовани криминал , како би , у року од три дана, отклонило недостатке у оптужници.
Тужилаштво за организовни криминал је 14. новембра 2011. године изменило оптужницу Кт. 3/11.
Из образложења решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење К.По1. 60/11 од 26. децембра 2011. године (којим је одбијен као неоснован предлог подносиоца уставне жалбе за одређивање јемства) произлази да подносилац до тада није био саслушан на главном претресу, а да је претрес заказан за 16. јануар 2012. године.
Дана 24. јануара 2012. године предмет К.По1. 60/11 је додељен у рад друг ом судиј и, као председник у већа.
Виши суд у Београду-Посебно одељење се 5. марта 2012. године решењем Кв.По1. 131/12 огласио функционално ненадлежним за поступање у предмету К.По1. 60/11 и по правноснажности решења списе предмета доставио Вишем суду у Београду 29. марта 2012. године.
Кривични поступак је против подносиоца уставне жалбе настављен пред Вишим судом у Београду у предмету К. 272/12.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (28. децембар 2011. године) налазио у притвору девет месеци и дванаест дана, рачунајући од 16. марта 2011. године , када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 14/11 од 18. априла 2011. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку.
Током истражног поступка, притвор је према подносицу уставне жалбе продужаван решењима :
- Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 180/11 од 15. априла 2011. године (укинуто решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 103/11 од 29. априла 2011. године) и Кв.По1. 216/11 од 6. маја 2011. године (преиначено решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 126/11 од 23. маја 2011. године) за два месеца ;
- Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 7/2011 од 15. јуна 2011. године за три месеца .
Министарство унутрашњих послова-Полицијска управа за град Београд-Управа за управне послове је 10. августа 2011. године, у предмету 06/2 број 27-1633/11 , донело решење о одузимању пасоша од подносиоца уставне жалбе и решење о забрани коришћења личне карте подносица уставне жалбе (а по захтеву истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 14/11 од 16. јуна 2011. године).
Решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 441/11 од 16. септембра 2011. године одбијен је, као неоснован, предлог и стражног судиј е тог суда од 15. септембра 2011. године за укидање притвора према подносиоцу уставне жалбе (и према окривљеном Н.Б.), уз истовремено одређивање мере забране напуштања стана уз електронски надзор.
Након подизања оптужнице, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку, за најдуже 30 дана, решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 445/11 од 16. септембра 2011. године (укинуто решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 269/11 од 5. октобра 2011. године) и Кв.По1. 502/11 од 14. октобра 2011. године ( укинуто решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 291/11 од 4. новембра 2011. године ).
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године према подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен за највише 30 дана , на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док је притворски основ прописан одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку „отпао“. Истим решењем је укинут притвор према окривљеном Н.Б. (који је одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки.По1. 14/11 од 8. јула 2011. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачунао од 7. јула 2011. године када је лишен слободе).
Виши суд у Београду-Посебно одељење је у образложењу оспореног решења, поред осталог, навео: да „веће сматра да и даље постоји основ за притвор против окривљеног Дејана Драгојловића прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку“; да из оптужнице произилази основана сумња да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет и да је за себе и за привредно друштво „Медифарм“ д.о.о. из Бања Луке прибавио имовинску корист у укупном износу од 13.929.139,41 динара; да пошто наведени новац није пронађен, „то ова околност упућује на закључак да окривљени и даље располаже значајним новчаним средствима и да би тај новац могао да користи за бекство и скривање, посебно имајући у виду да из списа предмета произилази да je окривљени Дејан Драгојловић фактички управљао привредним друштвом „Медифарм“ из Бања Луке (с обзиром да из списа произилази да је доносио све пословне одлуке у том предузећу, да je у име истог учествовао у преговорима у вези са набавком спорне медицинске опреме, како са представницима Института за онкологију и радиологију Србије, тако и са иностраним партнерима и произвођачем „Нуклетрон“, да је заложио непокретности у свом власништву као средство обезбеђења кредита које је узело привредно друштво „Медифарм" д.о.о. из Бања Луке, те да је био овлашћено лице представништва тог предузећа на територији Републике Србије), односно да је обављао послове прек о привредн ог субјекта које има седиште у ин остранству – Босни и Херцеговини и пословно је везан за Босну и Херцеговину, а има пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, у Београду“; да „како је окривљени Дејан Драгојловић оптужен да је извршио кривично дело за које је запрећена висока казна затвора (до 12 година), те како се против овог окривљеног, по његовој изјави, воде још три друга кривична поступка... то све наведене околности у међусобној повезан ости, по мишљењу већа, јасно указују на о пасност од бекства уколико би се окривљени наша о на слободи, чиме би постао недоступан државним органима Републике Србије и на тај начин ометао вођење кривичног поступка“.
Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је оспореним решењем Кж2. По1. 317/11 од 21. новембра 201 1. године одбио , као неосноване , жалбе изјављене против решења Вишег суда у Београду -Посебно одељење Кв .По1. 568/11 од 9. новембра 201 1. године, налазећи да су „правилни разлози које је дао првостепени суд приликом доношења решења Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године којим је у ставу првом окривљеном Дејану Драгојловићу продужио притвор за тридесет дана на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку...“.
Након подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продуж аван решењима Вишег суда у Београду (а која су предмет других уставних жалби).
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације ( члан 21. ст. 1. и 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, као и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. ст. 1. и 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1 , 2. и 3. ); да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега и да се с вакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (члан 32. ст. 1. и 2.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега и да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. ст. 1. и 6.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом, као и да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. ст. 1, 2. и 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне и да је о дузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. ст. 1, 2. и 4.).
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства .
Члан 146. став 2. ЗКП прописује да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу.
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог одредбама члана 30. ст. 1. и 3. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31 , подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оп равдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је изврши о кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву. Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело , а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7 . образложења), Виши суд у Београду-Посебно одељење и Апелациони суд у Београду-Посебно одељење су у оспореним решењима утврдили да постоје околности које указују на опасност од бекства. Као разлоге који су указивали на опасност да ће окривљени Дејан Драгојловић, овде подносилац уставне жалбе , побећи, надлежни судови су навели: 1) да постоји основана сумња да је извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора до 12 година и да је прибавио имовинску корист у износу од 13.929.139,41 динара; 2) да новац за који постоји основана сумња да га је прибавио није пронађен, те би могао да га користи за бекство и скривање; 3) да се, по његовој изјави, воде још три д руга поступка против њега ; 4) да је пословно везан за Босну и Херцеговину, а има пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, у Београду.
Уставни суд даље констатује да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен 18. априла 2011. године по три притворска основа прописана чланом 142. став 1. ЗКП, и то: због опасности од бекства (тачка 1)), због опструкције кривичног поступка спречавањем доказивања (тачка 2)) и због могућности да понови кривично дело (тачка 3)). Оспореним решењем Вишег суда у Београду од 9. новембра 2011. године подносиоцу је притвор продужен након подизања оптужнице, за највише 30 дана, само на основу тачке 1) става 1. ч лана 142. ЗКП, којом је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства. У време доношења наведеног решења, подносилац се налазио у притвору скоро осам месеци, а у време подношења уставне жалбе девет месеци и дванаест дана.
Уставни суд сматра да тежина запрећене казне (у овом случају казна затвора од 12 година) може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати притварање, или оповргнути постојање те околности и разлога за одређивање притвора по овом законском основу (види: пресуду Европског суда за људска права ''Tomasi против Француске'' од 27. августа 1992. године, пасус 98.). У овом контексту се нарочито морају узети у обзир следеће околности: карактер окривљеног, његово имовно стање, место у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, његове пословне везе у земљи у којој живи и у иностранству и слично. Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за одре ђивање притвора, а тиме и за ограничење личне слободе окривљеног (види: пресуде Европског суда за људска права ''W. против Швајцарске'' од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и ''Neumeister против Аустрије'' од 27. јуна 196 8. године, пасус 10.).
У овом конкретном случају, Виши суд у Београду је приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред тежине запрећене казне, имао у виду и то: да се против подносиоца, по његовој изјави, воде још три кривична поступка, да постоји основана сумња да је извршењем кривичног дела подносилац прибавио велику имовинску корист, а да новац није пронађен па би га подносилац могао користити за бекство и скривање, као и да је подносилац пословно везан за Босну и Херцеговину где је фактички управљао привредним друштвом „Медифарм“. Међутим, Уставни суд сматра да се у уставној жалби основано истиче да су судови морали узети у обзир и следеће чињенице: да је подносилац држављанин само Републике Србије, да има пријављено пребивалиште у Београду где се налази центар његових животних и радних активности, да у Београду живи његова породица – супруга и два сина узраста две године и 11 месеци и девет месеци, да му је одузет пасош и забрањено коришћење личне карте као путне исправе, да је са оптужбама које му се стављају на терет упознат још у мају 2010. године, али да није бежао, већ је лишен слободе у своме дому у Београду у априлу 2011. године. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да у оспореним решењима оцене конкретне околности које се односе на личност окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, а које се, пре свега, односе на његову ранију неосуђиваност и на одсуство везе са криминалним миљеом.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору због опасности од бекства. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван по аутоматизму – понављањем у дужем временском периоду истих разлога који су послужили као почетни основ за његово одређивање. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. У том смислу, Уставни суд указује да је сврха притвора несметано вођење кривичног поступка које треба да омогући ефикасно спровођење доказног поступка. Из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. образложења ове одлуке произлази да су оспорена решења донета два месеца након окончања истраге, да главни претрес није започео и да подносилац на истом није ни саслушан. Након доношења оспореног првостепеног решења, Тужилаштво за организовани криминал је изменило оптужницу Кт. 3/11 (14. новембра 2011. године), што је Апелациони суд у Београду приликом доношења оспореног другостепеног решења морао имати у виду, с обзиром на то да је измена оптужнице имала за последицу да се Посебно одељење Вишег суда у Београду огласи функционално ненадлежним за даље поступање у овом кривичном предмету и да кривични поступак против подносиоца уставне жалбе буде настављен пред Вишим судом у Београду, али по правилима општег кривичног поступка, а не по правилима која се примењују у случају организованог криминала.
Најзад, Уставни суд указује и на то да је Европски суд за људска права у пресуди ''Wemhoff против Немачке '' од 27. јуна 1968. године, пасус 15, изнео став „да кад је једини преостали разлог за продужење притвора страх да ће оптужени побећи и тиме избећи појављивање на суђењу, мора бити наложено његово пуштање на слободу пре суђења уколико се од њега могу добити јемства која ће осигурати такво појављивање“.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду одбијене су жалбе подносиоца и његовог браниоца у кривичном поступку (став 3. изреке) изјављене против решења истражног судије Посебног одељења истог суда Ки.По1. 14/11 од 12. августа 2011. године, којим је одбијена молба за полагање јемства поднета од стране браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе. Жалбе су одбијене са образложењем да се у време доношења ожалбеног решења подносилац налазио у притвору не само због околности које указују на то да ће побећи, већ и на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП. Међутим, Уставни суд истиче да је управо оспореним решењем Вишег суда у Београду подносиоцу уставне жалбе притвор продужен само због опасности од бекства, а не и по друга два притворска основа, па је правилна оцена испуњености услова да се удовољи молби за полагање јемства морала уважити ову измењену околност која је настала током поступка. Стога, по оцени Уставног суда, Виши суд у Београду није законито одлучио о могућој примени блаже мере за осигурање присуства окривљеног у кривичном поступку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредб ама члана 31. Устава и одлучио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подноси лац није тражи о накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд није поништио оспорена решења , имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13-Одлука УС ), одлучио као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Испитујући основаност навода уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је констатовао да је суштина навода о повреди овог начела управо у томе што је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен притвор, а окривљеном Н.Б. притвор укинут. Како је Уставни суд питање релевантности и довољности разлога за продужење притвора претходно оценио и утврдио повреду права из члана 31. Устава, Суд није посебно оцењивао наводе о повреди члана 21. Устава.
7. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права из члана 36. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је из самих оспорених аката утврдио да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да против првостепеног решења изјави жалбу, те да је о изјављеној жалби надлежни суд одлучио. Како подносилац уставне жалбе повреду права из члана 27. став 3. Устава заснива на повреди права из члана 36. став 2. Устава, то се изнета оцена Уставног суда односи и на наведено уставно право. Такође, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би се поткрепиле тврдње о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу, односно да је дошло до неједнаког поступања према подносиоцу у односу на друга лица у битно сличној чињеничној и правној ситуацији.
У односу на истакнуте повреде права из члана 32. став 2, члана 33. став 1, члана 34. ст. 1, 2. и 3. и члана 58. ст. 1 , 2. и 4. Устава, Уставни суд указује да се ниједан навод о повреди означених уставних права не може довести у везу са оспорен им решењ има Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 317/11 од 21. новембра 2011. године.
Стога је Уставни суд у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби детаљно износи садржину решења којима је према њему притвор одређен, а потом и продужаван. Наводи и разлози који се односе искључиво на оспорена решења о продужењу притвора , у суштини, своде се на следеће: да је окривљени у истом кривичном поступку Н.Б. „пуштен без икаквих гаранција“ да се брани са слободе, док је према подносиоцу притвор продужен; да трајање притвора у односу на подносиоца није сведено на најкраће неопходно време ; да су изјављене жалбе против првостепеног решења одбијене као неосноване оспореним другостепеним решењем, а да се „не дају јасни и конкретни разлози за продужење притвора, односно које то околности конкретно указују на конкретну опасност од бекства“; да су дати разлози „апстрактни, идентични, стереотипни, недовољни, нетачни и ирелевантни“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означених уставних начела и права, поништи оспорена решења, одреди уклањање штетних последица и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор на жалбу Вишег суда у Београду VIII Су. 52/12-10 од 2. марта 201 2. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење, у време подношења уставне жалбе, води о се кривични поступак против подноси оца уставне жалбе и још једног лица у предмету К. По1. 60/11, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Кривични поступак је отпочео доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Вишег суда у Београду Ки.По1. 14/11 од 18. марта 2011. године.
Након спроведене истраге која је трајала шест месеци, Тужилаштво за организовани криминал је 16. септембра 2011. године против подносиоца уставне жалбе и против Н.Б. подигло оптужницу Кт. 3/11.
Одлучујући о приговорима против оптужнице, Виши суд у Београду-Посебно одељење је решењем К в.По1. 541/11 од 27. октобра 2011. године, вратио оптужниц у Тужилаштв у за организовани криминал , како би , у року од три дана, отклонило недостатке у оптужници.
Тужилаштво за организовни криминал је 14. новембра 2011. године изменило оптужницу Кт. 3/11.
Из образложења решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење К.По1. 60/11 од 26. децембра 2011. године (којим је одбијен као неоснован предлог подносиоца уставне жалбе за одређивање јемства) произлази да подносилац до тада није био саслушан на главном претресу, а да је претрес заказан за 16. јануар 2012. године.
Дана 24. јануара 2012. године предмет К.По1. 60/11 је додељен у рад друг ом судиј и, као председник у већа.
Виши суд у Београду-Посебно одељење се 5. марта 2012. године решењем Кв.По1. 131/12 огласио функционално ненадлежним за поступање у предмету К.По1. 60/11 и по правноснажности решења списе предмета доставио Вишем суду у Београду 29. марта 2012. године.
Кривични поступак је против подносиоца уставне жалбе настављен пред Вишим судом у Београду у предмету К. 272/12.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (28. децембар 2011. године) налазио у притвору девет месеци и дванаест дана, рачунајући од 16. марта 2011. године , када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 14/11 од 18. априла 2011. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку.
Током истражног поступка, притвор је према подносицу уставне жалбе продужаван решењима :
- Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 180/11 од 15. априла 2011. године (укинуто решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 103/11 од 29. априла 2011. године) и Кв.По1. 216/11 од 6. маја 2011. године (преиначено решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 126/11 од 23. маја 2011. године) за два месеца ;
- Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кр.По1. 7/2011 од 15. јуна 2011. године за три месеца .
Министарство унутрашњих послова-Полицијска управа за град Београд-Управа за управне послове је 10. августа 2011. године, у предмету 06/2 број 27-1633/11 , донело решење о одузимању пасоша од подносиоца уставне жалбе и решење о забрани коришћења личне карте подносица уставне жалбе (а по захтеву истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 14/11 од 16. јуна 2011. године).
Решењем Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 441/11 од 16. септембра 2011. године одбијен је, као неоснован, предлог и стражног судиј е тог суда од 15. септембра 2011. године за укидање притвора према подносиоцу уставне жалбе (и према окривљеном Н.Б.), уз истовремено одређивање мере забране напуштања стана уз електронски надзор.
Након подизања оптужнице, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 2) и 3) Законика о кривичном поступку, за најдуже 30 дана, решењима Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 445/11 од 16. септембра 2011. године (укинуто решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 269/11 од 5. октобра 2011. године) и Кв.По1. 502/11 од 14. октобра 2011. године ( укинуто решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 291/11 од 4. новембра 2011. године ).
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године према подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен за највише 30 дана , на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док је притворски основ прописан одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку „отпао“. Истим решењем је укинут притвор према окривљеном Н.Б. (који је одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки.По1. 14/11 од 8. јула 2011. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, а који му се рачунао од 7. јула 2011. године када је лишен слободе).
Виши суд у Београду-Посебно одељење је у образложењу оспореног решења, поред осталог, навео: да „веће сматра да и даље постоји основ за притвор против окривљеног Дејана Драгојловића прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку“; да из оптужнице произилази основана сумња да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет и да је за себе и за привредно друштво „Медифарм“ д.о.о. из Бања Луке прибавио имовинску корист у укупном износу од 13.929.139,41 динара; да пошто наведени новац није пронађен, „то ова околност упућује на закључак да окривљени и даље располаже значајним новчаним средствима и да би тај новац могао да користи за бекство и скривање, посебно имајући у виду да из списа предмета произилази да je окривљени Дејан Драгојловић фактички управљао привредним друштвом „Медифарм“ из Бања Луке (с обзиром да из списа произилази да је доносио све пословне одлуке у том предузећу, да je у име истог учествовао у преговорима у вези са набавком спорне медицинске опреме, како са представницима Института за онкологију и радиологију Србије, тако и са иностраним партнерима и произвођачем „Нуклетрон“, да је заложио непокретности у свом власништву као средство обезбеђења кредита које је узело привредно друштво „Медифарм" д.о.о. из Бања Луке, те да је био овлашћено лице представништва тог предузећа на територији Републике Србије), односно да је обављао послове прек о привредн ог субјекта које има седиште у ин остранству – Босни и Херцеговини и пословно је везан за Босну и Херцеговину, а има пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, у Београду“; да „како је окривљени Дејан Драгојловић оптужен да је извршио кривично дело за које је запрећена висока казна затвора (до 12 година), те како се против овог окривљеног, по његовој изјави, воде још три друга кривична поступка... то све наведене околности у међусобној повезан ости, по мишљењу већа, јасно указују на о пасност од бекства уколико би се окривљени наша о на слободи, чиме би постао недоступан државним органима Републике Србије и на тај начин ометао вођење кривичног поступка“.
Апелациони суд у Београду-Посебно одељење је оспореним решењем Кж2. По1. 317/11 од 21. новембра 201 1. године одбио , као неосноване , жалбе изјављене против решења Вишег суда у Београду -Посебно одељење Кв .По1. 568/11 од 9. новембра 201 1. године, налазећи да су „правилни разлози које је дао првостепени суд приликом доношења решења Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године којим је у ставу првом окривљеном Дејану Драгојловићу продужио притвор за тридесет дана на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку...“.
Након подношења уставне жалбе, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продуж аван решењима Вишег суда у Београду (а која су предмет других уставних жалби).
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације ( члан 21. ст. 1. и 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, као и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. ст. 1. и 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1 , 2. и 3. ); да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега и да се с вакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (члан 32. ст. 1. и 2.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега и да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. ст. 1. и 6.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена, да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом, као и да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. ст. 1, 2. и 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст. 1. и 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне и да је о дузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58. ст. 1, 2. и 4.).
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства .
Члан 146. став 2. ЗКП прописује да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу.
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог одредбама члана 30. ст. 1. и 3. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31 , подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оп равдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је изврши о кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву. Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело , а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7 . образложења), Виши суд у Београду-Посебно одељење и Апелациони суд у Београду-Посебно одељење су у оспореним решењима утврдили да постоје околности које указују на опасност од бекства. Као разлоге који су указивали на опасност да ће окривљени Дејан Драгојловић, овде подносилац уставне жалбе , побећи, надлежни судови су навели: 1) да постоји основана сумња да је извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора до 12 година и да је прибавио имовинску корист у износу од 13.929.139,41 динара; 2) да новац за који постоји основана сумња да га је прибавио није пронађен, те би могао да га користи за бекство и скривање; 3) да се, по његовој изјави, воде још три д руга поступка против њега ; 4) да је пословно везан за Босну и Херцеговину, а има пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, у Београду.
Уставни суд даље констатује да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен 18. априла 2011. године по три притворска основа прописана чланом 142. став 1. ЗКП, и то: због опасности од бекства (тачка 1)), због опструкције кривичног поступка спречавањем доказивања (тачка 2)) и због могућности да понови кривично дело (тачка 3)). Оспореним решењем Вишег суда у Београду од 9. новембра 2011. године подносиоцу је притвор продужен након подизања оптужнице, за највише 30 дана, само на основу тачке 1) става 1. ч лана 142. ЗКП, којом је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства. У време доношења наведеног решења, подносилац се налазио у притвору скоро осам месеци, а у време подношења уставне жалбе девет месеци и дванаест дана.
Уставни суд сматра да тежина запрећене казне (у овом случају казна затвора од 12 година) може представљати индицију за постојање опасности од бекства, али да она мора бити цењена у вези са бројним другим чињеницама, јер се тек након оцене свих битних и за конкретан случај специфичних околности може или потврдити постојање опасности од бекства и оправдати притварање, или оповргнути постојање те околности и разлога за одређивање притвора по овом законском основу (види: пресуду Европског суда за људска права ''Tomasi против Француске'' од 27. августа 1992. године, пасус 98.). У овом контексту се нарочито морају узети у обзир следеће околности: карактер окривљеног, његово имовно стање, место у коме живи његова породица и где се налази центар његових животних активности, његове пословне везе у земљи у којој живи и у иностранству и слично. Тек свестрана оцена свих наведених, као и других особених чињеница и околности, може указивати на то да ли постоји разумно оправдање за одре ђивање притвора, а тиме и за ограничење личне слободе окривљеног (види: пресуде Европског суда за људска права ''W. против Швајцарске'' од 26. јануара 1993. године, пасус 33. и ''Neumeister против Аустрије'' од 27. јуна 196 8. године, пасус 10.).
У овом конкретном случају, Виши суд у Београду је приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред тежине запрећене казне, имао у виду и то: да се против подносиоца, по његовој изјави, воде још три кривична поступка, да постоји основана сумња да је извршењем кривичног дела подносилац прибавио велику имовинску корист, а да новац није пронађен па би га подносилац могао користити за бекство и скривање, као и да је подносилац пословно везан за Босну и Херцеговину где је фактички управљао привредним друштвом „Медифарм“. Међутим, Уставни суд сматра да се у уставној жалби основано истиче да су судови морали узети у обзир и следеће чињенице: да је подносилац држављанин само Републике Србије, да има пријављено пребивалиште у Београду где се налази центар његових животних и радних активности, да у Београду живи његова породица – супруга и два сина узраста две године и 11 месеци и девет месеци, да му је одузет пасош и забрањено коришћење личне карте као путне исправе, да је са оптужбама које му се стављају на терет упознат још у мају 2010. године, али да није бежао, већ је лишен слободе у своме дому у Београду у априлу 2011. године. Поред наведеног, надлежни судови су пропустили да у оспореним решењима оцене конкретне околности које се односе на личност окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, а које се, пре свега, односе на његову ранију неосуђиваност и на одсуство везе са криминалним миљеом.
Разматрајући образложења оспорених судских решења у том светлу, Уставни суд је оценио да су она недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору због опасности од бекства. Уставни суд, стога, сматра да су надлежни судови исказали недовољно брижљив однос према притвору, који као мера ограничења слободе не сме бити продужаван по аутоматизму – понављањем у дужем временском периоду истих разлога који су послужили као почетни основ за његово одређивање. Редовни судови код продужења притвора морају водити рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, а нарочито оне које се односе на сам ток кривичног поступка. У том смислу, Уставни суд указује да је сврха притвора несметано вођење кривичног поступка које треба да омогући ефикасно спровођење доказног поступка. Из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. образложења ове одлуке произлази да су оспорена решења донета два месеца након окончања истраге, да главни претрес није започео и да подносилац на истом није ни саслушан. Након доношења оспореног првостепеног решења, Тужилаштво за организовани криминал је изменило оптужницу Кт. 3/11 (14. новембра 2011. године), што је Апелациони суд у Београду приликом доношења оспореног другостепеног решења морао имати у виду, с обзиром на то да је измена оптужнице имала за последицу да се Посебно одељење Вишег суда у Београду огласи функционално ненадлежним за даље поступање у овом кривичном предмету и да кривични поступак против подносиоца уставне жалбе буде настављен пред Вишим судом у Београду, али по правилима општег кривичног поступка, а не по правилима која се примењују у случају организованог криминала.
Најзад, Уставни суд указује и на то да је Европски суд за људска права у пресуди ''Wemhoff против Немачке '' од 27. јуна 1968. године, пасус 15, изнео став „да кад је једини преостали разлог за продужење притвора страх да ће оптужени побећи и тиме избећи појављивање на суђењу, мора бити наложено његово пуштање на слободу пре суђења уколико се од њега могу добити јемства која ће осигурати такво појављивање“.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду одбијене су жалбе подносиоца и његовог браниоца у кривичном поступку (став 3. изреке) изјављене против решења истражног судије Посебног одељења истог суда Ки.По1. 14/11 од 12. августа 2011. године, којим је одбијена молба за полагање јемства поднета од стране браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе. Жалбе су одбијене са образложењем да се у време доношења ожалбеног решења подносилац налазио у притвору не само због околности које указују на то да ће побећи, већ и на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП. Међутим, Уставни суд истиче да је управо оспореним решењем Вишег суда у Београду подносиоцу уставне жалбе притвор продужен само због опасности од бекства, а не и по друга два притворска основа, па је правилна оцена испуњености услова да се удовољи молби за полагање јемства морала уважити ову измењену околност која је настала током поступка. Стога, по оцени Уставног суда, Виши суд у Београду није законито одлучио о могућој примени блаже мере за осигурање присуства окривљеног у кривичном поступку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредб ама члана 31. Устава и одлучио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подноси лац није тражи о накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд није поништио оспорена решења , имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13-Одлука УС ), одлучио као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Испитујући основаност навода уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је констатовао да је суштина навода о повреди овог начела управо у томе што је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен притвор, а окривљеном Н.Б. притвор укинут. Како је Уставни суд питање релевантности и довољности разлога за продужење притвора претходно оценио и утврдио повреду права из члана 31. Устава, Суд није посебно оцењивао наводе о повреди члана 21. Устава.
7. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорена решења истиче повреда права из члана 36. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је из самих оспорених аката утврдио да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да против првостепеног решења изјави жалбу, те да је о изјављеној жалби надлежни суд одлучио. Како подносилац уставне жалбе повреду права из члана 27. став 3. Устава заснива на повреди права из члана 36. став 2. Устава, то се изнета оцена Уставног суда односи и на наведено уставно право. Такође, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би се поткрепиле тврдње о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу, односно да је дошло до неједнаког поступања према подносиоцу у односу на друга лица у битно сличној чињеничној и правној ситуацији.
У односу на истакнуте повреде права из члана 32. став 2, члана 33. став 1, члана 34. ст. 1, 2. и 3. и члана 58. ст. 1 , 2. и 4. Устава, Уставни суд указује да се ниједан навод о повреди означених уставних права не може довести у везу са оспорен им решењ има Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 568/11 од 9. новембра 2011. године и Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 317/11 од 21. новембра 2011. године.
Стога је Уставни суд у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић