Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Иване Марковић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јуна 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Иване Марковић изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев.II 1214/10 од 7. јула 2011. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Иване Марковић изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , у поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 3152/10.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Иване Марковић изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , у поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 3152/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ивана Марковић из Београда поднела је Уставном суду, 5. јануара 2012. године , преко пуномоћника Бобана Митровског, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев.II 1214/10 од 7. јула 2011. године, због повреде права на рад зајемченог чланом 60. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року , зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у парничном поступку који се води пред Првим основни м судом у Београду у предмету П1. 3152/10 (раније предмет Трећег општинског суда у Београду П1. 429/07).
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељка уставне жалбе радила на одређено време у ОШ „Вељко Дугошевић“ из Београда на основу уговора о раду број 347 од 29. децембра 2006. године; да је наведени уговор важио до 18. фебруара 2007. године, али да је подноситељка наставила да обавља посао на истом радном месту до доношења решења број 322 од 7. августа 2007. године, којим јој је отказан уговор о раду; да је подноситељка 26. јуна и 7. септембра 2007. године поднела тужбе Трећем општинском суду у Београду, којима је тражила да се поништи решење о отказу, да јој се накнади штета на име изгубљене зараде, да се и утврди да је њен радни однос на одређено време постао радни однос на неодређено време , те да се обавеже тужена ш кола да јој уручи решење о заснивању радног односа са пуним радним временом на неодређено време; да је овај радни спор само делимично окочан након четири године , чиме јој је повређено право на суђење у разумном року; да је у оспореној пресуди Врховни касациони суд пропустио „да примени закон који се односи на конкретни правни однос и да утврди право које подносиоцу уставне жалбе припада по закону“, чиме је подноситељки повређено право на рад.
Подноситељка уставне жалбе је истакла захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3 . Уставни суд ј е у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у спис е предмета Првог основног суда у Београду П 1. 3152/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подноситељка уставне жалбе поднела је 26. јуна и 7. септембра 2007. године Трећем општинском суду у Београду тужбе против тужене О.Ш. „Вељко Дугошевић“ из Београда, којима је тражила да се утврди да јој је радни однос на одређено време који је засновала са туженом прерастао у радни однос на неодређено време, да се обавеже тужена да јој уручи решење о заснивању радног односа са пуним радним временом на неодређено време, да се поништи решење тужене о престанку радног односа тужиље број 322 од 7. августа 2007. године и одреди враћање тужиље на рад, те да се обавеже тужена да тужиљи исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде за период од 8. августа 2007. године па до враћања на рад. Поступ ци по тужбама су спојени у предмету П1. 429/07, ради јединственог расправљања и одлучивања.
Трећи општински суд у Београду је пресудом П1. 429/07 од 16. октобра 2008. године, у ставу првом изреке , усвојио тужбени захтев тужиље, поништио решење о престанку радног односа број 322 од 7. августа 2007. године, као незаконито , и обавез ао тужену да тужиљу врати на рад. У ставу другом изреке наведене пресуде обавезана је тужена да тужиљи надокнади штету у висини изгубљене зараде за период од 8. августа 2007. године па до враћања на рад. У ставу трећем изреке исте пресуде утврђено је да је радни однос који је тужиља засновала са туженом уговором о раду број 347 од 29. децембра 2007. године прерастао у радни однос на неодређено време, у ставу четвртом изреке обавезана је тужена да тужиљи уручи решење о заснивању радног односа са пуним радним временом на неодређено време, а у ставу петом изреке обавезана је тужена да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 417/09 од 22. јула 2009. године, у ставу првом изреке , одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Трећег општинског суда у Београду П1. 429/07 од 16. октобра 2008. године у ставу првом и трећем изреке. Ставом другим изреке другостепене одлуке укинута је ожалбена пресуда у ставу другом, четвртом и петом и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку пред првостепеним судом предмет је добио ознаку П1. 3152/10 и до тренутка одлучивања о уставној жалби није окочан.
Оспореном ревизијском пресудом Врховног касационог суда Рев.II 1214/10 од 7. јула 2011. године преиначена је пресуда Окружног суда у Београду Гж1. 417/09 од 22. јула 2009. године у ставу првом изреке и пресуда Трећег општинског суда у Београду П1. 429/07 од 16. октобра 2008. године у ставу првом и трећем изреке , па је одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи решење тужене број 332 од 7. августа 2007. године о престанку радног односа, да се обавеже тужена да тужиљу врати на радно место наставника српског језика са пуним радним временом на неодређено време, као и да се утврди да јој је радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено: да је основан а ревизија тужене у делу у коме се истиче да је у оспореној другостепеној пресуди суд погрешно применио материјално право одбијајући жалбу тужене и потврђујући првостепену пресуду у делу који се побија ревизијом; да се оцена законитости побијаног решења којим је тужиљи престао радни однос услед истека времена и разлога због којих је примљена у радни однос на одређено време мора ценити и са становишта одредаба Закона о раду; да применом одредаба чл . 121. и 122. Закона о основама система образовања и васпитања у конкретном случају произлази да радни однос тужиље не може да прерасте у радни однос на неодређено време, имајући у виду да је она засновала радни однос код тужене без конкурса на одређено време; да тужиља нема дозволу за рад (лиценцу), која се захтева као услов из члана 112. став 1. наведеног Закона којим је прописано ко може да обавља послове наставника, васпитача и стручног сарадника, те да радни однос тужиље није могао да прерасте у радни однос на неодређено време.
4. Одредбама Устава , на чију се повреду позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад у складу са законом (члан 60. став 1.)
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС", бр. 125/04 , 111/09 и 36/11) било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.) ; да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је: да се одредбе овог закона примењују и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама ако законом није друкчије одређено (члан 2. став 2.); да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос (члан 37. став 4.) .
Законом о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 62/03, 58/04 и 101/05) било је прописано: да послове наставника, васпитача и стручног сарадника може да обавља лице које има дозволу за рад (члан 112. став 1.); да се пријем у радни однос у установи врши на основу коначне одлуке директора о избору кандидата по расписаном конкурсу и на основу споразума о преузимању уз сагласност запосленог (члан 121. став 1.); да установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице ради замене одсутног запосленог до 60 дана, до избора кандидата по расписаном конкурсу, до избора кандидата када се на конкурс не пријави ниједан кандидат или ниједан од пријављених кандидата не испуњава услове, а најдуже до завршетка школске године године и ради извођења верске наставе (члан 122. став 1.); да установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице – 1) ради замене одсутног запосленог до 60 дана, 2) до преузимања запосленог, односно до коначности одлуке о избору кандидата по конкурсу, 3) до избора кандидата – кад се на конкурс не пријави ниједан кандидат или ниједан од пријављених кандидата не испуњава услове – до завршетка школске године, 4) ради извођења верске наставе (члан 132. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта садржине утврђеног права на рад из члана 60. став 1. Устава, Уставни суд је претходно оценио д а подноситељка повреду тог права заснива на повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , које образлаже наводима о погрешној примени материјалног права ревизијског суда. Уставни суд, пре свега, указује да није надлежан да преиспитује закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примене материјалног права. Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или ускраћивања уставних права услед произвољне или арбитрерне примене меродавног права од стране редовних судова. С тим у вези, Уставни суд је оценио да је Врховни касациони суд дао уставноправно прихватљиво образложење за своју одлуку, којом је одбио тужбени захтев овде подноситељке уставне жалбе, налазећи да тужиљи радни однос не може да прерасте у радни однос на неодређено време, а имајући у виду да га је засновала на одређено време и без конкурса, као и да не испуњава услове за обављање послова наставника, с обзиром на то да не поседује дозволу за рад (лиценцу) .
Уставни суд налази да је основно спорно правно питање у овом случају да ли је радни однос подноситељке закључен на одређено време могао да прерасте у радни однос на неодређено време сагласно одредби члана 37. став 4. Закона о раду. У вези са овим питањем, Уставни суд најпре констатује да се, у складу са одредбом члана 2. став 2. Закона о раду, одредбе овог закона примењују и на запослене у јавним службама, дакле и школама, али супсидијерно, односно ако законом није друкчије одређено. То значи да неки други закон може уредити специфичности радног односа запослених. Закон о основама система образовања и васпитања на посебан начин уређује радне односе запослених у основној школи, па и материју заснивања и престанка рад ног односа. Овај закон, за разлику од Закона о раду, не предвиђа могућност заснивања радног односа , односно пријема у радни однос на неодређено време без конкурса, осим у случају п реузимања запосленог, па стога не предвиђа ни могућност прерастања радног односа на одређено време заснованог без конкурса у радни однос на неодређено време. Следом наведеног, Уставни суд сматра да Врховни касациони суд у оспореној ревизијској пресуди није произвољно применио материјално право када је закључио да нису испуњени услови за усвајање тужбеног захтева тужиље (овде подноситељке уставне жалбе) на основу члана 37. став 4. Закона о раду.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев.II 1214/10 од 7. јула 2011. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај поступак покренут 26. маја 2007. године , подношењем тужбе Трећем општинском суду у Београду, те да је делимично окончан.
Полазећи од тога да је подноситељка уставне жалбе поднела две тужбе надлежном суду, Уставни суд сматра да је та чињеница утицала на сложеност поступка, имајући у виду да је суд требало да одлучи о више тужбених захтева, те да је управо ради ефикаснијег одлучивања суд извршио спајање парница по поднетим тужбама. Такође, Уставни суд указује да су првостепени и другостепени суд ефикасно поступали, тако да је поступак у првом степену окончан након нешто дуже од годину дана, а да је другостепена одлука донета након свега осам месеци од подношења жалбе. Поступак по ревизији је трајао непуне две године, али је оспореном пресудом Врховног ка сационог суда одлучено о основним тужбеним захтевима тужиље да се поништи решење о престанку њеног радног односа, да се обавеже тужена да је врати на радно место наставника и да се утврди да је радни однос тужиље на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време. Поступак није окончан у погледу тужбених захтева за накнаду изгубљене зараде, обавезе тужене да тужиљи уручи решење о заснивању радног односа на неодређено време и трошкова поступка.
Прихватајући став Европског суда за људска права да само она кашњења која се м огу приписати државним органима могу довести до тога да се сматра да није поштован захтев „разумног рока“, Уставни суд сматра да у оспореном парничном поступку нису постојала кашњења у поступању судова која су неоправдано продужила поступак. Парнични поступак је до сада вођен пред три судске инстанце и у највећем делу прав носнажно окончан за четири године.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подноситељки уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном рок у из члана 32. став 1. Устава.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке изјављену због повреде права и на правично суђење (тачка 1. изреке) и на суђење у разумном року (тачка 2. изреке) .
На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подноситељка уставне жалбе радила на одређено време у ОШ „Вељко Дугошевић“ из Београда на основу уговора о раду број 347 од 29. децембра 2006. године; да је наведени уговор важио до 18. фебруара 2007. године, али да је подноситељка наставила да обавља посао на истом радном месту до доношења решења број 322 од 7. августа 2007. године, којим јој је отказан уговор о раду; да је подноситељка 26. јуна и 7. септембра 2007. године поднела тужбе Трећем општинском суду у Београду, којима је тражила да се поништи решење о отказу, да јој се накнади штета на име изгубљене зараде, да се и утврди да је њен радни однос на одређено време постао радни однос на неодређено време , те да се обавеже тужена ш кола да јој уручи решење о заснивању радног односа са пуним радним временом на неодређено време; да је овај радни спор само делимично окочан након четири године , чиме јој је повређено право на суђење у разумном року; да је у оспореној пресуди Врховни касациони суд пропустио „да примени закон који се односи на конкретни правни однос и да утврди право које подносиоцу уставне жалбе припада по закону“, чиме је подноситељки повређено право на рад.
Подноситељка уставне жалбе је истакла захтев за накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр . 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3 . Уставни суд ј е у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у спис е предмета Првог основног суда у Београду П 1. 3152/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подноситељка уставне жалбе поднела је 26. јуна и 7. септембра 2007. године Трећем општинском суду у Београду тужбе против тужене О.Ш. „Вељко Дугошевић“ из Београда, којима је тражила да се утврди да јој је радни однос на одређено време који је засновала са туженом прерастао у радни однос на неодређено време, да се обавеже тужена да јој уручи решење о заснивању радног односа са пуним радним временом на неодређено време, да се поништи решење тужене о престанку радног односа тужиље број 322 од 7. августа 2007. године и одреди враћање тужиље на рад, те да се обавеже тужена да тужиљи исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде за период од 8. августа 2007. године па до враћања на рад. Поступ ци по тужбама су спојени у предмету П1. 429/07, ради јединственог расправљања и одлучивања.
Трећи општински суд у Београду је пресудом П1. 429/07 од 16. октобра 2008. године, у ставу првом изреке , усвојио тужбени захтев тужиље, поништио решење о престанку радног односа број 322 од 7. августа 2007. године, као незаконито , и обавез ао тужену да тужиљу врати на рад. У ставу другом изреке наведене пресуде обавезана је тужена да тужиљи надокнади штету у висини изгубљене зараде за период од 8. августа 2007. године па до враћања на рад. У ставу трећем изреке исте пресуде утврђено је да је радни однос који је тужиља засновала са туженом уговором о раду број 347 од 29. децембра 2007. године прерастао у радни однос на неодређено време, у ставу четвртом изреке обавезана је тужена да тужиљи уручи решење о заснивању радног односа са пуним радним временом на неодређено време, а у ставу петом изреке обавезана је тужена да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 417/09 од 22. јула 2009. године, у ставу првом изреке , одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Трећег општинског суда у Београду П1. 429/07 од 16. октобра 2008. године у ставу првом и трећем изреке. Ставом другим изреке другостепене одлуке укинута је ожалбена пресуда у ставу другом, четвртом и петом и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку пред првостепеним судом предмет је добио ознаку П1. 3152/10 и до тренутка одлучивања о уставној жалби није окочан.
Оспореном ревизијском пресудом Врховног касационог суда Рев.II 1214/10 од 7. јула 2011. године преиначена је пресуда Окружног суда у Београду Гж1. 417/09 од 22. јула 2009. године у ставу првом изреке и пресуда Трећег општинског суда у Београду П1. 429/07 од 16. октобра 2008. године у ставу првом и трећем изреке , па је одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи решење тужене број 332 од 7. августа 2007. године о престанку радног односа, да се обавеже тужена да тужиљу врати на радно место наставника српског језика са пуним радним временом на неодређено време, као и да се утврди да јој је радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено: да је основан а ревизија тужене у делу у коме се истиче да је у оспореној другостепеној пресуди суд погрешно применио материјално право одбијајући жалбу тужене и потврђујући првостепену пресуду у делу који се побија ревизијом; да се оцена законитости побијаног решења којим је тужиљи престао радни однос услед истека времена и разлога због којих је примљена у радни однос на одређено време мора ценити и са становишта одредаба Закона о раду; да применом одредаба чл . 121. и 122. Закона о основама система образовања и васпитања у конкретном случају произлази да радни однос тужиље не може да прерасте у радни однос на неодређено време, имајући у виду да је она засновала радни однос код тужене без конкурса на одређено време; да тужиља нема дозволу за рад (лиценцу), која се захтева као услов из члана 112. став 1. наведеног Закона којим је прописано ко може да обавља послове наставника, васпитача и стручног сарадника, те да радни однос тужиље није могао да прерасте у радни однос на неодређено време.
4. Одредбама Устава , на чију се повреду позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад у складу са законом (члан 60. став 1.)
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС", бр. 125/04 , 111/09 и 36/11) било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.) ; да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је: да се одредбе овог закона примењују и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама ако законом није друкчије одређено (члан 2. став 2.); да радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос (члан 37. став 4.) .
Законом о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 62/03, 58/04 и 101/05) било је прописано: да послове наставника, васпитача и стручног сарадника може да обавља лице које има дозволу за рад (члан 112. став 1.); да се пријем у радни однос у установи врши на основу коначне одлуке директора о избору кандидата по расписаном конкурсу и на основу споразума о преузимању уз сагласност запосленог (члан 121. став 1.); да установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице ради замене одсутног запосленог до 60 дана, до избора кандидата по расписаном конкурсу, до избора кандидата када се на конкурс не пријави ниједан кандидат или ниједан од пријављених кандидата не испуњава услове, а најдуже до завршетка школске године године и ради извођења верске наставе (члан 122. став 1.); да установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице – 1) ради замене одсутног запосленог до 60 дана, 2) до преузимања запосленог, односно до коначности одлуке о избору кандидата по конкурсу, 3) до избора кандидата – кад се на конкурс не пријави ниједан кандидат или ниједан од пријављених кандидата не испуњава услове – до завршетка школске године, 4) ради извођења верске наставе (члан 132. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта садржине утврђеног права на рад из члана 60. став 1. Устава, Уставни суд је претходно оценио д а подноситељка повреду тог права заснива на повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , које образлаже наводима о погрешној примени материјалног права ревизијског суда. Уставни суд, пре свега, указује да није надлежан да преиспитује закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примене материјалног права. Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или ускраћивања уставних права услед произвољне или арбитрерне примене меродавног права од стране редовних судова. С тим у вези, Уставни суд је оценио да је Врховни касациони суд дао уставноправно прихватљиво образложење за своју одлуку, којом је одбио тужбени захтев овде подноситељке уставне жалбе, налазећи да тужиљи радни однос не може да прерасте у радни однос на неодређено време, а имајући у виду да га је засновала на одређено време и без конкурса, као и да не испуњава услове за обављање послова наставника, с обзиром на то да не поседује дозволу за рад (лиценцу) .
Уставни суд налази да је основно спорно правно питање у овом случају да ли је радни однос подноситељке закључен на одређено време могао да прерасте у радни однос на неодређено време сагласно одредби члана 37. став 4. Закона о раду. У вези са овим питањем, Уставни суд најпре констатује да се, у складу са одредбом члана 2. став 2. Закона о раду, одредбе овог закона примењују и на запослене у јавним службама, дакле и школама, али супсидијерно, односно ако законом није друкчије одређено. То значи да неки други закон може уредити специфичности радног односа запослених. Закон о основама система образовања и васпитања на посебан начин уређује радне односе запослених у основној школи, па и материју заснивања и престанка рад ног односа. Овај закон, за разлику од Закона о раду, не предвиђа могућност заснивања радног односа , односно пријема у радни однос на неодређено време без конкурса, осим у случају п реузимања запосленог, па стога не предвиђа ни могућност прерастања радног односа на одређено време заснованог без конкурса у радни однос на неодређено време. Следом наведеног, Уставни суд сматра да Врховни касациони суд у оспореној ревизијској пресуди није произвољно применио материјално право када је закључио да нису испуњени услови за усвајање тужбеног захтева тужиље (овде подноситељке уставне жалбе) на основу члана 37. став 4. Закона о раду.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев.II 1214/10 од 7. јула 2011. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
6. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај поступак покренут 26. маја 2007. године , подношењем тужбе Трећем општинском суду у Београду, те да је делимично окончан.
Полазећи од тога да је подноситељка уставне жалбе поднела две тужбе надлежном суду, Уставни суд сматра да је та чињеница утицала на сложеност поступка, имајући у виду да је суд требало да одлучи о више тужбених захтева, те да је управо ради ефикаснијег одлучивања суд извршио спајање парница по поднетим тужбама. Такође, Уставни суд указује да су првостепени и другостепени суд ефикасно поступали, тако да је поступак у првом степену окончан након нешто дуже од годину дана, а да је другостепена одлука донета након свега осам месеци од подношења жалбе. Поступак по ревизији је трајао непуне две године, али је оспореном пресудом Врховног ка сационог суда одлучено о основним тужбеним захтевима тужиље да се поништи решење о престанку њеног радног односа, да се обавеже тужена да је врати на радно место наставника и да се утврди да је радни однос тужиље на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време. Поступак није окончан у погледу тужбених захтева за накнаду изгубљене зараде, обавезе тужене да тужиљи уручи решење о заснивању радног односа на неодређено време и трошкова поступка.
Прихватајући став Европског суда за људска права да само она кашњења која се м огу приписати државним органима могу довести до тога да се сматра да није поштован захтев „разумног рока“, Уставни суд сматра да у оспореном парничном поступку нису постојала кашњења у поступању судова која су неоправдано продужила поступак. Парнични поступак је до сада вођен пред три судске инстанце и у највећем делу прав носнажно окончан за четири године.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подноситељки уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном рок у из члана 32. став 1. Устава.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду , одбио као неосновану уставну жалбу подноситељке изјављену због повреде права и на правично суђење (тачка 1. изреке) и на суђење у разумном року (тачка 2. изреке) .
На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић